Patrijarh Pavle nije bio za podelu Kosmeta

Nekadašnji srpski patrijarh Pavle nije bio za podelu Kosmeta, već za pravedno rešenje u kojem bi Srbi i Albanci bili zadovoljni.

Srpski mediji su kao jednu od najatraktivnijih vesti objavili to da je patrijarh Pavle podržavao ideju srpskog pisca, akademika i političara Dobrice Ćosića o podeli Kosova.

U autobiografskim spisima patrijarha Pavla on se tokom devedesetih godinaprošlog veka osvrnuo na pitanje Kosova i Metohije, stanje u srpskom narodu, kao i ratove.

“Preostali Srbi na Kosovu deluju razbijeno, žive u neizvesnosti i beznađu. Teško im je da razumeju svoje stanje, kao da žive u tuđoj zemlji. Podiže se nova crkva u Prištini, na primer, iako se samo nekoliko kilometara od grada nalazi veličanstvena Gračanica, uglavnom prazna, sem o praznicima. Previđa se, pri tom, da je tako reći preko puta manastira, u istoimenom srpskom selu Gračanici, jedna kuća prodata i postala albanska. Razumem pobude da se ponovo podignu Sveti Arhanđeli na ruševinama zadužbine cara Dušana, ali se pitam kakva bi to bila obnova bez istog kamena i mermera, od kojih je carski manastir građen. Obnoviti ga u pravom smislu značilo bi razrušiti Sinan-pašinu džamiju u Prizrenu, a to sami prizrenski Srbi, starosedeoci, nisu dozvolili 1912. godine, kada je srpska vojska oslobodila Prizren od petovekovnog turskog ropstva. Sve ovo govorim zato što smatram potrebnim da se svestrano sagleda stanje na Kosovu.

Pravedno rešenje za oba naroda koji žive na njemu mora se tražiti strpljivo, bez ucena i pretnji bilo koje strane. Kosovsko pitanje je u toj meri sudbinsko da ne može biti samo političko. Svi odgovorni za Kosovo i Metohiju moraju biti pitani, a ne pred svršen čin dovedeni. Srpska Crkva, blizu osamsto godina istorijski i ljudski odgovornija za Staru Srbiju od sadašnje države, najmanje se pita za tu postojbinu svetinja koje su nam zavetovane

Vlast ne uzima u obzir naše svetinje, predsednik došao da održi govor na Gazimestanu, a nije došao da vidi Gračanicu

Na drugoj strani problema Kosova stoje naše svetinje. NJih ne uzima u obzir ni sadašnja državna vlast u Srbiji, zaokupljena ustavnim položajem republike, administrativnim, privrednim i drugim pitanjima u kojima druga strana ima ne samo prednost većine stanovništva, već i vodeću ulogu u privredi čitave pokrajine. Kad su 1913. velike sile vršile razgraničenja između tadašnjih kraljevina Srbije i Crne Gore, s jedne strane, i upravo uspostavljene države Albanije, uz sve pritiske austro-ugarske strane da i Dečani budu u sastavu Albanije, Jovan Cvijić, naš glavni ekspert na konferenciji u Londonu, pokazao je pregovaračima snimke carske lavre, sa čitavom naučnom dokumentacijom tada čuvenog francuskog vizantologa Gabrijela Mijea, i Visoki Dečani ostali su Srbiji, odnosno Crnoj Gori. Iako, u svemu, inače, antisrpska, i Austro-Ugarska je prihvatila da Dečani imaju prednost nad demografijom.

Sadašnja vlast u Srbiji očito ne zna za taj vrlo važan međunarodni primer. A kako bi i znala kada ni na Vidovdan 1989. predsednik Srbije nije samo nekoliko kilometara pošao od Gazimestana da vidi Gračanicu, „najlepši primer crkvene arhitekture u Evropi XIV veka“, kako je napisao i drugi svetski vizantolog, Englez Stiv Ransiman. A u Gračanici su se tada nalazile i mošti Sv. Kneza Lazara, koji nije bio samo crkveni svetitelj već i vladar, vrhovni komandant čitave srpske vojske koju je poveo da bi zaustavio osmanlijsku najezdu, i koji je u borbi poginuo. Takvom Knezu pripadale su i najviše državne počasti, ali predsednik Srbije, kako je sleteo, da bi samo održao svoj govor „u srcu Srbije“, odmah se, istim helikopterom, udaljio od nje, kao i od miliona okupljenih ljudi.

Pitam se: kako će o sudbini Kosova pregovarati i presuđivati ljudi koji ne znaju šta zapravo srpski narod ima na Kosovu, i da li im je najpreča obaveza sačuvati upravo ono do čega im nije mnogo stalo, na svu našu nesreću?!

Srpski narod na Kosovu ima znatno veće, skuplje blago od svake imovine po planinama i ravnicama. Samo iza prokletija neznanja šta blago naših svetinja znači, nalaze se ključi za razumna rešenja mora koja truje oba naroda, a preti i svima susedima. Jer, Kosovo nije zemlja samo preostalih Srba na njemu, niti je samo Srbija, ali Kosovo danas nije i samo srpsko!

Pogledati takvoj istini u oči nije lako kao što ništa lakše nije imati hrabrosti i da svesno žrtvujemo sve, sem onoga bez čega ne možemo i ne smemo, da bismo opstali kao hrišćanski narod.

Ako se obe strane pošteno suoče i počnu govoriti kao ljudi, dobra volja neće biti shvaćena kao slabost, već kao jedini pravi put da se izađe iz pakla za nedužni narod, i njihov i naš. U svakom slučaju, bolje bi nas razumeo svet koji nam još uvek okreće leđa, svakako i našom krivicom, ali i njihovim neznanjem, kobnim za politiku svemoći

Budimo narod čojstva, junaštva, sevapa, pravičnosti, istinoljublja a ne narod inata, ljutih kavgadžija i hajdučija

Sa nasleđem poluvekovne vladavine, čija je ideologija fizički i duhovno zatirala sve zemlje u kojima se bila zacarila – srpski narod je i kraj sadašnjeg, nametnutog rata dočekao moralno raspolućen. Umesto da se sve snage priberu i da se velike nesreće rasporede na sve građane, u srpskim zemljama haraju podzemlja i sve organizovaniji kriminal. Caruje korupcija, ratni profiteri nezajažljivo se bogate na najcrnjoj socijalnoj i zdravstvenoj bedi stanovništva, izloženog i biološkom propadanju naraštaja koji dolaze. Čovek je opustošen; stručni, sposobni ljudi, u najboljoj snazi, ne vide svoju budućnost, a postupak sa prognanim narodom tako je bezdušan da predstavlja najteži poraz savesti i za svakoga od nas. Prevladava opšte osećanje neizvesnosti, straha, besmisla, a oni koji bi morali da snose najveće odgovornosti za to, svoje trajanje na vlasti produžavaju na beznađu naroda, pretvorenog u besprizorne, unižene podanike. Dno, do kojeg smo došli, pokazuje koliko je važnog vremena izgubljeno u oglušivanju o apele za spas Srba i njihovih zemalja. Iskustvo pokazuje da se zaslužnost za otadžbinu meri samo time šta je ko učinio i žrtvovao za svoj narod. Koliko je vrednosti sticao služenjem tom narodu u svakoj dužnosti i na svakom mestu u političkoj vlasti. Držati sve samo u svojim rukama znači biti osamljen, otuđen od pravih ljudi, sa kojima bi se i prave odgovornosti mogle podeliti. Ne govorim sve ovo da bih osuđivao, ili na obračune podsticao zbunjene i unesrećene naše ljude. Smatram se samo obaveznim da svoju zabrinutost iskažem do kraja otvoreno i, ako smem reći, očinski.

Sa svoje strane, budimo ono što u svojoj osnovi i jesmo: narod Jevrosime majke, čojstva i junaštva, „jetrvice adamskog kolena“ – narod sevapa, pravičnosti, istinoljublja, a ne narod inata, ljutih kavgadžija i hajdučija. Borben, ali nikad ratoboran, da brani svoje a ne da osvaja i osvete čini.


Malo koji narod u svom jeziku ima reč zadužbina, koja znači i rad, život, zavetovanje, a ne samo prilog za dušu. Svetinje su naše svetlost u kojoj vidimo Vaskrslog Spasitelja svog, ali i Sin Božji gleda nas. Mnogi danas hoće da budu Evropa i dobro je što to hoće.

Kao svetosavski narod mi smo u Evropi već vekovima, i to u onoj uzvišene duhovnosti koja je od Istoka išla ka Zapadu. Mi smo u njoj ne samo sa sazvežđima svojih svetinja, već i sa jednim od prvih evropskih zakonika, Dušanovim, kao i sa čitavim našim umotvorom, od najstarijih do najnovijih vremena. U njemu je i zakonik narodne mudrosti, jezika, sveg našeg istorijskog i duhovnog postojanja. Držalo nas je to kroz dugovekovno življenje na svojim zemljama i svojim ognjištima, danas razorenim upravo onde gde je bilo najviše ljudske snage i čestitosti.
Pravi mir počinje kada prestane mržnja, u ratu su poraženi svi

Prestanak oružanih sukoba još nije kraj rata. Pravi mir počinje tek sa prestajanjem mržnje, kad i oni koji sebe smatraju pobednicima, i oni koji se osećaju pobeđenima uvide da su na gubitku svi, svejedno ko manje ko više. Jer, poražen je čovek bilo na kojoj strani da se nalazio. Taj poraz neka nas vodi pokajanju pred Bogom, a ne pogruženosti i otuđenju što nismo zaslužili Njegovu milost.

Na svakoj od sukobljenih strana preteških će žrtava biti od posledica rata.

Dugo će još biti neprežaljenih, nezalečenih, nezbrinutih, ponižavanih u neizvesnostima za svoje životne sudbine, a pustoš će ostati u njihovim i našim dušama. Mnoge će generacije nositi ožiljke strahota kroz koje smo prošli i zato svako od nas mora biti odgovoran i obavezan za brigu o deci i mladima, ali i o nemoćnima, kojima odlazak sa ovoga sveta treba ublažiti pažnjom i pomoći

Iako mirnodopsko, ovo stanje u našoj zemlji još uvek je vanredno i tako mora ostati u svakodnevnoj borbi da živimo što dostojnije ljudi i što podobniji Bogu.

(…) Najzad, kao u svakoj prilici, i u ovoj bih morao da ponovim jedno te isto: budimo čovečni i prema onima koje ne prestaju učiti da smo im neprijatelji; ne žurimo sa zagrljajima, ali pružajmo ruku svakome ko uviđa da moramo živeti kao ljudi, kad nismo mogli kao braća. Negujmo što bolje odnose sa našim susedima koji, i pod najvećim pritiscima, ipak nisu zaboravili da smo upućeni jedni na druge. Ne prizivajmo Božju pravdu i milost, ako ljudima svih naroda, vera i nevolja ne poželimo ono isto što se i za sebe molimo.

pravda. rs