Slušajte radio Delta i Prijatelji - narodna muzika pomoću:
Winamp, iTunes   Windows Media Player   Real Player   QuickTime

Trenutna pesma: Loading ...
Bit rate:
Trenutno Slusalaca: /
Status servera:


Strana 10 od 10 PrvaPrva ... 8910
Prikaz rezultata 91 do 97 od 97

Tema: Krvava poezija

  1. #91
    БОЖУРИ НИЧУ СА НЕБЕСА

    Крај Кошара процвали божури,
    Проклетије тамјаном миришу,
    низ храстове свето миро цури
    бесно звери залудо кидишу.

    Устави их вечна стража
    залуд мржња, јарост, беса,
    није корен подно земље
    већ то ничу из небеса…

    Стојте звери, уставте се
    сва је гора од распећа,
    божурови ко олтари
    а храст сваки као свећа.

    Сваки дани- молебани,
    свака ноћ је од опела,
    свуд никоше манастири
    где падоше света тела…

    Где падоше- васкрсоше
    праведничка војска Христа,
    Кошаре су задужбина
    на небу се већма блиста.

    Не видите мржњом слепи
    иконостас и звоника,
    не видите над Кошаре
    обрис Сина Божијег- лика!

    Уставте се, станте звери,
    Кошаре су рајске двери
    довек су Проклетије
    света причест, литургије…

    Довека је Србиново
    Метохија и Косово,
    довека је Божјег лика
    врх Кошара и Паштрика!

    Анђеоска света стража,
    самоникли манастири,
    мироточне горе свете,
    тамјаништа и псалтири.

    Док је века божур цваће,
    залуд мржња, јарост, беса,
    није корен подно земље
    већ су никли из небеса…


    Михаило Меденица
    09.04.2018.


    Ljubav Ti i Ja!

  2. #92
    ЗАКЛЕТВА

    На жару сам мука,
    и јада и плача,
    и црног лелека,
    ал' нећу се одрећи истине,
    ни дати да ми се
    часно семе затре,
    име да ми замине.

    Кунем се пресветом
    Тројеручицом,
    Жичом и Студеницом,
    Дечанима, Грачаницом,
    и овом пркосном
    Стишком равницом,
    не бојим се претећег хука,
    потомак сам Немањића,
    поштених сељака,
    и храбрих хајдука.
    Нећу дозволити
    да кости дедова наших,
    поново јаме,
    да наше њиве и ледине
    прекрију облацима таме,
    јер Грома сам миљеница,
    Сунца српског чуварица.

    А онај који би да нас дели,
    и који се радује
    кад Србија рану има
    и када крвари,
    нек' не стаје пред
    наше двери
    у војничкој чизми,
    него у опанку.
    У опанку, на овај Свети дан,
    На Видовдан.


    Аутор: Зорка Стојановић


    Ljubav Ti i Ja!

  3. #93
    КЛЕТВА

    Ко не дође у рв на Косово
    Косово му дошло на огњиште

    Ко не мотри оком по Косову
    Нек му око устрељује гавран

    Ко не брани грудима Косово
    Нек му пацов и њима коначи

    Ко не грли рукама Косово
    Нек му руке буду кишне глисте

    Ко брзоног бежи са Косова
    Нек му бежи срећа у несрећу

    Ко не чува косовске храмове
    Не имао ни корен ни листар

    Света места просветљују људе
    Када злобци одасвуд насрну...



    Аутор: Раша Перић


    Ljubav Ti i Ja!

  4. #94
    ГЊЕВ

    Вену божури
    на Косову пољу,
    с мога дијела Босне
    бијели орň кличе.
    У име чега
    и коме за вољу,
    кидишу на српство,
    на Немањиће.

    Ко би да га склоне
    коме ли то смета?
    то што бијели орао
    своје гнијездо брани.
    Да л` из таме зрачак
    свјетлоспасни зрачи,
    или ћемо заувијек
    остати у тами.

    Орао на гнијезду
    а голуб у лету,
    док пазећ`на гнијездо
    и потомке брани.
    Бијели голуб мира
    који кличе свијету,
    свој ћемо на своме
    па макар и сами.

    Ако ни због чега
    а онда због части,
    морат ћемо кренути
    на гребене горде.
    Или ћемо дубоко
    у поноре пасти,
    појест ће нас хијене
    и авети хорде...



    Аутор: Милисав Ђурић


    Ljubav Ti i Ja!

  5. #95
    ДОЗИВАЊЕ ИЗ ГРАЧАНИЦЕ

    Узалуд звониш Грачанице.
    Кога дозиваш на јутрење,
    кад земља пуста,
    плаче и стење.
    Знаш ли где су твоја деца
    Светињо,
    Знаш ли Срби где су ?
    У збеговима.
    Навикли на сеобе,
    порушене гробове
    предака оплакују,
    тебе и твоја звона сањају.

    На лицу грч. Суза нема,
    тихо у својој боли
    у срцу самују,
    у немирним сновима
    твоја звона оплакују.

    Мируј Грачанице,
    пусти, нека горе свеће,
    нек' осветле песнике
    што се смерно моле,
    ћути,
    не ридај Грачанице,
    њихове те песме воле.



    Аутор: Зорка Стојановић


    Ljubav Ti i Ja!

  6. #96
    СИМОНИДА

    Ископаше ти очи, лепа слико!
    Вечери једне на каменој плочи,
    Знајући да га тад не види нико,
    Арбанас ти је ножем избо очи.

    Али дирнути руком није смео
    Ни отмено ти лице, нити уста,
    Ни златну круну, ни краљевски вео,
    Под којим лежи коса твоја густа.

    И сад у цркви, на каменом стубу,
    У искићеном мозаик-оделу,
    Док мирно сносиш судбу своју грубу,
    Гледам те тужну, свечану, и белу;

    И као звезде угашене, које
    Човеку ипак шаљу светлост своју,
    И човек види сјај, облик, и боју
    Далеких звезда што већ не постоје,

    Тако на мене, са мрачнога зида,
    На ишчађалој и старинској плочи,
    Сијају сада, тужна Симонида, —
    Твоје већ давно ископане очи!



    Аутор: Милан Ракић
    Објављено 1907. год.

    Zbirka pesama preuzeta sa sajta zlocininadsrbima.com


    Ljubav Ti i Ja!

  7. #97
    STOJANKA MAJKA KNEŽOPOLJKA

    ZOVE NA OSVETU TRAŽEĆI SINOVE SRĐANA, MRĐANA I MLAĐENA ŠTO POGINUŠE U FAŠISTIČKOJ OFANZIVI

    Svatri ste mi na sisi ćapćala — joj, blagodatno
    sunce knešpoljsko! —
    svetrojici povijala nožice sam rumene
    u bijele povoje lanene,
    svetrojici sam prala jutrenje tople pelene ...
    Joooj,
    Srđane,
    Mrđane,
    Mlađene,
    joj, tri goda u mom vijeku,
    tri prvine u mom mlijeku,
    tri saća teška,
    silovita,
    što ih utroba moja izvrca,
    joj, rosni trolisni struče djeteline knešpoljske,
    što procva ispod moga srca!
    Joooj,
    tri goda srpska u mom vijeku,
    tri Obilića u mom mlijeku,
    joj, Srđane-Đurđevdane,
    joj, Mrđane-Mitrovdane,
    joj, Mlađene-Ilindane:
    Kozara izvila tri bora pod oblak,
    Stojanka podigla tri sina pod barjak!
    Joooj,
    gdje ste,
    Srđane,
    Mrđane,
    Mlađene,
    Joooj,
    gdje ste,
    tri ilinske puške prve,
    tri suze moje zadnje:
    Hoće majka mrtve da vas izljubi
    pa sedam ravnih redi
    — što Knešpolje izrovaše pogani nerasti svejedi
    nit ije
    nit pije,
    već petama krvavim
    Kozarom, Prosarom
    po lješevima čepa crvavim
    ne bi li kojeg od vas poznala
    žalosna majka Stojanka,
    što vas je zimus pratila u akciju,
    posvunoć cjelcem batrgala
    i prugu trgala!
    Joj, tri vuka moja i tri ljute mećave,
    hoće majka da vas izljubi ledene:
    Zasuči rukav, Srđane,
    lako bi tebe majka poznala:
    na lijevoj miški mladež — mrka kupina!
    Zavrni, sine Mrđane,
    zavrni mi desnu nogavicu:
    tu ti je prvi kuršum probio
    pod listom cjevanicu!
    A ti se mrtav nasmij majci, Mlađene,
    tebe bi majka ponajlakše poznala:
    četiri očnjaka ostale zube prerasla,
    ko u kurjaka!...
    Joj, tri moje biljege od soja,
    joj, tri ljute guje s prisoja
    što vas majka junačkom snagom nasisa,
    što vas buna kuršumskom šarom ispisa,
    Joooj,
    gdje ste?
    Da l vas plaču
    vode mlječaničke,
    ili gračaničke,
    ili moštaničke,
    ili vas rastaču
    bljuvci žutih crvi
    po skotskim crnim rovovima,
    na skotskim stozubim žicama
    kraj dubičke ceste?
    Ustajte, ustajte,
    niz Knešpolje pogledajte:
    Je li ovo jučeranje Knešpolje?
    Je li ovo, djeco, pred jesen?
    Gdje su bijele kosačke družine povijene?
    Pod kojom kruškom uzrelom
    čeka
    kosce jarne, uganule
    i žetelice preplanule
    velika rumena pita
    od prvog slobodnog žita
    i velika zdjela kisela mlijeka?

    A od Kozare, rano moja, pa do Save,
    ljetina natisla iz slobode,
    ko iz vode,
    kukuruzi nanijeli ko vojske zelene,
    glavinjaju pšenice bremene,
    šljive savke uplavile
    od slačina,
    pa se lijepo, od težina,
    razglavile
    ko steone krave:
    Svud hljebno je i medno je i grozdno je
    preko glave,
    krckaju zemlje ko krcate košnice,
    čekaju, rano moja, da se oznoje
    orne muške mišice...
    Al zalud, zalud čekaju!
    Djeco moja
    vi ćete Stojanki majci oprostiti
    što će vas majka mrtve ražalostiti:
    Oca su vam u zbjegu upeljali,
    i na cesti dok su nam ga strijeljali,
    zubima je stisno lulu družicu,
    a strica vam Radoja
    odveli su u žicu,
    otjerali vamiliju i kum—Ilije,
    i sve redom vamilije!...
    Pusto leži Knešpolje,
    obnemoglo, suro, jalovo.
    I ko sipnja ga pritišće
    sunčano olovo.
    Sve je gluvo, bezuvo.
    Ni ptice, ni pčele.
    Samo u praznu sobu
    ubasa samotno tele

    pa glavom o zatvorena vrata tuče
    i beuče,
    ko u grobu...
    Nije ovo, djeco, Knešpolje,
    ovo je polje nevolje!
    Ko li će ove godine kositi?
    Ko li će djevojke prositi?
    Ko li će rakije peći?
    Ko li će slanine sjeći?
    Aj, zar će se ovi nerasti nesiti,
    zar će se našom pogačom rumenom
    — crvena kad nikne iz naših kostiju—
    zar će se našom pogačom crvenom
    nesiti nerasti slastiti?!
    I zar će skotske laloke pogane
    našim mrsom alapljivo mastiti?!
    I zar će našom rakijom prvenom
    salovita svoja ždrijela palucati?!
    I zar će njihove šape čupave
    što su se u našoj krvi kupale
    nevjestama što su za vas pupale
    proljetna njedra satrti?!
    I, djeco moja, poslije naše samrti,
    zar će im se sito—pjano štucati?!
    Aj, ko će ove vukodlake zatrti?
    Kozaro,
    Kozaro,
    Kozaro,
    kazuj, Kozaro, ko će ih zatrti,
    ko će okajati
    moga Srđana,
    moga Mrđana,
    moga Mlađena? ...

    Kozaro, seko zelena,
    druga majko moga Mlađena,
    s daleka li se vidiš
    i dalje li se čuješ!
    Vjerovat ne može majka Stojanka
    da si ti opustjela
    i da si nas napustila!...
    Sa ceste preorane,
    sa mrtvih psina što im djeca naša sudiše,
    kad oči uznesem uz tvoje kosate strane,
    u mom srcu — ko u tvom gnijezdu —
    jedno ptiče prokljuvava,
    jedna vjera procvjetava:
    Ti si moje sinove,
    ti si, sele, svoje džinove
    u pletenice zelene savila,
    pa ćutiš nad Knešpoljem
    i obrve teške sastavljaš
    i u srcu,
    ko u kotlu plamenom,
    miješaš svetu osvetu!
    Osvetu, seko, osvetu!
    Okaj mi sina Srđana,
    okaj mi sina Mrđana,
    okaj mi sina Mlađena:
    Kiše je željno sveto Ilinje,
    a Knešpolje osvete presvete!
    Sveti nas, seko Kozaro,
    okaj nas smrtno, krvavo,
    čuješ li jednu uku veliku
    od one strane otkud sunce izlazi? ...
    Nju mi je Mlađen često pominjo:
    „Ako poginem, majko Stojanko,
    mene će okajat pomajka Kozara,
    mene će okajat pramajka Rusija,
    neće, majko, dugo potrajat,
    čuće se jedna uka velika!"
    I ne vidim od rose očinje,
    već samo čujem: uka počinje!
    Uka, seko, uka velika
    s daleke strane otkud sunce izlazi,
    ko da planinom gude jugovi!
    To ide vojska, sve čovjek do čovjeka,
    oblak vojske, vojska srdita:
    Kad bi sve gromove, seko vjekovjeka,
    što su ti mrčevnom kosom igrali
    vječine vječina, —
    u jedan tresak i rsak složila,
    on ne bi bio toj uki velikoj
    ni jeka jekina:
    tolika, sele, vojska udara,
    toliko srditih nasrće Srđana!
    Tresak, seko, rsak do neba
    s daleke strane otkud sunce izlazi:
    Koliko ljutih te izrani kuršuma,
    koliko ljutih me nahrani jadova,
    toliko, sele, iz tog ršuma,
    toliko mrgodnih namiče Mrđana!
    Tresak i rsak zemlju premeću
    pa sijevci, sejo, nebom prelijeću
    od one strane otkud sunce izlazi:
    Kada bi svaku suzu štočiju,
    što majčinu,
    što dječiju,
    (i kraviju,
    i ovčiju!)
    po zbjegovima što poteče s očiju,

    što poteče i u tebe uteče, —
    sve suze kad bi na list zelen skapila
    pa suncu ranom sa njeg zrake vratila:
    toliko, sejo, sijeva sijevaka,
    toliko krilatih nalijeće Mlađena!...
    O, nije, sejo, ovo rosa očinja,
    dva Ilinja što oči moje opčinja,
    već pred tom vojskom eno čovjeka,
    za čelo svu je vojsku nadrasto
    — a osrednjeg je uzrasta —
    oči su mu — evanđelja stovjeka,
    a Rusija — kosa mu grgurasta,
    i sav trepti ko od pređe vilinje:
    Ide tako, usred silna gromora,
    — takav nam se prisniva na Ilinje —
    i smiješi se, sve mu igra brk,
    što bi se njime Mlađen šalio
    da bi ga jednom vidjet volio
    već. da je njegovo odavde do mora!
    Čuješ li, sele Kozaro,
    čuješ li uku veliku? ...
    Razvijaj kose zelene,
    seka te zaklinje Stojanka,
    rasplići mrke pletenice,
    puštaj nam džinove vilene,
    nek skotskom krvi
    oboje
    tri naše vode ledene,
    nek mrljinama skotskim,
    za zrnate pšenice,
    zemlju našu
    pognoje!

    Čuješ li, sele vesela,
    čuješ tu uku veliku? ...
    Gudi zemlja, zemlja vascijela:
    Otiskuje se vojska golema od moskovskoga Jerusolema,
    širi jele,
    zelena sele,
    prosipaj čelične pčele
    niz zemlju našu
    na krvavu pašu!
    Znaj:
    Kad bi se utroba moja oplodila,
    još bih tri Mlađena,
    i tri bih Mrđana,
    i tri bih Srđana
    porodila,
    i ljutom dojkom odojila,
    i svatri tebi poklonila!
    Stani mi stamena,
    u dvije zmije uzvij obrve,
    u ljut ugriz stegni vilice,
    i iz svake žilice
    srkni jeda mamena
    pa ga uždi na ognjene nozdrve
    u tri živa plamena,
    u tri živa Mlađena,
    u tri živa Mrđana,
    u tri živa Srđana,
    u ilinska tristaitri plamena,
    cikni, sele, stoglavo,
    stuci ih, seko, storuko
    nek im nema ni traga ni znamena,
    nek se pamti gdje je raka trojaka:

    Ovdje snagom doji Stojanka,
    bunom pita Kozara pomajka,
    vjerom hrani Rusija pramajka,
    tri se majke ovdje sastaju:
    Ko god nam došo da ambare izaspe,
    i torove pune da nam razaspe,
    i krcata da nam ulišta
    pbsasne,
    i da pogasne
    ognjišta
    — a loza mu od kletve ne pomrla —
    djeca će mu zalud ovud skitati
    i za kosti pitati,
    jer će ovdje, gdje je samrt vršaj zavrgla,
    i vršući krvlju liptala,
    pa na koncu svoju samrt ovrhla:
    ko krv danas, sutra med proliptati,
    med i mlijeko djeci našoj do grla —
    zemlja će nam u sunce prociktati!
    Nad mrtvom majkom svojom

    Poljubi još jednom joj čelo, kojim te sada gleda
    ispod kapaka mrtvih: usnom što stid ti je stinu
    nevjerstva izmjeri svoja na tom čelu od leda,
    i zapamti ih vjerno u svakom svome vinu.

    Baci još jedan joj grumen zemlje koja je prima,
    da vidiš kako se ona sahranjivala u te,
    da čuješ kako će pasti tvoja zaludna rima
    kao što pada sad zemlja na ta usta što ćute.

    Zaustavi tu suzu što hoće da ti ispere
    taj pelin u omči grla, taj kasni jauk vjere,
    i humku što raste ko grijeh – oblije tugom krina.
    Ne miči nikud, jer korak – korak je zaborava,
    stoj, gledaj: tako si nico ko što će iz nje trava.
    Zanijemi joj nad grobom, i budi vjerna tišina.

    telegraf. rs


    Ljubav Ti i Ja!

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •