Slušajte radio Delta i Prijatelji - narodna muzika pomoću:
Winamp, iTunes   Windows Media Player   Real Player   QuickTime

Trenutna pesma: Loading ...
Bit rate:
Trenutno Slusalaca: /
Status servera:


Strana 1 od 2 12 ZadnjaZadnja
Prikaz rezultata 1 do 10 od 13

Tema: Srpsko stradanje kroz vekove

  1. #1

    Smile Srpsko stradanje kroz vekove

    Norveški pisac i istoričar Knut Flovik Toresen podeseća

    Dara iz Jasenovca je, podsetimo, srpski kandidat za 93. nagradu američke Akademije filmske umetnosti i nauke Oskar. Torsen i Grajf su o govorili na prvoj video-konferenciji o Jasenovcu koju je organizovalo Udruženje Srba u Norveškoj.


    Više od 4.000 dečaka radili kao ropska radna snaga u Norveškoj

    Norveški pisac i istoričar Knut Flovik Toresen podeseća da je više od 4.000 dečaka i muškaraca iz bivše Jugoslavije, većinom Srba, posalto je u Norvešku kao ropska radna snaga tokom Drugog svetskog, a više od polovine je nastradalo u kampovima.

    On je u obraćanju na konferenciji "Jasenovac - balkanski Aušvic" govorio o "Norveškoj kao ispostavi genocida nad Srbima koji je počinila takozvana Nezavisna Država Hrvatska (NDH).

    - Tokom drugog svetskog rata više od 4.000 dečaka i muškaraca bilo je poslato iz bivše Jugoslavije u Norvešku kao ropska radna snaga. Nemačke okupacione snage želele su da prošire puteve, pruge i ostalu infrastrukturu na severu Norveške da bi osigurale linije snabdevanja za severni deo istočnog fronta protiv Rusije - rekao je Toresen.
    On je naglasio da su ovi zatvorenici živeli su u veoma nehumanim uslovima i da ih je 2.398 je izgubilo živote, a da je 82,5 odsto umrlih nastradalo je u jesen i zimu 1942-43. godine. Toresen je opisao da je postojalo pet kampova u kojima su uslovi bili naročito okrutni i da su se nalazili u severnom delu Norveške. Tim kampovima upravljao je SS, a komandati su bili regrutovani iz sistema koncentracionih logora.

    - Pored ubistava koja su vršili čuvari, bili su tu glad i bolesti i veomna oštri klimatski uslovi zbog kojih je stopa umiranja bila visoka. U najsevernijem kampu zimu 1942-43. preživela je samo četvrtina zatvorenika - rekao je norveški istoričar.

    On je naveo da je u leto 1942. godine 900 zatvorenika stiglo iz Jugoslavije, a da je od juna do septembra umrlo njih 748.

    - 18. jula 1942. godine, čuvari su ubili vatrenim oružjem ili spalili u barakama 288 zatvorenika. To je bio pojedinačno najveći masakr u na tlu Norveške u drugom svetskom ratu - napomenuo je Toresen.


    Srbi su činili 93 odsto zatvorenika koji su poslati u Norvešku


    On je dodao da je na listama umrlih i onih koji su vraćeni u Jugoslaviju posle rata 4.050 imena i da su ona zapisana u norveškom državnom arhivu.

    - Pregledom tih lista sa imenima i mestima odakle su zatvorenici stigli utvrdio sam da su Srbi činili 93 odsto zatvorenika koji su poslati iz Jugoslavije u Norvešku, a preostalih sedam odsto bili su pripadnici drugih naroda u bivšoj Jugoslaviji - rekao je istoričar.

    Toresen je podvukao da je "u prošlosti bilo pokušaja da se ove činjenice prikriju, a ovaj deo istorije upotrebi u političke svrhe" i da "takvi pokušaji ukazuju na značaj temeljnog i empirijskog istorijskog istraživanja od strane profesionalnih istoričara".


    Prema njegovom objašnjenju, prvi razlog zbog kojeg su Srbi činili najveći procenat zatvorenika je što su Srbi inicirali najveći ustanak i borbu, a drugi je bio politika genocida koju su nad Srbima provodile ustaše.

    - Nešto više od polovine Srba poslatih iz Jugoslavije bili su iz Srbije. Većina tih ljudi bili su oni koji su pružali otpor nemačkim okupacionim snagama, ljudi koji su podržavali komunistički pokret otpora i kraljevski pokret otpora. Neki od ljudi iz Srbije bili su taoci ili su pripadali nekim drugim kategorijama - rekao je u izlaganju Toresen.


    On je dodao da su "većina zatvorenika koji su stigli iz takozvane NDH bili Srbi iz Krajine koji su bili uhapšeni samo zato što su bili Srbi".


    Porodice su im maskrirali u Jasenovcu, a njih poslali da rade

    - Dok su članove njihovih porodica masakrirale ustaše u Jasenovcu, muškarci i dečaci od 14 do 60 godina za koje je procenjeno da mogu da rade bili su izdvojeni i poslati kao ropska radna snaga u Norvešku - opisao je norveški istoričar.

    On je rekao da je to bila "trgovina između nemačkih okupacionih snaga i ustaškog režima" i da je "za te zatvorenike Norveška postala poslednja ispostava genocida koji su počinile ustaše". Ukazao je na primere sela Jablanac u Lici, koje su ustaše spalile u noći 14. aprila 1942. godine. Selo je spaljeno, žene i deca pobijeni su u Jasenovcu i Staroj Gradški, a muškarci poslati u Norvešku. 113 muškaraca iz Jablanca su sahranjeni u Norveškoj, navodi Toresen.

    - 18. aprila 1942. ustaše su izvršile operaciju protiv srpskog stanovništva na Kordunu. Srpska sela u tom području su zbrisana, a stanovništvo odvedeno u Jasenovac, gde su žene i deca pobijeni, a mnogi muškarci poslati u Norvešku. 219 ovih srpskih muškaraca sa Korduna umrlo je u Norveškoj - rekao je ovaj istoričar.


    Opisao je i događaj od 8. maja 1942. kada su ustaše pohapsile srpsko stanovništvo iz sela Jasenovac blizu kampa i iz obližnjih sela. 64 srpskih muškaraca iz sela Jasenovac saranjeni su u Norveškoj.
    Poslati da umru u logoru samo zato što su srpski dečaci

    - Neki od Srba poslatih u Norvešku bila su deca stara samo 14 godina. Većina te dece stigla je iz Korduna i Banije, a uhapsile su ih ustaše i poslale u Jasenovac pre slanja u Norvešku. Jedan od njih bio je Milivoje Pajić iz Korduna. Imao je samo 14 godina kada je stigao u Norvešku i preživeo je najteže uslove i masakr u (prvom) kampu. Milivoje je umro u kampu blizu Trondhajma 1944. godine - rekao je Toresen.

    - Pitam se da li ćemo ikada postaviti spomen-ploču u znak sećanja na Milivoja i ostalu decu koja su poslata da umru u koncentracionim kampovima u Norveškoj samo zato što su bili srpski dečaci?

    On je rekao da je posle Drugog svetskog rata i nakon 1989. priča o ovim zatvorenicima korišćena za promovisanje norveško-jugoslovenskih odnosa da bi se podržao mit o jugoslovenskom partizanskom ratu i ideja socijalističke jugoslovenske države koja je postojala od 1945. do 1991.

    - Zatvorenici su predstavljani kao partizani i Jugosloveni. Naravno, neki od zatvorenika jesu bili partizani i neki su bili drugih nacionalnosti, a ne Srbi. Ipak, proglašavanjem svih zatvorenika za partizane, pristalice Tita i Jugoslovene nestaje važna istorijska činjenica da su većina zatvorenika bili Srbi i da su mnogi srpski zatvorenici poslati u Norvešku da umru u okviru dobro organizovanog genocida koji je vodila država - rekao je Toresen na kraju svog izlaganja.

    Konferenciju u onlajn formi na "Ju tjubu" organizovalo je Udruženje Srba u Norveškoj.

    Poricanje ustaških zločina u Jasenovcu je ponovno ubijanje već mrtvih žrtava, izjavio je izraelski istoričar Gideon Grajf i istakao da je ovaj koncentracioni logor za Jevreje, Srbe i Rome bio carstvo okrutnosti Nezavisne Države Hrvatske bez presedana.
    On je tokom prve video-konferencije o Jasenovcu koju je organizovalo Udruženje Srba u Norveškoj istakao da je kod ljudskih moralnih vrednosti potpuno pregažen u ovom koncentracionom logoru, kao i u nacističkom Aušvicu, prenosi RTRS.
    Grajf je ukazao da su su ubistva u logoru Jasenovac vremenom postajala sve brutalnija i ekstremnija, zasnovana na principu nečovečnosti i nemilosrdnosti, kako bi se logorašima prouzrokovale što veće patnje.
    Ovaj ugledni istoričar, navodi RTRS, nazvao je ustaše "najvećim ubicama u istoriji", koje su u Jasenovcu ubijale lično, svojeručno i iz strasti, za razliku od nacista u Aušvicu, koji su pri zločinima nastojali da čuvari imaju što manje direktnog kontakta sa žrtvama.
    - Ustaše su uživale u ubijanju u Jasenovcu i nije im bila potrebna bilo kakva fizička distanca - istakao je Grajf, koji je analizirao sistem koncentracionih logora nacističkog Aušvica i ustaškog Jasenovca.
    Grajf kaže da je jedna od najbitnijih razlika između dva logora ta što ubice u Jasenovcu nisu ništa skrivale i ubijale su pod otvorenim nebom, za razliku od Nemaca, koji su se trudili da sakriju tragove zločina.
    - Aušvic i Jasenovac ne smeju nikada da se ponove - poručio je Grajf.


    informer.rs


    Ljubav Ti i Ja!

  2. #2
    Avnojevske granice - poklonjene srpske zemlje

    Delovi teksta prof. dr Koste Čavoškog iz 1986. godine u kome se pojašnjava kako su Josip Broz i KPJ iscrtali avnojevske granice i kojim principima su se vodili

    Zbog čega su za različite federalne jedinice uzete granice nastale u različitim istorijskim trenucima – za Bosnu i Hercegovinu 1878, za Crnu Goru i Srbiju 1912, pre Prvog balkanskog rata, za Sloveniju 1929, a za Hrvatsku 1939. godina? Zašto nije uzeta ista godina? Ovo nisu akademska već dalekosežna politička pitanja, jer su izborom različitih godina pojedine federalne jedinice dovedene u nejednak položaj.

    Dalekosežne odluke o tome koje će federalne jedinice tvoriti novu Jugoslaviju i u kojim granicama će se one konstituisati donosilo je najuže rukovodstvo KPJ, koje je u ratnim uslovima činila nekolicina rukovodilaca oko generalnog sekretara Josipa Broza Tita, čija je reč obično bila presudna. Zapaženiji udeo u donošenju ovih odluka imao je i Edvard Kardelj, a potom i preostala dvojica tzv. Velike četvorke – Aleksandar Ranković i Milovan Đilas.

    Ostaje nam sada da pokažemo kako je i na kojoj osnovi najuže rukovodstvo KPJ izvršilo teritorijalno razgraničenje. Do otkrića ovih neobično značajnih i dalekosežnih istorijskih činjenica, o kojima skoro da nema reči u sačuvanim i objavljenim zapisnicima sa ratnih sednica Politbiroa CK KPJ, dolazimo sasvim slučajno u rekonstruisanim stenografskim beleškama sa sednice Predsedništva AVNOJ-a od 24. februara 1945, povodom zahteva Antifašističkog sabranja narodnog oslobođenja Makedonije (ASNOM) i Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Hrvatske (ZAVNOH) da četiri, odnosno tri njihova predstavnika uđu u Predsedništvo AVNOJ-a – srazmerno broju stanovnika na svojoj teritoriji s obzirom na to da je AVNOJ bio jednodomno predstavničko telo.


    Različiti aršini

    Tom prilikom sekretar Mile Peruničić izjavio je: „Sve naše zemlje, sve naše federalne jedinice, nisu srazmerno predstavljene u AVNOJ-u. Takve su bile prilike pod kojima smo radili.“ Prosečno ih je bilo najmanje u AVNOJ-u iz federalne Srbije. Do ovakvog zaključka Peruničić je došao na osnovu poređenja broja stanovnika federalnih jedinica u ondašnjim granicama (februar 1945.), a po popisu iz 1931, i broja njihovih predstavnika u AVNOJ-u. Iz tog pogleda najpre saznajemo da su, pored šest i danas postojećih federalnih jedinica, u tom trenutku bile i četiri oblasti čiji status i pripadnost još nisu bili rešeni: a) Vojvodina, b) Kosovo i Metohija, v) Sandžak i g) Pančevo i Zemun. A zatim se u napomeni daje sledeće objašnjenje o granicama pojedinih federalnih jedinica:

    „Slovenija je uzeta u granicama bivše Dravske banovine; Hrvatska u granicama bivše Savske banovine sa 13 srezova bivše Primorske banovine i Dubrovačkim srezom iz bivše Zetske banovine; Bosna i Hercegovina u granicama određenim Berlinskim ugovorom; Srbija u granicama pre Balkanskog rata sa srezovima uzetim od Bugarske Versajskim mirom; Makedonija – jugoslovenska teritorija južno od Kačanika i Ristovca; Crna Gora u granicama pre Balkanskog rata, sa Beranskim i Kotorskim srezom i Plavom i Gusinjem…“

    To je, dakle, bio onaj izvorni teritorijalni status koji je najuže rukovodstvo KPJ tokom rata dalo svakoj federalnoj jedinici. Ono što najpre iznenađuje, to je činjenica da su, izuzev Makedonije, različite federalne jedinice uzete u granicama u kojima su bile u različitim istorijskim trenucima u rasponu od preko šezdeset godina – od 1878. do 1939. godine. I, što je najgore, za jedne federalne jedinice uzete su granice koje su za njih bile najpovoljnije, dok su za druge uzete granice koje su za njih bile najnepovoljnije. To ćemo odmah pokazati.


    Slovenija je uzeta u granicama Dravske banovine, koje su utvrđene Zakonom o nazivu i podeli zemlje na upravna područja od 1929. godine. Prema ostalom delu Jugoslavije, to su i njene današnje granice. Nema nikakve sumnje da je za Sloveniju to bilo najpovoljnije rešenje, jer su se praktično svi Slovenci na teritoriji ondašnje Jugoslavije našli u jednoj federalnoj jedinici. Čak je Plenum Osvobodilne fronte, bez prethodne saglasnosti AVNOJ-a, doneo odluku o priključenju Slovenačkog primorja i svih anektiranih delova Slovenije, što je zadiralo u odnose sa stranim susednim državama – Italijom i Austrijom.

    Najpovoljniji teritorijalni status dobila je Makedonija. Granica na oko 10 odnosno 15 kilometara južno od Kačanika i Ristovca je i današnja granica Makedonije prema Srbiji. Povoljnost ovog rešenja ogleda se u tome što nije bilo Makedonaca severno od ove granice, dok je u granicama Makedonije ostao znatan broj Srba, Albanaca, Turaka i Muslimana. Čak je 3. avgusta 1945. Predsedništvo AVNOJ-a donelo Zakon o reviziji dodeljivanja zemlje kolonistima i agrarnim interesentima u Makedoniji i u kosovsko-metohijskoj oblasti, kojim je praktično sankcionisano proterivanje iz Makedonije, a delom i sa Kosova i Metohije, onih kolonizovanih Srba i Crnogoraca koji su za svoje ratne zasluge najčešće dobili zemlju koja do tada nije obrađivana, odnosno seoske utrine, ili su je za svoj novac kupili. Jedino je makedonskom rukovodstvu uskraćena mogućnost da, poput slovenačke Osvobodilne fronte i hrvatskog ZAVNOH-a, donese svoju odluku o priključenju matici delova susednih država naseljenih Makedoncima.


    Bosna i Hercegovina takođe su dobile veoma povoljan teritorijalni status, s obzirom na to da su uzete u svojim istorijskim granicama, potvrđenim na Berlinskom kongresu 1878. godine. Upravo zahvaljujući tome, ova federalna jedinica ima kod Neuma izlazak na more, čime je, pak, hrvatska Dalmacija presečena na dva dela. Ova povoljnost teritorijalnog statusa Bosne i Hercegovine ima, međutim, različito značenje za narode koji u njima žive. Granice potvrđene Berlinskim kongresom su, sa stanovišta interesa jedne nacije da se svi njeni pripadnici nađu u jednoj federalnoj jedinici, jedino povoljne za muslimane. One bi bile još povoljnije da su tim granicama obuhvaćeni i muslimani koji žive u Sandžaku, koji je kasnije podeljen između Srbije i Crne Gore.

    Međutim, one nisu najbolje rešenje za Hrvate i Srbe, koji se time odvajaju od svojih matičnih jedinica. Jer, ako se za osnovu federalizovanja uzme načelo nacionalne homogenosti federalnih jedinica, onda je ostanak velikog broja Hrvata i Srba izvan granica Hrvatske i Srbije u ozbiljnom neskladu sa tim načelom. Na to će sigurno mnogi reći da se zbog izmešanosti stanovništva, baš kao i u Švajcarskoj, u Bosni i Hercegovini uopšte ne mogu povući etničke granice između Hrvata i Srba i muslimana. To je nesumnjivo tačno, ali se time pokazuje ne samo valjanost već i manjkavost načela nacionalne homogenosti, pošto se ono, koliko su to jugoslovenske granice dopuštale, dosledno moglo sprovesti u slučaju Slovenaca, ali se nije moglo na isti način sprovesti u slučaju drugih jugoslovenskih naroda.

    Crna Gora je uzeta u granicama pre Prvog balkanskog rata, što znači da joj, kao kasnije i Srbiji, nisu priznati rezultati oslobodilačkog rata protiv Turaka. No, za razliku od Srbije, Crnoj Gori je to dobrim delom nadoknađeno, jer su joj pridodati srezovi Berane, Plav, Gusinje, koje je Crna Gora zadobila u poslednjem ratu protiv Turske, a zatim i Kotorski srez (od Herceg Novog do Bara), koji je u vreme balkanskih ratova i ranije bio u sastavu Austrougarske. Izvan ovako određene ratne avnojevske Crne Gore ostali su srezovi Pljevlja, Bijelo Polje, Đakovica i Peć, koje je Crna Gora zadobila u ratu protiv Turske.

    Teritorijalni status koji je tokom rata dobila Hrvatska predmet je različitih tumačenja. Polaznu osnovu za njene teritorije predstavljala je Banovina Hrvatska utemeljena sporazumom Cvetković–Maček od 26. avgusta 1939. godine, koja je pored Savske i Primorske banovine i sreza Dubrovnik, obuhvatala i srezove Ilok, Šid, Brčko i Gradačac. Valja takođe dodati da je u okviru istorijskih granica Bosne i Hercegovine Primorska, odnosno Banovina Hrvatska, obuhvatala srezove Travnik, Fojnicu, Bugojno, Livno, Prozor, Konjic, Mostar, Ljubuški i Duvno, tj. dobar deo Hercegovine i centralne Bosne. To je zapravo posle tolikih vekova prva teritorijalna i administrativna celina koja je obuhvatala tri istorijske hrvatske pokrajine – užu Hrvatsku, Slavoniju i Dalmaciju. Za vreme Austrougarske i ranije, Dalmacija je bila u sastavu Austrije, a uža Hrvatska, Slavonija i kasnije Vojna Krajina, u sastavu Ugarske.

    Međutim, pomenuta teritorija utvrđena tokom rata nije se u potpunosti poklapala sa teritorijom Banovine Hrvatske već je bila ispravljena, odnosno umanjena istorijskim granicama Bosne i Hercegovine, kojima je data prednost u odnosu na granice negdašnje Banovine Hrvatske. Zahvaljujući tome, iz okvira Banovine Hrvatske isključene su hercegovačke opštine naseljene pretežno hrvatskim življem. To je učinjeno i sa srezovima Brčko i Gradačac u severnoj Bosni. Tako je avnojevska Hrvatska imala nešto manju teritoriju od predratne Banovine Hrvatske. Ne treba, međutim, zaboraviti da se već tada računalo sa proširenjem Hrvatske, i bez prethodne saglasnosti AVNOJ-a, doneta je odluka o priključenju Istre, Rijeke, Zadra, i anektiranih delova Hrvatske i hrvatskih jadranskih ostrva slobodnoj Hrvatskoj.

    Velike nedoumice izaziva teritorijalni status avnojevske Srbije, koja je uzeta u granicama pre balkanskih ratova (tzv. prekumanovska Srbija), uz dodatak dvaju srezova uzetih od bugarske posle Prvog svetskog rata. To znači da avnojevskoj Srbiji nisu priznati rezultati oslobodilačkih ratova protiv Turske i Austrougarske, koje je ona vodila od 1912. do 1918. godine, tj. da je Srbija ratnim odlukama najvišeg partijskog rukovodstva dobila status kao da te ratove uopšte nije vodila.

    Posebno je zanimljivo poređenje granice avnojevske i tzv. Nedićeve Srbije pod nemačkom okupacijom. One se u svemu poklapaju, osim u svojim južnim i jugoistočnim granicama. Ratna avnojevska Srbija obuhvatala je i dva sreza naseljena Bugarima, koji su Nedićevoj Srbiji oduzeti. Ali je zato Nedićeva Srbija obuhvatala i Novi Pazar i deo Kosova oko rudnika Trepča, uključujući i Kosovsku Mitrovicu, koje avnojevska Srbija nije obuhvatala.


    Neugodna pitanja

    Ovakvo utvrđenje granica federalnih jedinica za vreme rata izaziva brojna i neugodna pitanja. Zbog čega su za različite federalne jedinice uzete granice nastale u različitim istorijskim trenucima – za Bosnu i Hercegovinu 1878, za Crnu Goru i Srbiju 1912, pre Prvog balkanskog rata, za Sloveniju 1929, a za Hrvatsku 1939. godina? Zašto nije uzeta ista godina?


    Ovo nisu akademska već dalekosežna politička pitanja, jer su izborom različitih godina pojedine federalne jedinice dovedene u nejednak položaj. Uzmimo za primer Hrvatsku i Srbiju. Šta bi, na primer, bilo da je za obe federalne jedinice uzeta ista godina – 1912. ili 1939? Da je uzeta 1912, Srbija bi bila u granicama prekumanovske Srbije, a Hrvatska u svojim administrativnim granicama u okviru Ugarske, koje su obuhvatale užu Hrvatsku, Slavoniju i Vojnu Krajinu, a isključivale Dalmaciju. U tom slučaju bi Dalmacija, Vojvodina, Sandžak, Kosovo i Metohija bili u prilici da sami odluče o svom statusu, pošto bi se našli izvan ovih granica.

    I tada bi svaka od pomenutih oblasti mogla sama da donese odluku da li će uopšte ući u sastav Hrvatske, odnosno Srbije, i pod kojima uslovom – da li kao integralni deo ili posebna oblast sa manjom ili većom autonomijom. Da je kojim slučajem uzeta 1939. godina, tada bi se Hrvatska uspostavila u granicama Banovine Hrvatske, a Srbija bi bila uspostavljena na celoj jugoslovenskoj teritoriji istočno od Banovine Hrvatske, posle prethodnog izdvajanja Bosne, teritorije koja je nekada pripadala Crnoj Gori, teritorije 10 odnosno 15 km južno od Kačanika i Ristovca (današnja Makedonija) i Sandžaka, kao sporne teritorije na koju su mogle polagati pravo i Bosna i Crna Gora i Srbija. U takvom slučaju, Vojvodina, Kosovo i Metohija smatrali bi se integralnim delom Srbije i ne bi uopšte bili u prilici da sami odlučuju da li će ući u sastav Srbije i pod kojim uslovima – da li kao autonomna pokrajina ili kao integralni deo.

    Takođe se može postaviti još neugodnije pitanje. Ako je za različite federalne jedinice uzeta ista godina, zašto prilikom utvrđivanja njihovih granica nije postupljeno na isti način? Različito postupanje može se pokazati na primeru Srbije i Crne Gore. I Srbija i Crna Gora uspostavljene su u granicama pre Prvog balkanskog rata, s tim što su Crnoj Gori pridodati srezovi Berane, Plav i Gusinje, koje je Crna Gora zadobila u Prvom balkanskom ratu, a Srbiji dva sreza naseljena Bugarima koje je ona osvojila u Prvom svetskom ratu.


    Razlika je ne samo u veličini pridodatih teritorija već i u prirodi prava na te teritorije. Berane, Plav i Gusinje su nacionalne teritorije za koju je Crna Gora vodila oslobodilački rat, dok su srezovi naseljeni Bugarima anektirana teritorija posle poraza Bugarske u Prvom svetskom ratu. Uz to je Crnoj Gori pridodat kotorski srez od Herceg Novog do Bara, koji tokom više vekova turske vladavina na Balkanu nije pripadao Crnoj Gori, već najpre Mletačkoj Republici, a potom Austriji. Srbiji, pak, nisu pridodate nikakve teritorije naseljene Srbima koje su se za vreme turske vladavine do 1912. nalazile izvan srpskih granica.

    Nedoumice druge vrste izaziva povlačenje granice između Hrvatske, s jedne, i Bosne i Hercegovine, s druge strane. Tu su bile u sukobu istorijske granice Bosne i Hercegovine iz 1878. (uspostavljene znatno ranije Karlovačkim mirom od 1699.), i granice Banovine Hrvatske iz 1939. godine. Prednost je data prvima na račun drugih. Nije, međutim, objašnjeno, zbog čega je tako postupljeno. Granice Bosne i Hercegovine su uistinu istorijske, ali nisu etničke. Granice Banovine Hrvatske utvrđivane su shodno načelu nacionalne homogenosti.

    Kako se ratno rukovodstvo KPJ opredelilo za stvaranje nacionalnih federalnih jedinica, a ne, dakle, za nekakve švajcarske kantone, koji su najčešće uspostavljeni u svojim istorijskim granicama, već za sovjetske republike zasnovane na načelu nacionalnog samoopredeljenja – ostaje nejasno zbog čega je u ovom slučaju data prednost istorijskim, a ne etničkim granicama. Razlozi za ovakvo rešenje očigledno nisu bili načelni već pragmatični.


    Pitanje autonomnih oblasti

    Konačno, ostaje i pitanje zašto pojedinim federalnim jedinicama nisu priznate njihove najpovoljnije granice čak i onda kad na pojedine teritorije unutar tih granica nije polagala pravo nijedna druga federalna jedinica. Ovom prilikom reč je o Srbiji. Iako na teritoriju Vojvodine (uzete u celini) i Kosova i Metohije nijedna susedna federalna jedinica nije polagala pravo (ni Hrvatska, ni Makedonija, pa ni Crna Gora), niti, pak u izričitim odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a ima nekog pomena o njihovom posebnom statusu, ratno rukovodstvo KPJ nije uključilo ove oblasti u sastav Srbije.

    Pritom treba podvući izvesnu razliku između Vojvodine, s jedne, i Kosova i Metohije, s druge strane. Od samog početka bilo je jasno da će Vojvodina ostati u sastavu Jugoslavije, ali je bilo nejasno kakav će status imati. Tako se u proglasu AVNOJ-a narodima Jugoslavije od 30. novembra 1943. govori o junačkoj i slobodoljubivoj deci „Srbije i Hrvatske, Slovenije i Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Makedonije, Vojvodine i Sandžaka“.


    Prema raspoloživim izvorima, tokom rata najuže rukovodstvo KPJ nije bilo sklono uspostavljanju autonomnih oblasti ili pokrajina unutar pojedinih federalnih jedinica. Postoje svedočanstva da je Moša Pijade pravio pregled opština u negdašnjoj hrvatskoj Vojnoj Krajini, koje su pretežno naseljavali Srbi, i da je predlagao uspostavljanje odgovarajuće oblasne autonomije. Na sastanku najužeg rukovodstva KPJ taj predlog je odbijen. Prilikom donošenja Zakona o Ustavotvornoj skupštini izašlo je na videlo da će Vojvodina i Kosovo i Metohija imati poseban status, tj. da će birati 15 odnosno 10 poslanika u Skupštinu naroda, pored 25 koje će birati Srbija kao federalna jedinica.


    Posebnu pažnju zaslužuje objašnjenje zbog čega je tako postupljeno. Kako za obrazovanje autonomnih pokrajina i oblasti unutar jedne ili više federalnih jedinica nije bilo nikakvog osnova u izričitim odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a, pribeglo se jednom objašnjenju koje se i danas koristi. Rečeno je da je tako postupljeno u duhu AVNOJ-a. I upravo iz ovog duha izvedena su kasnije tzv. Avnojevska načela koja, po zamisli svojih tvoraca, treba da imaju nadustavni karakter.

    Donošenjem saveznog Zakona o Ustavotvornoj skupštini konačno je obelodanjeno da konstituisanje dveju autonomnih jedinica unutar Srbije nije bilo u samostalnoj nadležnosti njenih najviših organa već je to, kao i u Sovjetskom Savezu, bila stvar odluke najvišeg saveznog organa – Privremene narodne skupštine. A time je pravo Srbije na vlastito samoorganizovanje bilo u bitnoj meri ograničeno. Ostaje da se vidi da li se to ograničenje ticalo samo Srbije, ili je ono bilo univerzalizovano i kao takvo primenljivo i na druge federalne jedinice u kojima stanovništvo neke uže oblasti želi poseban status.

    Nacrt prvog posleratnog ustava FNRJ kao da je davao za pravo ovakvom tumačenju. Članom 2. stavom. ovog nacrta se, doduše, samo u Srbiji obrazuju dve autonomne jedinice (Autonomna Pokrajina Vojvodina i Autonomna Kosovsko-metohijska oblast), ali je zato članom 22. stavom 2. alinejom 2. bila predviđena mogućnost „osnivanja novih autonomnih pokrajina i autonomnih oblasti“. Da je kojim slučajem ova mogućnost bar još jednom bila iskorišćena u nekoj drugoj federalnoj jedinici, a za to je bilo i istorijskih i etničkih razloga, time bi obrazovanje autonomnih oblasti i pokrajina unutar pojedinih federalnih jedinica postalo stvar univerzalnog načela, koje je, pod jednakim uslovima, primenljivo na sve federalne jedinice.

    Takva mogućnost ponovo se pojavila krajem 1945, prilikom opštenarodne rasprave o prednacrtu prvog ustava nove Jugoslavije. Prema kazivanju Vicka Krstulovića, dr Š. Sinovčić i Franić predložili su obrazovanje autonomne oblasti Dalmacije u okviru Republike Hrvatske. U ime ministra za Konstituantu, Edvarda Kardelja, Milovan Đilas je ovaj predlog odlučno odbacio kao neprihvatljiv i reakcionaran. „Ako bismo Dalmaciji dali autonomiju, mi bi(smo) cijepali hrvatsku naciju kao cjelinu i mi bi (smo) onemogućavali njen nesmetan razvitak“.

    A najvažniji razlog zbog kojeg je trebalo odbaciti ovaj predlog bilo je načelo nacionalne homogenosti na osnovu koje je izvršeno federalizovanje Jugoslavije. Ili, kako je to Milovan Đilas izjavio: „Mi ne postavljamo federaciju ni na kakvim drugim osnovama nego na osnovi nacionaliteta. Može li neko kazati za Dalmatince da li su nešto drugo nego Hrvati.“ To je nesumnjivo tačno, ali se odmah postavlja pitanje zašto je ratno rukovodstvo KPJ odbacilo predlog Moše Pijade o obrazovanju oblasne autonomije negdašnje Vojne Krajine, pretežno naseljene Srbima, pošto je neosporno da je ovde reč o jednom drugom nacionalitetu, koji kao takav ne bi „cepao hrvatsku naciju kao celinu“.

    U praktičnom pristupu rešavanju nacionalnog pitanja tokom rata, vidni su tragovi prethodne politike koju je u ovoj oblasti vodila KPJ između dva rata. Ta politika dostigla je vrhunac u odlukama IV kongresa KPJ oktobra 1928. u Drezdenu, kojima se priznaje legitimnost težnji k nacionalnom samoopredeljenju sve do otcepljenja ne samo južnoslovenskih naroda već i nacionalnih manjina i poziva radnička klasa da svestrano pomaže sve „akcije masa koje vode ka obrazovanju nezavisne Hrvatske“ i „nezavisne Crne Gore“, odnosno da pomaže „borbu za nezavisnu i ujedinjenu Makedoniju“, „borbu raskomadanog i ugnjetenog albanskog naroda za nezavisnu i ujedinjenu Albaniju“, priznaje „mađarskoj nacionalnoj manjini u Severnoj Vojvodini pravo na otcepljenje“ i podržava parola „nezavisne Slovenije“. Ti tragovi su posebno vidni prilikom priznavanja statusa naroda (otuda je priznato samo pet naroda) i dugotrajnog kolebanja oko statusa Kosova i Metohije.

    Najvažnije odluke o federalizovanju Jugoslavije i međusobnom razgraničenju federalnih jedinica donošene su bez prethodnog izjašnjavanja pojedinih naroda Jugoslavije na referendumu ili na neki drugi demokratski način.

    (Integralni tekst prof. dr Koste Čavoškog objavljen je u Književnoj reči br. 291 od 25. decembra 1986.)

    Izvor: Standard


    Ljubav Ti i Ja!

  3. #3
    Za otadžbinu sve na kocku, otadžbinu nikada na kocku

    Lepota Srbije je i sad raskošna, besramno oskrnavljena od zločinaca: ne samo gradovi i sela, čija smo zgarišta posetili, ne samo oštećeni putevi i porušeni mostovi: oskrnavljena je i moralna lepota Srbije, sposobne da vodi samo viteški rat, a ne prljav, ne podmukli i teroristički rat

    Lepota otadžbine opet traži da joj potvrdimo svoju vernost i da se žrtvujemo. Za otadžbinu možemo staviti sve na kocku, ali ne smemo staviti na kocku otadžbinu. To poznato upozorenje odnosi se i na one što vladaju i na one što nestrpljivo vlast priželjkuju. Posle ovog rata, koji moralno još nismo izgubili, iako je poraz diplomatski i politički očigledan, ništa ne bi smelo biti kao pre tragedije; jer tragedija, podsetimo, ima katarsu - naš narod ju je doživeo. Tom narodu nije sad dobrodošla borba za vlast; jer vlast više nema nikakvog smisla ako nije služenje, a ne vladanje i, još gore, zloupotreba vlasti. Ministri bi trebalo da su sluge naroda, ili ne bi trebalo ni da ih bude. Ako uskoro dođe do izbora, a nekima se očigledno žuri, naš stradalni narod bi trebalo svima jasan odgovor da da, svima koji na stari način zamišljaju vlast: da izabere samo one koji su spremni da služe, koliko smerno toliko i znalački

    Prokrstario sam ovih dana Srbijom sa duhovnicima iz Rusije i Moldavije. U letnjoj odeći, Srbija je prostirala pred nama svu svoju čednu i oskrnavljenu lepotu. Kako ne odvajam pejsaže od naroda, rekao bih: lepotu i dobrotu. I zemlja i narod, i sve što je ona rodila, a on stvorio - obavezuje sve nas. Svaka stopa je obrađena od naših spasilaca - zemljoradnika. Manastiri, u koje smo zalazili - Ravanica, Manasija i LJubostinja, Žiča, Studenica i Gradac - svaki od njih je delić raja, i zbog lepote mesta, i zbog topline ognjišta, i zbog umetnosti, neimarske i slikarske, koja pokorava vekove.

    Zar nad tom divnom zemljom i tim blagorodnim delom čovečanstva da nebo bude zatvoreno? Zar da ne primi molitve tog čestitog naroda, koji četvrti put, samo u ovom veku, reče odlučno NE „naoružanoj nepravdi" što mu je došla na prag, ugnezdila mu se u dom?

    Sami pod zatvorenim nebom

    Teško smo se probijali putevima, i zbog porušenih mostova, i zbog gustih zbegova sa Kosova i Metohije. Ibarskom magistralom kreću se ili stoje kolone traktora sa prikolicama, kamioni i konjske zaprege, prepune sirotinjskih stvari, najnužnijih. A u popodnevne i večernje sate nebesa su grmela, munje su sevale, gromovi praskali, pljuskovi su se besno izlivali po ljudima, ženama, dečici i stoci. Gledamo odakle su vozila: Prizren, Peć, Istok, Priština, Uroševac, Kosovska Mitrovica...Pitamo poneke: "Zašto ste napustili ognjište?" „Tamo ubijaju, kolju„ - odgovaraju svi isto, i Srbi i Romi. Pogledi starijih žena - prazni. Da li prazni, ili su im oči ostale tamo, u napuštenim kućama, ostavljenim baštama, njivama, voćnjacima?

    Policija se trudi da ne bude gruba, da ne uvredi, ali nemilosrdno zaustavlja kolone pred Kraljevom i ne da im dalje. Valjda ih ubeđuju da se vrate. Tek poneko se probija ko zna s kojim opravdanjem i čijom dozvolom. Zar središnja Srbija, zar Beograd da ne vide i saučesnički ne prime nove talase izbeglica? Pitam se i pitam: zašto se krije, zataškava, ograđuje velika istorijska nesreća našeg naroda? Ima seoba, ima smrti, a ljubavi nema dovoljno, ni saučešća, ni solidarnosti. Na putevima Srbije prognane i izbegle porodice sa Kosova i Metohije bile su same, pod zatvorenim nebom.

    Od Kruševca vojska

    U Kruševcu sretamo vojsku, koja se vraća iz Dečana i Peći. Okupljaju se oko crkve Lazarice, gde su se pričešćivali car-Lazarevi vitezovi. Smerno ulaze u crkvu, krste se i mole, možda zahvaljuju Bogu što su ostali živi. Onda se upućuju pravo ka Kosovskom velikomučeniku, kojega je oličio Nebojša Mitrić. S prisnim poštovanjem grle spomenik čestotoga Kneza, zbijaju se oko njega i slikaju s njim. Mladi kapetan (pamtim mu ime: Duško Đekić), tmuran kao Banović Strahinja, s velikom tugom u očima, pomišljam na sokola slomljenog krila, sedi na kamenu pred Lazaricom. Oko njega sedam sveštenika. Tiho mi odgovara da dolaze iz Dečana, da su u hramu Dečanskog i Silnog ostali kaluđeri sa stotinak Srba i pedesetak dece. Podižući zamagljen plavi pogled i još sasvim mladi glas, čujem da kaže: "Došlo mi je da bacim ovu uniformu i obučem crnu monašku rizu... Ne znam šta mi je bilo teže: da ostavim Visoke Dečane ili da prepustim sudbini ove dobre vojnike.„ - Odgovori: da su bombardovanja bila neprestana, da još u sebi osećaju podrhtavanja i tresak zemlje, da su mnogi poginuli, ali da se vojnici nisu obradovali naredbi o povlačenju, o napuštanju Metohije i Kosova. Misleći na pale junake što tamo ostadoše, prizivam poluzaboravljene reči Despotovog zapisa na kosovskom stubu, upućene prolazniku, došljaku ili ovdašnjem: "... i kao steg videćeš kako posred Polja uspravno stojimo.„

    "Srbin voli svoje drveće kao što Švajcarac voli svoje planine, i kao što Danac voli more (...). Kao yin, drvo stoji na bojnom polju i bori se protiv neprijatelja Srba. Zeleni, lisnati zastor grana pruža se iznad dece koja se igraju. (...) Grana je pustila korenje i, ako joj bude dozvoljeno da se razvija, rašće smela kao jedno od prvih kraljevskih drveća Evrope. O ovome su pevale srpske drijade dok smo plovili, i dok smo se odmarali na travnom tepihu pod zastorom njihovih mirisavih i lepršavih kosa.„
    H. K. Andersen


    Neki hitaju da vide svečanu dvoranu opštine sa Srbinovićevim mozaicima. Začarani poluglasno čitaju stihove iz Despotovog "Slova ljubve„: "LJubav sve prevashodi... Koliko je u moći, mi ipak pesmu pletemo.„

    Piše:
    Dragan Nedeljković
    Opsirnije na http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1...rticle-01.html


    Ljubav Ti i Ja!

  4. #4
    VELIKOSRPSKI HEGEMONIZAM - SVIMA MAJKA, SAMO SRBIMA MAĆEHA! Brutalno razobličavanje jedne od najvećih izmišljotina u Jugoslaviji!

    Puna je javnost „regionalnih dušebrižnika" koji trube o opasnostima „velikosrpskog hegemonizma". Istorija je, međutim, učiteljica života, a ona nas jasno i nedvosmisleno uči da „velikosrpskog hegemonizma" treba da se čuvaju jedino - Srbi

    Znanje je moć i najbolji poklon, a poklonu se, je li, ne gleda u zube. Mada je tajming daleko od idealnog i mada su takve insinuacije u vreme dok se pokojnik još nije ni ohladio u najmanju ruku nepristojne, saznali smo, eto, i da je Đorđe Balašević sredinom osamdesetih godina participirao u zločinačkom projektu „velikosrpskog hegemonizma" usmerenog prvenstveno protiv Albanaca na Kosovu i to tako što je pevao pesmu „Ne lomite mi bagrenje", a Albanci su u vreme dok je on tu pesmu brutalno pevao bili najveće, ali nipošto i jedine, žrtve „velikosrpskog hegemonizma"

    Hajde da vidimo koliko je grozan i ogavan bio taj „velikosrpski hegemonizam". Album „Bezdan" na kojem se nalazi pesma „Ne lomite mi bagrenje" objavljen je u junu mesecu 1986. Nekoliko nedelja pre nego je album objavljen, na čelo Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, na najvažnije mesto u državi, na funkciju simboličkog naslednika samog Josipa Broza Tita, seda Sinan Hasani, etnički Albanac, pripadnik nacionalne manjine koja u tom trenutku, prema rezultatima poslednjeg popisa, predstavlja oko 7 posto stanovništva u SFRJ. Sinan Hasani nipošto nije nikakav simbolički Sejdo Bajramović, on je, današnjim rečnikom rečeno, legitimni predstavnik jugoslovenskih Albanaca, koliko je to moguće u jednopartijskoj državi. Kad skoro četvrt veka kasnije, u SAD-u, pripadnik manjine koja obuhvata oko 14 posto tamošnjeg stanovništva bude prvi put izabran za predsednika, isti ovi koji danas trube o „velikosrpskom hegemonizmu" iz osamdesetih godina prošlog veka upiškiće se od sreće u patetičnoj egzaltaciji divljenja zemlji u kojoj je, eto, i to moguće.

    Nakon završetka Drugog svetskog rata, procenat nepismenog stanovništva na Kosovu iznosio je 74 posto. Samo dvadeset i pet godina kasnije, osnovan je univerzitet na kojem je posle samo deset godina studiralo više od 26.000 redovnih studenata. Osamdesetih godina, u vreme kad su na Kosovu Albanci žrtve „velikosrpskog hegemonizma" predvođenog Đorđem Balaševićem, tamo, proporcionalno gledajući, studira veći procenat mladih nego igde drugo u Jugoslaviji (26 studenata na hiljadu stanovnika, naspram 14 na hiljadu u Sloveniji i Hrvatskoj).


    U isto to vreme, u susednoj Albaniji, živi između 120.000 i 150.000 Južnih Slovena koji nemaju apsolutno nikakva prava. Nemaju pravo na okupljanje u grupe veće od petoro, ne mogu komunicirati sa jugoslovenskom ambasadom, ne mogu da se zovu kako se zaista zovu pošto je izdat dekret da „državljani koji imaju neprikladna imena sa političkog, ideološkog i moralnog stanovišta i ponižavajuća prezimena, moraju ih zameniti", a drugim dekretom se menjaju slovenski nazivi naselja u albanska.


    Ali da, to je Enver Hodža, to nema veze, a Đorđe Balašević je kinjio Albance u Jugoslaviji.

    Postoje i drugi statistički pokazatelji pogubnosti „velikosrpskog hegemonizma" po Albance na Kosovu. Po popisu stanovništva iz 1948, na Kosovu je bilo 68 posto Albanaca i 27 posto Srba. U to vreme se Balašević još nije bio rodio, pa su „velikosrpski hegemonizam" predvodili nešto suptilniji likovi poput Slobodana Penezića Krcuna i Aleksandra Rankovića. Rezultati njihovog rada jasno se vide 1981, kad se procenat Albanaca povećao na 77 posto, dok je procenat Srba pao na 15 posto.

    Žrtve „velikosrpskog hegemonizma" bili su i Hrvati. I to se dobro vidi iz statistike. 1948. godine, Srba je u Hrvatskoj bili 14.5 posto. Na posljednjem predratnom popisu (misli se na Drugi svetski rat) bilo ih je 16.8 posto, tako da je očito da im je ustaški genodid smanjio brojnost za 2.3 procentna poena. Očekivalo bi se da „velikosrpski hegemonizam" barem malo pomogne u približavanje statistike prethodnom stanju. Ali, avaj, ne! 1981, Srba u Hrvatskoj po popisu je samo 11.6 posto. Procentualno gledano, više ih je koštalo tridesetak godina „velikosrpskog hegemonizma" od četiri godine Endehazije.


    U Bosni i Hercegovini, poznato je, „velikosrpski hegemonizam" se naročito bešćutno obračunavao sa Muslimanima odnosno Bošnjacima. Otkad se u Bosni i Hercegovini uopšte popisuje stanovništvo, uvek su Srbi odnosno pravoslavni imali relativnu većinu, sledili su Muslimani, pa naposletku, kao najmalobrojniji, Hrvati. Usred najgoreg „velikosrpskog hegemonizma", međutim, 1971. godine, Muslimani u Bosni i Hercegovini po brojnosti pretiču Srbe. Takođe, prema podacima poznatog zagovornika „velikosrpskog hegemonizma" Husnije Kamberovića, u periodu od 1969. do 1980, u BiH je izgrađeno više od 800 džamija, što će reći da je građena po jedna džamija na svakih pet dana, odnosno 6 mesečno, odnosno 72 godišnje. Pa da, sve se uklapa, poznato je da „velikosrpski hegemonizam" naročito mrzi islam.

    Što se tiče Crnogoraca, njih pola miliona je od strane više od osam miliona Srba bilo toliko brutalno „hegemonisano" da su u toj okrutnoj hegemonijadi u razmeri 16:1 zapravo i nestali. Crnogoraca, ako niste znali, više nema. I Milo Đukanović i Mijo Popović i Tamara Nikčević i ini su puki hologrami, kreirani od manipulacijama sklonog „velikosrpskog hegemonizma" koji od sveta skriva da je uništio ceo jedan narod.

    Naposletku, to što su pod „velikosrpskim hegemonizmom" Slovenci prvi put dobili priliku da se fakultetski obrazuju na svom jeziku, a Makedonci da svoj jezik uopšte zvanično i imaju i na njemu štampaju knjige, samo po sebi dovoljno govori.


    A najbolji dokaz koliko je „velikosrpski hegemonizam" poguban, vidi se po tome što su svi ovi narodi, nakon što su se rešili „velikosrpskog hegemonizma" izišli na zelenu granu. Pod „velikosrpskim hegemonizmom" u Hrvatskoj je izmišljen i patentiran jedan od najboljih i najefikasnijih antibiotika na svetu, a danas nisu u stanju ni da uvezu stranih vakcina u dovoljnom i potrebnom im broju. Pod „velikosrpskim hegemonizmom" Sarajevo je zaslužilo i organizovalo Olimpijske igre, a danas je Bosna i Hercegovina najmnogoljudnija među ono malo evropskih država koje se mogu nabrojati prstima jedne ruke, a koje nemaju nijednu olimpijsku medalju. Pod „velikosrpskim hegemonizmom" broj Albanaca na Kosovu je konstantno rastao, a sada, evo, uglavnom pada.

    Puna je javnost „regionalnih dušebrižnika" koji trube o opasnostima „velikosrpskog hegemonizma". Istorija je, međutim, učiteljica života, a ona nas, videli smo, jasno i nedvosmisleno uči da „velikosrpskog hegemonizma" treba da se čuvaju jedino - Srbi.

    Iskra.co/M. B.


    Ljubav Ti i Ja!

  5. #5
    U danima velikog srpskog stradanja i mučeništva, Dučić je našao reči koje su mogle biti melem narodnom bolu.

    Izveštaje o pokoljima nad Srbima od strane ustaša, Dučić je prihvatio veoma teško. Plakao je, očajavao i tugovao nad tragedijom svog naroda. Tako je, 20.10.1941. godine, nastala njegova manje poznata, anatemisana pesma "Vrbas".


    Prvi put je, kao citat, štampana u američkom izdanju Dučićevih sabranih dela 1951. godine, i to u odeljku "Umesto predgovora" Luke M. Pejovića. Iz prevelikog poštovanja prema mrtvom pesniku, Pejović nije želeo da svoj tekst nazove predgovorom. U njemu je opisao i poslednje Dučićeve dane, provedene kod rođaka Mihaila Dučića u "Vili na jezeru".

    U "Vili na Jezeru" Dučić je pisao, pevao i plakao, čitajući izveštaje o strašnim pokoljima Srba u Bosni i u Pavelićevoj Hrvatskoj. Tu je on spevao i svoju pesmu "Vrbas", za koju Slobodan Jovanović kaže:

    - Njegova pesma "Vrbas", ispevana povodom pokolja Srba u Bosni, biće zabeležena u svakoj antologiji našeg patriotskog pesništva, isto onako kao Zmajeva "Vila", Jakšićevo "Padajte, Braćo", Vojislavljevo "Na Vardaru", Rakićevo "Na Gazimestanu".

    U danima velikog srpskog stradanja i mučeništva, Dučić je našao reči koje su mogle biti melem narodnom bolu.


    Vrbas

    Nosi, srpska reko, krv naših sinova,
    jer krvave reke svud su naše međe;
    Mačevi ubica svi su istog kova -
    Sad nosi unuke kud nosaše pređe.

    Primi krv nejači u svetle ti pene,
    Sto puta je za te i pre umirala:
    Da je ne poloču pogane hijene,
    Da ne metnu u nju otrova i kala.

    Naše su pobede i zastave naše
    Tvoj veliki zavet gordosti i besa -
    Jedine u tebi što se ogledaše,
    I jedine ovde digle do nebesa.

    Beše tada slavna a sad si i sveta,
    Pevaj sva krvava kroz njive i luge.
    Naša zvezda slave sad i dalje cveta:
    Pre svačiji sužnji neg ičije sluge.

    Nosi mora krvi da ih ne pokradu,
    Nosi reko srpska, krv nevinih žrtvi:
    Radosne pobede heroji nam dadu,
    Ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi.

    .srbijadanas.com


    Ljubav Ti i Ja!

  6. #6

    ZVANIČNA KOMISIJA U BiH, POTVRDILI I AMERIKANCI: Srbima učinjena VELIKA nepravda u proteklom ratu

    Nezavisno telo činili su predstavnici Izarela, SAD, Rusije, Francuske, Italije, Austrije i Srbije, da bi se jedan član kasnije povukao

    Šestočlana Komisija za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu jednoglasno je utvdila da je srpskom narodu u BiH učinjena velika nepravda, sačenjen je izveštaj o tome koji će svetu pokazati istinu.

    To je za Radio-televiziju Republike Srpske rekao predsednik te komisije iz Izraela Rafael Izraeli.

    Izraeli je rekao da je Komisija pokušala da "ispravi" veliku nepravdu počinjenu Srbima, ne zeleći pritom da poriče ili negira stradanja muslimana i Hrvata i svih onih koji su učestvovali u ratu.

    - Hteli smo da sprečimo svet da optuži jedino Srbe i nikog drugog. Naravno, mi kažemo da su jedni činili određena pogrešna dela, ali su i drugi. Dakle, na taj način smo stekli celokupnu sliku i mislim da smo uradili dobru stvar - rekao je Izraeli.

    Komisija, čiji je predsednik, formirana je pre dve godine, a njeni članovi su državljani različitih zemalja - dvojica su iz SAD i Rusije, dvojica iz Francuske i Italije, dvojica iz Centralne Evrope - Austrije i Srbije.


    U početku ih je, objašnjava bilo sedam članova, a u međuvremenu Austrijanac je morao, kako kaže, iz nekih razloga da se povuče iz Komisije.

    - Mi smo u stvari samo naučnici, a svaki od nas je posmatrao svoj delokrug interesovanja i svaki od nas je pokušao, u saradnji sa drugima, da da svoj doprinos konačnom izveštaju Komisije koji ima više od hiljadu stranica - rekao je Izraeli.

    Istakao je da su članovi Komisije tokom pisanja izveštaja nastojali da budu korektni, odnosno da uzmu u obzir sva razmatranja i da ih objedine u zaključke.

    Insistirali su, kaže, na tom da niko od članova ne unosi lična politička viđenja, već da ostanu strogo neutralni i korektni tokom celokupnog rada Komisije i pisanja izveštaja.


    Rekao je da je uplitanje stranih sila u sukob u BiH dodatno zakomplikovalo stanje, jer se NATO, pod plaštom "sprovođenja pravde" svrstao na stranu muslimana i Hrvata i delovao protiv Srba sa potpuno jasnim predubeđenjem, odnosno pristrasnošću, čime su dugoročno izvitoperili pravdu.

    SAD su, kazao je, prikazivale Srbe kao zločince koji napadaju muslimane, optuživši ih i za navodni genocid u Srebrenici.

    - Dok su tako prikazivali Srbe, istovremeno su muslimane prikazivali kao svece koji su bili napadnuti, oni su bili jadnici progonjeni od Zapada - naveo je Izraeli i dodao da je sve to dovelo do bombardovanja Srbije i do toga da postane omražena zemlja.


    Izraeli je istakao da su zapadne sile imale pogrešnu računicu, jer su otvorile put islamskim fundamentalistima.

    - Sve je to bilo pogrešno, jer je Srbija bila veza između pravoslavnog hrišćanstva, ruske Ambasade, Ukrajine, Holandije, dole do Beča, Grčke... Dakle, to su sve bile hrišćanske zemlje ranije, ali sa proglašenjem BiH muslimanskom zemljom, presečena je veza između Rusije, Centralne Evrope i Grčke, sve do Mediterana, što znači da su hrišćanstvo i Zapadna Evropa ustvari sami sebi pucali u nogu. Da bi sprečili Evropu da padne pod islam, koji će ih kasnije iskoristiti, jednostavno su sami sebe ranili i otvorili put za prodiranje islamskih fundamentalista, što su uradili, nažalost, i kasnije - rekao je.

    Zaključio je da je iz svega toga vidljivo da je Srbima učinjena velika nepravda te da je Komisija iz tog razloga i sačinila objektivan izveštaj o srpskim stradanjima.

    Tanjug/srbijadanas.com


    Ljubav Ti i Ja!

  7. #7
    DA SE NE ZABORAVI! VOJSKA JUGOSLAVIJE NIJE IZGUBILA RAT 1999! AMERI I NATO I DALJE KRIJU BRUKU,
    samo svet sada zna šta su im Srbi uradili!

    Navršilo se 22 godine od početka oružane agresije NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju. NATO je nameravao da naše branioce baci na kolena za dva-tri dana, ali se gadno preigrao. Agresor nije ostvario svoj cilj da za 72 sata uništi Vojsku Jugoslavije, nije to uspeo ni za 78 dana i Vesli Klark je priznao u svojoj knjizi da se NATO vojnički obrukao, ali se osvetio nad civilima

    Na pragu trećeg milenijuma, u vreme kada je "savremena istorija sazidana od blistavih dostignuća ljudskog uma" došlo je do "tragičnih sunovrata ljudskog duha", kako reče general armije Dragoljub Ojdanić, zabeležen je nezapamćen pad ljudske civilizacije - 19 zemalja, članica jedine vojne koalicije u svetu, izvršilo je brutalnu agresiju na našu zemlju s jednim jedinim ciljem - omogućiti da SAD ostvare svoju strategiju prodora ka istoku, ka rezervama sirovina oko Kaspijskog mora i u Sibiru.

    Kontraadmiral u penziji Boško Antić otkriva šta se sve događalo za vreme agresije na našu zemlju, zašto naša vojska nije uništena... Njegovu analizu prenosimo u celini!

    Autor "Povesti civilizacije" Vil Djurant je rekao da je "od varvarstva do civilizacije potreban vek, od civilizacije do varvarstva potreban je samo jedan dan". Rekao je to obuhvativši razvoj civilizacije do kraja 19. veka, a na kraju 20 veka, najkrvavijeg u istoriji čovečanstva, isti varvari ruše sve što smo vekovima stvarali. Treći put rezultati naše civilizacije završavaju pod bombama i vatrom onih koji su kada su naši preci jeli viljuškom jeli rukama, a danas to čine u ime neke njihove civilizacije. Svoju nameru nisu ni krili poručujući nam da će nas vratiti u varvarstvo, a ne znaju da to ne mogu jer mi nikada ne možemo biti kao oni, nikada nismo uništili ničiju civilizaciju, vekovima se samo branimo od onih kojima naš prostor treba za njihove planove za uništavanje mnogo većih civilizacija na istoku.

    Tako sramnom aktu naš narod i njegova Vojska su se suprostavili onako kako su mogli i znali - s mnogo hrabrosti i umešnosti da iskoriste sve u odbrani od tehnički i brojno neuporedivo nadmoćnijeg neprijatelja - takav nepovoljan odnos snaga nikada istorija nije zabeležila. Nije istorija zabeležila ni takvu spremnost i na najveće žrtve za odbranu slobode otadžbine - naš narod je golim telima branio svoje fabrike i svoje mostove. Bilo je i onih koji bi sve prepustili svetskim sileđijama, očekujući da će za uzvrat nešto dobiti od njih, ali niko nije imao pravo da se preda i prepusti zemlju neprijatelju. Opredelili smo se za slobodu, opet je pred nama bila kosovska dilema - carstvo nebesko ili carstvo zemaljsko. Ovoga puta dileme nije bilo - između sramote i časti opredelili smo se za čast. Nažalost, imali smo i Brankoviće, koji su podržavali agresora i čak pozivali na pojačano bombardovanje, pa čak i produžetak, u vreme kada je već svima bilo jasno da se ono približava kraju pod pritiskom svetske javnosti, neostvarenih ciljeva agresora, neplaniranih gubitaka i unutrašnjeg otpora u zemljama agresora.

    Zahvaljujući visoko profesionalnom komandnom kadru Vojske Jugoslavije uspeli smo da u potpunosti sačuvamo ljudstvo i tehniku i do kraja 78 - dnevnog bombardovanja, pa i preduzete kopnene invazije, nusu nam naneli ozbiljne gubitke. Besni zbog toga, ustremili su se na nevojne ciljeve - stradala je naša industrija, komunikacije, rušeni su mostovi, istorijski i kulturni spomenici, verski objekti stariji od njihovih država, bolnice, škole, obdaništa... Ginuli su nedužna deca, žene i starci u svojim domovima, autobusima i vozovima, izbeglice u kolonama... Neprijatelj nije birao - ubijao je i one koje navodno štiti.

    Karakter agresije i moral agresora definisao je američki general Majkl Šort, glavnokomandujući vazduhoplovnih operacija nad našim zemljom: "Ne može se dobiti rat ako ne uništimo mogućnost normalnog života za većinu stanovništva. Moramo im oduzeti vodu, struju, hranu, pa čak i zdrav vazduh". Monstruozno, zar ne! Zlikovac nije znao reči našeg pesnika, izrečene davno: "I kad nam muške uzmete živote, grobovi naši boriće sa s vama". Za poznaavoce američke administracije i njenog ponašanja u poslednjih pola veka, ova monstruozna izjava ne predstavlja iznenađenje.


    "Blickrig" protiv vojske jugoslavije

    Komandant snaga NATO alijanse general Vesli Klark izjavio je da će opustošiti i degradirati vojnu moć Jugoslavije. Planirana je kopnena ofanziva na "sprženoj zemlji", pošto se uništi protivvazdušna odbrana .

    Na Briselskom tajnom sastanku 13. marta 1999. godine čelnici NATO doneli su odluku o napadu na Srbiju! Sastanku su prisustvovali generali Klaus Nauman, Vesli Klark, general Švarckopf, general Anderson, general Rouzman, Žak Klajn, Viliam Voker i Bernar Kušner.

    Kao datum određen je 17. mart, ali zbog loših meteoroloških uslova određen je drugi datum, 24. mart. Zahvaljujući obaveštajnom radu srpskih agenata, koji su bili dobro pozicionirani u samom vrhu NATO, vlasti u Beogradu imale su pravovremenu informaciju o početku napada.
    Čitav sastanak od 13. marta je dokumentovan i "Kurir" ekskluzivno objavljuje zaključke sa tog sastanka. Zacrtani ciljevi svrstani su u nekoliko grupa:

    1) Stvoriti najoptimalnije uslove za agresiju na Jugoslaviju. Operacijom "Aligator" poniziti Jugoslaviju i blickrigom poraziti vojsku i policiju na Kosovu i Metohiji.

    2) U slučaju pružanja otpora Jugoslaviju razarati najubitačnijim sredstvima uz korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom i kasetnih bombi. Kontejnere s bojnim otrovima i mikrobiološkim materijama aktivirati ako odbrambeni sistemi pruže toliki otpor da se poremete planovi razrađene akcije "Aligator". Strateške neutronske bombe koristiti za eliminisanje žive sile na granici prema Albaniji i Makedoniji.

    3) Formirati međunarodni sud u Hagu koji treba da presuđuje po brzom postupku političkom, vojnom i policijskom vrhu SRJ.

    4) U slučaju otpora treba ubijati civile , rušiti mostove, bolnice, škole, obdaništa, rezervoare vode, infrastrukturu, trafostanice, dalekovode. Rušenjem rafinerija izazvati ekološku katastrofu. Aktivirati operaciju "Potkovica" to jest, preko OVK-a pripremiti navodni egzodus albanskog življa koje će se povlačiti prema Albaniji i Makedoniji. Gde će čekati TV ekipe, kako bi se ovekovečila navodna zverstva srpske vojske i policije"

    5) Stvoriti uslove za stvaranje nezavisne države Kosovo, koja će funkcionisati samo uz prisustvo NATO snaga. A one se neće povlačiti najmanje dvadeset godina. Nezavisna država Kosovo će se kasnije pripojiti Albaniji uz uzimanje teritorije od Srbije (jug Srbije do ispod Aleksinca), zapadne Makedonije, Malesije od Crne Gore i severnog dela Grčke stvoriti Veliku Albaniju, koja će dominirati Balkanom i vazdušnim koridorom prema Aziji i Africi.

    6) Ukoliko dođe do brze kapitulacije Jugoslavije, odrediti pravce povlačenja, vojske, policije i srpskog i nealbanskog stanovništva prema Merdaru, Bujanovcu i u pravcu Priština - Medveđa. Pri tom zarobiti sva borbena sredstva vojske i policije i tretirati ih kao ratni plen OVK. Ne dopustiti da se izvuku avioni iz hangara Slatinskog aerodroma. Vojno sposobnim građanima Kosova srpske nacionalnosti koji su pristupili vojnim i policijskim jedinicama takođe zabraniti napuštanje pokrajine.


    Već 15. marta 1999. godine Vesli Klark u razgovoru sa genaralom Dragoljubom Ojdanićem poručuje: "Želim da Vam prenesem jedan ozbiljan problem, a to je da će Vojska Jugoslavije biti uništena ako bude u sukobu sa NATO. Ako se to od NATO bude tražilo, biće uništena skladišta, kasarne i snage Vojske Jugoslavije... Vojska Jugoslavije će za par dana da izgubi sve ono što se u nju ulagalo 50 godina. Želim da shvatite ako NATO bude primoran da primeni silu on će uništiti Vojsku Jugoslavije. Vojska neće preživeti to je činjenica". Plan da se uništi protivvazdušna odbrana nije ostvaren, a predviđena kopnena afanziva nije bila moguća ni posle 78 dana.

    Da bi se ostvario ovaj cilj preduzeta je agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju u kojoj je angažovana najveća vazdušna armada koja je ikada upotrebljena u napadu na jednu zemlju. Angažovano je preko 1.200 bombardera i drugih aviona različitih tipova i namene. U toku 78 dana svakodnevnog bombardovanja, prema izjavi šefa Vojnog komiteta NATO italijanskog admirala Venturonija u napadima na Jugoslaviju angažovano je 44 % ukupnog broja borbenih aviona kojima je NATO raspolagao. Izvršeno je 26.289 avio poleta, obavljeno je 2.300 udara po 950 objekata, bacili su 21.700 tona najrazornijeg eksploziva, bačeno je 2.500 bombi i lansirano oko 1.000 krstarećih raketa. Ove podatke saopšto je načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije general armije Dragoljub Ojdanić na svečanoj akademiji povodom dana Vojske Jugoslavije 16. juna 1999. godine.
    General-pukovnik Spasoje Smiljanić, komandant Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane za vreme agresije, u svom referatu na Okruglom stolu na temu "Uzroci, karakteristike i posledice krize na Kosovu", održanog 24. maja 2007. godine u organizaciji Kluba generala i admirala Srbije, navodi:

    "Za 78 dana agresije, avijacija NATO je ukupno izvršila 26.095 letova. Borbena avijacija je izvršila 18.168 letova, a pomoćna 7.927 letova. Prosečni dnevni nalet bio je 334 leta: borbene avijacije 232, a pomoćne 101 let...

    ... Avijacija za dejstvo po objektima na zemlji, izvršila je 14.191 let, u kojima je izvela 2.300 napada i vatreno dejstvovala oko 8.200 puta ... Takođe je procena da je NATO na teritoriju SRJ lansirao od 400.000 do 420.000 projektila različite vrste, ukupna masa oko 22.000 tona. Lansirano je: oko 350.000 kasetnih potprojektila; 30.000 - 50.000 granata municije sa osiromašenim uranujumom i oko 20.000 velikih projektila (nevođene i vođene bombe i rakete".


    Od 2.000 markiranih ciljeva, 1.990 je određeno u američkim centrima za specijalni rat. Taj broj se produžetkom agresije stalno povećavao. U štabu NATO-a se tom prilikom precizno i sa hladnokrvnošću okorelih zločinaca predviđao broj civilnih žrtava. Naredbe da se gađaju civilni ciljevi, kako izjavljuju visoki oficiri NATO-a, izdavao je lično general Klark.

    Očekivanja stratega i komandanata ove zločinačke agresije da će posle nekoliko dana bombardovanja razbiti i uništiti Vojsku Jugoslavije nisu se ostvarila i pored pojačanog bombardovanja. Posle rušenja vojnih objekata, stalnih napada na radarska postrojenja i snage protivvazdušne odbrane, posebno na aerodrome proširen je spisak na civilne ciljeve, pa su rušeni drumski i železnički mostovi, saobraćajna čvorišta... Kao "kolateralna šteta" pogođeni su mnogi zdravstveni objekti, kulturne i obrazovne ustanove, verski objekti, do temelja su rušeni delovi gradova, a u tim ruševinama je našlo smrt stotine žena, dece, starih i iznemoglih osoba, hiljade ljudi ostalo je bez krova nad glavom. Pogođen je putnički voz kod Grdelice, ali i kolona albanskih građana u Metohiji.

    Ciljevi su bili glavni predajnici i repetitori Radio televizije Srbije. Onesposobljene su mnoge lokalne i privatne radio i televizijske stanice, ali sistem radija i televizije je u najvećem delu zemlje i dalje funkcionisao, što je dovodilo do besa u štabovima NATO-a i kao znak odmazde bombardovane je zgrada Radiotelevizije Srbije, do temelja je srušena zgrada Radiotelevizije Novi Sad.


    NATO propaganda je javljala o ogromnim gubicima Vojske Jugoslavije. Vojska Jugoslavije je demantovala zvaničnike NATO-a, ali je bilo teško ostvariti uspeh na tom planu kada se sa suprotne strane nalazila ogromna mašinerija najjače alijanse na svetu. Vremenom učinila su to sredstva informisanja zapadnih zemalja, pa je tako Londonski Tajms objavio informaciju da je Komanda KFOR-a registrovala na drumovima Kosova i Metohije prilikom povlačenja Vojsku Jugoslavije u skoro neokrnjenom stanju: od 300 tenkova uočeno je najmanje 250, 450 oklopnih vozila i 600 artiljerijskih oruđa i da je "izuzev nekoliko polupanih kamiona koje su Srbi ostavili iza sebe, gotovo nemoguće naći uništeni tenk".
    Najteži teret odbrane podneli su RVO I PVO,
    treća armija i prištinski korpus

    Objekti Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane našli su se od prvog dana na udaru. Orgnizovan otpor snaga protivvazdušne odbrane onemogućio je agresora da realizuje planiranu dinamiku dejstava i ostvari cilj pa su angažovane snage neprekidno narastale. Tako je nakon 25 dana rata broj angažovanih aviona povećan na 800, a na kraju na 1.036. lansirano je ukupno 1.000 krstarećih raketa. U agresiji je registrovano 26.095 avio-poleta NATO avijacije, od čega je 18.168 izvela borbena avijacija. Lansirano je 37.000 projektila raznih vrsta i tipova sa ukupno 21.000 tona ubojnog visokobrizantnog eksploziva. U agresiji su prvi put u borbenim dejstvima upotrebljena i nova borbena sredstva - najveće dostignuće ljudskog uma. Najsavremenija vojna tehnika je usmerana na našu zemlju. Postali smo poligon za uništavanje prevaziđenih i ispitivanje novouvedenih sredstava ratne tehnike.

    Neprijatelj je uspeo da uništi svega 4% ratnih materijalnih rezervi i pokretnih stvari. Uništeno je 38 aviona, dva helikoptera, 9 bespilotnih letelica i 45 krstarećih raketa neprijatelja. Jedinice VOJIN, "oči naše odbrane", su pravovremeno otkrivale neprijatelja, uzbunjivale građane da se sklone i zaštite, a vatrenim sistemima obezbeđivani su podaci za pripremu i dejstvo. Jedinice VOJIN su izvršile zadatke iako su od prvog dana bile na meti neprijatelja - gađane su 49 puta. Odlično je funkcionisala mreža vizuelnih osmatračkih stanica.

    Avijacija je bila u izuzetno nepovoljnom položaju, jer je neprijatelj naše nebo kontrolisao najsavremenijim avionima, ali su naši piloti hrabro izvršili 249 borbenih letova, od čega 36 sa vatrenim dejstvom. Lovačka avijacija je u prvim danima agresije uzletela i ušla u borbu sa daleko nadmoćnijim i tehnički superiornijim neprijateljem. Hrabro srce naših pilota nije zadrhtalo pred silom. Oboreno je pet naših lovaca i izgubljeno dva pilota - poginuli su major Zoran Radosavljević i pukovnik Milenko Pavlović - uzleteli su u nebo i otišli u legendu. Lovačko-bombarderska avijacija je davala snažnu podršku snagama Prištinskog korpusa. Svi piloti koji su kretali na ove zadatke su ih i izvršili - poginuo je jedan pilot.

    Mnogi su tvrdili da je nemoguće dejstvovati u takvoj situaciji, ali naši piloti si dokazali da je sve moguće. Svako njihovo poletanje je bilo poletanje u smrt, ali oni se nisu plašili - ravni su mitskim junacima i ja im se istinski divim.


    Ovde je mesto da se oda priznanje vazduhoplovno-tehničkoj službi, čiji su aviomehaničari održavali avione u stalnoj opasnosti da budu pogođeni i sklanjali svoje avione u šumarke oko aerodroma izloženi raketnim udarima, ali su nekako ostali u senci.

    Posebno su se istakle artiljerijsko-raketne jedinice protivvazdušne odbrane, koje su zastarelim sredstvima ratne tehnike obarale i letelice za koje su tvrdili da su neoborive, čak nevidljive. Neprijatelj im je naneo minimalne gubitke, jer su uspešno izbegavale udare avijacije, vešti "raketaši" su obmanjivali neprijatelja i namamili ga da dejstvuje po lažnim ciljevima. Rušenje američkog aviona bombardera F-117 je uzdrmalo Alijansu.

    Za pokazano junaštvo Ordenom narodnog heroja odlikovane su 250. brigada protivvazdušne odbrane i 126. brigada VOJIN.

    Legendarna Treća armija je dobila zadatak da spreči prelaženje šiptarskih terorista i prebacivanje naoružanja i vojne opreme iz Albaije, da odbrani državnu granicu, posebno prema Albaniji, razbije šiptarske-terorističke snage na Kosovu i Metohiji, uz istovremeno preduzimanje mera za zaštitu ljudstva i sredstava ratne tehnike od dejstava iz vazdušnog prostora.
    Dejstvovalo se u tri etape:

    U prvoj etapi su razbijene terorističke snage . Uspešna raelizacija ove etape predstavlja i najveće iznenađenje za agresora- Njena kratkotrajna i efikasna realizacija, u uslovima snažnog bombardovanja, sprečila je planirano razbijanje Prištinskog korpusa i snaga Ministarstva unutrašnjih poslova masovnom oružanom pobunom Šiptara i dejstvima terorističkih snaga.

    U drugoj etapi, čiji se početak vezuje za 9. april, je branjen teritorijalni integritet zemlje i sprečavan je pokušaj prodora terorista iz Albanije. Ta etapa je intenzivirana krajem maja novim pokušajem proboja, uključujući i avio.podršku avijacije SAD primenom "tepih bombardovanja". Druga etapa je trajala dva meseca i završena je Vojnotehničkim sporazumom u Kumanovu.

    Treća etapa za pripadnike Prištinskog korpusa bila je i najteža i najbolnija i raelizovana je izmeštanjem Prištinskog korpusa i ostalih snaga sa Kosova i Metohije. Realizavana je do 10 do. 20. juna 1999.


    Komandant Prištinskog korpusa general-potpukovnik Vladimir Lazarević će godinu dana kasnije, kao komandant Treće armije, napisati:

    "Herojska dela kojima su ispisane stranice nezaborava činili su komandanti i komandiri, nišandžije, poslužioci, posluge, lekari, bolničari, vozači, kuvari... vojnici, starešine, rezervisti i dobrovoljci, zemljoradnici, radnici, službenici... pripadnici sastava herojske Treće armije. Zločinci su potvrdili svoja zlodela protiv branilaca slobode jedne zemlje, čuvene po svojoj slobodoljubivosti, bogatoj slobodarskoj prošlosti, kulturnoj i privrednoj baštini. Mnogo toga obavezuje da se uvek brane sloboda, dostojanstvo i nezavisnost zemlje.

    Plamen ponosa, dostojanstvo i slobodarstvo večno postoji u našem narodu. Pripadnici Treće armije Vojske Jugoslavije i narod u celini dokazali su da nema sile koja može da ga ugasi. Spasavanje slobode je NATO doveo u krizu, ali je uspešna odbrana slobode i čovečanstva, dokazala svoj smisao".

    Da je Prištinski korpus spreman za odbranu i da nema dilema u odlučnost da se suprostavi neprijatelju ma ko on bio i ma kolikom snagom raspolagao, videli smo od 10. do 12. februara 1999. godine prilikom posete Škole nacionalne odbrane Kosovu i Metohiji. Rat je bio neizbežan i bilo je samo pitanje dana kada će se snage ovog korpusa naći na udaru neprijatelja, a oni su bili mirni, moral je bio na visini i ni po čemu se nije moglo uočiti da se i jedan pripadnik plaši - od vojnika do komaandira. Teško je naći primer poverenja u svoje starešine kakvo su imali vojnici Prištinskog korpusa u svoje komandante, posebno komandante brigada (pukovnik Božidar Delić, pukovnik Dragan Živanović, pukovnik Krsman Jelić, pukovnik Mladen Ćirković, pukovnik Radojko Stefanvić, pukovnik Miloš Đošan...), Korpusa (general-major Vladimir Lazarević) i Treće armije (general-potpukovnik Nebojša Pavković), kao i komandante predpotčinjenih brigada heroja iz Raške (pukovnik Ljubiša Diković), Kraljeva (pukovnik Miloš Mandić) i 63. padobranske brigade (pukovnik Ilija Todorov)...

    Prištinski korpus je dočekao spreman agresiju. Iznenađenja nije bilo. Korpus je počeo da se brani 1998, a kada se bolje sagleda situacija branio se i pre toga, a počekom 1999, godine kao i u vreme agresije NATO vođena su borbena dejstva protiv albanskih terorista, radi njihovog razbijanja, kao i protiv snaga NATO u vazdušnom prostoru.


    Pre početka agresije, NATO je primenio medijski i psihološki rat radi pridobijanja sopstvenog javnog mnenja, ali i slamanja morala građana SR Jugoslavije. Vazdušni udari krstarećim raketama i avijaciom NATO otpočeli su na čitavoj teritoriji SR Jugoslavije masovnim udarima po vojnim objektima. Borbeni raspored korpusa je branjen snagama protivvazdušne odbrane i neprijatelj je uglavnom tukao napuštene položaje i lažne ciljeve. Pokušaj prodora agresora preko granice i njegovo nastojanje da se spoji sa teroristima na Kosovu i Metohiji nisu uspeli. Naši graničari odbili su efikasnom vatrom sve pokušaje prodora na našu teritoriju uz podršku avijacije, koja je neprekidno bombardovala. Iz Albanije je pripremljeno i izvedeno više pokušaja upada na teritoriju Metohije, angažujući preko 15.000 pripadnika tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, milicije i vojske Albanije i snaga NATO. Kratak prelazak protivnika na našu teritoriju je herojskom odbranom sprečen i neprijatelj je vraćen natrag. U tim dramatičnim trenucima iskazani su brojni primeri junaštva.

    NATO je nameravao da naše branioce baci na kolena za dva-tri dana, dok je razaranje civilnih ciljeva polako međunarodnu zajednicu okretalo protiv agresora. Naše snage, posebno Prištinski korpus, su uspele da odvrate agresora od kopnene operacije posle neuspeha prodora iz Albanije i spajanja sa šiptarskim teroristima. Granica je uspešno odbranjena, a naši vojnici su se junački borili kod Košara, Morine, Gorožupa... na padinama Prokletija, Paštrika i Koritnika.

    Agresor je potcenio borbeni duh, patriotizam, profesionalizam i samoinicijativu pripadnika Korpusa, pre svih njegove protivvazdušne odbrane. Korpus, po mojoj slobodnoj proceni, najbolji operativni sastav Vojske Jugoslavije je hrabro stajao na braniku svoje otadžbine. Vojska i narod su zajedno branili Kosovo i Metohiju primernim junaštvom pojedinaca i jedinica. Vojnici Prištinskog korpusa su napisali priču o junacima u odbrani, i neravnopravnoj borbi protiv zla i nečoveštva u surovim uslovima.

    Četiri brigade su odlikovane Ordenom nardonog heroja - 125. motorizovana brigada, 540. motorizovana brigada, 37. motorizovana brigada i 63 padobranska brigada (ove dve poslednje su predpotčinjene Korpusu).

    S obzirom da je, pored odbrane teritorije, glavni zadatak bio sačuvati ljudstvo i materijalna sredstva od gubitaka, ilustrativni su podaci koje je komandant Treće armije general-pukovik Nebojša Pavković naveo u listu "Vojska" od 14. juna 1999. godine: "U 79 dana dejstva avijacije NATO- a poginuo je 161 čovek, a ranjeni 299. Što se tiče materijalnih gubitaka, oni su minimalni. Uništeno je 13 tenkova, od toga sedam od dejstava avijacije, šest oklopnih transportera, osam artiljerijskih oruđa, 19 protivavionskih topova i jedan radar . Za ovakvu vrstu agresije i dejstava po našim snagama, to je stvarno minimalno. Oborili smo 34 neprijateljska aviona i 25 bespilotnih letelica. Na našoj teritoriji pogođeno je pet helikoptera i 53 krstareće rakete".
    Priznanje da je samoproglašeni pobednik poražen

    Posle neostvarenih ciljeva agresije, pre svega uništenja Vojske Jugoslavije, agresoru nije preostalo ništa drugi nego da proglasi pobedu i pokaže da je uspešno uništena Vojska Jugoslavije . Trebalo je opravdati ogromno angažovanje snaga i sredstava. NATO je krio svoje gubitke.

    "Prema članku od 25. marta 2000. godine, koji je objavila novinska agencija ITAR-TASS, izvori ruskog Glavnog obaveštajnog direktorata izveštavaju da su tokom operacije NATO snage pretrpele gubitke mnogo veće nego što je to NATO komanda zvanično priznala".

    Kako je vreme prolazilo sve više je na svetlo dana izlazila istina i priznanje o neuspehu. O tome najrečitije govore tekstovi u zapadnoj štampi i izjave političkih i vojnih predstavnika zemalja agresora:

    Ričard Norton-Tejlor piše u Gardijanu 30. juna 1999. godine: "NATO, naravno, nije imao izbora nego da slavi pobedu. Dobro isprobani metod kada stvari ne idu po planu je promena samih ciljeva plana. U martu, drugog dana bombardovanja, britanski sekretar odbrane je rekao da je cilj 'izbegavanje humanitarne katastrofe osujećivanjem napada jugoslovenskih snaga bezbednosti na kosovske Albance i ograničavanje njihove sposobnosti za sprovođenje takve represije u budućnosti".

    The Gardian, 30. juna 1999. godine, prenosi izjavu 26-godišnjeg borca Oslobodilačke vojske Kosova Liraka Qelaja: "Srbi nisu poraženi. Niti je NATO bombardovanje efektivno na Kosovu kako su se on i njegovi drugovi nadali. OVK je, potvrdio je, imala velike probleme da se odupre srpskim napadima i vrlo je malo mogla da učini da zaštiti hiljade razmeštenih lica do kraja marta. Takođe je rekao da je savet OVK, a ne srpske deportacije, uzrok napupštanja Kosova od strane nekoliko stotina hiljada Albanaca".

    Finansijal Times je 27. marta 1999. godine objavio da su NATO diplomate govorile da "...alijansa treba da uništi ili ošteti njegovu vojnu mašineriju (misle Miloševića). Kad ovo bude postignuto, NATO može objaviti pobedu...", ali je do kraja aprila bilo jasno da je "neuspeh kampanje da ostvari svoje početne ciljeve izazvao rastuće nezadovoljstvo među političarima na obe strane Atlantika".

    Wall Street Journal je 8. juna 1999. godine pisao: " Jedna stvar će nedostajati u završnom činu ovog rata: osećaj da je ovo pobeda. Suština je da Milošević nije poražen. Posle 76 dana bombardovanja od strane daleko superiornije sile uz najpreciznije i najmoćnije konvencionalno naoružanje. Glava države od samo 11 miliona ljudi je bila sposobna da postigne kompromis".


    Američki general Šort, glavnokomandujući avijacije NATO, bio je prinuđen da, bez griže savesti, na godišnjicu agresije 2002. godine kaže: "Civilni ciljevi u Srbiji su gađani u našem očajničkom traženju izlaza, jer bombardovanje nije uspelo izazvati željene efekte uništenja potencijala Vojske Jugoslavije. A na Kosovu i Metohiji NATO protiv Treće armije nije uradio ništa".

    General Majkl Rouz u pismu Londonskom Tajmsu (The Times), 14. jula 1999. godine, piše: "Iznenađen sam da vidim da podržavate tekuću propagandu NATO i britanskih političara koji neprekidno ponavljaju da je NATO vazdušna kampanja ostvarila ciljeve. Očigledno je da nije. Posle 11 nedelja najintenzivnije vazdušne kampanje u istoriji ratovanja, jasno ja da je NATO tragično propao da ostvari svoje inicijalne ciljeve... Stoga je Alijansa bila primorana da redifiniše svrhu rata...".

    Dvadeset trećeg januara 2000. godine pojavile su se vesti u britanskoj štampi da je "na stotine onesposobljenih mlaznjaka dovelo RAF u krizu" (London Observer). Članak baziran na sopstvenoj istrazi Observera ukazao je na probleme RAF-a, jer "dva od tri u floti Ujedinjenog kraljevstva koju čini 186 Tornado bombardera je prizemljeno, a manje od 40% drugih borbenih aviona je spremno da leti odmah".

    Na Saveznu Republiku Jugoslaviju izvršena je agresija iako je njena teritorija, uključujući i teritorijalne vode i vazdušni prostor, trebala biti nepovrediva. Analogno "Konvenciji o nautralnosti". NATO-u je bilo zabranjeno: (a) da provodi svoje trupe i konvoje, kao i da leti vojnim avionima iznad Jugoslavije, a kamo li da je raketiriju i bombarduju: (b) da postavlja vojne komunikacijske instalacije u Jugoslaviji, u lukama i teritorijalnik vodama: (c) da regrutuje na teritoriji Jugoslavije svoje pristalice, naoružava ih i bogato ih nagrađuje, kako materijalno tako i dovođenjem na vlast oružanom pobunom; (d) da neprijateljskim postupcima potpomaže pobunjenike i teroriste, uništava prirodna i materijalna dobra, uzapćuje i pretresa u teritorijalnim vodama brodove Jugoslavije; (e) da uspostavlja sud za ratne zločine u kome sudi samo pripadnicima srpskog naroda; (f) da na teritoriji Jugoslavije stvara svoju bazu (Bonstil) za delovanje protiv Vojske Jugoslavije i Vojske Srbije; (g) da na teritoriji države Srbije stvara "svoju" marionetskudržavu, tzv. Republiku Kosovo.

    Vojska Jugoslavije je bila dužna da upotrebi silu kako bi odbranila svoju državu i svoj narod. Međutim, državno i vojno rukovodstvo je optuženo i izvedeno pred Haški tribunal iako u surovoj agresiji Vojska Jugoslavije nije narušila teritorijalni integritet nijedne susedne države koje su stavile svoje resurse na raspolaganje NATO-u.
    Zaključak

    NATO je izvršio brutalnu agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Učinjeno je to bez rezolucije Saveta bezbednosti jer su Sjedinjene Amaričke Države instrumentizovale mađunarodnu zajednicu. Devetnaest članica NATO-a testirale su strategiju vladanja svetom u 21- veku.

    Vojska Jugoslavije se herojski suprostavila najjačoj sili sveta i zahvaljujući visokom moralu, osposobljenošću i efikasnim komandoavnjem na svim nivoima sprečena je okupacija Savezne Republike Jugoslavije.

    Zahvaljujući velikom profesionalizmu komandnog kadra na svim nivoima, zavidnoj vojnostručnoj osposobljenosti vojnika, a nadasve nadahnuta najvišim stepenom patriotizma, što je uslovilo neviđenu hrabrost , odlučnost i moralnu čvrstinu, Vojska Jugoslavije časno je izvršila svoj zadatak - odbranila je slobodu i čast svoje otadžbine i sačuvala sebe. Veštim manevrom, odgovarajućim taktičkim, operativnim i strategijskim postupcima, efikasnim komandovanjem, uz punu inventivnost, kreativnost , kao i izbegavanje svakog šematizma i stalno predviđanje, korišćenjem svih poznatih naučnih metoda, analizom protivnika i karakteristika savremenog rata, maksimalno su sačuvani ljudi, tehnika i ratne materijalne rezerve.

    Agresor nije ostvario svoj cilj da za 72 sata uništi Vojsku Jugoslavije, nije to uspeo ni za 78 dana i Vesli Klark je priznao u svojoj knjizi da se NATO vojnički obrukao, ali se osvetio nad civilima.. Bio je primoran da angažuje sve svoje raspoložive kapacitete i nakon nespeha da iznalazi razloge kojim bi opravdao žrtve koje je pretrpeo i utrošena ogromna materijana sredstva u neuspešnoj vojnoj akciji. Zbog toga je činjeno sve da se svetskom, ali pre svega svom, javnom mnenju prikaže kao vojnički pobednik, a stvarnog pobednika - Vosjku Jugoslavije prikaže poraženom.

    Cilj agresora bio je da uništi Vojsku Jugoslaviju kao jedinu prepreko ostvarenja svog krajnjeg cilja - zaposedanja ovog strategijski važnog područja koje bi služilo kao odskočna daska za dalji prodor na istok i ovladavanje Evroazijom i njenim ogromnim bogatstvima, najvećim delom na teritoriji Ruske Federacije.


    Cilj koji je postavljen pred Vojsku Jugoslavije bio je zaštita stanovništva i infrastrukture zemlje, očuvanje svoje žive sile i materijalno-tehničkih sredstava i na kraju sprečavanje narušavanja teritorijalnog integriteta zemlje.


    Nepobitna je činjenica da je u svim delatnostima ljudskog roda ostvarenje cilja jedino merilo uspeha, pa sve činjenice jasno ukazuju da neće uspeti pokušaj da se onaj koji nije ostvario svoj cilj (NATO) proglasi za pobednika, a onaj ko je taj cilj u potpunosti ostvario za poraženog (Vojska Jugolsavije). Svet sve više sagledava istinu, a naša je obaveza da činimo sve da ta istina dođe do svih onih koji su obmanuti lažima agresorove propagande. Ne dozvolimo da Džejmi Šej bude u pravu, Srbi neće zaboraviti ono što im je NATO učinio. Nažalost, primorani smo da te laži razobličujemo i u svojoj zemlji, jer su mnogi zaslepljeni borbom za vlast, pa proglašavaju Vojsku Jugoslavije vojnički poraženom a zemlju da je izgubila rat.

    Vojska ne vodi rat, Vojska vodi oružanu borbu i na tom planu je u potpunosti izvršila svoj zadatak.

    informer.rs


    Ljubav Ti i Ja!

  8. #8
    OBAVEŠTAJCI VOJSKE JUGOSLAVIJE TRAŽE DA SRBIJA OTVORI TAJNE ARHIVE O NATO! BEOGRAD IMA "TONE DOKAZA" o zlu koje je Alijansa sijala, vreme je da se to obelodani!

    Grupa bivših obaveštajnih oficira nekadašnje VJ podneće predlog Ministarstvu odbrane da se deklasifikuju obaveštajni podaci poslati vojnim i državnim organima iz jugoslovenskih agentura u svetu devedesetih

    Ovako govori general Jovan Milanović, nekadašnji obaveštajac Vojske Jugoslavije i ponavlja da SRJ nije nikog nikada napala, pa ni 1999.


    - SRJ i Srbija tih godina bile su bez izbora - slaže se general Milanović sa rečima predsednika Vučića na prošlonedeljnoj komemoraciji povodom godišnjice NATO agresije.

    Milanović tvrdi da u državnim arhivama postoje hiljade obaveštajnih dokumenata iz perioda razbijanja Jugoslavije, a naročito iz 1995. i 1999, koji bi na tadašnja dešavanja bacili novo svetlo.

    - Među poslatim izveštajima iz Brisela bili su oni o pripremama za prvo veliko bombardovanje položaja RS, koje je imalo karakter odmazde. Odluka je doneta 24. maja 1995. i izdata da bombardovanje počne u toku noći 24. na 25. Vojno i državno rukovodstvo iz RS primilo je informaciju istog dana. Mere i odluke koje je te noći donelo rukovodstvo RS primorali su NATO da povuče izdatu komandu Južnom krilu NATO o početku agresije.


    Milanović otkriva „veliku montažu" zločina nad civilnim stanovništvom u Sarajevu, čiji scenario je kasnije primenjen u Račku.

    - Oto fon Habzburg u to vreme bio je „zvezda u EP" i zanimalo ga je samo kako da reklamira povratak Habzburške monarhije - priča general.

    - Papire, dokumenta za zasedanja, nije gledao tako da sam se ja služio njegovim materijalima. Mnogi non-pejperi od Habsburga tako su završavali u Beogradu i naše državno rukovodstvo je moglo da sazna šta se sprema.

    - Kolega iz NATO koji je imao uvid u dokumenta američke vojske o Markalama preneo mi je dokaze da je ta akcija uvežbavana na američkom poligonu kraj grada Aleksandrija uz učešće oficira Armije BiH. Tamo su napravili kopiju sarajevske pijace i imali „generalne probe" tragedije pre februara 1994.
    (VIDEO) RUSKI AMBASADOR U BIH JASAN! KOSOVO NIJE REPUBLIKA - MI TO NE PRIZNAJEMO, A SRPSKA JESTE REPUBLIKA! Senad Hadžifejzović brutalno prizemljen!

    Slaže se ovaj bavši obaveštajac da je vrhunac njegovog profesionalnog rada bio kada je 1. oktobra 1998. poslao izveštaj iz Brisela sa Binelovim podacima o NATO ciljevima na našoj teritoriji. Dodaje da su, uz francuskog majora, bile još desetine „Binela" iz svih struktura NATO, EU, evropskog vojnog krila, koji su dostavljali podatke o predstojećoj agresiji na Jugoslaviju.

    Odluka da se izvrši NATO udar na SRJ, podseća on, doneta je još u maju 1998. na samitu Alijanse u Lisabonu uz, kako kaže, „uzdržano protivljenje Grčke, Španije, Portugalije, Francuske, Italije...". Ministarstva spoljnih poslova zemalja NATO, kaže, dobila su zadatak da medijski pokažu svetu neophodnost sprovođenja ove varvarske odluke, dok su ministri odbrana, kao sledeća karika u sistemu odlučivanja, imali zadatak da razrade tok akcije.


    U avgustu 1988. planovi su bili gotovi, a u septembru „opruga agresije" je bila oslobođena.

    - Već 3. septembra na sastanku, na koji su pozvane i članice Partnerstva za mir, Amerikanci su prikazali šemu tzv. humanitarne katastrofe na KiM. Na sastanku su tvrdili da se oslanjaju na snimke svojih špijunskih aviona i satelita koji pokazuju da se neprestano vrše zlodela nad izbeglicama koje se vraćaju kući iz šuma. Tvrdili su da je uništeno više od 26.000 albanskih kuća, pretežno u Metohiji, a da je razoreno 640 albanskih sela.

    Da je na KiM u toku „rat protiv civila", što je bio eufemizam za genocid, prema rečima generala Milanovića, u Briselu su 21. septembra promovisali Nemci. Prema njihovom mišljenju, ubijanja i silovanja su bila masovna. Dva dana kasnije, 23. septembra, NATO je aktivirao „AktVarn" - prvi od trostepenog neopozivog mehanizma za otpočinjanje agresije na suverenu zemlju.

    - Veza iz Brisela prenela mi je 23. marta 1999. kroz šifru „Obuci sutra čizme" kad tačno počinje agresija.


    General navodi kako mnogi misle, pa čak i neki političari koji su bili učesnici, da je Rambuje bio prilika da se rat zaustavi. Taj sastanak, međutim, nikad nije imao zadatak da spreči NATO već samo da medijski dobije podršku za agresiju.

    General Milanović navodi da je njegova obaveštajna mreža „bila u funkciji" i tokom aprila meseca, sve dok, kako kaže, Klark i Bler, uz saglasnost Solane i Klintona, nisu izmestili sistem odlučivanja u London. Tako su kaže on, obmanuli sve članice NATO „jer je konsenzus o početku agresije bio odobren u uništenju 25 ciljeva i to u trajanju od 96 sati jer se mislilo da će nakon toga SRJ kapitulirati". Međutim, faza „Apokalipsa" počela je, praktično odmah nakon štu su prve bombe pale na našu zemlju - 25. marta.

    Novosti.rs


    Ljubav Ti i Ja!

  9. #9
    Kako je Pašić u Nišu zauvek odbio “Veliku Srbiju”: Sve tajne Londonskog ugovora iz “sudbonosnog avgusta 1915.”

    Darko Hudelist -
    12/03/2021/nedeljnik.rs

    Verujem da je mnoge iznenadio, a možda i šokirao intervju koji je hrvatski predsednik dr Franjo Tuđman dao urednici Vjesnika Jagodi Martinčević 1. marta 1992, dakle samo mesec i po dana posle međunarodnog priznanja Republike Hrvatske. Pogotovu jer to nije bio neki usputni prigodni ili slavljenički intervju, kakav bi se možda očekivao u takvoj prilici, nego vrlo osmišljen i pomno konceptualizovan javni istup u kojem je Tuđman prvi put najavio svoj superambiciozni, rekao bih i životni projekt duhovne obnove hrvatskog naroda.

    Odgovarajući na pitanje urednice Vjesnika kako on, kao predsednik netom osamostaljene i međunarodno priznate hrvatske države, gleda na činjenicu da je jugoslovenska ideja potekla upravo od Hrvata (J. Martinčević je pritom spomenula Križanića, Štrosmajera, Trumbića i Supila), Tuđman je izrekao nekoliko vrlo značajnih i za njega možda netipičnih misli (netipičnih u odnosu na neka njegova pređašnja istupanja). Prvo, da je u vreme raspada Habzburške monarhije gotovo sveukupna hrvatska inteligencija (pritom je i on naveo neka imena, poput Ivana Meštrovića, Joze Kljakovića, Mile Budaka i Tina Ujevića) bila “jednostavno opsjednuta jugoslavenstvom”, da je ta njena opsednutost “imala i svoje opravdanje”, da je ujedinjenje Hrvata sa Srbijom 1918. godine “spašavalo hrvatske zemlje od daljeg drobljenja i porobljavanja”, a onda je tome dodao:

    “Da nije došlo do ujedinjavanja sa Srbijom, upravo bi Hrvatskom zapadni saveznici (mislio je na vodeće sile Antante: Francusku, Veliku Britaniju i Rusiju – prim. aut.) platili i Italiji i Srbiji, jer bi Dalmacija potpala pod Italiju, a Srbija bi vjerojatno dobila gotovo sve ono što je danas (reč ‘danas’ odnosila se na 1991 – prim. aut.) htjela osvojiti.”

    Bila je to dijametralno oprečna misao u odnosu na onu dobro poznatu i raširenu hrvatsku tezu-tužbalicu (koju je prvi put spomenuo HSS-ovac Stjepan Radić) da su Hrvati u Jugoslaviju pojurili, i u njoj se izgubili, kao “guske u magli”.

    “Da nije došlo do ujedinjavanja sa Srbijom, upravo bi Hrvatskom zapadni saveznici (mislio je na vodeće sile Antante: Francusku, Veliku Britaniju i Rusiju – prim. aut.) platili i Italiji i Srbiji, jer bi Dalmacija potpala pod Italiju, a Srbija bi vjerojatno dobila gotovo sve ono što je danas (reč ‘danas’ odnosila se na 1991 – prim. aut.) htjela osvojiti.”
    FRANJO TUĐMAN, U INTERVJUU VJESNIKU


    Niko se tada na te Tuđmanove reči nije ni na koji način osvrnuo, kao da i nisu bile izrečene, a onda ih je – ali tek 2006, dakle deceniju i po kasnije – prokomentarisao istoričar Dušan Bilandžić, u svojoj memoarskoj knjizi Povijest izbliza, rekavši, tj. napisavši da “Tuđman ima pravo kad kaže da je bio ispravan ulazak Hrvatske u Jugoslaviju 1918”. No, ovog puta su i te Bilandžićeve reči ostale bez komentara.

    U jednom od svojih brojnih beogradskih razgovora s vodećim srpskim strategom i ideologom Dobricom Ćosićem, 8. decembra 2008, pročitao sam svome sagovorniku te Tuđmanove reči iz 1992, na šta mi je on, bez mnogo razmišljanja, odgovorio: “Tuđman je u pravu. S pravom je to rekao, jer inače ne bi postojala Hrvatska. Ako Srbima daju more do Splita, do rta Planka (Ćosić je ovde aludirao na teritorijalnu ponudu ili ultimatum vodećih sila Antante Srbiji u leto 1915, u jeku Prvog svetskog rata, koju, međutim, predsednik srpske vlade Nikola Pašić nije prihvatio – prim. aut.), šta bi bilo od Hrvatske? Uostalom, Hrvatska tada nije ni postojala, nego su postojale Hrvatska, Slavonija i Dalmacija. To su bile provincije Austrougarske.”

    Mate Meštrović mi je, opet, u našem razgovoru od 24. februara 2009. potvrdio da je njegov otac Ivan Meštrović bio u ono vreme projugoslovenski orijentisan (uz napomenu da je njegovo jugoslovenstvo uključivalo i Bugare), da je bio “jako dobar” s jugoslovenskim kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, pri čemu mi je posebno naglasio:

    – I kad je, za vreme Prvog svetskog rata, Supilo doznao da postoje ti tajni Londonski ugovori, nastala je frka, jer su se moj otac i ovi drugi, Trumbić i ostali, bojali da će to, tj. Dalmaciju, Italija dobiti, da će to ići Italiji, i da svakako treba biti sa Srbima da imaš potporu. Srbima je bila obećana Bosna i deo Dalmacije, a ostatak Dalmacije Talijanima, i to je sada bilo vitalno pitanje – da bi se spasli Dalmacija i hrvatski krajevi – da Hrvati budu zajedno sa Srbima, kao pobedonosnom državom u Prvom svetskom ratu…

    Na prvi pogled izgleda apsurdno da se Franjo Tuđman i Dobrica Ćosić u nečemu slažu, a još se apsurdnijim čini to da se slažu oko mišljenja ili stanovišta da su od Jugoslavije dugoročnu korist izvukli Hrvati, a ne Srbi. Ali taj apsurd polako nestaje ako se samo malo više udubimo u suštinu problema o kojem je reč i uzmemo u obzir sve komponente koje su neophodne za razumevanje celine. Da, u nekom stereotipnom hrvatskom razmišljanju pojam “Jugoslavija” se obično vezuje (samo) za Srbe, kao nešto što je a priori suprotstavljeno Hrvatskoj i hrvatstvu i što ide (odnosno što je išlo ili je moglo ići) isključivo naruku Srbima; uostalom, današnja hrvatska država je i nastala tako što se izdvojila upravo iz Jugoslavije, i to u krvavom srpsko-hrvatskom (hrvatsko-srpskom) ratu, devedesetih. Istorija se, međutim, ne sastoji (samo) od stereotipa, a još manje od krivih i neutemeljenih predviđanja. Prava i celovita istina glasi da je u današnjoj Srbiji, kako među istoričarima, tako i među političarima, kao i uopšte u javnosti, vrlo rašireno mišljenje (ne bih se usudio reći da ono apsolutno prevladava, ali je već gotovo postalo mainstream) da je Jugoslavija za Srbe bila greška. To jest, da su Srbi pogrešili, i to fatalno, što su uoči, tokom i posle Prvog svetskog rata ustrajali na Jugoslaviji. Za razliku od Hrvata koji su, svojim ulaskom u Jugoslaviju, izabrali pravi i prosperitetni put.

    Rodonačelnik te teze bio je upravo Dobrica Ćosić, predvodnik srpskog intelektualno-opozicionog pokreta u SR Srbiji i SFR Jugoslaviji tokom sedamdesetih i osamdesetih, a prvi put ju je lansirao u romanesknom obliku, tj. u četvrtoj knjizi svog romana Vreme smrti, objavljenoj 1979. Ta teza svodi se na (po nekima prilično ideologizirano) tumačenje onoga što se dogodilo – ili što se nije dogodilo, a trebalo je da se dogodi – 1915, u, po mnogo čemu, ključnoj godini (za Srbiju, ali i mnogo šire) ne samo u Prvom svetskom ratu nego i u celom 20. stoleću. Verovatno nećemo pogrešiti ako kažemo da je “srpska 1915” ključ za (potpuno) razumevanje kako srpske tako i šire (regionalne) istorije 20. veka.

    Srbija je 1915, u drugoj godini Prvog svetskog rata, bila na prekretnici. Mogla je da bira između dve opcije. Jedna opcija bila je Jugoslavija (jugoslovenska ideja tada je uopšte bila vrlo “in”, kako u srpskoj, tako i u hrvatskoj inteligenciji i politici), a druga nešto što se, već tada, nazivalo “Velikom Srbijom”. Od svih (budućih) jugoslovenskih naroda u tom trenutku samo su Srbi (pored Crnogoraca) imali svoju samostalnu državu, Kraljevinu Srbiju (s demokratskim državnim uređenjem i parlamentarnim sistemom), dok su bez svoje nacionalne države bili i Hrvati, i Slovenci, i muslimani (koji tada još nisu bili priznati kao narod), i Makedonci. A onda se Srbima, kao na dlanu, pružila prilika da svoju tadašnju u teritorijalnom smislu već znatno uvećanu i proširenu državu (s Kosovom i Makedonijom, nakon pobeda izvojevanih u balkanskim ratovima 1912. i 1913) još više, i to dobrano, uvećaju.

    Da ne bi bilo zabune (a obično je u ovakvim analizama ima, barem u Srbiji), kada govorimo o 1915, treba razlikovati dva potpuno odvojena i nezavisna događaja. Ali među kojima se ipak može uspostaviti određena korelacija.

    Najpre je, 26. aprila 1915, došlo do sklapanja tajnog Londonskog ugovora, kojim su sile Antante obećale Italiji za ulazak u rat na njihovoj strani (tj. protiv Centralnih sila) Trst, deo slovenskog zaleđa, Istru, severnu Dalmaciju do rta Ploče (između Šibenika i Splita, u rogozničkoj akvatoriji) te (gotovo) sva hrvatska ostrva osim Krka, Raba i Brača. Jednako kao i deo albanske teritorije.

    To je bila tragična i katastrofalna greška! Samo je fanatizam nacionalni, fanatizam jugoslovenski, mogao odbiti ovakvu ponudu sila Antante! Kad ti neko nudi kraj rata, a pre svega ti ispunjava nacionalni program, ujedinjenje Srba, daje ti Bosnu kao teritoriju, daje ti pola Dalmacije, rešava večno sporno pitanje s Bugarima a ti to ovako odbiješ! Vidite, da nije bilo te greške, stvorila bi se apsolutno druga istorijska perspektiva Srbiji i celom ovom prostoru
    DOBRICA ĆOSIĆ



    A onda su, već u avgustu 1915, te iste sile Antante i Srbiji, tj. predsedniku Vlade Kraljevine Srbije Nikoli Pašiću, ponudile jedan big-deal, koji je takođe trebalo da ide na štetu Dalmacije (ali i mnogih drugih tada austrougarskih teritorija). Ovog puta je za ulazak u rat na strani Antante trebalo privući Bugarsku, pa su Saveznici pred Pašića izašli s ovakvom ponudom: ako Kraljevina Srbija ustupi Bugarskoj celu istočnu polovinu Makedonije (tj. deo Makedonije istočno od Vardara), Antanta će nju, Srbiju, ako Saveznici dobiju Prvi svetski rat, nagraditi stvaranjem tzv. “Velike Srbije”, u koju će ući cela Bosna i Hercegovina, cela srednja i južna Dalmacija (tj. sve ono što nije bilo obećano Italiji Londonskim ugovorom: dakle teritorija od rta Ploče kraj Šibenika pa sve do 10 kilometara južno od Cavtata), Srem, Bačka, severna Albanija, pa čak, pod nekim uslovima, i Slavonija – ako po završetku rata i ona padne u ruke Saveznicima. Ovakvu ponudu od vodećih međunarodnih sila Srbija nije nikada dobila, otkako postoji.

    Radilo se, zapravo, o dva memoranduma (ili dve Saveznika upućene predsedniku Vlade Kraljevine Srbije Nikoli Pašiću. Prvi je nosio datum 4. avgusta, a drugi 16. avgusta 1915. (po novom, tj. gregorijanskom kalendaru). Ovaj drugi bio je mnogo konkretniji, u teritorijalnom smislu, jer je imao kao dodatak i jednu kartu koju je za potrebe britanske vlade, odnosno britanskog ministra spoljnih poslova ser Edvarda Greja, napravio Grejev ekspert za ovakve stvari, britanski arheolog i etnolog Artur Evans.

    Bila je to etnička karta jugoslovenskih zemalja koja je umnogome podsećala na buduću Jugoslaviju, ali su na njoj s nekoliko polukružnih linija bile označene – onako ugrubo – i granice buduće, tj. pretpostavljene “Velike Srbije” koju su predstavnici sila Antante bili ponudili Pašiću. Taj, drugi memorandum, od 16. avgusta 1915, Pašiću je bio samo pročitan – u Nišu, gde se u Prvom svetskom ratu nalazila privremena prestonica Kraljevine Srbije – dok mu je improvizovana karta “Velike Srbije” bila samo pokazana. Velike sile o tako osetljivim stvarima nisu htele da ostavljaju nikakve pismene tragove.

    Mnogima bi se zavrtelo u glavi od takve ponude – dobiti na poslužavniku celu Bosnu i Hercegovinu, srednju i južnu Dalmaciju te još neke atraktivne delove teritorija tadašnje Austrougarske nije bila mala stvar, naprotiv – no Nikola Pašić se njome nije nimalo impresionirao. Upravo obrnuto, ocenio ju je kao vrlo lošu i nepovoljnu, čak goru od austrijskog ultimatuma (onog iz leta 1914, nakon kojeg je, napadom Austrougarske na Srbiju, započeo Prvi svetski rat) te je izjavio – kako je to u svojoj knjizi Nikola Pašić, saveznici i stvaranje Jugoslavije naveo/rekonstruisao beogradski istoričar Đorđe Stanković, koji je na ovoj složenoj temi doktorirao – “da je za Srbiju bolje da časno podlegne neprijatelju, nego da ustupanjem svojih teritorija pod pritiskom saveznika stvarno ‘učini samoubistvo'”.

    Pašić, naime, ni pod kojim uslovima nije hteo da se odrekne Makedonije (koju je Srbija osvojila u Drugom balkanskom ratu 1913), a vodio je, zasigurno, računa i o činjenici da bi buduća pretpostavljena “Velika Srbija” po svemu sudeći ostala i bez Banata (sve do Beograda), koji bi Srbija, po ultimatumu sila Antante, imala da ustupi Rumuniji (kao nagradu za njen ulazak u rat na strani Saveznika).

    Pašić ni pod kojim uslovima nije hteo da se odrekne Makedonije (koju je Srbija osvojila u Drugom balkanskom ratu 1913), a vodio je, zasigurno, računa i o činjenici da bi buduća pretpostavljena “Velika Srbija” po svemu sudeći ostala i bez Banata (sve do Beograda), koji bi Srbija, po ultimatumu sila Antante, imala da ustupi Rumuniji

    Jedna tehnička (iako i više od toga) napomena: Londonski ugovor od 26. aprila 1915. bio je službeni akt najvišeg ranga, potpisan na najvišem savezničkom nivou. U Londonu su ga potpisali predsednici vlada i ministri spoljnih poslova četiri države – Velike Britanije, Francuske, Rusije i Italije. Ultimatum pak sila Antante Srbiji, iz avgusta 1915, bio je takođe službeni akt, ali znatno nižeg ranga, na nivou poslanika savezničkih zemalja u Srbiji, tokom Prvog svetskog rata. Ta su trojica poslanika u Srbiji bili: Čarls de Grac (britanski), Ogist Bop (francuski) i knez Grigorije Nikolajevič Trubecki (ruski).

    Nikola Pašić je, bez mnogo dvoumljenja, odlučio da kategorički odbije ponudu/ultimatum Saveznika, ali kako je Kraljevina Srbija bila demokratska zemlja, s parlamentarnim sistemom, tu njegovu odluku trebalo je da ratifikuje, tj. izglasa Srpska narodna skupština. Tajna sednica Srpske narodne skupštine na kojoj se o tome odlučivalo održana je u Nišu od 20. do 23. avgusta 1915. (po gregorijanskom kalendaru).

    Za vreme svojih beogradskih istraživanja uspeo sam da dođem do zapisnika s te sednice. On je pohranjen u Arhivu SANU, a sastavio ga je (rukom, na ćirilici) tadašnji (iz 1915) sekretar Srpske narodne skupštine Petar Jovanović. Ključni su bili drugi i treći dan zasedanja, 21. i 23. avgust 1915.

    Drugoga dana sednice, 21. avgusta 1915, predsednik vlade Kraljevine Srbije Nikola Pašić upoznao je srpske zastupnike sa sadržajem savezničkog memoranduma, rekavši – citiram ga od reči do reči – da ako “Srbija usvoji stanovište Sila (Antante – op. aut.) u pogledu ustupanja teritorij.(alne) zone u Makedoniji, za Srbiju je rezervisana: Bosna i Hercegovina, Srem, dolina Drave (Slavonija), Bačka, širok izlaz na Jadr.(ansko) more od rta P. Planka pa ispod Dubrovnika na 15 km (to je ispod Stare Raguse na 10 km)…”

    Kako je posebno naglasio, u savezničku su ponudu ulazila i pojedina dalmatinska ostrva – Brač, Šolta, Čiovo, Veliki i Mali Drvenik, kao i poluotok Pelješac.

    U nastavku izlaganja, jadranski je deo ponude dodatno pojasnio rečima: “Kao što rekoh, daje nam se Jadr.(anska) obala od P. Planka pa južno od Stare Raguse koja je južnije za 5-6 km. od sadanjeg Dubrovnika, još za 10 km, dakle za 15 km. od Dubrovnika – to je kod Herceg-Novog sa Bokom Kotorskom koja se zadržava za Crnu Goru.”

    A onda se, 23. avgusta 1915. (po starom kalendaru 10. avgusta 1915), pristupilo glasanju. Ukupno je glasalo 127 poslanika. Ishod glasanja bio je 103:24 “za predloženi dnevni red”, tj. za odbijanje savezničkog ultimatuma – onako kako je to predložio, tj. elaborirao Pašić. Protiv Pašićevog predloga, tj. za Antantinu ponudu, glasala su dva samostalca (poslanika Samostalne radikalne stranke), dva tzv. “radikalna disidenta”, tri socijalista (ili socijaldemokrata) i 18 liberala, dok su 69 od ukupno 103 glasa koji su se izjasnili protiv savezničkog ultimatuma Pašiću osigurali članovi njegove Narodne radikalne stranke.

    Postoji, zapravo, nekoliko razloga zašto je Nikola Pašić ponudu sila Antante o stvaranju “Velike Srbije” odlučio da, figurativno rečeno, baci u koš za smeće i prednost dâ jugoslovenskom rešenju, tj. ukidanju (naravno, ne odmah, nego po završetku Prvog svetskog rata) postojeće Kraljevine Srbije i njenoj ugradnji (ili “utapanju”, kako to mnogi danas kažu) u buduću jugoslovensku državu. Spomenuću njih pet.

    Prvo, on nije hteo da derogira, tj. poništi već proklamovane ratne ciljeve Srbije, formulisane u Niškoj deklaraciji od 7. decembra 1914 – ciljeve u koje je, osim same ratne pobede, ulazila i ideja o ujedinjenju svih Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu posle Prvog svetskog rata. Drugim rečima, poistovetio je (ili sveo na potpuno istu ravan) rešenje srpskog nacionalnog pitanja s pitanjem ujedinjenja Južnih Slovena – iako danas većina srpskih istoričara zastupa stanovište da je to trebalo da budu dva sasvim odvojena pitanja i procesa. To jest, da je najpre trebalo rešavati srpsko uženacionalno pitanje (kako je to, primera radi, napravljeno u “Načertaniju” Ilije Garašanina iz 1844), a tek potom, eventualno, pristupiti (i) rešavanju jugoslovenskog pitanja.

    Drugo, Nikola Pašić je bio opsednut pijemontskom ulogom Srbije – jednako kao i tadašnji regent, a budući jugoslovenski kralj Aleksandar.

    Treće, Pašić nije hteo da se odrekne (istočne) Makedonije, za koju je mnogo krvi bilo proliveno posebno u Bregalničkoj bici, u Drugom balkanskom ratu 1913. To jest, nije ni po koju cenu želeo da je isporuči smrtnim neprijateljima Srba, Bugarima. Pašić je bio načisto da bi prihvatanje ponude/ultimatuma Antante značilo poništavanje rezultata i tekovina Drugog balkanskog rata 1913. Ovde ne treba zanemariti ni to da je Pašić poreklom – po svojim precima – bio iz Stare Srbije (tj. iz kraja ispod Šar-planine, severno od Tetova).

    Četvrto, Pašić je bio na pozicijama tzv. “velikog nacionalnog programa Srbije”, koji je pretpostavljao obnovu nekadašnje nemanjićke Srbije (tj. povratak na jug, u Staru Srbiju), i smatrao je da se može i protiv Bugarske i protiv Austrougarske. Sasvim obrnuta opcija od toga bio je tzv. “mali nacionalni program”, koji je naročito gorljivo zastupao Pašićev prethodnik na dužnosti predsednika srpske vlade i tvorac Balkanskog saveza iz 1912. (po kojem je istočna Makedonija trebalo da pripadne Bugarskoj) Milovan Milovanović. (Dobrica Ćosić se, u razgovorima sa mnom, svrstavao na Milovanovićevu stranu, ističući kako je on bio u pravu smatrajući da “treba slediti biološki hod srpskog naroda, tj. ne vraćati se na jug nego ići ka severozapadu, u državnim aspiracijama i oslobodilačkim težnjama”.)

    I peto, Nikola Pašić je bio čvrsto uveren da ni u ponuđenoj, tj. pretpostavljenoj “Velikoj Srbiji” – ma kako ona velika bila – ne bi bilo u potpunosti rešeno srpsko nacionalno pitanje. To je nešto šire obrazložio u svojoj belešci koju je sastavio tokom posete Rusiji, u aprilu i maju 1916. godine. Naime, veliki broj Srba ostao bi i dalje da živi izvan te “Velike Srbije”, zapadnije od njenih zapadnih granica (na Baniji i Kordunu, te u Lici i Dalmaciji), dok bi, s druge strane, ta ista “Velika Srbija” imala čak 40 posto nesrpskog stanovništva (oko milion Hrvata, Mađara i Albanaca, plus muslimani), koje bi dugoročno težilo rešavanju svojih vlastitih nacionalnih pitanja, uključujući i pripajanje svojim matičnim nacionalnim državama.

    No, kao što već rekoh, sve ove argumente Nikole Pašića i njegovih istomišljenika srpska nacionalna inteligencija iz razdoblja SR Srbije i SFRJ, s Dobricom Ćosićem na čelu, nije uvažavala. Naprotiv, to je proglasila najvećom greškom i najvećom zabludom u srpskoj politici u celom 20. veku, gotovo proglasivši Pašića izdajnikom. Ćosić mi je otvoreno rekao: “To je bila tragična i katastrofalna greška! Samo je fanatizam nacionalni, fanatizam jugoslovenski, mogao odbiti ovakvu ponudu sila Antante! Kad ti neko nudi kraj rata, a pre svega ti ispunjava nacionalni program, ujedinjenje Srba, daje ti Bosnu kao teritoriju, daje ti pola Dalmacije, rešava večno sporno pitanje s Bugarima – podelu Makedonije, čime se ukida motiv neprijateljstva između bugarskog i srpskog naroda – a ti to ovako odbiješ! Vidite, da nije bilo te greške, stvorila bi se apsolutno druga istorijska perspektiva Srbiji i celome ovom prostoru. Ne znam bi li uopšte i (socijalistička, u Drugom svetskom ratu – prim. aut.) revolucija bila moguća…”

    Ovde je vrlo važno upozoriti i na trenutak u kojem su Dobrica Ćosić i njegovi istomišljenici, protagonisti srpskog intelektualno-opozicionog pokreta u SR Srbiji i SFRJ, formulisali ovakvo svoje izrazito kritičko, pa i osuđujuće gledanje na Nikolu Pašića i njegov čin iz 1915. Bilo je to u drugoj polovini 1970-ih, nakon završene ustavno-pravne reforme jugoslovenske federacije i donošenja (u biti konfederalnog) Ustava SFRJ iz 1974, koji je jugoslovenskim republikama – uključujući SR Sloveniju, SR Hrvatsku, SR Bosnu i Hercegovinu i SR Makedoniju – dao status državnosti, a po kojem je tzv. uža Srbija u nekim bitnim pitanjima postala gotovo vazal svojih pokrajina, SAP Kosova i SAP Vojvodine.

    Srpski nacionalni stratezi i ideolozi tada su “izračunali” da je Srbija najveći i jedini pravi gubitnik u Jugoslaviji (najpre u prvoj, a onda pogotovu u drugoj, Titovoj), a da su svi ostali narodi u njoj profitirali. Ona, koja je jedina pre osnivanja Jugoslavije 1918. imala svoju nacionalnu državu, sada je – u drugoj polovini 1970-ih – svedena na tzv. užu Srbiju, a svi ostali jugoslovenski narodi, koji su pre stvaranja Jugoslavije mogli samo sanjati o svojim nacionalnim državama, njih sada imaju “crno na belo”, ali i u svakodnevnoj političkoj praksi, i praktično su pred osamostaljenjem. Na temelju takve računice srpski stratezi su razdoblje od 1915 – od Pašićeve kobne “greške” – do sedamdesetih i osamdesetih proglasili “izgubljenim vremenom” za Srbiju i srpske nacionalne interese. To je bila polazna tačka u formulisanju novog srpskog nacionalnog programa, oživotvorenog u Memorandumu SANU iz 1986.

    U našem razgovoru iz 2009, srpski filozof, Ćosićev bliski saradnik i jedan od tri glavna autora Memoranduma SANU, dr Mihailo Marković, politiku Nikole Pašića proglasio je “ciničnom”, rekavši mi da je Pašić živeo u zabludi kako će u novoj, jugoslovenskoj državi Srbi imati trajnu hegemoniju nad Hrvatima i ostalim narodima zahvaljujući nekim svojim bitnim, komparativnim prednostima. Nabrojio mi je pet tih prednosti: njihova brojčana većina u Jugoslaviji, vojska, monarhija (jaka dinastija), velike srpske političke partije (koje će pobeđivati na svim izborima) i savezništvo s najvećim silama u Evropi (stečeno zajedničkom pobedom u Prvom svetskom ratu).

    – E sad – istakao je Marković – Pašićeva je velika greška bila u tome što nije predvideo istorijske promene koje će s vremenom nastati. Sve te prednosti Srba, koje su postojale 1918, s vremenom su se istopile, pokazavši svoj privremeni karakter.

    Ukupno je glasalo 127 poslanika. Ishod glasanja bio je 103:24 “za predloženi dnevni red”, tj. za odbijanje savezničkog ultimatuma – onako kako je to predložio, tj. elaborirao Pašić

    Svemu ovome valja, međutim, dodati da u Srbiji danas postoji vrlo jaka i uticajna struja među nekim tamošnjim (kritičkim) istoričarima i intelektualcima, koja se snažno protivi tome da se odluka Nikole Pašića iz 1915. oko odbijanja ponude/ultimatuma sila Antante o stvaranju “Velike Srbije” okarakteriše kao “greška”. U taj krug, osim već spomenutog Đorđa Stankovića, spadaju, među inima, Dubravka Stojanović i Vesna Pešić. Uz načelnu napomenu da greška kao takva može postojati samo u matematici i fizici, a ne i u istoriji i politici, oni, osvrćući se na događaj iz 1915, ističu u prvi plan tri vrlo značajna momenta.

    Prvo, situacija u međunarodnoj politici i diplomatiji u Evropi se radikalno promenila već nakon prve dve godine Prvog svetskog rata, pa je veliko pitanje, sve da je Pašić i pristao na ponudu Saveznika iz 1915, šta bi se od svega toga po završetku rata zaista moglo sprovesti u delo.

    Drugo, tokom druge polovine Prvog svetskog rata tzv. politika teritorijalne kompenzacije ustuknula je pred novim talasom evropskih državnika i diplomata koji nisu bili skloni tajnim diplomatskim akcijama trgovanja tuđim, uglavnom jugoslovenskim (tada još austrougarskim) teritorijama. Na njihovo mesto došli su drugi ljudi, s potpuno drukčijim senzibilitetom. Recimo, umesto Greja novi ministar spoljnih poslova Velike Britanije postao je lord Robert Sesil, koji je voleo Srbe i poštovao Pašića.

    I treće, u rat 1917. ulaze Sjedinjene Američke Države, a američki predsednik Vudro Vilson 1918. formuliše program “14 tačaka” u kojem jedno od ključnih mesta zauzima načelo samoopredeljenja, što će biti jedan od preduslova stvaranja novih nacionalnih država na Balkanu, odnosno na teritoriji propale Austrougarske.


    Ljubav Ti i Ja!

  10. #10

Slične Teme

  1. Srpsko nasledje na KiM
    By kosovka2 in forum Svet Oko Nas
    Odgovori: 0
    Zadnji Post: 21.07.2020, 16:41
  2. Srpsko srce Johanovo
    By kosovka2 in forum Zanimljivosti
    Odgovori: 0
    Zadnji Post: 12.11.2019, 07:37

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •