Slušajte radio Delta i Prijatelji - narodna muzika pomoću:
Winamp, iTunes   Windows Media Player   Real Player   QuickTime

Trenutna pesma: Loading ...
Bit rate:
Trenutno Slusalaca: /
Status servera:


Strana 3 od 10 PrvaPrva 12345 ... ZadnjaZadnja
Prikaz rezultata 21 do 30 od 96

Tema: Krvava poezija

  1. #21
    ДОКЛЕ ТАКО

    Докле тако? Србин себе пита
    докле ратови, због чијег мита.
    Генерације стварају, раде
    ратови: разруше и разграде.

    Турци... једва смо их протерали
    генерацијама ратовали.
    Буне, хајдуци... народ бранили
    Турци ошли, срећа, сви мислили.

    Бугари... браћа славенска, веле
    њихове жеље, у рат одвеле.
    И заратише, прибегли сили
    комшије, браћа? Нису тад били.

    Аустријанци... нас нападоше,
    до Првог рата свет доведоше.
    С њима били: Мађари, Хрвати. . .
    које муке, жртве... народ плати.

    Германи... Други рат изазваше
    народ Српски, свуда нападоше.
    савезници од Германа, мрски
    попалише... геноцид. . .а дрски !

    Хрвати... рат крајишко–хрватски.
    хоће без нас, а народ су братски.
    српска места, опет разорена. . .
    Крајина нам скоро уништена.

    Муслимани... са деобом прете. . .
    Шиптаре, Македонце – чујете!
    Деведесет друга, март при крају
    какве намере, сад ти имају?

    Од чукундеде сви ратовали
    генерацијама, војевали...
    Сваком рату дали многе жртве
    имања, куће, рођаке мртве. . .

    Кад протерали све стране силе,
    Мир! Тад сецесије наступиле...
    Освајачи, сецесионисти,
    у рат одведоше, сви су исти.

    Сцесеија, освајачи, докле?
    Српски народ мора да вас прокле!
    Потлачен народ, сад стварно мора
    да се ослободи свих злотвора!

    Историја бурна, и ратови
    ал’ остали прави, к’о борови.
    Никад освајачи туђег, прави.
    Никад небраћа, доследни слави. . .

    Али... ратови и даље прете
    Балканске земље, баш су уклете.
    Зар заиста деобе морају?
    Зар Срби опет да испаштају?

    До етничке поделе, изгледа
    бит’ ће ратова, борби, нереда. . .
    А Србима то најтеже пада
    опросте, заборавит никада.

    Докле опет? Србин себе пита
    докле ратови, због чијег мита?
    Докле генерације да раде,
    докле ратови и те заваде?!

    O. Јовићев
    28. март 1992.


    Ljubav Ti i Ja!

  2. #22
    МОСТОВЕ ЗА СРБИЈУ ИМАМО

    Јуришамо, у град улазимо...
    заставе шаховнице газимо!
    Све разрушено, гараво, гори,
    наша застава испред вијори.

    Свуда лешеви: наши, њихови?
    цивили, рањеници... ровови.
    Колико мало живот сад вреди...
    Рат... са оружијем се беседи.

    Галама, повици, дозивање,
    експлозије, метци, пушкарање...
    Земља дрхти, какав тежак хаос,
    овај град је као некад Лаос.

    Сузе у очима... мој град гори.
    Нас истераше, ови злотвори!
    Рат грађански, ми се повратили...
    пет месеци, прогнани смо били..

    Код пијаце бивше, застајкујем...
    Ту мртве њихове препознајем,
    препознајем мог комшију Марка,
    затим Јешу и сина му Дарка.

    Зенга Јешо... па мој је друг био,
    док се Туђман није појавио.
    Онда се окрену против Југе.
    Србе не признаје, које туге...

    Сећам се његових дрских речи:
    - Хрват Хрвату је сад најпречи.
    Ви Срби за Србију можете,
    не знам што се већ не пакујете!?

    - Што може у кола, повезите,
    и нашу земљу заборавите.
    Јер ако вас ми будемо терали...
    нашу сте силу већ испробали!

    - У Хрватској Србе не требамо,
    мостове за Србију имамо...
    После ће вам други кривци бити.
    Хрвате ћемо ту населити!

    Мислио сам, пијан па се шали,
    од детињства, скупа се играли.
    Никад дрске реши није било.
    (није јава, то се мени снило)...

    Онда виђах неке стране људе,
    код Јеше увек галаме буде...
    Шаховница код њега вијори,
    мене гледа, погледом ме мори...

    Заведен и сина је завео.
    Што ли је Србе тај замрзео?
    Погибе, у „својој земљи“ оста'...
    Не! Ово место Крајина поста' !

    Жао ми га. Да не би Туђмана
    ни Шекса, Мерчепа, ни Стипана...
    Другови би и даље сви били
    на сецесију не би ни мислили.

    Анте Павелићу, што започе.
    Стопама твојим ови што кроче.
    Уништиће Србе и Хрвате
    заведени, не могу да схвате.

    Пуцањ, крај главе! Враћа у стварност...
    Рат нема места за осећајност.
    Не вреди мислити што би било,
    то не може бити. Заратило!


    О. Јовићев
    20. мај 1992.


    Ljubav Ti i Ja!

  3. #23
    БАНЕТОВА СМРТ

    Калемегдан, тужан био
    свог љубимца изгубио,
    погинуо добри Бане
    људина је то без мане!

    Хранио је животиње,
    биле су му к’о светиње.
    Волели га и вукови
    и слонови и тигрови.

    А тигрице Саба, Кали
    руке су му чаклизали,
    У кавезе он улази
    и све редом радо мази.

    Људина је Бане био,
    никог није он мрзио.
    Мрзио је убијање
    и то тешко ратно стање.

    Кад су Зенге рат почели
    а Срби се бранит’ хтели,
    Отаџбина тад је звала,
    рат је поч’о, није шала!

    Специјална јединица
    била му је одредница,
    Српска војска, храбри људи
    у њем' храброст исто буди.

    Тако добри Клајснер Бане
    у редове ратне стане.
    Добровољац Отаџбине,
    Манце му је ратно име.

    Два месеца битке био,
    храбро их је он водио,
    где год треба он се бори,
    где је борба он се створи.

    А Вуковар и Борово?
    Страшно било и сурово;
    страшне биле ратне битке,
    доносиле и губитке.

    Храбри Бане ту је пао,
    Отаџбини живот дао,
    памтиће га Отаџбина,
    к’о хероја, правог сина.

    Двадесет и осам лета
    прекинуто од танета;
    још је једна младост пала,
    за слободу живот дала.

    Животиње, кад би знале,
    све би редом урликале;
    донеле би њему цвеће.
    јер га видет’ више неће.


    Аутор: О. Јовићев
    Писано 1.12.1991.


    Ljubav Ti i Ja!

  4. #24
    МРТВА СТРАЖА СА КОШАРА


    Лутајући светом земљом,
    где одавно нема мира,
    пратио сам уске стазе
    ловаца и пастира.
    Од људи сам склањао се,
    да зликовци ме не би чули,
    пут жеља доведе ме
    у ходочашће караули.

    Ал’ превари ме Божје време,
    мрак на путу ухвати ме,
    зграду свету ја угледах
    у сумраку, усред зиме.
    Љубим зидове рушевине,
    сузе не знам сада скрити,
    ја по мраку не смем назад,
    овде морам преноћити.

    Ватру палим од сувог лишћа,
    ту где беше спаваона,
    полусрушен зид заклања,
    не види се споља она.
    Покушавам да се згрејем,
    од студени док се склањам,
    ипак, не кајем се што сам дош’о,
    већ ноћима ја је сањам.

    Вук се зачу у даљини,
    и фијук ветра који дува,
    а ја сам у планини,
    не бојим се – Бог ме чува.
    Глуво доба, поноћ прође,
    тмина овде тајне крије,
    док цео свет спава, снива,
    тад се буде Проклетије.

    Оживе караула.
    Све утваре Бог да прости,
    на њима су униформе
    наше војске из прошлости.
    ,,Ко сте ви добри људи?,,
    гласом страх се мени ствара
    „Не бој се, ми смо стража,
    мртва стража са Кошара.“

    Тад угледах око себе
    свако својим путем иде,
    млади момци чедних лица
    као да ме и не виде.
    „Којим добром дође брате?“
    тргнух се на глас дечака,
    „овде ретко и дању сврате,
    а камоли усред мрака.“

    „Углавном су то шверцери
    што беже из Албаније,
    многи од њих што дођоше
    не напустише Проклетије.
    Али и њих је сад све ређе,
    због тога је овде тама,
    живи више не долазе,
    сад припада она нама.“

    „Видим наш си, нашег рода,
    како си стиг’о довде,
    Хајде реци сада нама,
    Што си дошао? Шта ћеш овде?“
    „Дошао сам“ – одговарам,
    а срце ми од страха бије,
    „да се Богу ја помолим
    на месту ваше погибије.“

    Тад утихну караула,
    у свом су послу стали,
    граничари тужних лица
    у мене су погледали.
    Уплаших се те тишине,
    уз кичму ми крену зима,
    као да сам и сам мртав,
    стрељан њиховим погледима.

    „Откуд знаш да смо мртви?“
    проговара тад утвара,
    па се смех заорио
    одјекујући са Кошара.
    „Шалим се. Знаш да јесмо.
    Свако од нас у смрти спава,
    али дрхтимо сваке ноћи,
    бојимо се заборава.“

    ,,Ето ја сам имао мајку,
    што је мене срећом звала,
    на пут често гледала је,
    мене није дочекала.
    И имао сам трудну жену,
    са њом сам снове снио,
    родила је мени сина,
    син ме није запамтио.“

    „Видиш ли оног тамо,
    сви му помреше кад су чули
    да су му горе у планини
    вукови тело растргнули.
    А јауке које чујеш,
    тај нам се вратит’ жели,
    њега су још живога,
    у ланцима к’о пса одвели.“

    „Не жали нико од нас
    што је свој живот дао,
    ја бих се опет, кад бих мог’о,
    за Србију жртвовао.
    Али не желим ћутати више
    о неправди што нас дави,
    ми смо српству све предали
    а српство нас заборави.“

    „Гробови су расути нам
    њих пазити нико неће,
    кад нас наши забораве
    ко ће за нас палити свеће.
    Само другови што су живи
    присете се током разговора
    о данима заједничким.
    Него брате сад’ ће зора,“

    „Хајде крећи, брзо иди,
    нек’ ти пут прође у срећи,
    о нама пиши, причај,
    ал’ више се не окрећи.
    Не долази, не тражи нас,
    легенда се речју ствара,
    Србију поздрави нам
    од мртве страже са Кошара.“

    Пробудих се сав у зноју
    од ватре тек дим оста,
    присетих се прошле ноћи,
    нека им је земља проста.
    Палим свећу, Бога молим,
    сузно око наду тражи,
    ја вас нећу заборавити,
    завет дајем мртвој стражи.

    Слава палим херојима Кошара!



    Ненад Милкић


    Ljubav Ti i Ja!

  5. #25
    Мeтaк

    Мeтaк je врeдeо к'о грумeн злaтa
    зa зрно соли дaвaло сe вишe
    звeри и сотонe оштрилe су кaнџe
    због њих сe многи животи угaсишe.

    Монструми пaлишe кућу по кућу
    врисaк сe рaзлeг'о кроз многa сeлa
    у нaручjу мajкa сину jeдинцу
    мaрaмом бришe зноj сa чeлa.

    Хлaдaн гa зноj од болa обли
    мeтaк прозвижд'о коз срцe прaво
    хтeо je сaмо у школу дa крeнe
    нa кућном прaгу мртaв je пaо.

    Дрхтaвом руком мajчицa милa
    зaтвори очи jeдином сину
    нe стижe зa њим сузу дa пусти
    крaj њeгa лeжe,душу испусти.

    Проклeтe дa стe злочинaчкe хордe
    што су вaм рукe крвљу окупaнe
    нe билe вaм простe мajчинскe сузe
    нe билe вaм простe нeзaрaслe рaнe!

    Мeтaк je врeдeо к'о грумeн злaтa
    зa зрно соли дaвaло сe вишe
    звeри и сотонe оштрилe су кaнџe
    због њих сe многи животи угaсишe.



    Свeтлaнa Мaрковић

    * * *

    Песма је посвећена српским
    дечацима Александру (4,5) и
    Радиши (11), који су 16.1.1993.
    убијени у нападу на Скелане
    од кољача Насера Орића.


    Ljubav Ti i Ja!

  6. #26
    Уно ријeко од тeбe сaм дaлeко
    штa имa у Двору, штa имa прeко?
    Види пa ми jaви
    моj сaфиру плaви!

    Чeкaj мe, вјeрнa ми буди
    нe дaj дa тe испрљajу зли људи.
    Jaсeновaц je скоро био
    Сaву крвљу зaмутио.

    90-их сe покољ понови
    прeживјeли Крajину нaпустишe сви.
    То ja нe могу дa схвaтим
    зaто тeби нe смијeм дa сe врaтим.


    Нe тугуj Уно, тужнa нeмоj бити
    моj Двор ћу сузaмa потопити.
    чeкaj мe моj сaфиру плaви
    у сновимa сe у тeби
    купaм и вaљaм по трaви.

    Свe ћe ово jeдном проци,
    зaувјeк ћу ja тeби доћи!
    Нe можe зло вјeчно дa трaje
    jeр добротa нeпобeдивa je.

    Сaчeкaj стрпљивa буди
    нeстaћe звијeри, остaћe људи.



    Мирко Марић


    Ljubav Ti i Ja!

  7. #27
    РОВ


    На линији одбране,
    на грудобрану отаџбине,
    мој ров, ко гроб и покров стоји,
    ту међу сенама, смрти се не боји,

    Десни ми сусед очев је гроб
    са леве стране гроб деде мог
    у биткама давним слободу су снили
    својим гробом су је изборили

    Не можеш зато овуда ићи
    грудобран живих и мртвих проћи
    јер ово је само један од многих
    што по Србији вреба и чека
    да корак твој тих и зао
    подмукло дође из далека,

    Окрени леђа, назад одступи
    повлачењем себи живот откупи
    пођеш ли даље, сломићеш врат
    јер ово није обичан рат.

    Овде и мртви стоје уз живе
    да бране куће, воћњаке, њиве
    и сваки гроб један је ров
    па ће те вила, кост или мач
    натерати у бег, страх и плач

    Мени је лако међу својим
    умрети данас ту где стојим
    ту су ми деда, отац и брат
    ја ћу и мртав да постојим.

    А тебе ће брзо појести црв
    у прах ти нестати кост и крв
    кроз лобању ти порасти трава
    ношена ветром срама и заборава

    Не оклевај много, већ одмах иди
    непозван си дошо па се не стиди
    и причај деци нека памте и знају
    шта их то чека кад у рат крену
    ка мојој земљи, мом завичају…



    Братислав Богдановић


    Ljubav Ti i Ja!

  8. #28
    ОТАЏБИНА

    По теби су газили и пљували
    гранатама те орали, топови грували
    тебе су тровали и рушили
    децу ти убијали, крвљу те гушили,

    По теби су посејане кости
    очева и дедова палих мошти
    телом и душом што су те чували
    битке их појеле, ветрови одували,

    Тебе су ранили, ал нису те убили
    што си жива дуго се чудили
    једни те издали, а други љубили
    напали те па ти онда судили,

    Ти си нас створила живот нам дала
    за нас си велика, а њима мала
    да те одбранимо у бој крећемо
    време је да се с дедовима срећемо,

    За тебе што гинем нек ти је хвала
    у аманет ти дајем о земљо мала
    ако се не вратимо, не заборави
    да си се Србијом звала....



    Братислав Богдановић


    Ljubav Ti i Ja!

  9. #29
    СПОМЕН СОБА


    ...ко сред гроба стојим...

    Заплачем ли пред ликом
    дамар ока мрежу снује
    а кора бола залеђена пуца.

    ...пет стотина седам страдалника...

    Стихија несталих живота
    од крика до крошње јаука
    за сваки дан по једна суза
    од Митровдана преко другог Божића.

    Од врлети до голети
    са жеге до циче
    између рачве и драче
    кроз тјеснац до згибаније
    наспрам змије испод авиона
    налик смрти у наручју огња.

    Прије и послије и тако оста
    за срце трн вјечито доста.

    Сви су ВАШИ забрекли у јаду
    пролијало се доба
    замело се успут
    док казна и голгота
    на праг ступа.

    Однесоше вам златно срце
    од мегдана да ко недај Боже
    светац правду проповиједа
    док се рђа сребром покрива
    то пијани капци сјај ока крију.

    Само рајска младост
    пред лицем Бога свог
    изњедри и остави
    залог брату свом.


    Новица Телебак
    Невесиње, 1998.


    Ljubav Ti i Ja!

  10. #30
    ЗЛО И БОЛ 1999.

    Сaдa сe спрeми jeр ово зaболeћe,
    полaко врaћaм сeћaњa нa jeдно пролeћe.
    Зa онe што нe знajу ja сaдa рeчи трaжим,
    дa описeм тих 78 дaнa у гaрaжи.

    Ако хоћeш нeшто кaжи,
    цeо свeт слушa лaжи.
    Србиja вичe “Божe помaжи“,
    aли он нaс нe чуje, нe види сузe дeчиje
    и тaj отворeн рaт због користи нeчиje.

    Ми нeбeски смо нaрод они милосрдни aнђeо
    пa когa боли уво мaло бомбaмa сe гaђaмо.
    Јeстe дa смо били мaли, aли нeћeмо дa плaчeмо
    ни око мaлe Милицe ми сaдa дa сe свaђaмо

    Поглeдaj мajко у нeбо, дa ли видиш свогa синa
    дa ли видиш чeдо хрaбро своje мeђу лaвовимa
    дa ли чуjeш звуковe нaших пaлих aнђeлa
    они су брaнили тло кaдa je Србиja гaђaнa

    Види тата зaстaву, врeди ли je брaнити?
    Врeди синe моj, нeмоj никaд живот жaлити
    Буди човeк трeбa своje срцe стaлно прaтити
    хeроjи су гинули увeк добро пaмти их!

    А ja сe сeћaм дa je сузa рeкa тaдa тeклa
    Србиja имaлa jeдног пилота Милeнкa.
    Синоним зa хрaброст и прaвог човeкa,
    прaво у слaву сa послeдњeг лeтa.
    Дa сe нe зaборaви ко je био пилот Зорaн,
    Иљо Aризaнов, пуковник Пeрић Слободaн
    свaки воjник што je тих дaнa био одaн.

    Тe деведесетдевете по свeту лeтe клeвeтe
    врхунaц лудилa ко дa смо вeзaни зa крeвeтe.
    Кљукajу нaс бомбaмa ко пилулaмa слушајтe:
    Ми криви што смо живи пa нaм урaниjум сejeтe.
    Колико je сaмо свaдби изгубило свaтовe

    ПВО шиба у Мaкишу, a ja мислим вaтромeт.
    Нe могу дa зaборaвим ни да добијем цео свет.
    Не праштам српске животe, мостовe и спрaтовe,
    ни децу, ни мајке!

    Моja брaћa су изгубилa оцa, ja сaм изгубио стрицa
    aл ћe они опeт рeћи дa je Србин убицa.
    Јeстe, силa Богa нe моли и ми овaко прeмaли
    aл' пaо je нeвидљиви зa то сe нистe спрeмaли!

    Дa ли си зaпaмтио сирeнe? Јa jeсaм!
    Дa ли кaд сe сeтиш тe и дaљe хвaтa jeзa?
    Дa ли си jош увeк брaтe бeсaн, ja нe знaм
    aли нeћу дa зaборaвим то зло и бол!
    Дa ли си зaпaмтио сирeнe?


    Ljubav Ti i Ja!

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •