Slušajte radio Delta i Prijatelji - narodna muzika pomoću:
Winamp, iTunes   Windows Media Player   Real Player   QuickTime

Trenutna pesma: Loading ...
Bit rate:
Trenutno Slusalaca: /
Status servera:


Strana 7 od 7 PrvaPrva ... 567
Prikaz rezultata 61 do 68 od 68

Tema: Skrivena istorija srba

  1. #61

    Milunka Savić – zabranjeni intervju

    “Na ispucalim zidovima jedine sobe ima samo nekoliko fotografija. Na jednoj Milunka Savić kao mladi vojnik sa raspletenim kosama, na drugoj u uniformi sa ordenjem. Zatim su tu još dve slike sa vojnih svečanosti i u jednom ramu nekoliko porodičnih fotografija. Na zidu se vide tragovi odnetih ramova.”

    Ovako je jedna novinarka opisala stan Milunke Savić, narodne heroine kojoj je svo ordenje oduzeto. O njoj su rađene brojne reportaže ali malo njih je objavljeno. Razlog je navodni nacionalizam.

    U nastavku teksta, prenosim vam jednu od reportaža o Milunki Savić, koja je objavljena mnogo godina nakon njenog nastanka. Autor originalne priče je novinarka Ljiljana Banićanin.

    “Obučena u dva debela džempera, duge vunene čarape, vunene dokolenice i povrh svega umotana u zimsko ćebe – tako nas je dočekala Milunka Savić, nekadašnja žena – bombaš, najhrabrija žena – ratnik u Prvom svetskom ratu, četiri puta ranjena, nosilac Karađorđeve zvezde sa mačevima, dve Legije časti, francuskog Ratnog krsta s palmom, Albanske spomenice i mnogih drugih odlikovanja. Sva odeća na njoj je već odavno izgubila boju od dugog nošenja i pranja.

    Zatekli smo je u dvorištu ispred njene kuće u Osmoj novoj 25, na Voždovcu, baš u trenutku kada se digla i krenula za prolećnim suncem – kako se sunce pomera, tako i ona ide za njim, ali ne skida debele džempere.

    Iako joj je osamdeset godina, kreće se odsečno, a kad nas je pozdravila, rukom je zamahnula kao vojnik kad hoće da otpozdravi. To dvorište od jedva desetak kvadradnih metara je jedini svet Milunke Savić – iz njega već dve godine ona nikuda ne izlazi.

    – Da mogu, išla bih nekud, bilo gde, al sam nemoćna, pa ne smem da krenem, a nema ko da me vodi – kaže Milunka Savić.


    Kad nas je uvela u kuću, odmah je iznela svesku u kojoj je pisalo:

    ‘U slučaju da se nešto dogodi Milunki Savić, odmah javite Mileni Stankov, Milki Tomić i Višnji Minkov na ove adrese…’ ”

    – To su moje ćerke – kaže Milunka.

    Ona sada živi sa najmlađom ćerkom, četrdesetšestogodišnjom Zorom, koja je kao dete preležala tešku bolest, pa je ostala poluinvalid. Na drugom komadu hartije piše: ‘Ako nekome trebaju podaci o Milunki Savić, obratite se njenim drugovima iz rata Tomi Vojinoviću i Aci Petroviću…’

    – Jedino me oni još nisu zaboravili – kaže Milunka Savić.
    – Drugi ne znaju ni da sam živa. Ranije su bivši ratnici dolazili da me vide, ali su već gotovo svi poumirali.
    – Dolazili su grdni ljudi da me vide, pa kad pođu, ponesu i slike.
    – Evo, mama, ovo si ti, a ovo su tvoji drugovi vojnici – skide Zora onu sliku sa vojnih svečanosti.
    – Daj da vidim, nisam se dugo gledala. Da ste došli pre šest godina, bili su oni još živi. Zoro, a gde mi je ona slika sa zastavom?
    – Ne znam, mama, odneo ju je onaj oficir što je dolazio.
    – A moje ordenje? – I to su ti odneli. Dolazio jedan čovek, pa kaže: ‘Daj, baba, ja ću ih sve lepo očistiti i urediti.’ I više se nije pojavljivao.
    – Za ovu poslednju godinu otkad se ovako obolestih, odneše mi sve i dokumenta i novine gde su o meni pisali. Pokupiše mi svu moju lepotu. Sad mi je ko da sam umrla kad sam ostala bez svega toga.
    U predsoblju je kuhinja – šporet sa čunkovima. To je sav kuhinjski nameštaj. Na zidovima uramljene slike dece.
    – To su moji unučići. Imam četiri glavna unučeta i osam od mojih sestara – kaže Milunka.

    U maloj ostavi na polici nalazi se turšija i dve banane. Tu je i gomila starih, pocepanih kaputa.
    – Imam pet kaputa, sad sam ih spremila za pranje – objašnjava Milunka. – imam dosta i haljina, samo su sve stare.

    Pritom otvara jedini orman i pokazuje dve – tri izbledele haljine i opranu posteljinu. Milunka Savić mesečno dobija 34.710 dinara penzije, 17.000 invalidnine i 1.000 dinara kao nosilac Karađorđeve zvezde. Bolesna kći je dobijala novčanu socijalnu pomoć, ali joj je pre par nekoliko godina ta pomoć ukinuta.

    – Nama dvema stigne. Negde pretekne, a negde ne dostigne. Nikad za jelo nisam mnogo marila, ali bi moglo da bude bolje. Stigne nam za krompir i pasulj, a kad neko dođe, uvek nam donese nešto, bilo jabuke ili kafu. Glavno da nismo gladne. Pomagale su mi ćerke , ali one imaju decu, a para malo. Pre neki dan dolazio mi je zet, pa pita: ‘treba li šta da ti pomognem?’ A ja kažem, ‘Evo, okreči mi sobu.’ I sad smo razmestili stvari, ali ne znam kad će da dođe. Šporet u predsoblju je hladan. Ne loži se jer Milunka i Zorka uglavnom jedu suvu hranu. „jabuke i hleb, ili šljive i hleb”, kaže Milunka. Za te tri odaje u oronuloj kući i drveni klozet u dvorištu Milunka plaća 52.000 dinara godišnje. Ispred kuće nema ulice, već samo ugažena staza. Predviđeno je da tuda prođe moderan put, a onda će se i Milunkina kuća rušiti. Dvorište je zasađeno cvećem i uredno okopano. Zorka stalno nešto čisti i pere.

    – Poručili su neki ljudi da će doći, pa moram da uredim kuću – kaže Zorka. – Pogledaj, mama, kako sam lepo oprala sve krpare. Sad ti je sve čisto.

    Milunka i Zorka žive sasvim odvojeno od sveta: bez novina, jer Milunka ne vidi da čita, a Zorka je nepismena.” O ovoj zaboravljenoj heroini se zaista retko piše. Nije jedina. Ima još mnogo hrabrih srbkinja koje zaslužuju posebno mesto u našoj istoriji. Nad njima je, kao I nad Milunkom, učinjena velika nepravda. U čije ime? Iz kog razloga? Ovo pitanje za sada ostaje neodgovoreno.
    Ivica Milićević
    Izvor: srbskenovine.com


    Ljubav Ti i Ja!

  2. #62

    Grb Dušanovog carstva iz Korenić-Neorić prepisa Ohmućevićevog grbovnika,iz 1595.godine.
    Na njemu se nalaze grbovi:Makedonije, Slavonije, Bosne, Bugarske, Dalmacije, Srbije, Hrvatske, Raške, grb Nemanjića, Kosača, Primorja i ilirski grb.
    Okolo je zlatni lanac sa predstavom Svetog Jeronima.

    EYe0YVyXYAACMu8.jpg


    Ljubav Ti i Ja!

  3. #63

    ANTIČKI ZAPIS OTKRIO SVE! RUSI obelodanjuju ISTINU o POREKLU SRBA, ovo je DOKAZ KO SMO I ODAKLE SMO

    U saradnji sa Savom Rosić koja s ruskog prevodi razna štiva i knjige u korist osvešćivanja i buđenja srpskog naroda, objavljen je izuzetno značajan članak ruskog profesora i akademika V. A. Čudinova koji upečatljivo govori o poreklu Srba.

    U ovom slučaju, radi se o VIII veku pre Hrista, a o tom govori star zakonik uklesan na obelisku iz grada Sirbina, današnjeg Ksantosa, koji se nalazi u maloj Aziji, u današnjoj Turskoj…


    Ovo je veoma bitno radi raskrinkavanja laži da su se Srbi naselili, po zvaničnoj "istoriji", na Balkan u VII veku (626. godine) iz svoje prapostojbine koja se "nalazila iza Karpata". Karpati su planine u srednjoj Evropi koje se protežu svojom dužinom od oko 1500 km preko Češke, Slovačke, Poljske, Ukrajine i Rumunije.

    Ono što je najindikativnije za istorijsko postojanje nekog naroda je njegov jezik, njegova pismenost i njegovo pismo. Zakonik koji je uklesan na obelisku iz Sirbina potiče iz VIII veka pre nove ere, pisan je na serbo-rašanskom jeziku i pismu! Ovo je očigledan dokaz da su Srbi u VIII veku pre nove ere bili nastanjeni ne, samo, na prostorima male Azije, već i Balkana, budući da je Dragoljub P. Antić u jednom delu svoje knjige: "Kontinuitet vinčanske civilizacije" (od mogućih hiperborejskih koraka do danas)" dokazao da su u tehničko-fizičkom smislu "velike i masovne seobe" naroda u VII veku posle nove ere bile neizvodljive!


    Ako su masovne seobe naroda u tehničko-fizičkom smislu bile neizvodljive u VII veku posle nove ere, onda su, još manje, bile izvodljive u VIII veku pre nove ere jer ako koristimo, samo, podatke "zvaniče istorije", pre VII veka posle nove ere ništa se ne zna o Srbima, osim da su se "doselili na Balkan iz svoje prapostojbine iza Karpata". Samo to, a šta su radili pre tog, od čeg su živeli, itd., ništa se ne zna!

    Budući da se po ovom uklesanom zakonu, na obelisku, iz Sirbina, jasno vidi da su Srbi bili pismeni i postojali kao kulturan narod još u VIII veku pre nove ere, i ako bismo se, samo, oslonili i pratili podatke "zvanične istorije" i ovog saznanja o postojanju Srba još u VIII veku pre nove ere… Ispada da su se Srbi prvo s prostora male Azije odselili na prostor iza Karpata, napustivši prostor male Azije, zaobišavši bliži Balkan, pa su, eto, odlučili, da se u VII veku posle nove ere, opet i ponovo potpuno masovno presele na neku drugu lokaciju, da se "spuste" s prostora "iza Karpata", na Balkan, koji su zaobišli prilikom prethodne "selidbe" iz male Azije, i, od tad, oni po "zvaničnoj istoriji" postoje kao narod, iako postoje mnogobrojni verodostojni podaci o njihovom postojanju kao kulturnog i pismenog naroda, poput ovog uklesanog zakona na obelisku iz VIII veka pre nove ere, na njihovom jeziku, 1400 godina pre tog famoznog VII veka nove ere.

    Naravno, kad se sve ovo izanalizira, pametnima je lako zaključiti da zvanična "istorija" debelo laže… I narod se preselio, masovno, kao kad pređeš preko ulice jer, naprosto, ne objašnjava ništa više o tom, kako se uopšte hranio taj narod prilikom te masovne seobe i kako je bilo moguće, uopšte, tegliti toliku hranu sa sobom prilikom prelaska tolike kilometraže, godinama i godinama… Da se narod prehrani (žene, deca, starci, vojnici) budući da tada, u VII veku posle nove ere, neke, iole, napredne tehnologije i tehnike nije bili ni u mislima, a kamoli praksi, da bi se teglila tolika hrana i da bi se narod adekvatno i brzo selio, hranio, lečio jer, u pitanju je bilo hiljade i hiljade kilometara pešačenja.

    Budući da je zakonik na obelisku preveo naš sveštenik Svetislav Bilbija (rođen 1907, u Bosanskom Grahovu, selo Ugarci), posle ovog prevedenog teksta, dodao sam video prilog gde naš istoričar i paleolingvist Radovan Damjanović govori nešto više o njemu. Svetski naučnici, istoričari, lingvisti i arherolozi, ni do dan-danas nisu dešifrovali pismo Etruraca, naroda koji je živeo pre 3.000 godina u srcu današnje Italije, a interesantno je to da su za zvučnu podlogu radi dešifrovanja etrurskog pisma korišćeni svi mogući jezici, pa, čak, i jezici naroda centralne Afrike, jedino, gle, čuda! U obzir radi dešifrovanja etrurskog pisma nije uzet srpski jezik, srpska ćirilica, ili, još tačnije, srbica.

    Čovek koji je dešifrovao etrursko pismo, bio je Svetislav Bilbija koristeći srpsku ćirilicu, tumačeći etrursko pismo zdesna-nalevo.

    V. A. Čudinov čiji tekst je Sava Rosić prevela, akademik je Ruske akademije prirodnih nauka, predsednica je RAN (Ruska akademija nauka) komisije za kulkturu antičke i srednjovekovne Rusije, direktorka je Instituta za staroslovensku i staroevroazijsku civilizaciju.

    - U Lici maloazijskoj (Ljudeji) Aleksandar Veliki je zatekao jedno posebno stanje. U gradovima Like, koji su bili brojni, nije bilo persijskih posada. Iako je Lika bila uključena u Persijsku carevinu od vremena Kira Velikog, ona je zadržala svoje posebno uređenje i svoje stare zakone. Imali su savez od 23 grada, među kojima je grad Sirbin (današnji Ksantos) bio prestonica i najveći od gradova. Ličani su najpre bili poznati pod imenom Solimi, a zatim kao Termili po jednom delu Krićana koje je Sarpedon doveo s Krita i naselio u Lici. Sarpedon je osnovao i grad Milet kao naseobinu kritskog grada Mileta.

    - Stari Zakonik Lički, koji je bio uklesan u kamen obelisk, u gradu Sirbinu, potiče iz VIII veka pre Hrista, nađen je i bio je na serbo-raškom jeziku i pismu. Likijske tekstove je sakupio krajem XIX veka austrijski profesor Ernst Kalinka. Tumačenje teksta grčkim i drugim jezicima nije dalo rezultat, a pročitao ga je, u celosti, Svetislav Bilbija, uz tumačenje drevnog srpskog jezika i pisma iz Lidije i Likije. Bilbija je, najpre, protumačio i objavio svoje dešifrovanje teksta sa severne strane spomenika, prema prepisu Ernsta Kalinke navedene Kalinkine knjige… s 34 iskaza koje je Bilbija glasovno protumačio kao zapis fonetskim pismom, a protumačio ga je pomoću sličnosti sa srpskim jezikom.

    ksantos.jpg

    - Svetislav Bilbija je tekst sa severne strane spomenika u Sirbinu nazvao "Poruka Srbima urezana u obelisk u prestonici Like - Likije pre 2.600 – 2.800 godina", a kasnije protumačio čitljive delove zapisa i s drugih strana spomenika. Taj radni materijal je objavljen u zborniku pod naslovom "Obelisk iz Ksantosa - Kamena knjiga zakona i običaja starih Srba" gde su iskazi prikazani u obliku odredbi Zakonika, koje su grupisane prema temama koje obrađuju, uz oznaku strane spomenika i broja reda za svaku od odredbi.

    - Kompletan tekst ovog spomenika serbo-raške pismenosti azijske Likije i drevnog serbo-raškog zakonika koji sadrži 232 odredbe, uobličio je i dopunio komentarima prof. Radomir Đorđević. Odredbe su svrstane u 16 grupa, prema svom sadržaju, a svaka od njih nosi oznaku strane sveta i reda na obelisku. Te grupe (glave Zakonika) su:

    O upravljanju državom – zadatak države
    Humanitarne dužnosti države
    Sloboda zanimanja i rada
    Običaji i zakoni
    Izbor i osobine vođe
    Dužnosti boraca
    O neprijatelju i njegovom činjenju
    Mudre izreke i saveti
    Saveti predaka poljodelcima
    Saveti kopačima zlatne rude
    Lekarski saveti
    Krivična dela, postupak i kazne
    Vaspitanje dece
    O hrani i njenoj pripremi
    O hrani i kako se hraniti
    Uklesano treba čitati, pamtiti, vršiti



    - Sa ova tri prikaza: kamen Rozeta, natpis s Krita, Zakonik iz Sirbina - nismo iscrpli, još, sve materijalne dokaze u prilog stare srpske istorije, ima ih, još, podosta. Ali, za svakog normalnog čoveka, i ovo je sasvim dosta!…Crno-na-belo!…Ovo je "korpus delikti", ovo su dokumenti koji su poput parnog valjka satrli sve falsifikate takozvane bečko-berlinske vatikanske škole. Imaju li još obraza ti naši bedni nordisti da se pojave pred srpskim narodom?!

    Čovek može da ne zna, iako neznanje nikog ne opravdava, ali, kad mu se (pod nos!) pokaže i prikaže, a on i dalje neće da zna, onda - ili je lud ili pokvaren! Sve dok im nismo dali nepobitne dokaze, mogli smo da na njihovo ponašanje gledamo "kroz prste". Ali posle sveg ovog, oni koji i dalje hule na svoj narod verglajući kojekakvu neprijateljsku propagandu - njima je mesto na stubu srama!

    Tako Jovan Deretić završava svoj omanji pregled. Zasad još mnogo toga nije jasno, pošto će prevod sa savremenog srpskog teksta dokumenta na savremen ruski sadržati "mnoštvo" grešaka, dok bi izvorni tekst (napola ruski), zapisan ćirilicom, bio vrlo zanimljiv za lingvističku analizu.

    .srbijadanas.com


    Ljubav Ti i Ja!

  4. #64
    USTANAK U ZETI: Borba za slobodu Srba počela zbog tovara s blagom



    Dukljanski knez Stefan Vojislav sukobio se s Vizantijom zbog lađe sa 320 kilograma zlata, koju je zaplenio

    Smrću kneza Časlava Klonimirovića 960. prva srpska država je prestala da postoji, a romejski (vizantijski) car lako je vratio svoju vlast. Ipak, ubrzo širom Balkana niču ustanci i tada počinje uspon druge srpske vladarske dinastije - Vojislavljevića, nazvane tako po Stefanu Vojislavu, zetskom (dukljanskom) knezu.

    Pobunjena zemlja

    „Grci su nam zabeležili da je prvi ustanak među Srbima buknuo 1035/6. godine, ali da je brzo završen jednim nametnutim ugovorom. Vojislav je bio uzet za taoca i odveden u Carigrad, a nadzor nad pobunjenom zemljom poveren Teofilu Erotiku. Vojislav je naskoro pobegao, dočepao se svojih planina i počeo borbu, zavladavši ubrzo čitavim krajem od Zahumlja do Skadarskog jezera”, piše Vladimir Ćorović u „Istoriji srpskog naroda”.

    Ustanku je prethodila neobična priča o tovaru s blagom. Godine 1040. osmehnula se sreća - o obalu se razbila vizantijska lađa s državnim novcem (oko 320 kilograma zlata), pa je knez odlučio da je zapleni. Naravno, to je izazvalo bes u Carigradu, pa su na Zetu poslali kaznenu ekspediciju.

    Kako piše vizantijski hroničar Jovan Skilica, „Georgije Provat, stigavši u zemlju i zapavši u gudure, jaruge i besputna mesta, izgubi celu vojsku i sam se jedva spase”.

    2268289_screenshot-1_ff.jpg

    Krvoproliće kod Bara

    Naravno, Vizantija nije odmah odustala, pa je 1042. poslala novu vojsku, kada se odigrala čuvena bitka kod Bara.

    „Zapovednik vojske Mihailo krene na Tribale (vizantijski naziv za Srbe) i da savlada Stefana. Sa 60.000 vojnika upade u zemlju Tribala, prolazeći putevima strmim i kršnim i vrletnim i tesnim tako da uporedo nisu mogla ni dva konjanika da idu. Srbi su njima, kako se priča, namerno dozvolili i dopustili da ulaze, dok se Mihailo nije brinuo o bezbednom povratku. Na povratku, pošto su se napljačkali i nakupili mnogo plena i zarobljenika, kad putujući stigoše u tesnace, neprijatelji počeše da bacaju kamenje i gađaju strelama, dok oni oko Mihaila nisu mogli da se služe ni rukama ni oružjem. Neki pogođeni odmah poginuše, drugi se niz strmine strovališe i jadno završiše, tako da se okolne gudure i rečna korita napune mrtvacima. Pade ih oko 40.000, a izgine i sedam stratega. Ostali, krijući se po žbunju i šumama i brdskim gudurama, noću se spasu bosi i goli, tužan i suza dostojan prizor onima koji gledaju”, piše Jovan Skilica.

    Posle ovog poraza Vizantija nije preduzimala ništa protiv Zete. Zadržale su je, verovatno, u prvi mah opasne navale Rusa, koji stigoše do pod sam Carigrad (1043) i zapleti s Normanima, koji počeše sistematski potiskivati Grke iz južne Italije.

    Dugotrajan mir

    Stefan Vojislav je vladao do 1050. godine, kada ga je nasledio sin Mihailo (1050-1081). On je vladao u vreme velikih promena u Evropi - podele crkve na pravoslavnu i katoličku 1054. i normanskog (vikinškog) osvajanja južne Italije.

    Slabljenje Vizantije dovelo je 1072. do ustanka u Makedoniji i oni u pomoć pozivaju Mihaila.

    „Mihailo prihvati ponudu i dade im kao poglavicu sina Bodina. Sa Konstantinom Bodinom Mihajlo je poslao vojvodu Petrila i malo vojske, svega 300 ljudi. U Prizrenu Bodina proglasiše za ‚bugarskog’ cara po imenu Petar. Suzbivši Petrila, Vizantinci se obrnuše protiv Bodina, uz koga behu pristali svi krajevi od Srema do Vidina. Kad Vizantinci uzeše Skoplje, Bodin se u zimu, po snegu, uputi iz Niša prema Zeti. Kod Pauna na Kosovu stigoše ga Grci, potukoše i zarobiše. Tako je skrhan i ovaj ustanak. Kao zarobljenika odvedoše Bodina u Carigrad, pa u Antiohiju. Odatle se spasao i vratio u otadžbinu uz pomoć mletačkih brodara koje za to beše najmio njegov otac”, piše Vladimir Ćorović u „Istoriji srpskog naroda”.

    Posle ove avanture Mihailo je političkom trgovinom uspeo da izdejstvuje međunarodno priznanje Zete od pape Grgura VII, koji mu je 1077. dao kraljevsku krunu. On je time postao prvi srpski vladar s titulom kralja.

    Borbe oko Drača

    Pojedini istoričari tvrde da je Bodin već po povratku iz zatočeništva postao Mihailov suvladar, a venčanjem sa Jakvintom, ćerkom normanskog velikaša, stekao je dodatan ugled. Posle očeve smrti nastavio je da vlada kao kralj (1081-1101).

    „Bodin se nije vezivao ni za Vizantiju ni za Normane, ali je iz njegovog držanja bilo jasno da je bio na strani Normana. Kad su 1081. opseli Drač, on je došao s vojskom da pomogne Vizantiji, ali samo je posmatrao bitku. Tek kad su Normani zauzeli Drač i prodrli do Soluna, Bodin je napao Rašku, koja je bila u vizantijskoj vlasti. On je stvorio veliku državu, ali kad su se 1085. Normani povukli s Balkana, vizantijski car poče napadati Zetu. U tim borbama Bodin je bio potučen i zarobljen”, piše u „Istoriji naroda Jugoslavije”.

    Kraj Bodinove vladavine obeležio je pad njegovog ugleda i istovremeno slabljenje Zete.




    ČUDO NAD GROBOM

    Jovan Vladimir, prvi srpski svetac

    Dukljanski knez Jovan Vladimir, stric Stefana Vojislava, značajan je po tome što je prvi srpski svetac. Iako je vladao od 990. do 1016. godine, o njemu ima malo istorijskih podataka. Zna se samo da je bio u vezi s carem Samuilom, čiji je bio zet, ali da ga je carev bratanac Vladislav na prevaru uhvatio i odrubio mu glavu. Pop Dukljanin beleži da su „mnogi ljudi, mučeni raznim bolestima, ozdravili nad Vladimirovim grobom”, kao i da u čudotvorne moći njegovog tela veruju i Srbi i Albanci.




    KRALJ DALMACIJE I DUKLJE

    Vukan Nemanjić nasledio krunu

    Mihailova kraljevska kruna bila je važna i za kasnije vladare iz dinastije Nemanjića, jer ju je Vukan Nemanjić nasledio kao oblasni gospodar Zete, pa se predstavljao kao „kralj Dalmacije i Duklje”. Osim toga, upravo na tu titulu pozvao se Stefan Prvovenčani kad je papi Honoriju III u pismu poručio da je krunu dao vladarima Zete, iako je cela ta kraljevina sada samo manji deo njegove države. Papa mu je poslao kraljevski venac i Srbija je postala jedina pravoslavna država koja je u srednjem veku imala titulu kralja, uobičajenu za katolički svet.

    Kurir.rs/ Autor Andrija Ivanović


    Ljubav Ti i Ja!

  5. #65

    USPON SRBIJE DINASTIJA VLASTIMIROVIĆ I NASTANAK PRVE DRŽAVE: Istorija Srba nije počela sa Nemanjićima



    Jedan od prvih poznatih vladara je knez ili župan Vlastimir, po kome je i prva srpska dinastija dobila ime

    Mnogi Srbi danas misle ili da istorija našeg naroda počinje sa usponom Nemanjića kao vladarske dinastije ili, što je posebno zabrinjavajuće, veruju u pseudoistoriju i bajkovite falsifikate o „narodu najstarijem”. Međutim, istorija Srba pre vladavine Stefana Nemanje izuzetno je bogata i bez izmišljenih priča o tome kako su Adam, Eva i Ramzes nosili šumadijske opanke.

    Drže veliki deo Dalmacije

    „Najstariji posredni podatak o balkanskim Srbima nalazi se u imenu Gordoservona u Bitiniji, koji se pominje 680/1. godine; ime je nesumnjivo dobio po Srbima koje su Vizantinci preselili u Malu Aziju”, piše u „Istoriji naroda FNR”. „Po imenu oni se izričito pominju već kao ‚narod koji drži veliki deo Dalmacije (stare rimske provincije)’ tek u vezi sa ustankom Ljudevita Posavskog (822)”, piše u knjizi.

    Ipak, prve opširnije vesti o Srbima imamo tek iz spisa Konstantina Porfirogenita.

    „Treba znati da su Srbi potomci nekrštenih Srba, koji se još zovu i Beli, koji žive s one strane Turske (Mađarske), na mestu koje se kod njih naziva Bojki, gde im je susedna Franačka, kao i velika Hrvatska. Pošto su dva brata nasledila na vlasti svoga oca u Srbiji, jedan od njih uzeo je polovinu naroda i prebegao u Irakliju, caru Romeja, i taj isti car ga je primio i za naseljavanje mu dao mesto u solunskoj temi Serviju (Srbica), koja od tada nosi taj naziv. Posle nekog vremena su ti isti Srbi odlučili da se vrate u svoje zemlje i car ih je pustio. Kada su prešli Dunav, oni se pokaju i preko stratega koji je tad bio u Beogradu, jave caru Irakliju da im on da drugu zemlju za naselje. I pošto sadašnja Srbija i Paganija i zemlja Zahumljana i Travunija i zemlja Konavljana, beše pod vlašću cara Romeja, a bile su opustošene od Avara, to car u ovim zemljama naseli iste Srbe i oni behu potčinjeni caru Romeja, a car ih pokrsti dovevši sveštenike iz Rima i, naučivši ih da pravilno vrše dela pobožnosti, izloži im hrišćansko učenje”, piše Porfirogenit.


    Prvo ime

    Pošto ovaj vizantijski car ovo piše u 10. veku, pitanje je koliko su iznete činjenice tačne. Međutim, ono što je zanimljivo u njegovom tekstu jeste spominjanje prvih imena srpskih vladara, koje su istoričari nazvali Vlastimirovići ili, mnogo ređe, Višeslavići i Vojislavići.

    „Pošto je umro onaj isti arhont (knez) koji je prebegao caru Irakliju, njega je nasledio u vladavini njegov sin, a zatim njegov unuk, i tako redom arhonti iz istog roda. Posle izvesnog broja godina od njih se rodio Višeslav, a od njega Radoslav, a od njega Prosigoj”, piše Konstantin Porfirogenit.

    Iako o Višeslavu ili, kako drugi tumače grčku verziju imena, Vojislavu nema mnogo podataka, pretpostavlja se da je vladao od 780. do 814. godine. Njegovo ime, kao i imena prvih njegovih naslednika su slovenska.

    Rat s Bugarima

    Prvi srpski vladar o kojem je poznato više od pukog imena jeste Vlastimir. Iako je njegova stvarna titula misterija, većina istoričara ga naziva ili knezom (arhontom) ili županom, a prvu našu vladarsku dinastiju po njemu naziva Vlastimirovići.

    „Sve do vremena ovoga Vlastimira Bugari su živeli mirno sa Srbima, kao bliski susedi, voleći jedni druge, nalazeći se u službi i potčinjenosti prema carevima Romeja i primajući od njih dobročinstva. Tokom vladavine tog istog Vlastimira, zarati protiv Srba Presijam, arhont Bugarske, želeći da ih potčini, ali i ako ih je tukao tri godine, nije ništa postigao nego je čak izgubio i većinu svoje vojske”, piše vizantijski car Konstantin Porfirogenit.

    Taj trogodišnji srpsko-bugarski rat vođen je sredinom devetog veka, najverovatnije između 848. i 851. godine i govori o snazi tadašnje države. Upravo zahvaljujući tom sukobu i činjenici da je kan Presijam vladao od 836. do 852. moguće je zaključiti da je Vlastimir vladao u sličnom periodu, kao i da je preminuo 851. godine.

    Širenje države

    Ovaj rat doveo je do ponovnog naseljavanja utvrđenih mesta, koja su dugo bila u ruševinama, a zatim je došlo i do znatnog jačanja Srbije.

    „U vreme Vlastimira, vlast srpskih knezova proširila se na drugu stranu dinarskog masiva. Pre sredine devetog veka, travunjski župan povezao se s vladalačkim rodom Srbije na taj način što se Krajina, sin župana Veloja, oženio ćerkom kneza Vlastimira. Svome zetu Vlastimir je dao titulu kneza i tako je osnovana lokalna travunjanska dinastija. Ova promena bila je moguća samo u uslovima vrhovne vlasti kneževa Srbije i imala je za cilj da tu vrhovnu vlast trajno obezbedi”, piše u „Istoriji srpskog naroda” (1981).

    Uspon prve srpske države u 9. veku nastavljen je i posle Vlastimirove smrti. Vlast nad zemljom tada su nasledila njegova tri sina - najstariji i prvi među jednakima Mutimir, Strojimir i Gojnik, što je bilo uobičajeno i za slovenske države, ali i za rani srednji vek.

    Darovi ili danak

    „Presjamov sin Boris, verujući da Bugari sad neće naići na raniji otpor, krenu na Srbiju svoju vojsku. Srbi i ovog puta ostadoše pobednici. Oni ne samo što potukoše Bugare, nego i zarobiše Borisova sina Vladimira i dvanaest bugarskih boljara. Posle sklopljenog mira, bojeći se za sebe, Boris je zamolio sigurnu pratnju do granice i dobio je u licu dvojice sinova Mutimirovih, Brana i Stevana. Oni ga, priča Porfirogenit, „ispratiše zdrava čitava do granica sve do Rasa”. Tu, kod Rasa, tj. kod današnjeg Novog Pazara, bila je, dakle, sredinom IX veka, granica raške države. Tu su, na granici, izmenjena gostinska uzdarja. Boris je dao Mutimirovićima „velike darove”, a oni njemu dva roba, dva sokola, dva psa i 90 koža. Bugari su tvrdili da je ovo davanje sa srpske strane bilo obavezno, dakle kao neka vrsta danka. Pohod Borisov, prema tome, oni nisu smatrali da je završen porazom, nego nekom vrstom dogovora. Srbi nisu bili mnogo sigurni za dalje borbe i stoga su rado prihvatili ponuđenu pogodbu; tim pre, što ih Bugari nisu dirali u posedu niti menjali njihovo unutrašnje uređenje”, piše Vladimir Ćorović u „Istoriji srpskog naroda”.

    Iako je uspostavljen mir s Bugarskom, Srbija nije mirovala, već su braća počela izvesnu igru prestola.

    Brutalna borba za vlast

    Prva srpska srednjovekovna država nije imala stalne granice i nije poznavala pojam klasične prestonice. Ipak, jedna stvar je u njoj bila konstantna i zajednička sa kasnijom nemanjićkom Srbijom - borba za vlast sa brutalnim ishodom. Prve beleške o sukobima zbog trona govore da je već Mutimir zbacio svoju braću Strojimira i Gojnika sa mesta suvladara i poslao ih u Bugarsku kao taoce. Kraj sebe je zadržao samo bratanca Petra Gojnikovića, koji je zatim pobegao u Hrvatsku i čekao pravi trenutak da se osveti.

    „Mutimira je posle njegove smrti nasledio najstariji sin Pribislav. Zatim, posle jedne godine, Petar, sin Gojnikov, došao je iz Hrvatske te je proterao s vlasti svog rođaka Pribislava i njegova dva brata (Brana i Stefana), a oni su pobegli i došli u Hrvatsku. Tri godine kasnije Brano napadne Petra, ali je bio od njega pobeđen, zarobljen i oslepljen. Dve godine posle toga, Klonimir, sin Strojimirov, pobegao je iz Bugarske i on je došao i sa vojskom uđe u jedan od gradova Srbije, Dostiniku, s namerom da preotme vlast. Petar napadne i ubije ga i nastavi vladati još 20 godina”, piše vizantijski car Konstantin Porfirogenit.

    Oslepljivanje je u to vreme bilo uobičajen vid kazne političkih protivnika. Preuzeto je iz Vizantije, pod čijim uticajem je Srbija i bila, a koristili su ga čak i kasniji vladari, poput kralja Milutina, koji je zbog pobune oslepeo sina Stefana. Cilj je bio da se pretendent onesposobi za vođenje države u vremenu u kojem je fizička snaga vladara bila važna, a već lomljenje noge dovoljan razlog za odlazak s trona.

    Posle burnog početka, Petar (891-918) skoro je dve decenije vladao u miru, vešto balansirajući između Bugarske, koja je pod carem Simeonom stekla veliku moć, i Vizantije, koja je odbijala da podvije rep i povuče se.

    Smrt u tamnici

    „Mihajlo, arhont Zahumlja, radi ljubomore dojavi Simeonu da je car Vizantinaca podmitio kneza Petra da uzme Mađare sa sobom i da pođe protiv Bugarske. To je bilo u vreme kad se dogodila bitka kod Anhilaja (917), između Vizantinaca i Bugara. Simeon, izbezumljen ljutnjom, poslao je protiv Petra, kneza Srbije, Sigricu Teodora i pokojnog Marmena sa vojskom, a oni su uzeli sobom i mladog kneza Pavla, sina Branovog. Bugari su prevarno nastupili protiv kneza Srbije i pozivajući ga na vezu kumstva i jemčeći mu da oni neće od njih imati nikakvih nevolja i tako ga prevarili da izađe k njima i zatim ga odmah vezali i odveli u Bugarsku i on je tamo umro u tamnici”, piše Konstantin Porfirogenit.

    Bugarska cara Simeona (893-927) postala je najznačajnija sila na Balkanskom poluostrvu, pa ne iznenađuje što je njegova vojska srpske vladare dovodila na tron i skidala ga s njega. Prvo su utamničili kneza Petra Gojnikovića, koji je umro u zatočeništvu, i na njegovo mesto doveli Pavla Branovića, a zatim su ga zamenili Zaharijom Pribisavljevićem.

    Otmica naroda

    „Zaharija raskine s Bugarima i kad je Simeon protiv njega poslao vojsku, on je ubio vojskovođe i poslao njihove glave caru Vizantije kao znakove pobede. Simeon posla drugu vojsku protiv Zaharije i s njima Časlava Klonimirovića. Tada se Zaharije uplaši te pobegne u Hrvatsku, a Bugari su poslali poruku županima da oni treba da dođu k njima i da prime Časlava za svog arhonta (kneza), ali su ih obećanjem prevarili i uzeli su sa sobom sveukupan narod, i stare i mlade, i odveli su ih u Bugarsku, a zemlja ostade pusta. Sedam godina kasnije Časlav je pobegao od Bugara sa još četvoricom i ušli su u Srbiju iz Preslava i našli su u zemlji ne više nego samo 50 ljudi, bez žena ili dece, koji su preživljavali lovom”, piše vizantijski car Konstantin Porfirogenit.

    On dodaje, mada je teško verovati u njegovu objektivnost jer je to vreme njegove vlasti, da je Časlav „zaposeo zemlju” i uz pomoć vizantijskog cara (misli na samog sebe) obnovio je i u nju vratio narod. Ova država bila je veća od one kojom je upravljao njegov pradeda Vlastimir, a pod Časlavom se za nju prvi put upotrebljava ime Srbija. To je bio period stabilnosti, a Časlav je vladao više od 30 godina (927-960). Ipak, ozbiljnu pretnju predstavljali su Mađari, a jedini izvor o tom periodu je Letopis popa Dukljanina, vrlo nepouzdan i problematičan.

    Brutalan kraj

    „Dok je vladao kralj Časlav, ugarski knez Kiš dođe sa vojskom u Bosnu, pa je pljačkaše. Tada im se kralj suprotstavi u županiji Drini. Pošto se tu zače bitka, mladić Tihomil pohrli i ubije ugarskog kneza, pa mu odseče glavu i preda je kralju. Toga dana pade nebrojeno mnoštvo ugarskog naroda na mestu koje se zove Cvilino (kao cviljenje stoke; tako su tada cvileli Ugri, dok su ih ubijali kao svinje). Kad je pak kneževa žena saznala za smrt svoga muža, ode kod ugarskog kralja i zatraži od njega pomoć i vojsku da bi se osvetila. Dobivši veliku vojsku, pođe protiv Časlava i nađe ga u Sremu. Ugri provale noću u njegov šator, i zarobljen je kralj Časlav i svi njegovi srodnici, koje zapovedi Kišova žena da se vezanih ruku i nogu bace u Savu”, piše pop Dukljanin.

    Šta se dešavalo posle smrti srpskog vladara nije mnogo poznato, ali zna se da je Srbija znatno oslabila i da je verovatno to bio kraj dinastije Vlastimirovića iako postoje pojedine teorije da su Stefan Nemanja i njegova braća izdanci iste dinastije.




    LEGENDARNI LIKOVI

    Svevlad i Selimir

    U „Letopisu popa Dukljanina” spominju se imena još nekih prvih srpskih vladara - Senubald ili Svevlad, Selimir i Vladin ili Vladan. Ipak, pošto o njima nema nikakvih podataka, smatra se ili da je reč o legendarnim likovima ili pogrešno identifikovanim vladarima.

    2268257_15_ff.jpg

    O širenju hrišćanstva u to vreme nema podataka, ali pouzdan znak prihvatanja nove vere umesto stare paganske predstavlja pojava prvih hrišćanskih svetačkih imena. „Hrišćanska imena u srpskom vladalačkom rodu javljaju se u generaciji unuka Vlastimirovih: nose ih najmlađi Mutimirov sin Stefan i najstariji Gojnikov sin Petar, koji su, po svoj prilici, rođeni u isto vreme, između 870. i 874. godine. Očevi ovih kneževića bili su, dakle, hrišćani u prvim godinama vladavine Vasilija I”, piše u Istoriji srpskog naroda (1981).




    SIMEON I PETAR

    Kumstvo vladara


    Konstantin Jireček u „Istoriji Srba” navodi da je u ovo doba rane srpske države već značajan hrišćanski običaj kumstva. „Kumstvo igra ulogu već u odnosima između bugarskoga cara Simeona i srpskoga kneza Petra Gojnikovića. Petar je bio u miru sa Simeonom i taj mir bio je učvršćen kumstvom. Kada je došlo do prekida, uđoše vojskovođe Simeonove u Srbiju, obmanuše kneza Petra, po svoj prilici, sklapanjem novoga kumstva i zakletvom, ali ga, prilikom ličnoga sastanka, na prevaru zarobiše”, piše on.



    SLOVENI SA BALKANA

    Arapi: Najhrabriji su Srbi i Hrvati

    Vladimir Ćorović beleži da „jedan arapski pisac, koji je upotrebljavao savremene izvore, piše za ovo vreme o Slovenima Balkanskog poluostrva” „ On navodi da su zapadna plemena, Srbi i Hrvati, najhrabrija i da stanovnici onih krajeva zaziru od njih i traže njihovu zaštitu. Da nije njihove plemenske rascepkanosti i surevnjivosti, kako su smeli i odvažni, ‚ne bi se s njima mogao meriti po sili nijedan narod na svetu’”, piše on.

    Kurir.rs/ Autor Andrija Ivanović


    Ljubav Ti i Ja!

  6. #66
    Najstarije srpske narodne pesme potiču još iz vremena naseljavanja Slovena na ove prostore.

    Iako je mnogo toga ostalo zauvek izgubljeno u burnoj i turbulentnoj istoriji srpskog naroda, ovaj zapis je ipak opstao. Zna se čak i tačan datum njegovog nastanka - 1. jun 1492. godine! Pročitajte najstariju srpsku narodnu pesmu.

    Većina srpskih antropologa i kulturologa se slaže da najstarije srpske narodne pesme potiču još iz vremena naseljavanja Slovena na ove prostore. Ipak, malo toga je sačuvano, pa danas samo možemo da nagađamo kako su one zvučale.

    Prva srpska narodna pesma koja je odolela zubu vremena i opstala do današnjih dana je pesma "Orao se vijaše nad gradom Smederevom".

    Reč je o najstarijoj zapisanoj srpskoj narodnoj pesmi. Zapisao ju je Rođeri de Pačijenca u gradiću Đoja del Kole, koji se nalazi između Barija i Taranta, 1. juna 1492. godine, i ona glasi ovako:

    "Orao se vijaše nad gradom Smederevom.
    Nitkore ne ćaše s njime govoriti,
    Nego Janko vojvoda govoraše iz tamnice:
    "Molim ti se, orle, sidi malo niže
    (Sidi malo niže) da s tobome progovoru.
    Bogom te brata jimaju, pođi do smederevske gospode
    Da s' mole slavnomu despotu da m' otpusti
    (Da m' otpusti) iz tamnice smederevske.
    I ako mi Bog pomože i slavni despot pusti
    iz tamnice smederevske,
    Ja te ću napitati črvene krvce tureške,
    Beloga tela viteškoga."
    - Orao se vijaše nad gradom Smederevom


    Smatra se da je "Janko vojvoda" koji se pominje u pesmi zapravo Janoš Hunjadi, čuveni mađarski vojskovođa, kapetan Beograda sredinom 15. veka i otac Matije Korvina, jednog od najpoznatijih mađarskih kraljeva.

    srbijadanas.com


    Ljubav Ti i Ja!

  7. #67

    Izmišljeno doseljavanje Srba i slovena na Balkan u 6. i 7. Veku: 1. Deo – Kako je sve počelo?

    Generacije naših đaka, pa tako i pisac ovih redova, već u osnovnoj školi prvo što nauče o poreklu svog naroda je to da su se naši preci tzv. Stari Sloveni doselili na Balkan u 6. i 7. veku, sa teritorija iza planinskog venca Karpata i nakon doseljavanja pokorili starosedelačko stanovništvo tzv. Ilire, Tračane, Helene, Romane…
    Naravno za mozak bilo kog deteta pa i adolescenta koji je sklon maštarijama takva priča je možda i prihvatljiva, jer više liči na bajku, a ne na ozbiljnu nauku
    Međutim, kako rastemo i sazrevamo mi koji volimo da proučavamo prošlost sopstvenog naroda polako počinjemo da sumnjamo u istinitost svega izrečenog i naučenog u školi. Kada iz osnovne pređete u srednju školu, čeka vas ista ta priča samo za nijansu opširnije obrađena. Na filozofskom fakultetu na katedri za istoriju isto. Da stvar bude gora, na fakultetu gotovo da ništa bolje nije obrazložena u odnosu na srednju školu, osim što imate da iščitate nekoliko srednjovekovnih autora koji govore o navodnoj seobi Starih Slovena na Balkan u 6. i 7. veku
    Pažljivom čitaocu već na prvi pogled pada u oči da ti pisci ne govore o nikakvoj seobi naroda, već o vojnim upadima Slovena, koji se čarobnim štapićem i čudnovatom akrobacijom reči iz usta naših profesora pretvaraju od vojske u narod, pa tako vojni pohodi i ratovi začas postaju seobe naroda, pritom nas ne udostojivši ni jedne rečenice o tome gde su ti silni ratovi i bojevi između Slovena i starosedelaca Ilira i Tračana, čije smo navodno zemlje mi osvojili i naselili. Gde iščezoše toliki narodi i plemena koji su po rečima njihovih savremenika važila za najratobornije i najmnogoljudnije narode na svetu, gde nestade jezik Ilira i Tračana i kako je moguće da u našem jeziku mi nemamo nijednu pozajmljenicu iz njihovih jezika?
    Pre nego što će ta priča zagospodariti našim školama i univerzitetima, ona će se pojaviti na jednom drugom mestu iz čisto političih interesa. Takođe i u samoj Rusiji jedinoj pravoslavnoj zemlji i pored Poljske jedinoj slovenskoj zemlji u to vreme (17.-18. vek) pojaviće se jedna slična teorija koja će za dugo vremena, sve do današnjih dana držati u zabludi ruske naraštaje i tako onemoućiti pravi odgovor Slovena na napade na njih
    Glavni zagovornici nordijske ili bečko-berlinske škole kod Srba (ili glavne štetočine) bili su u to vreme Ilarion Ruvarac, po obrazovanju bogoslov (teolog), Stojan Novaković, po obrazovanju pravnik i Ljubomir Kovačević, po obrazovanju matematičar. Novaković je bio ministar prosvete od 1880. pa do 1885. god. pa je za vreme svog mandata reformisao školstvo, a samim tim i uveo nov način izučavanja srpske istorije za razliku od tadašnjih predavača u velikoj školi Miloša S. Milojevića i Pantelije S. Srećkovića, koji su bili školovani istoričari

    Krenimo redom. Kroz čitav antički i srednjovekovni period, sve do početka 17. veka, svi hroničari, letopisci, istoričari se slažu da su Srbi i drugi Sloveni na Balkanu starosedeoci i da su oni istovetni sa Ilirima, Tračanima, tj. njihovim nebrojenim plemenima poput Dalmata, Tribala, Panona, Dardana, Meza, Dačana, Geta-Gota… pa ih mnogi pisci, naročito grčki i latinski i nazivaju tim imenima a ne Srbima, Bugarima, Slovenima… Tek 1611. god. ugledalo je svetlo dana jedno delo romejskog cara Konstantina VII Porfirogenita (913-959) pod nazivom „O upavljanju carstvom“ (De administrando imperio)[1], koje je navodno napisano u 10. veku, a prvi put objavljeno kao što vidimo u 17. veku. Zanimljivo je to da čitavih sedam vekova nijedan pisac nikad nije pomenuo to delo niti citirao neki deo iz njega, što samo po sebi izaziva sumnju u autentičnost dela. Takođe je zanimljivo da je to jedini spis koji govori o seobi Srba i Hrvata na Balkan čitavih 330 godina nakon navodnog doseljavanja. Delo se pojavljuje pre dela mletačko-dalmatinskog pisca Joaniesa Luciusa pod nazivom „Kraljevstvo Dalmacije i Hrvatske“ iz 1666. god.[2], koji je sačinio svoje delo zarad dnevno-političkih interesa Mletačke Republike (Venecije) kako bi opravdao njeno zauzimanje Dalmacije nakon Morejskog (Kandijskog) rata sa Osmanskom Imperijom. Dakle, Joanies Lucius je prvi pisac koji je izneo jednu hipotezu da su Sloveni došljaci, a da su Romani starosedeoci u Dalmaciji. S tim u vezi možemo posmatrati i pojavu dela Konstantina Porfirogenita pre dela Joaniesa Luciusa, mada se pojava dela Konstantina Porfirogenita može posmatrati i kao svojevrsni odgovor Rimokatoličke Crkve na delo Dubrovčanina Mavra Orbinija pod nazivom „Kraljevstvo Slovena“, koje je izašlo 1601. god. u Padovi, najpre sa blagoslovom Rimokatoličke Crkve, da bi nakon isčitavanja od strane iste, bilo stavljeno na indeks zabanjenih knjiga[3]. Naime Orbini je u svom delu najsveobuhvatnije do tada obradio istoriju svih Slovena, navodeći preko 300 referenci, tj. poziva na literaturu, što pre njega niko nije uradio. Dakle, možemo reći da je njegova knjiga i za današnje naučne pojmove veoma dobro dokumentovana, dok je za tadašnje svakako bila nedostižna, pa ne iznenađuje što je odmah zasmetala Rimokatoličkoj Crkvi. Ono što je takođe smetalo Vatikanu, je kako oni kažu „preterana ljubav“ prema Slovenima šizmaticima, tj. Slovenima koji nisu rimokatolici nego su pravoslavni. Delo Mavra Orbinija odiše sveslovenskim patriotizmom pa možemo slobodno reći da je on i bio začetnik nekog ranog panslavizma i slovenofilstva, što se nakon njega manifestovalo brojnim delima slovenskih autora poput Vinka Pribojevića[4], Đorđa Brankovića[5], Jovana Rajića[6] i drugih.

    SLOVENI – DOŠLjACI ILI STAROSEDOCI NA BALKANU?

    Dok su Mlečani tvrdili od 17. veka da su Sloveni došljaci, a Romani starosedeoci, ne bi li nekako opravdali svoje prisustvo na prostoru Dalmacije i jadranskih ostrva, dotle su u isto vreme Austrijanci (Habzburzi) branili Slovene ističući da su oni starosedeoci, a Romani došljaci. Od tada pa sve do druge polovine 19. veka izaći će brojna dela koja govore o autohtonosti našeg naroda na prostorima Balkana, kao i naših veza sa Ilirima. Da neko ne uobrazi kako je ta blagonaklonost kuće Habzburga bila zbog preterane ljubavi prema nama. Naravno da ne. Habzburzi su od Mletaka branili svoje pravo na tzv. „Ilirsku krunu“ tj. pravo na srpske-slovenske teritorije na Bakanu, jer su smatrali da oni imaju pravo na njih. Naravno, to će se promeniti vrlo brzo nakon nestanka Mletačke republike, a naročito nakon poraza Napoleona, preraspodela teritorija i revidiranja granica koje je on uspostavio na bečkom kongresu 1815. god.

    Kad je Napoleon porazivši Austriju stvorio Ilirske Provincije od Alpa do Boke Kotorske, uticao je na snažno buđenje Slovena na tom prostoru. Treba podsetiti da su pravoslavni Srbi u njegovo vreme bili u zakonu ravnopravni sa rimokatolicima, što ni pre njega, ni posle njega nije bio slučaj. Nakon poraza Napoleona i Bečkog Kongresa 1815. god. celokupna teritorija Ilirskih Provincija ulazi u sastav Austrijskog Carstva, a sa njima i čitava teritorija nekadašnje mletačke republike. Od tada ideje „ilirizma“ šire se i na ostale delove carstva naseljene Srbima-Južnim Slovenima. Pošto je minula opasnost od mletačke propagande, a sa druge strane počelo masovno buđenje i solidarnost Slovena u Austriji, koje će se naročito manifestovati u revoluciji 1848. god. kada su oni zatražili za sebe slična prava kao i Mađari, Austrija je zabranila Ilirsko ime. Upravo od toga doba počinje da se protura jedna hipoteza da su Iliri preci današnjih Albanaca, a da su Sloveni doseljeni na Balkan u 6. i 7. veku. Dakle vidimo da je Austrija tada zarad svojih interesa i očuvanja svoje celovitosti i tekovina Bečkog Kongresa iz 1815. god. povampirila mletačku priču iz 1611-66. god. a epitet najstarijeg naroda na Balkanu dala Albancima, koji u to vreme nisu ni bili narod, već skupina raznoraznih plemena poreklom srpskih, cincarsko-vlaških, grčkih, turskih, latinskih, kavkaskih… bez jasnog nacionalnog osećanja[7], čijoj će afirmaciji kao jedinstvenom narodu pod imenom Albanci upravo Bečka nauka da kumuje[8].

    Pre nego da pogledamo šta se dešavalo kod nas na tom polju, osvrnućemo se ukratko na situaciji u najvećoj slovenskoj zemlji Rusiji, jer su se u njoj pre proturanja priče o doseljavanju Slovena kod nas, dogodile stvari koje su imale dalekosežne posledice na celovitost slovenskog duhovnog, etničkog i civilizacijskog prostora.

    NEMAČKA NAUKA NAMEĆE I RUSIMA SVOJE VIĐENjE NjIHOVE PROŠLOSTI

    U 17. veku nakon „smutnog vremena“ (1605-1612) u Rusiji se ustoličuje nova dinastija Romanov. Već u prvoj polovini 18. veka nemačka nauka je uspela da najvećem slovenskom narodu tj. Rusima, nametne svoje viđenje prošlosti, tako da su Rusi već od tada učili da su im osnivači države bili Skandinavci-Germani, tzv. Varjazi. Naravno da se to ne bi desilo da Ruskim carstvom u to vreme nisu vladali dinasti germanske krvi, jer se dinastija Romanov od svog dolaska na ruski presto uglavnom orođuje sa nemačkim plemićkim kućama. Taj zaokret u ruskoj nauci trijumfovao je upravo za vreme vladavine carice Katarine II „Velike“ (1762-1796)[9], a najavljen je reformama cara Petra I „Velikog“ (1682-1725), koji je oduševljen zapadnom kulturom raskinuo sa dotadašnjim slovenskim-pravoslavnim putem Rusije i okrenuo Rusiju ka Zapadu. Za njegove vladavine promenjen je kalendar i od tradicionalnog računanja vremena od Stvaranja sveta, koje je bilo svojstveno svim pravoslavnim Slovenima (Srbima, Rusima, Bugarima, Vlasima), ali i Romejima (Vizantincima) i Jermenima, prešlo se na računanje vremena od Hristovog rođenja, a nova godina nije počinjala 1. septembra, već 1. januara. Takođe slovenski nazivi meseca, zamenjeni su za rimske kakve i danas koristimo.[10]

    Petar je ukinuo Rusku Patrijaršiju i mesto samog Patrijarha, i umesto njega uveo Duhovnu Kolegiju (Sinod) na čijem je čelu stajao car umesto patrijarha, što je dovelo do ogromnih posledica na čitavu pravoslavnu crkvu. Suzbijao je monaštvo i zatvarao manastire. Zabranio je nošenje brade, a svako ko je nosio bradu morao je da plati porez. Zabranio je nošenje tradicionalne ruske nošnje i uveo zapadnu modu i odevanje, takođe uveo je nošenje perika i uskih pantalona kao na zapadu.[11]

    Za vreme Katarine II „Velike“ ruskim istorijskim katedrama počinju da gospodare stranci uglavnom Nemci poput Milera, Strubea, Šlecera, Bajera… To izaziva otpor ruskih naučnika, ponajviše Mihajla Petroviča Lomonosova koji je bio najglasniji u polemici sa „nemcima“. Međutim, nakon Lomonosovljeve smrti celokupna njegova pisana zaostavština biva predata Mileru, koji je prerađuje tj. fabrikuje i potura pod imenom Lomonosova, tako da kad neko čita Istoriju Rusije od Lomonosova, veoma se čudi zašto je Lomonosov toliko trošio energiju na polemiku sa nemačkom školom kada u „njegovoj“ Istoriji Rusije stoje upravo stavovi Milera, Bajera, Šlecera i drugih nemačkih naučnika. Slično se desilo i sa radom Lomonosovljevog saborca i predhodnika Vasilija Tatiščeva. Naravno da je jasno da su radovi Tatiščeva i Lomonosova prepravljeni, isfabrikovani i potureni pod njihovim imenima kako bi dotični nemački autori opravdali svoje nebulozne priče o Germanima kao navodnim osnivačima ruske srednjovekovne države[12].

    Kao i u vreme Petra I i Katarina II je nastavila sa zatvaranjem manastira i gušenjem monaštva. Od 954 manastira koliko je bilo u Rusiji na početku njene vladavine, na kraju njene vladavine ostalo je svega 254. Čitavih 700 manastira je zatvoreno. Takođe Katarina je zajedno sa austrijskim carem Josifom II 1781. god. sklopila ugovor za savez protiv Osmanske Imperije koji je predviđao podelu Balkana između Austrije i Rusije. Po toj podeli od Vlaške i Moldavije bi se stvorila posebna država „Dakija“, kojom bi upravljao Grigorije Potemkin, jedan od mnogobrojnih Katarininih ljubavnika, a od svih balkanskih osmanskih teritorija bilo bi stvoreno „Grčko Carstvo“ po ugledu na nekadašnju „Vizantiju“[13], na čijem čelu bi se našao Katarinin unuk Konstantin. U toj podeli Austrija bi dobila Malu Vlašku, kao i uzan pojas od 3 milje ispod Dunava od Nikopolja do Beograda, uključujući Vidin i Oršavu za odbranu carstva.[14] Dakle, vidimo da je po planu Katarine II i Josifa II srpski narod bio pocepan između dva carstva. Takođe vidimo koliko je ona vodila slovensku politiku, kad je gotovo sve slovene na Balkanu svrstala u tzv. Grčko Carstvo.[15]

    OTPOR U RUSKOJ NAUCI TZV. NORDIJSKOJ ILI SKANDINAVSKOJ TEORIJI O POREKLU RUSKE SREDNjOVEKOVNE DRŽAVE I DINASTIJE

    I kasnije u ruskoj nauci imamo otpor tzv. nordijskoj ili skandinavskoj teoriji o poreklu ruske srednjovekovne države i dinastije. Tako je izuzetno glasan i darovit po tom pitanju bio Jurij Venelin[16], ali obzirom da je preminuo kao vrlo mlad, on je brzo zaboravljen, a njegova dela gurnuta u stranu. I danas ruska zvanična nauka robuje priči od pre 3 veka da su srednjovekovnu Rusiju stvorili „stranci“ Varjazi[17], ali se sve više čuju glasovi koji opovrgavaju tu tezu, publikuju se dela koja razobličavaju germansku podmetačinu iz 18. veka. Nadamo se da će obnovljena prava ruska nauka uspeti da se izbori sa nordizmom u sopstvenoj istoriji i pošalje ga na đubrište istorije gde mu je i mesto.

    Velika istočna kriza koja je buknula 1875. god. bosansko-hercegovačkim ustankom i pretvorila se u svojevrsni rat Slovena protiv Osmanske Imperije, u kome su učestvovale dve srpske države: kneževina Srbija i kneževina Crna Gora zajedno sa carevinom Rusijom od 1876. pa do 1878. god, pružila je velike nade ali i razočarenja. Nakon poraza Osmanlija Rusija zaključuje Sanstefanski mirovni ugovor, čije su odredbe podrazumevale stvaranje „Velike Bugarske“, koja bi pored bugarskog etničkog prostora obuhvatala i ogroman deo srskog etničkog prostora (Makedoniju, Šopluk, Južno Pomoravlje), tako da je u stvari veći deo te „Velike Bugarske“ bio srpski, a ne bugarski etnički prostor. To je izazvalo revolt kod Srba i kneza Milana, koji se od tog trenutka okreće Austro-Ugarskoj. Takođe, ni velikim silama se nije sviđala pomisao da Rusija bude dominantna na Balkanu, pa je sazvan drugi kongres u Berlinu iste 1878. god. gde su odredbe Sanstefanskog ugovora revidirane, i od Velike Bugarske stvorena jedna znatno manja bugarska kneževina sa centrom u Sofiji, kao i Istočna Rumelija sa centrom u Plovdivu, koja je direktno bila pod suverenitetom osmanskog sultana. Srbija je dobila proširenje u Južnom Pomoravlju. Pošto je srpske interese na Berlinskom kongresu zastupao ugarski grof Andraši, to je Srbija u dogledno vreme Austro-Ugarskoj morala da vrati protivuslugu.

    Ta protivusluga učinjena je u vidu „tajne konvencije“ iz 1881. god. posle čega je Srbija postala protektorat Austro-Ugarske. Nije smela da trguje, niti da zaključuje bilo kakve međudržavne ugovore bez znanja Austro-Ugarske, a zabranjena je i bilo koja vrsta propagande protiv Austro-Ugarske[18]. Ta stavka o propagandi podrazumevala je i revidiranje kompletne srpske istorijografije. Od 1881. god. tj. od potpisivanja „tajne konvencije“ između tadašnje kneževine Srbije i dvojne Austro-Ugarske monarhije, započela je vladavina tzv. nordijske ili bečko-berlinske istorijske škole na našim katedrama za istoriju, arheologiju i filologiju. Ta istorijska škola nastala u „kuhinjama“ tadašnjeg Beča, Berlina i Rima-Vatikana, stvorena je zarad političkih ciljeva tek stvorenih država Italije (1870. god.) i Nemačke (1871. god.), kao i nešto ranije preuređene Habzburške monarhije u dvojnu Austro-Ugarsku monarhiju (1868. god.). Italija i Nemačka nezadovoljne kolonijalnom preraspodelom sveta pokušaće da izvrše prodor ka istoku, u matične slovenske zemlje, za šta im je kao primer služila upravo Austro-Ugarska, koja je u svom sastavu najvećim delom imala slovensko stanovništvo i ako je ono u odnosu na vladajuće Austrijance-Nemce i Mađare uglavnom bilo obespravljeno, odnosno Sloveni su u toj državi bili građani drugog reda. Poučeni primerom dinastije Habzburg, koja je pod svojom vlašću više vekova držala Slovene, Nemačka i Italija će pokušati sličan projekat, a Austro-Ugarska će zdušno podržati njihov plan, kako bi ugušila razbuđene slovenske pokrete za nacionalno oslobođenje širom svoje teritorije i nastavila da vlada nad njima, sprovodeći germanizaciju i mađarizaciju Slovena. Tako će sve tri države na svojim naučnim katedrama ponuditi drugačiju sliku prošlosti od tadašnje uobičajene, a sve zarad ostvarivanja svojih imperijalnih ciljeva.

    ZAGOVORNICI NORDIJSKE ILI BEČKO-BERLINSKE ŠKOLE KOD SRBA (GLAVNE ŠTETOČINE): Ilarion Ruvarac, Stojan Novaković i Ljubomir Kovačević

    Glavni zagovornici nordijske ili bečko-berlinske škole kod Srba bili su u to vreme Ilarion Ruvarac, po obrazovanju bogoslov (teolog), Stojan Novaković, po obrazovanju pravnik i Ljubomir Kovačević, po obrazovanju matematičar. Novaković je bio ministar prosvete od 1880. pa do 1885. god. pa je za vreme svog mandata reformisao školstvo, a samim tim i uveo nov način izučavanja srpske istorije za razliku od tadašnjih predavača u velikoj školi Miloša S. Milojevića i Pantelije S. Srećkovića, koji su bili školovani istoričari. Miloš S. Milojević je odmah nakon 1881. god. bio premešten da službuje u Leskovcu, dok je na mesto Pantelije Srećkovića kao predavača istorije u Velikoj Školi došao Ljubomir Kovačević, koji je bio kum Stojana Novakovića i kao što smo već naveli po obrazovanju matematičar. Danas kada se zvanična nauka ponovo oglašava u vezi sve brojnijih tekstova na temu zaboravljene srpske autohtonističke istorije, držeći pridike autorima tih radova kako nemaju stručno znanje, jer većina njih nisu školovani istoričari, možda ne bi bilo s goreg da se podsete ko su bili njihovni duhovni oci poput Ruvarca, Novakovića i Kovačevića, da li su oni bili po obrazovanju istoričari ili nešto drugo? Po nama to je u najmanju ruku licemerno. Na kraju krajeva smatramo da nijednog autora ne treba odbaciti ili prihvatiti u potpunosti.

    Kritika Milojevićevih i Srećkovićevih radova, naročito od strane Ilariona Ruvarca, bugarofila i mađarofila, čoveka koji je koristio tako banlne izraze u svojim polemikama, nedostojnih njegovog svešteničkog poziva, uzeta je u našoj istorijografiji kao „konačan obračun“ sa romaničarskom istorijskom školom, kako su nazivali Milojevića, Srećkovića i njihove sledbenike. Međutim, i pored nekih dobrih zapažanja u radovima Ruvarca i ukazivanja od strane njega na greške pre svega u istorijskim radovima Srećkovića i sam Ruvarčev rad vrvi od istorijskih grešaka, a da niko od zvaničnih istoričara nije našao za shodno da ga kritikuje, mada nas to ne čudi.

    Čak i nakon „pobede“ tzv. nordijske bečko-berlinske škole nad tzv. autohtonističkom istorijskom školom kod nas su se uvek pojavljivali autori koji su podsećali na to drugačije viđenje prošlosti u odnosu na zvaničnu istorijsku struju. Međutim, od nastanka kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca (Jugoslavije) 1918. god, kasnije i socijalističke Jugoslavije 1945. god. sve je bilo podređeno paroli „bratstvo i jedinstvo“ pa ni istorijografija nije bila pošteđena toga. Od raspada Jugoslavije devedesetih godina 20. veka naše tržište je preplavljeno velikim brojem radova koji su na razne načine pisali o našoj staroj istoriji i o prisustvu našeg naroda na širem prostoru Balkana pre famoznog 6. i 7. veka. Dobar deo tih radova ima krupne nedostatke u vidu nepoznavanja osnovne istorijske metodologije, kao i u vidu brojnih preterivanja, što olakšava kritiku predstavnika zvanične istorijske struje i trpanja u isti koš svih autora koji izučavaju srpsku i slovensku istoriju pre 6. i 7. veka, što je svakako tendeciozno i nedopustivo. Pored toga što nemaju čvrste argumente za svoj „naučni“ stav, još više brine činjenica da su u svim bivšim jugoslovenskim republikama priča o doseljavanju Slovena na Balkan, kao i na katedrama onih zemalja koje su je plasirale zarad ostvarivanja svojih geopolitičkih ciljeva poput Nemačke, Austrije, Mađarskei Italije, gotovo potisnuta sa univerziteta, samo se još uvek kod nas održava i to ne silom argumenata, već silom političkog položaja. Svakako jasno je da to sa pravom naukom nema nikakve veze.

    Pre nas o ovoj temi su opširno pisali Dragoljub Antić, Slobodan Jarčević i Jovan I. Deretić u svom delu „Izmišljeno doseljavanje Srba“.[19] Sva tri autora su ponaosob dala svoj doprinos u rasvetljavanju ove teme. Dragoljub Antić uvodi čitaoce u vreme i prilike u Evropi, kad je prema zvaničnoj istoriji, usledilo doseljavanje Srba i Slovena. Takođe dokazuje fizičku nemogućnost takve seobe. Slobodan Jarčević temeljno analizira spis Konstantina Porfirogenita i otkriva u njemu brojne nelogičnosti, izražavajući sa pravom sumnju da se radi o autentičnom spisu. Jovan I. Deretić studiozno istražuje antičke autore koji su pisali o Srbima i Slovenima, dokazujući kontinuitet našeg postojanja od najranijih vremena. Ono što je po nama manjkavost njihovog dela, je u stvari pozivanje uglavnom na istorijske izvore, dok su pomoćne discipline koje se bave prošlošću poput arheologije, lingvistike, etnologije, antropoloije, genetike… zapostavljene u njihovom radu. Mi ćemo upravo ići tim putem ne bi li dopunili njihovo izlaganje na temu seobe Srba i Slovena, i potvrditi njihove već iznesene stavove.

    Autot clanka
    Aleksandar Mitić

    Izvor: balkanskageopolitika.com

    LITERATURA

    [1] Constantini Imperatoris Porphyrogeniti – De administrando imperio: ad Romanum F. Liber nunquam antehac editus, Ioannes Mevrsivs primus vulgavit, latinam interpretationem ac notas adjecit, Ex oficina typographica Ioannis Balduini, Impensis Ludovici Elzeviri, Lugdunum Batavorum, 1611.

    [2] Joanies Lucius – De regno Dalmatiae et Croatiae libri sex, p. 303, Amstelaedami, aqud Ioannem Blaev, 1666. Ovog pisca prisvajaju Hrvati i tvrde kako se on zvao Ivan Lučić, i ako se on nikada nije tako potpisivao, niti je govorio da je Hrvat. Za sebe je tvrdio da je Dalmatinac (Roman) i uvek se potpisivao kao Joanies (Đovani) Lucius, a maternji jezik mu je bio talijanski.

    [3] Mavro Orbini – Kraljevstvo Slovena, Ganeša klub, Beograd, 2016.

    [4] Vinko Pribojević – O podrjetlu i slavi Slavena, Golden Marketing, Narodne Novine, Zagreb, 1997.

    [5] Grof Đorđr Branković – Hronika Slovena Ilirika, Gornje Mezije i Donje Mezije, Prometej, novi Sad, 1994.

    [6] Jovan Raić – Istorія raznыhъ slavenskihъ narodovъ, naipače bolgarъ, horvatovъ i serbovъ, izъ tmы zabvenія izяtaя, Vene 1794.

    [7] Kavkaski Albanci, lažni Iliri, Pešić i sinovi, Beograd, 2007.

    [8]Teodora Toleva – Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije, Filip Višnjić, Beograd, 2016.

    [9] Mnogi smatraju da je Katarina Velika bila poreklom Lužička Srpkinja. Za takvu tvrdnju ima dosta dokumenata, npr. njeno puno ime glasilo je Sofija Frederika Augusta od Anhalt-Zerbsta , što ukazuje da je iz srpske zemlje, ali u to vreme, većina te srpske zemlje je bila germanizovana, pa i porodica buduće ruske carice Katarine Velike. Njen maternji jezik nije bio sorabski (lužićko-srpski), već nemački, pa ne treba gajiti iluzije da da je ona vodila panslovensku politiku, naprotiv. I Bizmark je bio slovenskog porekla, pa nije vodio slovensku već germansku politiku.

    [10] O starom srpskom-slovenskom kalendaru videti: Sanja Šuljagić – Primena srpske pismenosti i kalendara u periodu vladavine dinastije Nemanjić, Politička revija br. 4, beograd, 2016, str. 17-38; takođe videti: Milan Stevančević – Srpski kalendar kao kulturno i istorijsko nasleđe srpskog naroda i Srpske Pravoslavne Crkve, Beogradska škola meterologije, knjiga 6, Beograd, 7522 (2013), str. 323-348; takođe videti: Dragan Jacanović – Knjiga postanja-Srpski kalendar, Braničevo br. 1-3, 1996, str. 74-93.

    [11] Više o pogubnim reformama Petra Velikog videti: Srđan Novaković – Crkveno-narodna istorija Srba, Rusa i Vlaha, knjiga prva, od iskona do ubistva kneza Mihajla, Istorijski Ariv Kruševac, 2019. Str. 211-222.

    [12] Anatolij Fomenko, Gleb Nosevski – Lomonosov i Miler, dopuna na kraju knjige Anatolija T. Fomenka „Trojanski rat u Srednjovekovlju“, Astrelj, Moskva 2007. str. 363-374

    [13] Termin Vizantija potiče iz 16. veka i kao izraz je prvi put upotrebljen od strane nemačkog kartografa Heronima Volfa 1557. god. dok se ta država u celokupnom svom postojanju (330-1453) nikad tako nije nazivala. Ona se za sve vreme svog postojanja nazivala Romejsko (Rimsko) Carstvo, a njeni stanovnici Romejima (Rimljanima). Država je bila politička, a ne etnička. Izraz „Vizantija“ je namerno podmetnut od strane Heronima Volfa, a raširen od strane Monteskjea i vatikanskih agenata, kako bi pokazali da slava Rimskog Carstva pripada samo njima.

    [14] Srđan Novaković – Isto, str. 224-228

    [15] Da u to vreme na balkanu Grka gotovo nije ni bilo, osim u većim gradovima videti: Aleksandar Mitić – Srbi u Grčkoj, Tragovi Srba i Slovena na prostoru savremene Grčke, Primaprom – Balkanska geopolitika, Banja Luka, 7527. (2019)

    [16] Jurij Venelin – Skandinomanija i njeni poklonici, Pešić i Sinovi, Beograd, 2000.

    [17] O Varjazima možete videti: Aleksandar Mitić – Ko je bio Rjurik i ko su Varjazi, www.balkanskageopolitika.com, takođe videti: Bronislav Lisin – Otkuda rodom Rюrik? www.perunica.ru

    [18] Više o tajnoj konveciji videti: Slobodan Jovanović – Vlada Milana Obrenovića, SKZ, Beograd 1990, str. 58-60; takođe videti: Radovan Kalabić – Grofovska vremena, Beograd, 2009.

    [19] Jovan I. Deretić, Dragoljub Antić, Slobodan Jarčević – Izmišljeno doseljavanje Srba, Ganeša klub


    Ljubav Ti i Ja!

  8. #68
    Jos jedan clanak koji potvrdjuje srpsku autohtonost na balakanskom poluostrvu.

    „Makedonija“ kao rezultat komunističkog genocida nad Srbima

    Gospodine predsedniče Srbije,

    Gospođo predsednice Vlade Srbije,

    Šaljem Vam ovaj tekst kao osnovu za predlog da pokrenete inicijativu za proveru međunarodnih pravnih standarda o rokovima važnosti tekovina ostvarenih genocidom nad nekom nacionalnom ili etničkom zajednicom ili grupom. Neposredan povod za ovo nalazim u činjenici da je prošlo 76 godina otkad su komunisti, na središtu srpske nemanjićke države, instalirali „Makedoniju“, a kad su je Grci naterali da promeni ime, Vi to niste onemogućili. A morali ste to učiniti i zatražiti da „Makedonija“ traži i novo ime i novu državu: ovo sadašnje njeno ime, do komunističkog genocida nad Srbima, bilo je: Srbija.

    I mogli biste se, uzgred, raspitati i o tome kako je izvršen genocid nad Srbima i u drugim „federalnim jedinicama“ u okviru Brozove „jugoslovenske federacije“.

    Država koja je zagubila ime

    „Iako je Prespanskim dogovorom rešen dugogodišnji spor sa Grčkom, čime je Makedonija ispunila zahteve međunarodne zajednice, na putu ostvarivanja evroatlantskih integracija našao se njen drugi sused – Bugarska: ona „odbija da odobri pregovarački okvir EU, osporavajući identitet makedonskog naroda i jezika“. Zaev je posle toga objasnio Bugarima da „Severna Makedonija i Bugarska imaju zajedničku istoriju, od koje su nastali makedonski narod i bugarski narod, kao i makedonski jezik i bugarski jezik“, a bugarski ministar vojni Karakačanov i ministarka spoljnih poslova Zaharijeva objašnjavaju da su „Makedonci i njihov jezik politička tvorevina nastala dogovorom Tita, Staljina i Georgija Dimitrova“. To su drugde tvrdili i neki drugi bugarski zvaničnici, ali izgleda da svi oni imaju – plitko pamćenje. I zato ih valja podsetiti makar na neke proste pojedinosti.

    1 ) Bugarsko ime na Balkanu prvi put se pominje krajem sedmog veka, a makedonsko je starije makar jedan milenijum, pri čemu se zna da su Bugari došli na prostor srpskog jezika, a Makedonci srpsko ime (sa)čuvali makar do polovine prošlog veka. Time se i Bugarska i Makedonija pojavljuju – na srpskom rešetu: sva zapadna Bugarska (da ovde istočnu ostavimo po strani) i sva Makedonija, istorijski i genetski, predstavljaju srpski etnojezički prostor i to se najpre pokazuje činjenicom da najveći deo toga prostora pokriva srpski Šopluk, a o tome svedoče i sledeće činjenice: krajem XIX veka u Solunu ima 11.000 Srba, 14.000 Grka, 20.000 Turaka i 60.000 Jevreja (pri čemu se za Turke i Jevreje zna da su tamo došli tokom XV veka) , a Bugari se ne pominju; od 30.000 žitelja – u Serezu ima 16.000 Srba, 7.000 Grka i 400 Bugara (pri čemu je mnogo verovatnije da su i oni bili Srbi); od 7.500 žitelja – u Petriču Srba je 5.600, Grka 200, Bugari se ne pominju; od 5.500 – u Melniku Srba ima 3.500, Grka 1.400, a Bugari se opet ne pominju. U Egejskoj Makedoniji, međutim, Srbi čine 85% stanovništva, a o Bugarima – nema pomena (oni su do Soluna mogli stizati jedino kao pljačkaši).

    2 ) Makedonsko ime vezivalo se, istaknimo i to, samo za Egejsku Makedoniju i Grci su u tome bili izričiti: „Makedonija mora biti naša, tj. prava (stara) Makedonija dok vam rado ustupamo zemlju severno od Demir-Kapije“. (Za Grke je, dakle, (srpska) Makedonija dopirala do Demir-Kapije i ona je postala grčka pošto je u grčko-bugarskim obračunima u Drugom balkanskom ratu satrven veliki procenat Srba, a 1922-1925. godine, posle Grčko-turskog rata, tamo iz Turske preseljeno 640.000 Grka.)

    3 ) Današnju Severnu Makedoniju, u sklopu svog genocidnog projekta za satiranje Srba, instalirali su komunisti 2. avgusta 1944. u Manastiru Sv. Prohora Pčinjskog. I to na prostorima srednjovekovne nemanjićke Srbije. I sa tom „Makedonijom“ Bugarska nije nikad imala nikakve veze mimo onih vezanih za propagandističke formule i zločinačke (tj. koljačke i pljačkaške) pohode, posebno tokom prve polovine prošlog veka (samo u Topličkom ustanku 1917. Bugari su poklali 40.000 Srba, u više od 25 logora po Bugarskoj tome dodali još stotinak hiljada umorenih glađu i boleštinama, a među njima i 8.000 devojčica od 10–15 godina koje je bugarski predsednik Radoslavov za zlato kao roblje proda[va]o Turcima). To ministar Karakačanov zove „administriranjem“ i ono je, između pstaloga, predviđalo da „sve što je srpsko mora biti satrveno“ jer „samo na ruševinama Srpstva može da postoji i da se diže bulgarizam“; da su „hiljade žena i dece internirani , a drugi pobacani u zatvore“; da je „trideset i šest sela oko Leskovca potpuno istrebljeno“; da je „odvedeno gotovo sve muško stanovništvo varoši Niša, oko 4.000 ljudi“. I da su za podvige u tim poslovima odlikovani pukovnik Kalkandžijev za to što je priznao da je pobio 60 sveštenika, 200 činovnika i 3.000 civila i jedan policijski činovnik iz okoline Niša za to što je zaklao više od 300 Srba. (I u tim se poslovima mnogo namučio: „U početku je bilo dosta teško, moralo se uvek više puta bosti nožem, ali kad sam se izvežbao, operacija je išla ne može lepše biti: jedan udarac – i čovek je ubijen“.) I tako se dogodilo da su se „mnogonapaćeni i tako često nepravedno tretirani“ Bugari, zahvaljujući svojoj vlasti i svojoj Crkvi i uz svesrdnu podršku Bugarske akademije nauka, našli u krugu najuglednijih zločinačkih naroda u Evropi. Tako su Kalkandžijev i Karakačanov „administrirali“ po „Makedoniji“ i Pomoravlju, a njihovi su „administratori“ u Srbiji stizali do Zlatibora i dokaz[iv]ali se i zločinima i paljevinama po Dragačevu, u okolini Čačka, Arilja, Kosjerića.


    Priče neobaveštenih makedonskih zvaničnika o „zajedničkoj istoriji“ Bugarske i „Makedonije“ svakako ne obuhvataju bugarski koljački aspekt, ali sve ostalo o čemu ovde govorimo može imati smisla jedino u svetlosti činjenice da je ta istorija srpska, da su Bugari prve srpske reči čuli tek pre „hiljadu i malo“ godina, a „Makedonci“, pre 76 godina, produžili da govore istim onim jezikom kojim su i pre toga govorili, a kojim su Hrvati „progovorili“ pre 128 godina dok se za „Bošnjake“ još ne zna je li im jezik „bošnjački“ ili „bosanski“, ali je izvesno da mu, kao i „crnogorskom“, još menjaju pelene (i zato nikako da im prođe – žutilo). Svi ti „jezici“, dakle, nikli su iz srpskoga i svima se znaju i „rođendani“, pri čemu bi se „makedonskom“ , možda, mogao utvrditi i „sat i minut u kome je rođen“ i o tome bi se bilo dobro raspitati, recimo, kod Stojana Andova. On , naime, upozorava makedonske političare da „moraju znati da, kada govore da Makedonci i Bugari imaju zajedničku istoriju, u istu ravan dovode Makedonce partizane sa Bugarima fašistima koji su činili zločinačke i zverske napade na građane Makedonije, posebno na mlađu populaciju, koju su zverski ubijali u svim regionima Severne Makedonije. Ne zaboravimo ubistva dece kod Vataša, 16. juna 1943, kad je streljano 12 mladića. Zločin je izvršila bugarska vojska i policija. Najmlađi je imao 15 godina“. Andov „zna“ ko je bio Broz, ali „ne zna“ da je on, Broz, posle rata, pobio više Srba nego za vreme rata svi fašisti zajedno i iz srpskog korpusa stvorio „više nacija i jezika“ nego takođe svi fašisti zajedno. Pa su tako nastale i (Severna) „Makedonija“ i „makedonski jezik“, i Crna Gora i „crnogorski jezik“, i Bosna i Hercegovina i „bosanski / bošnjački jezik“ (a pre svih i Hrvatska i „hrvatski jezik“ i sve to ostalo u srpskom susedstvu), ali i „kosovska arnautska država“ – koja se uveliko preliva na levu obalu Vardara i polako potapa i Skoplje i „Makedoniju“. Kad o tome „sudi“, Andov zaboravlja da je takvu pamet pokupio od Broza i da se to o čemu govori odnosi na vreme dok se on „igrao klisa i klikera“ (a njegov učitelj satirao Srbe) i tako ispušta iz vida mnogo dublje promašaje bugarskih „geopolitičara i propagandista“ : „Makedonija“ se na svojim sadašnjim prostorima prvi put našla pre 76 godina, i to kao rezultat komunističkog genocida nad Srbima, i nije jasno kako ona može „prisvajati bugarsku istoriju i kulturu“ ako se o njima, tj. o toj „istoriji i kulturi“, nije imala kad ni obavestiti, a kamoli procenjivati ima li to ikakve vrednosti koje bi zasluživale da se za njima posegne. Srbi, uz sve to, nikad nisu imali potrebe da posežu za tuđim i uvek su imali „viška“ za kojim su drugi mogli posegnuti.

    Pomenimo o tome samo najvažnije pojedinosti.

    Prvo. Srbi su utemeljili evropsku civilizaciju i to se potvrđuje Lepenskim Virom i Vinčom (i mnoštvom drugih sitn[ij]ih „Virova i Vinči“ po Helmskom / Iliričkom / Balkanskom poluostrvu) i sada evropska duhovna sirotinja hoće da to predstavi kao „zagonetku podunavske civilizacije“ i da pokaže da je i ona učestvovala u njenom oblikovanju. Ta će se pamet, međutim, teže dokaz[iv]ati jer nam je Harman priredio neke karte na kojima se vidi da se ta kultura prostirala jedino tamo gde i Srbi i da se za Evropu saznalo mnogo kasnije (možda tek „koji dan“, recimo, pre nego za Bugarsku).

    Drugo. Po svojim prostorima Srbi su posejali mnogo stotina spomenika svoje kulture i duhovnosti, srpski kraljevi, carevi i vlastela gradili zadužbine na svakom koraku (samo po Skopskoj Crnoj gori ima ih preko 50, a mnogo ih je više po „zapadnoj Bugarskoj“, među njima je i ona najglasitija po kojoj je Sofija dobila ime), a nijednu od njih nisu izgradili Bugari. I sad i oni i „Makedonci“ imaju šta i da ruše i da devastiraju, kao što to čine i Arnauti i po Kosovu i po „Makedoniji“ – o čemu nam iscrpno i kompetentno svedoči Jasmina Ćirić (https./in4s.net/makedonija-brise-srpsku-bastinu). I da unište i ono što su im učitelji propustili. Kad su im komunisti, naime, darovali „državu“, „naciju“, „jezik“ i „crkvu“, oni su odmah spalili sve matične knjige i poverovali da su time rešili glavni problem „makedonskog identiteta“ , a da će ono što je njima, možda, promaklo dovršiti Andov, Zaev i njihov DPMNE. Pokazalo se, međutim, da je takva pamet, naprosto, temeljito osmuđena: da je taj „identitet“ bio srpski, ostali su dokazi koji će se uništiti u onom času kad se uništi civilizacija i kad više ne bude ni Bugara ni „Makedonaca“ – da se o tome spore, niti Srba – da im se smeju.


    Tamo gde još ne razaraju, „Makedonci“ su počeli da lažu i falsifikuju. Pa se, recimo, dogodilo da se u starom srpskom Manastiru Sv. Joakima Osogovskog, iz XI ili XII veka, freska Sv. Nikodima „preobrazi“ u Sv. Konstantina Kavasilu, Stefan Prvovenčani uskoči u kožu Justinijana Prvog, Sv. car Uroš postane Sv. car Vladimir Kijevski, Sv. car Lazar – Sv. car Jovan Milostivi, Sv. kralj Milutin – Sv. Konstantin Veliki, Sv. Stefan Dečanski – Sv. Nićifor Foka. A tome treba dodati i poneki drukčiji podatak. Recimo : „Pri obnovi manastira Lešak blizu Tetova, čija je glavna crkva bila minirana i gotovo cela uništena avgusta 2001. od strane terorista OVK (ONA), pri njenoj obnovi nije obnovljeno i dvojno posvećenje Sv. Atanasiju i Sv. knezu Lazaru, već su freske i pominjanje kneza Lazara jednostavno izbrisani. U narodnom predanju je baš knez Lazar smatran zadužbinarom hrama, o čemu svedoči njegova freska iz 17. veka u malom hramu Svete Bogorodice odmah pored pomenutog novijeg hrama“ (Politika, 4. dec. 2020).

    Pomenućemo ovde i najveću kulturno-istorijsku tekovinu oko koje se spore Bugari i „Makedonci“: kome pripadaju slovenski prosvetitelji Ćirilo i Metodije. I u tim se sporenjima pokazuje da i jedni i drugi imaju ozbiljne probleme s najprostijom logikom: Bugari do Soluna nikad nisu stigli i ne zna se gde su prvi put čuli za „starobъlgarski ezik“ (oni su, i inače, stigli među „Tribale“, tj. „Srb [lj ]e “), sve druge oblasti Balkana (pa i Egejsku Makedoniju) nastanjivali su „Tračani“, „Iliri“, „Pelazgi“, tj. Srbi, poslednje njihove ostatke tamo su potukli Markosovi partizani, a njihova deca, 10-15 godina kasnije, pred kordonima grčke vojske i policije, „svečano se zaklela“ da više neće govoriti srpski; „Severni Makedonci“ vele da su Ćirilo i Metodije upravo njih čekali da im naprave jezik, ali ne primećuju da su njih „u Makedonce“ uterali komunisti, a da su svi oni i svi njihovi preci bili Srbi (pa i Filip i Aleksandar Makedonski) i govorili srpski, pri čemu bi se onaj njegov oblik kojim su govorila Sv. Solunska Braća mogao odrediti jedino kao – starosrpski.



    Makedonsko-grčki problemi „rešeni“ su Prespanskim sporazumom, makedonsko-bugarske rešavaće makedonska i bugarska pamet, a kao najzanimljiviji mogli bi se pokazati oni koji se tiču odnosa „Makedonaca“ i Srba. Mi rekosmo napred da je „Makedonija“ uspostavljena kao tekovina komunističkog genocida nad Srbima, i to na središnjem prostoru srpske nemanjićke države, bila je prilika da se to istakne i mnogo ranije, ali budući da takvi zločini „ne zastarevaju“ – zahtev da se to pitanje postavi ne može zakasniti ni za „Makedoniju“ niti za druge slične zločinačke tvorevine koje se upisuju u zasluge Broza i njegovih komunista, pre svega po Hrvatskoj, Bosni i na Kosmetu. Svuda tamo, „u svim republikama i pokrajinama“, Srbi su bili svedeni „na građane poslednjeg reda“ i svi zločini nad njima bili i opravdani i poželjni, pa se Aleksandar Ranković u jednom trenutku mogao pohvaliti da je od 1945. do 1951. u Srbiji „neutralisano 586.000 narodnih neprijatelja“, ali se nikad nije moglo utvrditi koliko ih je „neutralisano“ u Jasenovcu , koliko dece na „Sremskom frontu“ i u jamama oko Foče, koliko Srba u jamama oko Kočevskog roga ili u tenkovskim tranšejama oko Dravograda, a koliko ih je po Kosovu i Metohiji satrto od 1941. do uspostavljanja „kosovske države i njene demokratije“ (ispostavilo se da je tamo Vesli Klark upregao Ameriku da ratuje za njegove rudnike, a Madlen Olbrajt navijala za „svoje kosovske telekomunikacije“).

    Dve pojedinosti ističem kao osnovu za pokretanje pitanja o reviziji državnih granica i „revolucionarnih tekovina“ uspostavljenih zločinom genocida. I obe se zasnivaju na tumačenju nekih odredaba međunarodnog prava.

    Prvu obrazlaže Zmago Jelinčič Plemeniti (1948), predsednik Slovenačke nacionalne stranke, član parlamenta Republike Slovenije i Parlamentarne skupštine EU; on je posebno uzburkao „javno mnjenje energičnim zahtevom da se jadranska obala i otoci podele na sve države naslednice Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Izričit je da je u pitanju obaveza kakva je i u slučaju zajedničkog zlata, novca i nekretnina bivše savezne države. Jelinčič uverava da će domaći i strani pravni stručnjaci objasniti da u slučaju raspada (ili razbijanja) primorske zemlje, pravo na morsku obalu imaju sve novostvorene države“. Svemu tome on dodaje „još dve bitne činjenice protiv hrvatskog posedovanja skoro celokupne obale i svih 1.000 ostrva. Prva je da u poslednja dva stoleća Hrvatska nikad (pravno) nije imala u posedu jadransku obalu, a druga je – za Srbiju i Crnu Goru od velike važnosti – da je Italija, posle Drugog svetskog rata, bila primorana da, na ime ratne štete, ustupi Jugoslaviji Istru, Zadar i otoke. S obzirom da je Italija, do septembra 1943, bila okupator u Crnoj Gori, Hercegovini, delu Bosne, Dalmaciji, Lici, Kordunu i Gorskom kotaru, odgovorna je za stotine hiljada ubijenih Srba. Umoreni na Rabu, u Jadovnom, hercegovačkim i bosanskim jamama i u logoru smrti Jasenovac, činili su najveću stavku ratne štete – izračunatu (1946) od Sila pobednica. Tako je Italija, za strahovito stradanje Srba (Italiji su tada pripisani i zločini hrvatske vojske, jer je NDH bila i njena tvorevina) potpisala s Jugoslavijom Ugovor o miru, u kojem je, doslovno, pisalo da „ustupa teritorije Jugoslaviji“ – ne Hrvatskoj („Službeni list FNRJ“, br. 74/47). (Posle je Broz za zločine nad Srbima nagradio Hrvatsku ne samo tim teritorijama nego i Baranjom i zapadnim Sremom, a Konavle „produžio“ do ulaska u Boku Kotorsku.) U tom je smislu „vrlo širok“ Jelinčičev navod „da u poslednja dva stoleća Hrvatska nikad (pravno) nije imala u posedu jadransku obalu“ budući da se ona tamo prvi put našla tek 1945. i od toga vremena od „italijanskog Zadra“ napravila vrlo solidnu ustašku tvrđavu, pri čemu treba reći da se tamo za hrvatsko ime prvi put čulo tek pre stotinak godina.


    Drugu takvu pojedinost formulisao je francuski pravnik i istoričar Moris Diverže (1917–2014) ističući da se na unutrašnje granice u svakoj federaciji mora gledati kao na „deo »dogovora supružnika o zajedničkom životu«, te da se u slučaju »njihovog razvoda o granicama mora ponovo postići dogovor«. Dovodeći to u vezu sa hrvatskim primerom, Diverže se poziva na Enciklopediju profesora Robera Filipoa iz 1985. godine, u kojoj je zapisano da je Srbija 1939. godine prema Hrvatskoj bila »teritorijalno veoma darežljiva«. Srbi su tada, da bi je zadržali u Jugoslaviji i da bi sprečili komadanje zemlje poput onog koje su Nemci nametnuli Čehoslovačkoj, priznali Hrvatskoj status federalne države. Stoga , smatra Diverže, ako želi nezavisnost, Hrvatska mora ponovo pregovarati sa Srbima“.

    I pri tom, kao najodaniju članicu hitlerovske koalicije, komunisti je preveli na stranu zemalja-pobednica, amnestirali je od odgovornosti za sve zločine nad Srbima, prestrojili „pod petokraku“ 80.000 ustaških koljača samo od 2. jula 1943. do 6. aprila 1944, a tokom jeseni iste te godine pozvali i onaj ostatak da im se priključi u satiranju Srba.


    Bugarska „osporava identitet makedonskog naroda i jezika“ – s pogrešne strane: taj je identitet, makar u poslednjih dve hiljade godina, bio srpski jednako kao i onaj u zapadnoj polovini Bugarske (tako je bilo i daleko preko bugarskog istoka, ali neka to za ovu priliku bude nebitno), za Makedoniju, pravu, Egejsku, imamo potvrde da je do juče bila srpska, za nemanjićku Srbiju o tome svedoči samo njeno ime, a današnja „makedonska“ muzika Andova, Zaeva, DPMNE i sličnih „prespanskih pregovarača“ i bugaraških konjovodaca svedoči jedino o njihovoj blaženoj zaboravnosti i odsustvu svesti o tome da bi imalo smisla makar pokušati da se uspostavi razlika između onoga što su Srbima donosili bugarski fašisti i onog što im je donela Kominterna u likovima Broza, Georgija Dimitrova i Lazara Koliševskog.

    Bugarima nikako ne polazi za rukom da se osveste: Makedonija je od njih starija makar makar hiljadu godina i samo se u Bugarskoj može dogoditi da unuci mogu biti stariji od svojih dedova. Srbi se ne moraju zanimati za to dokle će Bugarska „osporavati identitet makedonskog naroda i jezika“, ali bi mogli predložiti „Makedoncima“ da traže i drugo ime i drugu državu.

    Ova koju sad imaju, do Broza, Dimitrova i Koliševskog, zvala se Srbija. A Bugari do nje stizali jedino kao pljačkaši i koljači.

    Autor:
    Dragoljub Petrović,
    prof. (u penziji)
    Preuzeto sa: Balkanska geopolitika


    Ljubav Ti i Ja!

Slične Teme

  1. Dinar - Istorija kovanja nase nacionalne valute
    By kosovka2 in forum Zanimljivosti
    Odgovori: 1
    Zadnji Post: 06.10.2018, 21:09
  2. NATO agresija protiv Srba
    By kosovka2 in forum Svet Oko Nas
    Odgovori: 1
    Zadnji Post: 02.10.2017, 22:48

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •