Slušajte radio Delta i Prijatelji - narodna muzika pomoću:
Winamp, iTunes   Windows Media Player   Real Player   QuickTime

Trenutna pesma: Loading ...
Bit rate:
Trenutno Slusalaca: /
Status servera:


Strana 2 od 4 PrvaPrva 1234 ZadnjaZadnja
Prikaz rezultata 11 do 20 od 35

Tema: Skrivena istorija srba

  1. #11
    Srpski despot bez despotovine – Zmaj Ognjeni Vuk, istorijska ličnost sa mitskom biografijom

    Bio je despot bez despotovine, junak bez mane i straha, uzdanica bez naslednika. Veličanstveni i tragični poslednji sev srpskog zlatnog srednjovekovlja. S njim se niko nije mogao ravnati od zidina Beča do podno Kruševca, od Temišvara do iza Sarajeva i Jajca. Poštovali su ga u Beču, Pešti i Stambolu, a diplomatski jezik između tih moćnih dvorova u to vreme bio je srpski. Počiva u sremskom Kupinovu, gde je i bio njegov dvor.

    Predanje i narodna pesma zovu ga Zmaj Ognjeni Vuk. Imao je dve uporedne biografije. Mitsku i stvarnu. U mitskoj biografiji, on je natprirodno antropomorfno biće, rođeno sa čudesnim obeležjima: „Nije čedo čeda kakvano su: vučja šapa i orlovo krilo i zmajevo kolo pod pazuhom, iz usta mu modar plamen bije, materi se ne da zadojiti.” A kada se ranjen vraćao iz ljutih bojeva, „zmije njemu bilje donesoše, a vile mu bilje previjaše, a vuk Vuku liže rane ljute”.

    Stvarna biografija srpskog despota Vuka Grgurevića Brankovića, sina despota Grgura Slepog i unuka Đurđa Brankovića, davala je osnovu za mitsku biografiju. Za dvadesetak godina, koliko je bio prisutan na istorijskoj sceni, uglavnom ratujući u vojsci mađarskog kralja Matije Korvina, despot Vuk Grgurević učestvovao je sa srpskim četama u desetak velikih ratova. Pokazivao je nečuvenu hrabrost i ratničku veštinu. Bitke u kojima je pobeđivao uglavnom su bile u srpskim zemljama koje su osvojili Turci. Njegovo junaštvo je kod srpskog naroda koji je bio u turskom ropstvu budilo nadu da srpska država nije baš sasvim propala i da će doći vreme kada će Turci biti pobeđeni i proterani.

    Kako smatra Ilarion Ruvarac, Vuk Grgurević rođen je pre 1439. kao vanbračni sin Grgura Brankovića, sina despota Đurđa. Grgur, koga su Turci i oslepeli, kratko je nosio despotsko zvanje i pri tom se oslanjao na Turke. Vuk se prvi put pominje 1458, kada je sa ocem i velikom turskom vojskom boravio u Kruševcu. Sa turskom vojskom zaleteo se u Srem, gde ih je potukla ugarska vojska Matije Korvina. Smatra se da je despotsku titulu, uz saglasnost Turaka, Vuk preuzeo posle očeve smrti oktobra 1459. Pod još nerazjašnjenim okolnostima, prešao je 1464. godine u Ugarsku, prihvativši službu kod kralja Matije Korvina.

    SRPSKE UDARNE SNAGE

    Mudri ugarski kralj Matija Korvin shvatio je da će Turci, posle zauzeća Bosne, napasti i njegovu državu. Nije imao snage da direktno krene protiv Turaka i sasvim ih pobedi, nego je protiv njih vodio borbe na krajištima, graničnim prostorima između dveju država. Hrabre i vešte ratnike, koji su mu za takve borbe bili neophodni, u značajnoj meri nalazio je među Srbima. Zbog toga je pozvao Vuka Grgurevića Brankovića i 1471. godine potvrdio mu despotsko dostojanstvo, dodelivši mu velike posede: Irig i Slankamen u Sremu i Belu Stenu u Zapadnoj Slavoniji. Dvor mu je bio u sremskom selu Kupinovu.


    Despot bez despotovine, Vuk Grgurević pokušavao je na svojim posedima, koliko su mu prilike dozvoljavale, da kao i njegovi preci gradi zadužbine. Predanje kaže da je njegova zadužbina Crkva svetog Nikole u Slankamenu, ali i fruškogorski manastir Grgeteg, koji je, smatra se, ime i dobio po njegovom ocu Grguru.

    U Sremu, Banatu i Bačkoj bilo je u to vreme mnogo srpskih naselja i dosta Srba, pa je Matija Korvin od njih formirao posebne srpske jedinice koje su bile udarna pesnica ugarske vojske. Pored Vuka Grgurević, u ugarskoj vojsci bili su još srpski plemići Stevan i Dmitar Jakšić, sinovi vojvode Jakše, koji su od mađarskog kralja dobili posede oko Moriša, gde su se naselili. U mađarskoj vojsci kao komandant se isticao i Vladislav Hercegović, sin Stefana Vukčića Kosače. Imao je posede u Slavoniji i Sremu, a njegov je bio i grad Morović. Uz rame sa njima je bio i vojvoda Miloš Belomužević, koji je imao posede u Bačkoj.

    U početku, od 1468. do 1474, srpska vojska predvođena Vukom Grgurevićem Brankovićem https://thepiratebay.org/i ostalim srpskim vojvodama ratovala je sa mađarskom vojskom protiv Čeha i Poljaka, a onda je kralj Matija srpsku vojsku usmerio da ratuje protiv Turaka i turskog sultana Mehmeda Drugog. Prvo se kralj Matija ustremio na Zaslon, na desnoj obali Save, na području današnjeg Šapca. Podigli su ga Turci 1471. Kralj Matija opsedao ga je trideset tri dana, a Zaslon je pao 15. februara 1476.

    Posle zauzeća Šapca, despot Vuk je krenuo u Bosnu sa 150 konjanika preobučenih u turska odela, upao na pazarni dan u Srebrenicu, koja je bila u sastavu srpske despotovine. U Srebrenici su srpski ratnici tada pobili oko pet stotina Turaka, došli do plena i spalili grad. Zatim je Vuk zauzeo i opustošio Kučlat, onda, iako ranjen u nogu, upao u Zvornik. „Sa ogromnim plenom vratio se Vuk u kraljev tabor pod Šapcem. Iz Bosne je doveo veliku množinu srpskih stanovnika i sve ih naselio po srpskim mestima.” Zabeleženo je i to da je turskog sultana Mehmeda Drugog zaboleo poraz u Šapcu koji se kao žaoka zabio u njegovo srce. Zauzeće Šapca, kao i ostale pohode despota Vuka, opevala je srpska deseteračka pesma.


    Posle poraza u Šapcu Turci su brzo pripremili odgovor, iznenada su upali u Banat i prodrli sve do Temišvara. Prema Turcima se ustremila vojska despota Vuka i Dmitra Jakšića. Presreli su tursku vojsku koju je vodio gospodar smederevskog sandžakata Alibeg Mihalbegović i do nogu je potukli. Tada je Vuk zarobio oko trista Turaka i pojavio se sa njima u taboru kralja Matije kod sremskog sela Berkasova. Krajem iste godine Vuk je pokušao da od Turaka zauzme Smederevo, prestonicu njegovih predaka, ali u tome nije uspeo.
    Ratni pohodi Matije Korvina usmerili su se posle toga prema zapadu. Od 1477. do 1479. ratovao je protiv rimsko-nemačkog cara Fridriha Habzburškog. Vojska se približila Beču, pod čijim zidinama je kralj Matija razapeo šator. Srpske čete predvođene despotom Vukom udarile su na Donju Austriju, rušeći sve prepreke pred sobom. Narod iz donje Austrije obraćao se kralju Matiji moleći ga da povuče svoju vojsku, a za uzvrat će oni priznati njegovu vlast.

    Srpska vojska despota Vuka zatim se ponovo okreće protiv Turaka. U odsudnom trenutku bitke na Hlebnom polju, koju je protiv Turaka vodio erdeljski vojvoda Stefan Batori, kada je hrišćanska vojska bila pred porazom, umešali su se despot Vuk i Dmitar Jakšić. Turska pobeda tada je bila preokrenuta u teški poraz.
    Novembra 1480. kralj Matija je uputio svoju vojsku u Bosnu. Ona se okupila pod zidinama Jajca, u kojem je tada bila ugarska posada. Odatle, ispod zidina Jajca, vojska — u njoj i srpske čete Vuka Grgurevića — munjevito je krenula u centralnu Bosnu. Upali su u Sarajevo, gde su ostali tri dana. U izveštaju upućenom kralju Matiji Korvinu kaže se: „Grad dadosmo spaliti, a blago pašino i što je u gradu bilo, sve uzesmo i svu okolinu popalismo.” Pri povratku Vuk je porazio tursku vojsku kod Travnika. I sto godina posle ovoga događaja sarajevski Turci još uvek su pominjali Vukovo ime uz kletvu.

    Boravak despota Vuka u Bosni i njegove pobede nad Turcima bile su propraćene oduševljenjem kod hrišćanske raje koja je na sve odgovorila pesmom. Javio se veći broj deseteračkih pesama i legendi o despotu Vuku i njegovim junaštvima. Neke pesme su ga suočavale sa Đerzelez Alijom, gde su njih dvojica odmeravali snage. I ove pesme su preživele sve do XIX veka, a zabeležene su i neke gde se despot Vuk javlja pod imenom Vuk Jajčanin.

    ĆIRILIČNA DIPLOMATIJA

    U jesen 1481. ugarska i turska vojska sukobile su se na Dunavu. Bitka se zametnula na šajkama, ispod grada Hrama. Srpske čete u ugarskoj vojsci, predvođene despotom Vukom Grgurevićem, prešle Dunav i nanoseći Turcima poraze i nizu dospele na jug čak do Kruševca, gde su ostale dvanaest dana. Odatle se despot Vuk vratio nazad i prešao Dunav, vodeći sa sobom više od 50 hiljada Srba koji su se naselili u Banatu i Bačkoj. I ovaj događaj opevan je u narodnoj pesmi.

    Kao po pravilu, odmah posle toga usledila je odmazda. Turci su iznenada 1482. prešli Dunav i krenuli prema Temišvaru, paleći i pustošeći prostor između Tise i Moriša. Presreo ih je despot Vuk sa drugim vojvodama, a većina turskih vojnika bila je usmrćena u borbi.

    Naredne godine, 1483, opet u jesen, Zmaj Ognjeni Vuk je ponovo bio u Bosni, na reci Uni, gde je sa svojom vojskom presreo Turke na povratku iz pohoda u Kranjsku i Korušku, odakle su se vraćali sa bogatim plenom i robljem. Zametnula se teška dvodnevna bitka. Vuk je izvojevao pobedu, a na hiljade Turaka ostalo je na bojištu.

    I kod Ugara i kod Turaka Vuk Grgurević uživao je izuzetno veliki ugled. Poveravane su mu čak izuzetno osetljive diplomatske misije i u posredovanju o miru između turskog sultana Bajazita Drugog i ugarskog kralja Matije Korvina. Sačuvano je pet pisama koja svedoče o diplomatskoj delatnosti despota Vuka. Ta pisma potvrđuju da su se zvanični kontakti između ugarskog kraljevstva i turske carevine odvijali na srpskom jeziku i da su dve strane jedna drugoj pisale pisma ćirilicom. I na sultanovom i na ugarskom dvoru postojale su srpske kancelarije. Ta pisma svedoče da je, stupivši na presto 1481. godine i zamenivši Mehmeda Drugoga, Bajazit Drugi nastojao da za sebe pridobije despota Vuka. Kako kaže Nikola Radojčić, „nudio je Vuku jednu oblast između turskog carstva i ugarskog kraljevstva u kojoj bi on onako bio potčinjen Turskoj kako su i ranije bili njegovi preci”.

    Despot Vuk Grgurević Branković je umro 16. aprila 1485. godine. Ne zna se je li poginuo u boju, ili je izdahnuo zbog rana ili neke bolesti. Sahranjen je u Kupinovu u Sremu. Bio je oženjen Barbarom Frankopan sa kojom nije imao dece.

    Piše: Jovo Bajić za Nacionalnu reviju


    Ljubav Ti i Ja!

  2. #12
    Proročanstvo starca Mirićije o propasti na Kosovu: Da ga je knez Lazar poslušao srpska istorija bila bi danas drugačija

    U srpskom narodu još živi predanje o starcu kome se pre boja na Kosovu ukazala vizija onoga što dolazi, ali ga velmože nisu poslušale. Reč je o starcu Mirićiji, sebru iz srednjevekovnog grada Bele Stene kod Valjeva.

    Predanje kaže da se njemu, nakon Maričke bitke 1371. godine, u besanim noćima više puta ukazivala propast srpskog carstva. Između jave i sna najpre mu se ukazala strašna bitka između dve srpske vojske, kako u punom galopu jure jedna prema drugoj, a ispred njih dvojica najvećih velmoža, Nikola Altomanović, gospodar užičke oblasti, i knez Lazar Hrebeljanović koji je vladao oblastima Pomoravlja i Podunavlja. Polje ispod grada Užica, prekriveno maglom, prolama se od tutnjave konja, zveketa hladnog čelika i samrtnih krikova. A onda zlosutna tišina. Video je kneževe vitezove gde usijanim železom oslepiše župana Nikolu i odvedoše ga na zamonašenje.



    Božija poruka

    Drugo snoviđenje bilo je još grozomornije: strahotna tama nadire sa istoka, a iz nje izviru nebrojene vojske pod jednim barjakom i obeležjem – polumesecom. Neviđena sila sudara se sa znatno manjom vojskom Lazara, kneza srpskog. Video je Mirićije pogibelj oba vladara, Lazara i Murata, sagledao unapred nesreću obezglavljene srpske zemlje.

    A na Badnje veče usni starac nešto čudnovato, samo lice Božije koje mu reče: „Idi moj Mirićije, čedo bezgrešno, te prokaži silnicima što se oko zemlje otimaju, oglušuju o zakone Moje, a vas obične, siroto stado Moje, stavljaju u iskušenje da ne sagledate nesreću koja dolazi, na koju vas upozoravam, idi i kazuj im što Ja tebi pokazah. Ako se veri i pameti dozovu i izmire se kao braća, može se izbeći propast koju si video po milosti Mojoj.
    Kazuj da sam te Ja poslao. Ja, koji sam jednom bio među vama i opet ću doći da konačno presudim, razdvojim verne i neverne, grešne i bezgrešne… Idi u planine, Mirićije! Posti dve godine, a onda na oči silnima iziđi, te im ovo kaži!“

    Mirićije posluša i ode u isposništvo na Suvobor. U zimu 1373. vrati se i krenu ka kneževskom Kruševcu. Usput je svraćao u manastire, kazivao monasima svoja viđenja, noćivao u sebarskim selištima i njima kazivajući isto. Predanje dalje kaže da Mirićija nisu poslušale ni velmože, a ni knez Lazar, te da ga je župan Nikola bacio u tamnicu proglasivši ga Lazarevim uhodom.

    Ponovljene greške

    Nakon nekog vremena obistinilo se Mirićijino predskazanje. Dve srpske vojske sudariše se pod Užicem i pogibe pet hiljada ljudi. Knez zapovedi da se zarobljeni župan oslepi usijanim železom i natera u monaštvo.



    U junu 1389. desi se kosovska propast, pogiboše oba cara, a Srbija utonu u petovekovnu tamu. Negde tih dana pao je u postelju, pa ubrzo i preminuo starac Mirićije.

    Rasen.rs


    Ljubav Ti i Ja!

  3. #13
    Najmoćniji srpski vladar posle Maričke bitke: Od župana Nikole strepeli su svi srpski velikaši, a najviše knez Lazar

    Junak o kom se isuviše malo govori i zna u srpskoj istoriji, a koji je zapravo jedan od najmlađih i najuspešnijih srpskih velikaša u srednjovekovnoj istoriji !Nosio je titulu župana i zvao se Nikola Altomanović.

    O njegovoj moći svedoče činjenice da je sa samo 20 godina vladao širokim prostorom od Rudnika do Jadranskog mora, pred njim su ustuknuli i bosanski ban Tvrtko, ali i Dubrovnik koji mu je čak plaćao godišnji danak od 2000 perpera kao zakonitom nasledniku krune Srbije. Od svih raških velikaša najveći sukob imao je sa knezom Lazarom budući da su ova dva velikaša bili jedini konkurentni za vladara cele Srbije nakon Maričke bitke. No, krenimo redom.

    Najpre o poreklu…

    Nikola Altomanović je rođen 1348. godine kao sin velikog župana Altomana Vojinovića i unuk velikog vojvode Vojina – rodonačelnika dinastije Vojinović i jednog od prvih ljudi kralja Stefana Dečanskog. Dinastija Vojinović ojačala je najviše u vreme cara Dušana, kada je Miloš Vojinović – najstariji stric Nikole Altomanovića pomogao caru Dušanu da svrgne Stefana Dečanskog sa prestola i potom ostao na njegovom dvoru.

    Nikolin otac Altoman imao je svoje posebne oblasti i titulu velikog župana. Držao je neke teritorije u zaleđu Dubrovnika. Mlađi Vojislav nosio je titulu vojvode i imao oblast ne tako veliku, a ni bogatu oblast; njena snaga bila tek simbolična. Najveći deo porodične baštine držao je još uvek otac – vojvoda Vojin, dok je stariji sin župan Altoman držao neke slabije teritorije, ali još uvek mnogo bolje od onih koje je imao Vojislav. Sudeći po kasnijim događajima izgleda da se braća, Altoman i Vojislav i nisu mnogo slagali te da su njihovi odnosi bili na ivici mržnje. Nakon smrti oca Altomanu su pripale sve očeve oblasti, dok je Vojislav kao mlađi počeo da razmišlja šta mu je činiti dalje. Na svojoj baštini nije mogao ostati i jedini mogući način da postigne bilo kakav uspeh je bio u tome da se obrati caru Dušanu i zadovolji se titulom stavioca na njegovom dvoru da bi naposletku bio uzdignut na rang kneza.

    Župan Altoman Vojinović odlučio je da se oženi Ratoslavom, ćerkom vojvode Mladena, rodonačelnika čuvene porodice Branković. Osim Ratoslave imao je vojvoda Mladen i sina Branka (otac Vuka Brankovića). Ratoslava i Altoman, kao što smo već naveli, 1348. godine dobili su sina Nikolu. Nikola Altomanović je imao samo sedam godina kada je umro veliki srpski car Dušan i kada je došlo do sukoba između stare raške vlastele i 24 člana nove vlastele koju je oko sebe Dušan okupio nakon krunisanja za cara.

    Vojislav Vojinović postao je vrlo uticajna ličnost na srpskom dvoru uz prilično nesamostalnog cara Uroša. Car Uroš, kao nesigurni mladić, bacio se u potpunosti u naručje lukavog Vojina i skoro da mu je prepustio sve državne poslove. U vreme kada se veliko srpsko carstvo krunilo i kada se vlastela otcepljivala, umro je veliki župan Altoman – 1359. godine. Mladi Nikola Altomanović imao je tek 11 godina u trenutku očeve smrti i bio prilično nespreman i nedovoljno zreo da preuzme očeve posede. Jedina je nada bila to da će stric – knez Vojislav, u to vreme možda i najuticajnija ličnost na carskom dvoru, možda pokazati rođačkih osećaja i pomoći maloletnom Nikoli da se održi. No, priliku da uzme i ona velika imanja koja je držao njegov brat Altoman, knez Vojislav nije imao nameru da propusti. Veoma brzo nakon Altomanove smrti, knez Vojislav je uzeo pod svoju kontrolu celokupno imanje koje je držao veliki župan Altoman.

    Način na koji je knez Vojislav preuzeo kontrolu nad Altomanovim imanjima danas je nepoznat, ali poznavajući knežev grub karakter i svu onu osionost koja je sada došla do punog izražaja uopšte ne treba sumnjati da je njegov postupak prema Nikoli i Ratoslavi bio krajnje grub i bezobziran. Njih dvoje su jednostavno oterani sa imanja koja su po pravu nasleđa trebali njima da pripadnu, ali je po mnogo realnijem pravu jačeg njih preuzeo knez Vojislav. Po svemu sudeći, knez Vojislav im je odelio par bednih sela koja su trebala da posluže Ratoslavi i Nikoli za izdržavanje i time na neki način umirio svoju savest.

    Nesumnjivo je da je ovakav postupak strica ostavio priličan utisak na mladog Nikolu Altomanovića, koji je stasao u mladića gajeći veliku mržnju prema njemu. Ni prema kome Nikola više nije osećao ni poštovanje, ni sažaljenje, a na kraju će se pokazati još ponajmanje prema članovima svoje porodice. Kada je knez Vojislav umro, pod nerazjašnjenim okolnostima 1363, Nikola Altomanović je imao nepunih 16 godina ali je bio dovoljno mudar i iskusan da oko sebe počne okupljati ljude koji su bili kivni zbog pohlepe kneza Vojislava i da se konačno osveti zauzimanjem njegovih teritorija. Kad je dovoljno stasao za ratničke pohode, sa nepunih 20 godina Nikola Altomanović je najpre zauzeo Rudnik. Imajući iza sebe dobru školu – počev od dede vojvode Vojina, preko strica Miloša i oca Altomana, mladog Nikolu Altomanovića cenili su zbog njegove spretne borbe za vlast.

    Danas ne postoji bilo kakva slika koja bi nam prikazala kako je Nikola Altomanović izgledao. Međutim, poznavajući to vreme, teško da nije bio zavidnog stasa i velike fizičke snage. Vlastela je poštovala samo onoga koga se lično bojala, a Nikola nije imao u šta da se pouzda osim u vlastitu snagu. On je morao da imponuje vlasteli samo ako je bio u stanju da na sebe navuče oklop i da u ruke stavi štit i mač, a o pojas buzdovan. Tek takvoga ga je vlastela mogla shvatiti ozbiljno.

    Polako se o mladom Nikoli Altomanoviću počeo širiti glas kao o bezumnom i opasnom, ali ipak i pored svega veoma hrabrom čoveku. Suprotstaviti se njemu je značilo sigurnu propast, ali pridružiti mu se značilo je sačuvati imanja i možda ih uvećati pljačkom nekog drugog nepokornog vlastelina. Od njega su počeli da strepe i Dubrovčani koji su, opkoljeni imanjima u posedu mladog Nikole, morali kasnije da mu plaćaju i godišnji danak.

    U to vreme je tzv. Raška vlastela na čelu sa Lazarom Hrebeljanovićem otpočela sa pravljenjem širokog saveza protiv Mrnjavčevića. Lazaru, tadašnjem staviocu na dvoru cara Uroša, bila je poznata već nadaleko čuvena sposobnost mladog Nikole Altomanovića, kog je pozvao da se pridruži u zajedničku borbu protiv Mrnjavčevića. Lazar je tada imao nešto više od 40 godina i bio vešt diplomata, a mladi Nikola tek 21. Kod srpskog grada Zvečana, kog je tada držao mladi Nikola Altomanović, odigrao se 1369. godine boj na Kosovu u kom su se sukobili Mrnjavčevići na jednoj strani i car Uroš Nemanjić, Lazar Hrebeljanović sa svojim zetovima i Nikola Altomanović na drugoj strani. Ovo je bitka u kojoj se pokazala sva odanost mladog Nikole i nenadano izdajstvo Lazara Hrebeljanovića.


    Naime, budući da je vojska Mrnjavčevića bila neuporedivo jača, Lazar se u toku bitke povukao ostavivši samog cara Uroša i mladog Nikolu na bojištu, i računajući da će Nikola tokom bitke poginuti požurio da mu preotme Rudnik, nesumljivo najbogatije mesto koje je ovaj držao.


    Dok su svi smatrali da je Nikola poginuo u boju koji se završio slavno po Mrnjavčeviće, o Altomanoviću se jedno vreme nije čulo ništa, pa bi se moglo pretpostaviti da je bio ranjen i da se u nekom od svojih zabitih zamaka lečio. U to vreme oduzet mu je i grad Zvečan i značajan deo vlastele se otcepio. Kako bi sačuvao svoju teritoriju koja se bila prostirala od Rudnika do Jadranskog mora, kovao je plan da okupi novu oružanu silu kojom će pokušati ne samo da zadrži ono što je ostalo već i da povrati izgubljeno, ali i da se osveti svima onima koji su ga izdali. Na prvom mestu to je bio Lazar Hrebeljanović koji ga je ostavio da se sam nosi na celokupnom vojskom Vukašina Mrnjavčevića. Drugi na njegovom spisku je bio Dubrovnik, a onda i stalni neprijatelj bosanski ban Tvrtko.

    Nikola Altomanović, kako bi dokazao da je preživeo izdaju u boju, dodaje sebi titulu velikog župana a pomoć za svoju osvetu traži od Ugarske, budući da su se teritorije koje je držao Altomanović graničile sa ugarskim zemljama. Na tom delu nalazila se Mačvanska banovina kojom je upravljao Nikola Gorjanski, čiju je pomoć mladi Nikola svesrdno prihvatio, nudeći za uzvrat svoje ratničke usluge Ugarskoj.


    Veliki župan Nikola Altomanović veoma brzo je povratio i osvojio one pozicije na kojima je i ranije bio. Svoju osvetu je najpre iskalio na Dubrovniku. Želeći da grad isprovocira župan je od njega zatražio isplatu svetodmitarskog dohotka koji je izvorno pripadao srpskom vladaru. Pred tada već 23-godišnjim županom ustuknuo je i bosanski ban Tvrtko koji je godinama izvodo napade na susedne Altomanovićeve teritorije. Međutim, mnogo iskusniji i mudriji od župana Altomanovića bio je knez Lazar. On je uspeo da na svoju stranu privuče staru rašku vlastelu i da se već smatra njihovim neformalnim starešinom. Pripremao je taktiku kako da oslabi Altomanovićev uticaj kod Ugara.

    Nakon Maričke bitke 1371. i smrti kralja Vukašina i despota Uglješe najmoćniju srpsku vlastelu činili su upravo župan Nikola Altomanović i Lazar Hrebeljanović, dok su braća Balšić delovala u primorju. Čekao se sudbonosni preokret – ko je od njih dvojice imao najveće ambicije da zavlada Srbijom?!

    Dok je župan Altomanović uvek spreman da potegne mač, osion je, nepromišljen i u mnogo slučajeva grub što može da bude i osobina mladosti, Hrebeljanović je stariji sa mnogo iskustva i veoma promišljen, pažljiv u ophođenju sa ljudima što mu donosi i dosta pristalica. Iako je sa Kosova 1369. pobegao Hrebeljanović je imao i ratničke krvi, ali on poteže mač samo onda kada je to potrebno ne junačeći se i ne srljajući u nepromišljene borbe poput Altomanovića. Dok Hrebeljanović zna i da popusti, župan to kao da ne ume. Svađa se svima i sa svima je u sukobu. Hrebeljanović nema takvih neprilika. Činjenica je da je Lazar osvojio najveći deo teritorija Mrnjavčevića dok je Altomanović uspeo da prigrabi samo one najbliže njegovom posedu.

    Ipak, Altomanović se 1372. nenadano odlučio za diplomatski pokušaj uputivši poziv Lazaru Hrebeljanoviću da se sastanu na nekom neutralnom mestu i izglade svoje nesporazume. Dogovor je bio da se sastanu nenaoružani u pratnji petorice isto tako nenaoružanih ljudi. Međutim, Lazar je procenio da je moguće da Nikola planira klopku, zbog čega je sa sobom poveo i veći odred ljudi koji je sakrio u neposrednoj blizini, pretpostavljajući da će i Nikola učiniti sličnu stvar. Knez Lazar se nije prevario da je reč o klopci, ali se prevario oko samog županovog plana. Nikola je unapred odredio mesto sastanka, posle čega je poslao svoje ljude da na njemu sakriju oružje i da ga pokriju slojem snega, posle čega su uklonili sve tragove svog boravka.


    Nikola i Lazar su se sastali na dogovorenom i otpočeli razgovor. Tokom pregovora su se županovi ljudi dočepali sakrivenog oružja i krenuli u napad, a samom Nikoli je doturen bodež kojim je on napao kneza Lazara zarivši mu oštricu u grudi. Na licu mesta su stradali dvojica Lazarevih pratilaca, posle čega su Nikola i njegovi ljudi krenuli u poteru za preostalom trojicom, smatrajući da je i Lazar mrtav. Lazara je sigurne smrti spasao veliki zlatni krst koji je nosio ispod odeće, koji je sprečio da ga sečivo probode, tako da ga je ono samo poseklo, teško ga ranivši. Uzbunjen vikom, na poprište sastanka je stigao Lazarev paž, koji je nešto dalje čuvao konje, i podigao teško ranjenog kneza Lazara na konja i spasao sigurne smrti.

    Krajnji rezultat ovoga sastanka i pokušaja županove osvete biće kasnije za nega kobne. Lazar je uspeo da pobegne od pogibije, ali je bio teško ranjen tako da je jedno vreme bolovao i nije se znalo da li će preživeti.

    Iako je Lazar tada bio bliži propasti nego ikad, županova opsesija Dubrovnikom odvratila ga je od dalje akcije prema Hrebeljanoviću. To mu je bila prva greška.

    Nedugo godina potom knez Lazar je svojevoljno postao vazal ugarskog kralja Ludviga I, da bi njih dvojica sa bosanskim banom Tvrtkom sklopili savez protiv mladog Nikole Altomanovića. Udružili su vojske i krenuli iznenada. Altomanović se sakrio u Užički grad koji je vrlo brzo opkoljen od strane kneza Lazara. Iako je ovo bio jedan od najbolje utvrđenih gradova u Srbiji, župan Nikola je ipak zarobljen.


    Lazar Hrebeljanović se i ovde pokazao kao vrlo promućuran političar – pošto nije želeo da rizikuje svoj glas smotrenog političara i naredi županovo oslepljivanje to je poverio njegovom sestriću Stefanu Musiću. Tako je ovaj politički okršaj dobio svoj epilog i svoga pobednika.

    Župan Nikola Altomanović iako oslepljen nije odmah umro već je živeo još dugi niz godina nadživevši sve svoje protivnike pa i samog Lazara nakon 1389. Lazar Hrebeljanović mu je u okviru svoje oblasti dodelio jedan deo teritorije koji je bio dovoljan da se župan izdržava. Istovremeno ostavio mu je i titulu župana, ali sigurno je da mu nije ostavio i veliku slobodu kretanja. Tako se župan spominje u jednom pismu od 7. decembra 1395. godine gde se obraća Stefanu Lazareviću (sinu kneza Lazara) i kneginji Milici gde ih moli da oni posreduju u nekom njegovom sporu sa Dubrovnikom. U to doba imao je oko pedeset godina. Nedugo potom je i umro.

    Na kraju, veliki župan Nikola Altomanović nesumnjivo ostaje najsilovitiji i neponovljivi lik inače bogate srednjovekovne istorije Srbije. Za života o njemu su pričane legende, a nakon smrti još i više u potpunosti iskrivljujući ono što je stvarno bilo.

    cf4.jpg

    Izvor: Dr Željko Fajfrić, “Veliki župan Nikola Altomanović”, internet izdanje, rastko.rs/opanak. rs


    Ljubav Ti i Ja!

  4. #14
    Zvali su ga Zmaj od Radana: Najbolji mačevalac vojske cara Lazara, Kosančić Ivan, bio je izuzetno obrazovan

    Kosančić Ivan, najbolji mačevalac vojske cara Lazara i njegov pobratim i najbolji strelac Toplica Milan neraskidivo su povezani u narodnoj pesmi. Kosanički vojvoda Ivan je istorijska ličnost, i bio je sin Ognjena Kosančića, viteza iz pratnje Dušana Silnog. Poreklom je iz Gornje Toplice, kraj sliva rečice Kosanice, kod Kuršumlije. Titulu najboljeg mačevalca tadašnje srpske vojske, s početka 14. veka, stekao je i zbog posebnog stila i načina borbe istovremeno sa dva mača – dugim i kratkim.

    Drugo ime po kome je bio poznat je Zmaj od Radana. To ime se dovodi u vezu sa viteškim Redom Zmaja ili Redom Svetog Đorđa i veruje se da je bio pravoslavni templar. Zbog izuzetnih viteških sposobnosti i spremnosti u narodu se verovalo da je nadljudskog, odnosno vilinskog roda. Verovalo se i da je poput grčkog junaka Ahila – neranjiv, ali i da govori nemušt (životinjski) jezik. Neretko, njemu se pripisuju epiteti slični onima koje je imao Sveti Đorđe i ostali sveti ratnici.

    Kosančić Ivan je bio izuzetno obrazovan i tečno je govorio nekoliko jezika. A od svih srpskih vitezova najbolje je poznavao Osmanlije, njihove običaje, zakone i vojnu taktiku, i bio je jedan od dvanaestorice vitezova koji su predvodili napad na turskog sultana u Kosovskoj bici 1389. godine.

    Trojica junaka, Milan Toplica, Ivan Kosančić i Miloš Obilić, u pesmi i narodnom predanju izdvajaju se po lepoti, junaštvu i mudrosti, kao simbol zaveta i podviga.

    Ostaci grada Ivana Kosančića, Ivan kula (Ivanova kula), nalaze se na zapadnim obroncima planine Radan, 33 kilometara južno od Kuršumlije. Nakon Kosovskog boja, grad je došao pod upravu despota Stefana Lazarevića, 1412. godine. Iz ovog utvrđenja su Ivan Kosančić i Milan Toplica, vojskom iz gornje i donje Toplice, prešavši preko Trpeze (visoravan na Radan planini), otišli u Kosovski boj 1389. i u bici izgubili živote.


    “Pobratime, Kosančić-Ivane,
    Jesi l’ tursku uxodio vojsku?
    Je li mnogo vojske u Turaka?
    Možemo li s Turci bojak biti?
    Možemo li Turke pridobiti?”
    Veli njemu Kosančić-Ivane:
    “O moj brate, Miloš Obiliću,
    Ja sam tursku vojsku uvodio,
    Jeste silna vojska u Turaka:
    Svi mi da se u so premetnemo,
    Ne bi Turkom ručka osolili!
    Evo puno petnaest danaka
    Ja sve hodah po turskoj ordiji,
    I ne nađoh kraja ni hesapa:
    Od Mramora do suva Javora,
    Od Javora, pobro, do Sazlije,
    Do Sazlije na ćemer ćuprije,
    Od ćuprije do grada Zvečana,
    Od Zvečana, pobro, do Čečana,
    Od Čečana vrhu do planine:
    Sve je turska vojska pritisnula,
    Konj do konja, junak do junaka,
    Bojna koplja kao čarna gora,
    Sve barjaci kao i oblaci,
    A čadori kao i snjegovi;
    Da iz neba plaha kiša padne,
    Niđe ne bi na zemljicu pala,
    Već na dobre konje i junake.
    Murat pao na Mazgit na polje,
    Uhvatio i Lab i Sitnicu.”
    Još ga pita Miloš Obiliću:
    “Ja Ivane, mio pobratime,
    Đe je čador silnog car-Murata?
    Ja sam ti se knezu zatekao
    Da zakoljem turskog car-Murata,
    Da mu stanem nogom pod gr’oce.”
    Al’ govori Kosančić Ivane:
    “Da lud ti si, mio pobratime!
    Đe je čador silnog car-Murata,
    Usred turskog silna taobora,
    Da ti imaš krila sokolova,
    Pak da padneš iz neba vedroga,
    Perje mesa ne bi iznijelo.”
    Tada Miloš zaklinje Ivana:
    “O Ivane, da moj mili brate,
    Nerođeni kao i rođeni!
    Nemoj tako knezu kazivati,
    Jer će nam se kneže zabrinuti,
    I sva će se vojska poplašiti;
    Već ovako našem knezu kaži:
    Ima dosta vojske u Turaka,
    Al’ s’ možemo s njima udariti,
    I lasno ih pridobit’ možemo,
    Jera nije vojska od mejdana,
    Već sve stare hodže i hadžije,
    Koji boj ni viđeli nisu,
    Istaom pošli da se hljebom hrane;
    A i što je vojske u Turaka,
    Vojska im se jeste poboljela
    Od bolesti teške srdobolje,
    A dobri se konji poboljeli
    Od bolesti konjske sakagije.”


    (Odlomak izgubljene pesme “Kosančić Ivan uhodi Turke”)

    Attachment 54

    Izvor: Opanak, vesti-online.com


    Ljubav Ti i Ja!

  5. #15
    PRAVE GRANICE DUŠANOVOG CARSTVA: Nemojte da vas lažu, ovo je nemačka karta iz 19. veka

    O čemu bi Balkanci pričali ako ne o granicama i staroj slavi? Čija je bila veća, ko je stariji... Postoji ipak jedan narod na Balkanu koji se ne takmiči u veličini sa drugima, već sve radi da unizi svoje prošle uspehe, čak i po cenu prekrajanja istorije. Taj narod su Srbi, koji za kartu Dušanovog carstva umesto maksimalne koristi onu minimalnu

    Karta-Dusanovog-carstva-po-velikom-nemackom-istoricaru-Gustavu-Drojsenu-koja-je-mnogo-tacnija-od.jpg


    Karta Dušanovog carstva po velikom nemačkom istoričaru Gustavu Drojsenu koja je mnogo tačnija od one koja nam se servira u školama. Bosna je u Srbiji, Bugarska je vazal. Foto: Wikimedia Commons/Allgemeiner historischer Handatlas

    Jedno od najkontraverznijih pitanja o Dušanovom carstvu je pitanje - granica. Gde ih povući, dokle se prostirala vlast našeg najslavnijeg srednjevekovnog vladara? Da li je Bosna bila u sastavu Srbije, ili nije? U kakvom je položaju u odnosu na Srbiju bila Bugarska?
    Poslednjih nekoliko decenija popularno je zvaničnu istoriografiju, nastalu potkraj XIX stoleća, nazivati "bečko-berlinskom školom" i optuživati ih za falsifikovanje srpske istorije sa ciljem rušenja našeg "istorijskog prava" (na koje je uvek opasno pozivati se).


    I zaista, zvanična istoriografija u suprotnosti je sa nekim notornim istorijskim činjenicama, kao što je dobro dokumentovano Dušanovo osvajanje Bosne i dubina prodora na istok Balkana a nauštrb Bugarske.
    Kao što možete da vidite na slici ispod, na dobro poznatoj karti koja se nalazi u našim školskim istorijskim atlasima i udžbenicima, teritorija Srbije ne obuhvata Bosnu a Bugarska doseže skoro pa do Niša. Ovo poslednje je malo verovatno imajući u vidu potčinjeni položaj koji je naš istočni sused imao u odnosu na Srbiju, čak i pored činjenice da je bugarska princeza bila srpska kraljica.

    Karta-Dusanovog-carstva-kakva-se-moze-videti-u-udzbenicima.-Mnogi-je-smatraju-netacnom-jer-ne-ob.jpg

    Karta Dušanovog carstva kakva se može videti u udžbenicima. Mnogi je smatraju netačnom jer ne obuhvata sve oblasti pod carevom vlašću. Foto: Wikimedia Commons/University of Belgrade

    Moglo bi se reći da je verovatno samo zahvaljujući tome Dušan obuzdavao svoje velikaše i sprečavao ih da u potpunosti integrišu Bugarsku u Srbiju, uzimajući u obzir i odnos snaga i stanje u toj zemlji nakon Bitke kod Velbužba gde je bugarski car Mihailo izgubio glavu baš od ruke Dušanove. Ulogu je naravno igralo i to što je car Dušan hteo vizantijske krajeve pre nego bugarske, jer su ovi prvi bili daleko bogatiji.

    Bugarska jeste, ruku na srce, formalno bila carstvo ali je njihova upotreba termina car odgovarala terminu kralj (tako se i tretira u istoriografiji), tako da je srpski vasilevs (grčka verzija Dušanove titule) bio iznad bugarskog kralja. Konačno, Dušan se u Skoplju krunisao i za cara Bugara (puna titula: "Stefan u Hristu Bogu blagoverni car i samodržac Srba i Grka, Bugara i Arbanasa"), a pored srpskog krunisao ga je i bugarski patrijarh.
    Isto važi i za Bosnu, u koju je vojska Dušanova (Mavro Orbin kaže 50.000 konjanika i 30.000 pešaka; verovatna naduvana brojka) ušla u jesen 1350. godine, te je i osvojila. Većina bosanske vlastele je prešla na njegovu stranu, a ban Stefan II je pobegao iz zemlje. Bosna je u carevo krilo pala "kao zrela kruška", a njegove snage su stigle do Cetine i Krke. U Klisu ostavlja posadu koja čuva njegovu sestru Jelenu nakon smrti muža joj, Mladena III Šubića Bribirskog, i njihovog maloletnog sina Mladena IV.

    Osvojivši je, okrenuo se Tesaliji (iako su mu u Šibeniku spremali veličanstveni doček) gde je Jovan VI Kantakuzin krenuo u ofanzivu koristeći se i Osmanlijama (gledajući trenutnu korist umesto dugoročnog pakla u koji nas je sve uveo). Posle toga, bosanski ban postepeno vraća delove izgubljene teritorije, mada ne sve.

    I još nešto. Dušan je navodno 1355. godine, pre nego što će umreti, osvojio Adrijanopolj, današnje Jedrene, vodeći silesiju od 80.000 ratnika na Carigrad, napisao je u "Istoriji balkanskih naroda" francuski diplomata i pisac Rene Risteluber. Smrt ga je prekinula, a ni ove dodatke imperiji - ako je ovo uopšte tačno a ne istoriografski oborena legenda - nećete naći ni na jednoj mapi.
    Risteluber se takođe pita: da nije slučajno perfidni vizantijski otrov radio jer je Dušan umro u pohodu na Carigrad, isto kao i Krum Strašni? da su Srbi osvojili Carigrad, ne bi li istorija krenula potpuno drugačijim tokom? da je jedan mlad i snažan narod zamenio ostarelo i nemoćno Vizantijsko carstvo, ne bi li zaustavio Turke na njihovom pohodu?

    Zbog svega nevedenog, na samom vrhu ovog teksta priložili smo zanimljivu kartu Dušanovog carstva koja dolazi baš iz pera jednog Nemca, pripadniko te ozloglašene "bečko-berlinske škole" (koja očito nije baš toliko ozloglašena), Johana Gustava Drojsena, jednog od najvećih nemačkih istoričara XIX veka.


    Premda se njegov najznačniji doprinos nauci ticao Pruske i klasične antike, posebno njegovog dela koji se bavio Aleksandrom Velikim (dugo, dugo godina najbolje delo istorijske nauke o najvećem osvajaču svih vremena uopšte) proučavao je i druge periode pa tako i srednjevekovnu Srbiju. Uglavnom, jedan Nemac je uradio ono što je svaki srpski istoričar trebalo da uradi: da okameni trenutak kada je država bila najveća, a ne kada je bila najmanja.

    Srpsko-carstvo-1354-58-iz-Atlara-Frimenove-istorijske-geografije-izdate-u-Londonu-1903-670x510.jpg
    Srpsko carstvo 1354-58, iz Atlara Frimenove istorijske geografije izdate u Londonu 1903. Foto: Brown.edu

    Na Drojsenovoj karti u sastavu Srbije je Bosna, a Bugarska je srpski vazal i samim tim de jure deo imperije što se uklapa ne samo u gorenavedene činjenice (Dušan je bio i imperator, preciznije vasilevs, Bugara, bugarski patrijarh ga je krunisao za cara) već i u treću kartu priloženu u ovom tekstu, koja predstavlja obradu one nađene u Pečuju koja (navodno!) datira iz 14. veka.

    Konačno, pogledajte kartu Evrope baziranu na franačkom letopisu iz 814. godine, koju prilažemo ispod... Ako mi sami nećemo istinu, onda i drugi od nje odustanu i počnu da lažu nas kao što i mi lažemo sebe.

    Karta-Evrope-iz-814.-godine.-Srbija-je-u-granicama-Dusanovog-carstva-ali-se-nasa-istoriografija-.jpg

    Karta Evrope iz 814. godine. Srbija je u granicama Dušanovog carstva, ali se naša istoriografija ovime ne bavi. Foto: lily.fi

    Izvor; istorijamisterija.blogspot. com


    Ljubav Ti i Ja!

  6. #16
    NEMCI PRIZNALI: Srbija je osnovana 490. godine s prestonicom u Skadru, imala je više od četrdeset kraljeva i obuhvatala je ceo Balkan!

    Piše: Slobodan Jarčević, član Srpske razvojne akademije (RAS) u Beogradu; član Udruženja književnika Srbije i član Petrovske akademije nauka i umetnosti (Rusija)
    Poslednju godinu dana su javna sredstva u Srbiji preplavljena podacima o srpskoj dinastiji Nemanjića, od 12. do 14. stoleća Nove ere. U članicima se ističe, da su Nemanjići stvorili srpsku srednjevekovnu državu, a da je prvi krunisani srpski kralj bio Stefan Prvovenčani Nemanjić (početak trinaestog stoleća).


    Stefan Prvovenčani Nemanjić je samo prvi krunisani vladar u dinastiji Nemanjića, a nikako prvi krunisani srpski kralj Srednjeg veka. Jer, Srbija je osnovana 490. godine s prestonicom u Skadru, a od tada – pa do 1171. godine, kad vlast preuzima Nemanja, Srbija je trajala oko 700 godina i imala je više od četrdeset krunisanih kraljeva.
    Prednemanjićka Srbija se prostirala od Crnog mora do iza Trsta, što svedoči u 18. stoleću i Andrija Kačić Miošić i tadašnji istoričar iz Venecije Sebastijan Dolči. Znači, tvrđenja zvanične povjesti (istorije) – da su Srbi došli na Balkan i u Podunavlje iz Rusije tek u 7. stoleću Nove ere, te da su se opismenili i pokrstili tek u devetom stoleću, potpuno je krivotvorenje (falsifikat).

    Pre Stefana Nemanje, Srbjom su vladale tri dinastije: Svevladovići (od 490. do 641. godine), Svetimirovići (od 641. do 794. godine) i Oštrivojevići (od 724. do 1171. godine).
    Zanimljivo je, a zvanična povjest (istorija) to ne beleži, da državnici Zapadnog rimskog carstva i Istočnog rimskog carstva (Vizantija – izmišljen naziv) nisu priznavali u drugim zemljama vladarima titule kralja i cara, te su srpske kraljeve, u svojim dokumentima, beležili kao: banove, župane, despote, kneževe…
    Papa je priznao kraljevsku titulu tek Stefanu Prvovenčanom Nemanjiću, jer je to učinjeno zbog krstaškog rata protiv Srbije – krstaši Zapadnog rimskog carstva su okupirali srpski Zadar i okolinu (1202) i spremali se na osvajanje Istočnog rimskog carstva. Zato im je trebao mir sa Srbijom, te su Nemanjiću priznali kraljevsko zvanje – da Srbija ne bi pomagala Istočno rimsko carstvo, koje su krstaši napali 1204. godine i zauzeli Konsantipolj i veliki deo teritorije, kojom su vladali do 1261. godine.

    Zbog zanemarene istine o prošlosti Srba i ostalih Slovena, nije se došlo do imena svih srpskih kraljeva pre Nemanjića, ali do imena većine jeste, te navodim ta imena u sve tri prednemanjićke dinastije:
    Svevladovići: Oštroilo, Svevlad, Selimir, Vladan, Radimir Drugi i nepoznato ime sledećeg;
    Svetimirovići: Svetimir, Budimir Svetopelek, Svetolik, Vladislav, Tomislav, Sebislav, Vladimir, Kadomir, Tvrdislav.
    Oštrivojevići: Oštrivoj, Tolimir, Pribislav, Krepimir, Svetorad, Rodoslov, Časlav (nepoznata imena vladara od 865. Do 926 – no, pronađeno je ovih godina dokumenata o kraljici Domoslavi, u zidanama jedne crkve u Dalmaciji – početak 10. stoleća, za koju su Hrvati napisali da je hrvatska kraljica, a u njihovoj povjesti piše, da su tada vladali „hrvatski vladari“: Tomislav, Trpimir Drugi i Krepimir Prvi), Palvimri Ratnik, Tjecimir, Prelimir, Silvestar, Tugimir, Hvalimir, Dragimir, Vladimir Drugi, Dobrosav Vojislav Prvi, Mihailo, Bodin, Dobrosav Drugi, Vladimir Treći, Đuro i Grubiša.
    Neverovatno je da zvanična povjest (istorija) ne spominje ovoliki broj vladara Srbije u Srednjem veku. A koliko su oni važni (to se podrazumeva), videćemo iz vremena srpskog kralja Krepimira Oštrivojevića, vladao od 815. do 840. godine.
    Početkom 9. stoleća, Srbiju su vojno napale: Franačka, Bugarska i Istočno rimsko carstvo (Vizantija) – isto kao i NATO 1999. godine! Tad su Bugari okupirali istočnu Srbiju, a iz nje je pobegao plemić s delom vojske i naroda i stigavši do Srema, kojeg su okupirali Franci, zajedno sa Slavonijom i severnoistočnom obalom Jadrana. Borna se predao Francima. Franci su mu ustupili severoistočni deo jadranskog zaleđa, koje su okupirali, te je tim područjem Borna administrativno upravljao i sprovodio politiku franačkih okupatora.


    Ove činjenice danas priznaju i nemački povjesničari (istoričari). Odbacuju nametnute laži o Srbima i ostalim Slovenima, koje su u društvene nauke uneli zvaničnici germansko-nordijske istorijske škole u 19. stoleću. Danas, nemački naučnici opovrgavaju svedočanstvo Konstantina Sedmog Porfirogenita, jer nema osnova verovati u njegov sadržaj i njegov navod o doseljavanju Slovena na Balkan u 7. stoleću.
    Nemci tvrde:
    „Porfirogenit je jedini izvor tvrdnje o doseljavanju Srba i Hrvata na Balkansko poluostrvo u VII veku. Porfirogenita su se slepo držali i Vatikan i predstavnici germansko-nordijske istorijske škole“.
    Nemački naučnici danas ovako opisuju kneza Bornu, koji je u zvaničnim društvenim naukama upisan kao hrvatski knez, mada je rođen u Kučevu, u Istočnoj Srbiji, gde je bio oblasni vladar zemlje oko Kučeva i oko reke Timoka.
    Evo najnovijih nemačkih istraživanja o Borni:
    „Najstariju vest o Borni nalazimo kod Ajnharda, poznatog letopisca na franačkom dvoru. Godine 818, beležeći kako su dva slovenska poslanstva stupila pred cara Ludovika – žaleći se na Bugare, on u nastavku iznosi da su to bili „legati Abodritorum ac Bornć, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant“ (poslanici Braničevaca i Borne, kneza Guduščana i Timočana, koji su nedavno iz zajednice s Bugarima otpali i u naše krajeve prešli). Borna, Timočanin, bio je zajednički knez Guduščanaca i Timočana. Guduščanci su srpsko pleme tada nastanjeno u dolini Peka. Ime su dobili po antičkom gradu Guduskumu, današnje Kučevo, čiji se slabo istraženi ostaci nalaze nedaleko od današnje varošice Kučeva, na suprotnoj strani Peka, pri ušću rečice Kučajne. Temelji građevina ovog grada, zidani od opeke i kamena, protežu se duž Peka dužinom od 4 kilometra. Dakle, pleme Guduščanaca geografski se nalazilo između Braničevaca i Timočana. Borna je sklopio savez sa franačkom državom i sa svojom vojskom poslat da uguši ustanak Ljudevita Posavskog, u Slavoniji.”


    Sposobni knez Borna ubrzo postaje gospodar u primorskoj Hrvatskoj. Godine 818, pre izbijanja ustanka, on je kod Ajnharda zapisan samo kao knez Guduščana i Timočana (dux Guduscanorum et Timocianorum). Već iduće godine, kad je vodio na Kupi veliku bitku s Ljudevitom, bio je već „dux Dalmatić“. U trećoj godini ustanka (821), Borna postaje „dux Dalmatić atque Liburnić“, dakle knez cele dalmatinsko-hrvatske oblasti.
    Iz gradacije ovih titula, može se izvući zaključak: da su Franci Borni, kao nagradu i pomoć, davali sve veću vlast, na sve većoj teritoriji, dok mu najzad nisu dali i kneževski položaj.
    Treba znati, da se Srbija pribrala u vreme Krepimirove vlasti i povela je oslobodilački rat, da bi oslobodila okupirane teritorije. Pobedila je Franke u Sremu, kod Slavonskog broda i u trećoj bici, takođe, 829. godine u Istri, te je polovina Istre i severoistočna obala Jadranskog mora vraćena u Srbiju, što je srpski kralj Krepimir proslavio u glavnom gradu Srbije – Skadru.
    Već se zna, a i na osnovu i izjava današnjih nemačkih istoričara, da su u Srbiji bile plemićke administrativne oblasti: Raška, Zeta, Hrvatska i Bosna. Nisu to bile posebne države – kako je to falsifikovano u društvenim naukama u 19. stoleću, a održano do danas!
    Bilo bi korisno za sve nas – da ove činjenice o drevnoj i ranoj srednjovekovnoj istini o Srbima i ostalim Slovenima upućujemo slovenskim državnicima, naučnim ustanovama, glasilima i pojedinim istraživačima. A i da upućujemo pisma Vladi, Predsedniku i Skupštini Republike Srbije – da menjaju sadržaje o „nepismenim“ Srbima i ostalim Slovenima do 9. stoleća Nove ere!

    Izvor;istorijamisterija.blogspot. com


    Ljubav Ti i Ja!

  7. #17
    ПРОФЕСОР СА ХАРВАРДА ЗАТАЛАСАО ЕВРОПСКУ ЈАВНОСТ –Срби су најстарији народ…

    Анатолиј Алексејевич Кљосов, професор биологије Харвадског универзитета у свом научном раду изнео је тврдње да је српски ген стар 12.000 година и да потиче од Нојевог сина.

    mapa1-1.jpg

    Ако је ДНК анализа, која оставља трагове о свакој индивидуи на планети и ако је она открила да је Дарвин подметнуо лажне кости да би подупро своју теорију еволуције, онда нема ниједног разлога да се сумња у научни рад Анатолија Алексејевича Кљосова, професора биологије Харвадског универзитета који тврди да је управо овом анализом доказано да су Срби пранарод данашњим Словенима и многим другим народима Европе чији је ген стар 12.000 година!

    Амерички научник са Харварда, руског порекла Анатолиј Кљосов који је и председник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа у свом научном раду каже да су у ствари и Руси потомци оних којима је прапостојбина била на територији Балкана, то јест данашње Србије, Босне, Црне Горе и Македоније.
    – Српски гени (Р1А1) су стари 12.ооо година наспрам других који су од 4 – 7 хиљада година. Сви народи (осим два) у Европи имају преко 40% српског или прасрпског гена – тврди овај научник.

    Ако је судећи по мапи Српског гена која је урађена по студији овог научника овај ген – преко 60 одсто имају становници данашње Србије, БиХ, Хрватске, Црне Горе, Данске, Северног дела данашње Немачке, као и Јужног дела Скандинавије, али и доброг дела Велике Британије.
    Према овим налазима носиоци Р1а1-генетске ознаке, на Балкану су живели још пре неких 12.000 година. После нешто више од две стотине поколења они одатле избијају на источноевропску равницу, где се пре 4.500 година појавио предак савремених Руса и Украјинаца рода Р1а1.

    Према тврдњама Др Кљосова може се закључити и да данас “србују” они који у својим генима ни немају српско порекло што се ДНК анализом може лако открити.
    Кљосов у свом научном делу даје историју руског народа од библијског Јафета, сина Нојевог, до његових дана. На једном месту, међутим, аутор пише како су се Јафетови потомци населили прво у доњем току Дунава, данашњој Србији, да би затим неки од њих отишли на север.
    Руска историографија је ове податке одувек узимала за озбиљно, па се у руским школама учило како су они дошли “са оне стране Карпата”. За њих су “оне стране Карпата” овај део где данас живе Срби, који су, у ери љубави са Совјетима, ову лекцију из историје дословно преписали и пренели у своје уџбенике. За Србе, међутим, Несторове “са оне стране Карпата” треба да гласе “са ове стране Карпата”. Тај део овде никада није схваћен.
    Професор са Харварда и оснивач Руске академије ДНК – генеалогије каже да је у динарским пределима бивше Југославије примећена је велика учесталост гена који је, због свог налазишта, међу лаицима понео име “илирски”. Стручњаци су му, међутим, дали доста сувопаран назив И2а2-динарик (ово се зове хапло група, скраћено хпг).

    Доктор наука Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултантске управе Међународног генеолошког бироа и профессор биологије на Харвардском универзитету. Највећи је живи стручњак за хпг Р1а1 која је типична за све Словене. Ова хапло група је у већој или мањој мери заступљена међу свим словенским народима, али у значајној мери и међу највишим кастама у Индији.
    На основу постојећих мутација, које је веома студиозно проучавао, Кљосов је дошао до закључка да сви Словени потичу са Балкана. И то не било где са Балкана, већ из данашње Србије и Босне. Старост наших примерака Р1а1 је – 12.000 година. Од тада смо, значи, ми на овим просторима.
    Старост примерака Р1а1 код највиших индијских каста је далеко млађа – негдеоко 3.850 година, што одговара времену доласка аријеваца на те просторе. Кљосов даље закључује да су Аријевци, у ствари, Словени који су са подручја Србије стигли до Индије.
    Користећи најновија научна сазнања из генетике, професор Кљосов закључује да су се пре око 4.800 година Праевропљани из Подунавља поделили. Они који су пошли на исток постали су касније Словени, они који су кренули на запад постали су говорници такозваног Кентум језика, некада заједничког индоевропског говорног подручја.

    – “Индоевропски језици” – тај еуфемизам је својевремено настао услед несхватања шта то повезује санскрит и његове варијанте, с једне стране, и европске језике, с друге. Сада је то постало сасвим јасно. Аријевски језици представљају основ и европских језика, и санскрита, и “индоевропских” иранских језика. На Дњепру, Дону и реци Урал нису живели “народи који су говорили на иранским језицима”. Словени су тамо живели, прасловени, аријевци, и то је био њихов језик. То су они свој језик донели у Индију, Иран, Авганистан – тврди професор.

    По Кљосовљевим закључцима носиоци Р1а1 на Балкану су живели још пре неких 12.000 година. После нешто више од две стотине поколења они одатле избијају на источноевропску равницу, где се пре 4.500 година појавио предак савремених Руса и Украјинаца рода Р1а1.
    Пола миленијума касније ови прасловени стижу до јужног Урала, а 400 година касније крећу на Индију, где данас живи око 100 милиона њихових потомака. Једна група тих балканских Прасловена упутила се на Блиски исток, где се такође и данас налазе носиоци хпг Р1а1. Старост њихових гена Кљосов датира на 4.000 година.


    Izvor;istorijamisterija.blogspot. com


    Ljubav Ti i Ja!

  8. #18
    ЗА ПРВИ СРПСКИ БУКВАР НИЈЕ ЗНАО НИ ВУК КАРАЏИЋ: Срби имају књигу о правопису…

    За буквар се сазнало случајно

    Први српски буквар инока Саве, јеромонаха у манастиру Дечани, штампан је 1597. у штампарији Ђулијано Рампацети, у Венецији. Бурна времена, брзо су буквар бацила у заборав, па за њега није знао ни Вук Караџић. Док су се учили писмености из туђих књига, Срби нису знали да скоро три века имају сопствену књигу по којој се могло учити српско читање и писање.

    Овај буквар је настао у доба када је мало која европска земља располагала сопственим училима, писменима или азбучницима. Посебан је и због тог што је у њему први пут у Европи примењен фонетски принцип читања. Осмишљен је тако да је на првој страни била штампана азбука, следе самогласници, потом слогови, па имена свих слова.
    За буквар се сазнало случајно. Најпре је 1893. руски конзул у Скадру -Крилов прво издање штампано у Венецији (20. маја 1597) поклонио новинару и преводиоцу Окици Глушчевићу, а касније је (1921) друго издање штампано 25. маја 1597. у Дубровнику, где је био на пропутовању, купио инжењер Милорад Димитријевић из Београда.

    Прво издање (на само два листа) од којег је остао само препис изгорело је у бомбардовању Београда (и Народне библиотеке) 6. априла 1941, а друго, на четири листа, пуком срећом је сачувано.
    Током 1903. Љуба Стојановић је, приређујући Каталог Народне библиотеке Србије, уврстио Први српски буквар Инока Саве у дела српске писмености. Пре двадесетак година Михаило Блечић, Стјепан Филеки и Оливера Стојадиновић приредили су репринт овог буквара на основу другог издања које је сачувано.
    Вуков Први српски буквар написан је 1827. Он свакако остаје први наш буквар, али тек након реформе језика.

    Izvor;istorijamisterija.blogspot. com unnamed.jpg


    Ljubav Ti i Ja!

  9. #19
    PROPUŠTENA ŠANSA: Evo šta bi se desilo sa Srbijom da je PRIHVATILA Londonski ugovor iz 1915-te!

    26. Aprila 1915. je potpisan ugovor, koji pored teritorijalnih interesa Italije definiše i teritorije, koje treba da pripadnu Srbiji i Crnoj Gori. Zajedno sa delom obale, koji je već pripadao Crnoj Gori, Srbiji i Crnoj Gori je bila namenjena obala od reke Krke do reke Drim, uključujući Split i Dubrovnik, kao i ostrva Brač, Veliki i Mali Drvenik, Čiovo, Šolta, Jakljan i Koločep.

    Severna Dalmacija, od Krke do Privlake, treba da pripadne Italiji, dok Hrvatsko Primorje, od Privlake do Istre, kao i ostrva Krk i Rab, ostaju Austrougarskoj odnosno Hrvatskoj. Sva ostala ostrva (osim spomenutih), Istru i dobar deo današnje Slovenije dobija Italija.

    Osim toga se Srbiji dodeljuju Bosna i Hrcegovina, Srem, Backa i Slavonija. Odlučeno je ali ne i tačnije definisano, da delove Albanije dobiju Srbija, Crna Gora i Grcka. Italija je bila protiv toga, da se Srbija informiše o donetim odlukama, ali se Saveznici nisu s tim složili i u zvaničnoj noti Srbiji su 4. Avgusta 1915. potvrdili teritorijalno proširenje Srbijie i Crne Gore.

    Po završetku rata je došlo do revizije ovog ugovora. Američki predsednik Vilson je insistirao na etničkom principu kod povlačenja novih granica. Pogođena je bila isključivo Italija, koja nije dobila deo obećanih teritorija. Kao kompenzacija su joj obećani deo nemačkih kolonija u Africi i kontrola nad Albanijom.

    Glavni dobitnik je bila Srbija ili tačnije rečeno, Srbija je mogla da bude veliki dobitnik da je prihvatila londonsku varijantu plus deo Banata i dalmatinska ostrva, koja su prvobitno bila ponuđena Italiji! Na nesreću Srbije i Srba u celini, Srbija to nije prihvatila nego je insistirala na zajedničkoj državi sa Hrvatima i Slovencima.
    Ima istoričara koji tvrde da su saveznici prisilili Srbiju na to ujedinjenje. To ne odgovara istini, čak naprotiv: saveznici a posebno Vilson su hteli da sačuvaju (mada umanjenu) Austrougarsku kao protivtežu Nemačkoj i boljševizmu, pa su vršili pritisak na Pašića i Aleksandra da se zadovolje sa Velikom Srbijom.
    Pašić, koji je bio opsednut idejom jedne zajedničke države južnih Slovena, uspeo je da za to pridobije i mladog regenta Aleksandra, koji u početku nije shvatio suštinsku razliku između (Velike) Srbije i zajedničke države sa katoličkim Hrvatima i Slovencima, videći u tome samo proširenje svoje države!
    Posle ujedinjenja je brzo shvatio tu razliku, pa je u leto 1928. čak nameravao da povuče srpske trupe iza linije Londonskog ugovora i „amputira“ Hrvatsku. Od te ideje je nažalost odustao iz razloga za čiji je opis potrebna opširnija analiza. On lično je tu odluku platio 6 godina kasnije sopstvenim životom, a srpski narod ogromnim ljudskim i teritorijalnim žrtvama za vreme Drugog svetskog rata i kasnije.

    Glavni saveznik Pašića u ostvarenju ideje jedne zajedničke države južnih Slovena su bili francuski masoni, koji su po svaku cenu hteli da razbiju habzburšku monarhiju vidici u njoj samo jednu neman rimskog katolicizma, svoga najvećeg protivnika. Njihov uticaj na zapadne saveznike, kao i delovanje slovenačkih i hrvatskih masona u nacionalnim savetima su bili odlučujući faktor u ostvarenju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

    Hipotetičko pitanje: Kakva bi bila sudbina Slovenaca i Hrvata, da ih Srbija nije prihvatila?
    Odgovor: Slovenci bi bili podeljeni između Italije i Austrougarske odnosno Austrije i vremenom asimilirani; pojam „država Slovenija“ bi ostao nepoznat. Hrvatska bi ostala u svojim istorijskim granicama kao provincija u okviru Austrougarske odnosno Mađarske, naravno bez Slavonije, Dalmacije i Istre.


    Kako su se zahvalili Srbiji? Odgovor: Slovenci su nahuškali Šiptare na Kosovo da traže status republike i među prvima priznali „državu“ Kosovo! Hrvati su uzurpirali Slavoniju i Dalmaciju, a većinu Srba, koji su preživeli njihov holokaust za vreme Drugog svetskog rata, poterali iz (Velike) Hrvatske. Još ih i tuže zbog genocida! Cinizam na kvadrat!
    To naravno nije bila nikakva prepreka, da ih EU primi kao punopravne članove, dok Srbija ispunjava sve, pa i ponižavajuće, zahteve da bi dobila status „kandidata“. Izgledi da postane punopravni član EU se najbolje mogu definisati onom narodnom izrekom: „Kada na vrbi rodi grožđe!“.
    EU je prvenstveno udruženje katoličko-protestantskih evropskih država. Izuzeci potvrđuju pravilo! Grčka je svojevremeno primljena iz strategijskih razloga kao NATO član. Bugarska i Rumunija su primljeni pod američkim pritiskom u paketu sa NATO članstvom da bi se zatvorio NATO zid prema Rusiji. Srbija nema taj strateški značaj, jer se nalazi iza tog zida.

    Koliko vole te pravoslavne članove najbolje se vidi iz surovog postupka prema Grčkoj, koju su namerno uvalili u dugove. Odnos prema Portugaliji i Španiji, koji su u sličnoj financijskoj situaciji je sasvim drugačiji. Bugarsku i Rumuniju trpe, ali ih ne tolerišu kao punopravne članove. Vrlo privlačna perspektiva za Srbiju!!!
    Na kraju jedan interesantan aspekt: Odluka Hrvata i Slovenaca da napuste habzburšku monarhiju i da se pripoje Srbiji je izazvala lančanu reakciju, koja je dovela do konačnog raspada te monarhije. To ipak nije smetalo Austriji da uvek bude na strani Hrvata i Slovenaca, a protiv Srba. Očigledno se gresi braće po veri zaboravljaju, a krivica prebacuje isključivo na one druge!

    unnamed.jpg

    Izvor;istorijamisterija.blogspot. com


    Ljubav Ti i Ja!

  10. #20
    ПОРЕКЛО СРБА и Р1а ГЕНЕТСКA ГРУПA: Откључавање историје и српског имена




    Велики етимолози Павле Соларић, Нико Жупанић и Радован Дамјановић помоћи ће нам да разрешимо мистерију српског имена, тачније словног скупа СРБ.
    СРБ ће нам открити зашто најстарији чешки спис Далимилиова хроника али и многи други изричито тврде да сви Словени настају од Срба.

    Генетске мапе откриће нам да велика граница која раздваја Германе и Словене, а коју Карло Велики назива српска граница – Лимес Сорабицус, постоји најмање 4500 година, те да не постоје никакви Индоевропљани, већ припадници Р1а генетске групе који стварају ведску цивилизацију у Индији пре 3500 година.


    youtube/Izvor;istorijamisterija.blogspot. com


    Ljubav Ti i Ja!

Slične Teme

  1. Dinar - Istorija kovanja nase nacionalne valute
    By kosovka2 in forum Zanimljivosti
    Odgovori: 1
    Zadnji Post: 06.10.2018, 20:09
  2. NATO agresija protiv Srba
    By kosovka2 in forum Svet Oko Nas
    Odgovori: 1
    Zadnji Post: 02.10.2017, 21:48

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •