Slušajte radio Delta i Prijatelji - narodna muzika pomoću:
Winamp, iTunes   Windows Media Player   Real Player   QuickTime

Trenutna pesma: Loading ...
Bit rate:
Trenutno Slusalaca: /
Status servera:


Strana 1 od 6 123 ... ZadnjaZadnja
Prikaz rezultata 1 do 10 od 52

Tema: Skrivena istorija srba

Hybrid View

Previous Post Previous Post   Next Post Next Post
  1. #1

    Cool Skrivena istorija srba



    Ljubav Ti i Ja!

  2. #2


    Ljubav Ti i Ja!

  3. #3


    Ljubav Ti i Ja!

  4. #4


    Ljubav Ti i Ja!

  5. #5
    АУСТРОУГАРСКИ ПОПИС КАО ВЕЛИКИ ДОКАЗ: У Дубровнику углавном живе Срби, нема Хрвата!

    Да је Дубровник до 20. века био српски, а не хрватски град говоре и чињенице.

    Према подацима које је скупила Аустроугарска држава, када је 31. децембра 1890. године пописала становништво града Дубровника, српским језиком говори апсолутна већина од 5.823 људи, италијанским 677, чешким 48, пољским 6, немачким 263 и мађарским 384.

    pop.st.dubrovnik.jpg

    Ту су и подаци за друга места у општини Дубровник, а подаци су ту још фрапантнији, јер Срби у већини места чине 100 одсто становништа.

    Дакле, из приложеног можемо видети да хрватски језик није ни постојао као језик којим се причало у Дубровнику и околини.

    Ако то није довољно, треба рећи да је тадашњи папа, Лав XИИИ (1810-1903), јавно и писмено признао Дубровчанима да су Срби.

    Утемељивач хрватске историје: У Дубровнику се одувек говорило српски

    „У Дубровнику, од памтивека, говорило се српски, говорило – како од пучана, тако до властеле, како код куће тако и у опћини“. То је тврдио Натко Нодило, који се поред Фрање Рачког сматра за утемељивачем хрватске историје.

    Као учењака, красила га је пре свега приврженост истини. Закључке је доносио само на основу поузданих извора и није подлегао притисцима хрватских државотвораца 19. века, који су од научника тражили да своје радове прилагођавају „историјским доказима“ о присуству хрватског народа и хрватског језика „диљем“ Далмације, Славоније, Срема, Лике, Кордуна, Баније, Херцеговине, Босне, Барање и Дубровника.

    Доследност истини Натко Нодило је доказао и својим делом „Први љетописци и давна хисториографија дубровачка“ (ЈАЗУ, Загреб, 1883. свеска 65, стране од 92. до 128), где је, о језику Дубровника, написао овако:

    „У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски: говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.“

    Данас у Дубровнику нема више ниједног Србина, осим оних који долазе на летовање.

    nacionalist.rs


    Ljubav Ti i Ja!

  6. #6
    Podunavlje – kolevka civilizacije

    Miloš Milojević izričito tvrdi sa su Srbi oduvijek živjeli na Helmskom poluostrvu ( tek početkom 19 vijeka nazvano Balkansko) i to od sjeverne Italije do Grčke i Jadranskog mora.

    U antičko vrijeme svi, a i danas najveći broj savremenih svjetskih istoričara koji se bave proučavanjem predhrišćanskog vremena tvrde da je podunavlje kolijevka Evrope. Već sam pisao, ali da napomenem da zvanične istorije Poljske, Slovačke i Češke npr. uče svoje naraštaje danas da potiču iz Podunavlja. Nije daleko istina, čak i sa pravom se može reći i da je kolijevka svjetske civilizacije i cijele bijele rase.

    Reklo bi se namjerno sa Karađorđevim ustankom 1804. godine sa zapada su uveli naziv Balkansko umjesto Helmsko poluostrvo! Na brzinu i istorijski nepotkovano, toliko, da se ni danas pouzdano ne zna da li po bugarskom planinskom vijencu Balkan ili po turskom plemenu?

    Još u 13. vijeku pre Hrista, pojavljuje se srpsko pleme Tribali, koje Herodot smješta u Pomoravlje, zapadno od rijeke Istar, a Ilirske zemlje su istočno od ovog područja. Dakle, ovo ne tvrdim ja, nego Herodot, najveći istoričar Antike i prvi istoričar na svijetu! Antički pisci pominju i narod iz Podunavlja koji je naseljavao Skandinaviju i to oko 2000 god. prije Hrista!

    Ovo je potvrdio i Patrik Lut, Švajcarac, koji je izričit da taj narod pripada dinarskoj rasi i da je jedan dio tog naroda stigao i do britanskih ostrva! Negdje krajem 15. ili čak krajem 14. vijeka prije Hrista u Evropi su se pojavili Huriti, koji su većinski preci Grka koji su ovde zatekli Pelazge.

    Pelazge su inače većinski naseljavali Helm, ali ih srećemo i u Italiji. Takođe su većinski naseljavali Meziju (zemlju muževa) današnju Šumadiju i Bugarsku.

    Ima antičkih pisaca koji Pelazge pominju na prostorima današnjeg Tirola, u Bavarskoj, i Švajcarskoj. Za njih se kaže da su preko Dunava provalili na sve navedene prostore oko 2500 – 3000 godina pr. n. e. ili čak još ranije? Nepobitno je tačno da su Trojanci Pelazge – Srbi, isto kao i za Sabine u Italiji. Naseljavali su oni i cijelu Grčku, kad su se među njima uvukli Huriti, preci Grka. Ali Pelazge su preci Ilira i Tračana i to bez miješanja sa drugim narodima.

    Herodot kaže da su srpski ratnici Kari, odnosno Vari zaposeli cijelu Grčku u periodu negdje oko 3000. god. p. n. e. i to zajedno sa svim ostrvima.

    Najstariji grad Antičke Makedonije je Sebica na rijeci Bistrici. Južnije na Peloponezu srećemo Serbano i Seros, u Makedoniji još Sirpui, Serbinovo, Srbica… U Atici Servia. Tračani i Pelazge su govorili istim jezikom i dijelili iste hramove!
    Siprijan Rober Srbe Donjeg Dunava naziva Proto – Srbi, tj. prvi Srbi i izričito tvrdi da su ovdje još od prije Mojsija.

    Slično tvrde i Prokopije i Jordanes koji izričito navode da su Vendi i Srbi dva imena istog naroda.

    Emil Barnuf tvrdi da su Pelazge drevni Srbi koji su živjeli u Sredozemlju. Na istom fonu je i to što su najstarije pismo – Srbicu u Grčkoj zvali Pelazgijsko pismo!

    Šafarik kaže da rasijan znači Rašanin ili rasijan narod, dok grci nisu mogli izgovoriti tvrdo „r“ na početku riječi pa su ih nazivali Tračani, što prihvatiše i Rimljani.

    Gemista, dvorski istoričar Romejsko- Vizantijskog carstva na sahrani njihove carice Jelene koja je rodom Srpkinja od roda Dragaša, naziva je „naša carica rodom Tračanka“. To je bilo u 15. vijeku.

    Ptolomej na svojim kartama upisuje Serbinu nedaleko od današnjeg Siska, a kod Kule je Vendum, kod Lipljana Vendenis. Na ovoj karti opšti naziv za Srbe je Veneti.
    Plinije stariji pominje Serbinum u Panoniji, Vendum na Dravi, Serpes na Savi. Pominje čak i provinciju Venetiju sa glavnim gradom Venecijom, kao srpsku naseobinu i provinciju.
    Čuveni Herodot opet pominje Monte Serorum (Srbske Planine) na Helmu, ali pominje još i Tribalsku Ravnicu (Podunavlje i Srem). Naravno, jasno je, sve u kontekstu srpskih zemalja!

    (Autor je učitelj istorije i direktor Izdavačke kuće „Jerusalim“ iz Bara)

    Izvor: istorijamisterija.blogspot. com


    Ljubav Ti i Ja!

  7. #7


    Istorija Srba - Pobeda Tribala na Kosovu

    Video je vlasnistvo Srbija Global


    Ljubav Ti i Ja!

  8. #8
    Vek sećanja na besmrtni Gvozdeni puk

    Puk je sve do 5. maja 1920. godine zadržan u Beogradu kao gardijska jedinica

    „Požurite, evo nam gvozdenjaci.”

    Malo je reći koliko je srpska vojska zadužila svoj narod u ratovima za konačno oslobođenje Stare Srbije od turske vlasti i odbrani nacije u Prvom svetskom ratu. Ali, u veku u kojem obeležavamo 100 godina o kraja Velikog rata, treba posebno istaći zalaganje jedne od najodlikovanijih jedinica srpske vojske u istoriji – Gvozednom puku „Knjaz Milos“.

    Puk je učestvovao u svim važnim bitkama balkanskih rata, a večnu slavu stekao u Prvom svetskom ratu. Nažalost, veliki broj od hrabrih vojnika nikada se nije vratio svojim kućama. Većina je izginula na bojnom polju a skoro svi oni prešli su surova bojišta Srbije, gudure Albanije, krvavi Solunski front i delili sudbinu srpske i savezničke vojske. I zato je u ovom proslavljenom puku bilo i najviše junaka i najviše nosilaca Karađorđeve zvezde sa mačevima, najvišeg ratnog odlikovanja Srbije i brojnih najviših savezničkih odlikovanja.

    „Gvozdeni ljudi“

    Prema originalnom sastavu, u Drugom pešadijskom puku Moravske divizije prvog poziva bilo je najviše Jablaničana, Pustorečana i Topličana i Zaplanjaca. Svi oni u slavu su krenuli 7. okrobra 1912. godine iz Prokuplja, ali tek nakon Bregalničke bitke puk dobija naziv „GVOZDENI“, jer su u odsutnom trenutku započeli juriš na bugarske linije i dobili Drugi balkanski rat. Naziv puk je krvlju zaradio dajući nesebično svoje živote za slobodu i svoju otadžbinu, braneći ugled i čast svoje države i svoga naroda.

    Hrabrošću, čvrstinom i visokim borbenim moralom u Prvom svetskom ratu, puk se pročuo i junaštvom zadivio skoro sve savezničke vojske, pa njihove vojskovođe, vlade i narode.

    O tom borbenom moralu srpskih vojnika uverljiv zapis ostavio je njihov protivnik i okupatorski vojnik, kaplar 11. puka 9. austro-ugarske divizije u učesnik Cerske i Kolubarske bitke i poznati književnik Egon Ervin Kiš. O njima on kaže: „Tek u Srbiji 1914. godine shvatio sam da je ljubav prema slobodi malih naroda, jača sila od nasilja velikih i moćnih. Tek ovde sam shvatio Šatobrijana da neumitna sila-volje savlađuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje samo u silu“.

    Žurnal de Ženev, oktobar 1918. o Gvozdenom puku: „Izgleda da oni vode borbu u hipnozi, u nekom letargičnom snu, idu napred .. pod neprestanom borbom, zaneseni, opijeni, idu iz dana u dan kao oluja, kao mahniti po 30-40 kilometara dnevno. Ova brzina gonjena je samo za kinematografske filmove…“

    General Franše de Epere: „To su seljaci, skoro svi; to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi; to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva“.

    Pobeda ili poraz, trećeg nema

    Drugi pešadijski puk prvog poziva, od pedeset pukova, koliko je brojala srpska vojska, jedini je nosio počasni naziv „Gvozdeni puk”. Slavno ime puk nije dobio ni od kralja, ni srpske Vrhovne komande već, sasvim spontano, od samih srpskih vojnika drugih pukova, a zbog izuzetne hrabrosti i velikih ratničkih podviga na bojnom polju.

    Znalo se u celoj srpskoj vojsci, pa čak i među neprijateljskim trupama, da taj puk i po ceni velikih gubitaka ne odstupa sa bojnog polja bez komandnog naređenja. Neprijatelj, kad bi saznao da je ispred njega Drugi „gvozdeni“, zadrhtao bi i hvatala bi ga panika. Znao je da ovaj srpski puk uvek u borbu ide do kraja – ili pobediti ili izgubiti, trećeg nije bilo.

    U ratu s neprijateljem srpski vojnici i komandanti drugih jedinica bili su slobodniji i sigurniji kad je uz njih Drugi „gvozdeni” puk, tada bi vojnici šaputali: „Požurite, evo nam gvozdenjaci”.


    “Marš na Drinu”

    Ostaće zabeleženo i to da se u Prvom svetskom ratu 1914. godine Drugi gvozdeni puk posebno istakao u Kolubarskoj bici. Videći kako mu ljudstvo gine, drugi ratni komandant puka, pukovnik Milivoje Stojanović, lično je poveo puk u novi juriš i tom prilikom je Kremenica osvojena a pukovnik Stojanović poginuo. U njegovu čast kompozitor Stanislav Binički je komponovao „Marš na Drinu“.

    Treba pomenuti i to da su se u ovom puku proslavile i jedine dve žene nosioci Kraljevski orden Karađorđeve zvezde sa mačevima, Milunka Savić i Engleskinja Flora Sends.


    Nakon proboja Solunskog fronta, puk je učestvovao u borbama za oslobođenje Srbije. Preko Duanava, napredovanje Gvozdenog puka se završilo 7. novembra 1918. kada je oslobođena Kikinda, a sredinom decembra 1918. godine, jednica je povučena iz Vojvodine u Beograd.

    Puk je sve do 5. maja 1920. godine zadržan u Beogradu kao gardijska jedinica, obezbeđujući Dvor, Narodnu skupštinu i ministarstva. Tek kada je formirana garda, puk je demobilisan.








    bpinfo. rs


    Ljubav Ti i Ja!

  9. #9
    Proročanstvo starca Mirićije o propasti na Kosovu: Da ga je knez Lazar poslušao srpska istorija bila bi danas drugačija

    U srpskom narodu još živi predanje o starcu kome se pre boja na Kosovu ukazala vizija onoga što dolazi, ali ga velmože nisu poslušale. Reč je o starcu Mirićiji, sebru iz srednjevekovnog grada Bele Stene kod Valjeva.

    Predanje kaže da se njemu, nakon Maričke bitke 1371. godine, u besanim noćima više puta ukazivala propast srpskog carstva. Između jave i sna najpre mu se ukazala strašna bitka između dve srpske vojske, kako u punom galopu jure jedna prema drugoj, a ispred njih dvojica najvećih velmoža, Nikola Altomanović, gospodar užičke oblasti, i knez Lazar Hrebeljanović koji je vladao oblastima Pomoravlja i Podunavlja. Polje ispod grada Užica, prekriveno maglom, prolama se od tutnjave konja, zveketa hladnog čelika i samrtnih krikova. A onda zlosutna tišina. Video je kneževe vitezove gde usijanim železom oslepiše župana Nikolu i odvedoše ga na zamonašenje.



    Božija poruka

    Drugo snoviđenje bilo je još grozomornije: strahotna tama nadire sa istoka, a iz nje izviru nebrojene vojske pod jednim barjakom i obeležjem – polumesecom. Neviđena sila sudara se sa znatno manjom vojskom Lazara, kneza srpskog. Video je Mirićije pogibelj oba vladara, Lazara i Murata, sagledao unapred nesreću obezglavljene srpske zemlje.

    A na Badnje veče usni starac nešto čudnovato, samo lice Božije koje mu reče: „Idi moj Mirićije, čedo bezgrešno, te prokaži silnicima što se oko zemlje otimaju, oglušuju o zakone Moje, a vas obične, siroto stado Moje, stavljaju u iskušenje da ne sagledate nesreću koja dolazi, na koju vas upozoravam, idi i kazuj im što Ja tebi pokazah. Ako se veri i pameti dozovu i izmire se kao braća, može se izbeći propast koju si video po milosti Mojoj.
    Kazuj da sam te Ja poslao. Ja, koji sam jednom bio među vama i opet ću doći da konačno presudim, razdvojim verne i neverne, grešne i bezgrešne… Idi u planine, Mirićije! Posti dve godine, a onda na oči silnima iziđi, te im ovo kaži!“

    Mirićije posluša i ode u isposništvo na Suvobor. U zimu 1373. vrati se i krenu ka kneževskom Kruševcu. Usput je svraćao u manastire, kazivao monasima svoja viđenja, noćivao u sebarskim selištima i njima kazivajući isto. Predanje dalje kaže da Mirićija nisu poslušale ni velmože, a ni knez Lazar, te da ga je župan Nikola bacio u tamnicu proglasivši ga Lazarevim uhodom.

    Ponovljene greške

    Nakon nekog vremena obistinilo se Mirićijino predskazanje. Dve srpske vojske sudariše se pod Užicem i pogibe pet hiljada ljudi. Knez zapovedi da se zarobljeni župan oslepi usijanim železom i natera u monaštvo.



    U junu 1389. desi se kosovska propast, pogiboše oba cara, a Srbija utonu u petovekovnu tamu. Negde tih dana pao je u postelju, pa ubrzo i preminuo starac Mirićije.

    Rasen.rs


    Ljubav Ti i Ja!

  10. #10
    Najmoćniji srpski vladar posle Maričke bitke: Od župana Nikole strepeli su svi srpski velikaši, a najviše knez Lazar

    Junak o kom se isuviše malo govori i zna u srpskoj istoriji, a koji je zapravo jedan od najmlađih i najuspešnijih srpskih velikaša u srednjovekovnoj istoriji !Nosio je titulu župana i zvao se Nikola Altomanović.

    O njegovoj moći svedoče činjenice da je sa samo 20 godina vladao širokim prostorom od Rudnika do Jadranskog mora, pred njim su ustuknuli i bosanski ban Tvrtko, ali i Dubrovnik koji mu je čak plaćao godišnji danak od 2000 perpera kao zakonitom nasledniku krune Srbije. Od svih raških velikaša najveći sukob imao je sa knezom Lazarom budući da su ova dva velikaša bili jedini konkurentni za vladara cele Srbije nakon Maričke bitke. No, krenimo redom.

    Najpre o poreklu…

    Nikola Altomanović je rođen 1348. godine kao sin velikog župana Altomana Vojinovića i unuk velikog vojvode Vojina – rodonačelnika dinastije Vojinović i jednog od prvih ljudi kralja Stefana Dečanskog. Dinastija Vojinović ojačala je najviše u vreme cara Dušana, kada je Miloš Vojinović – najstariji stric Nikole Altomanovića pomogao caru Dušanu da svrgne Stefana Dečanskog sa prestola i potom ostao na njegovom dvoru.

    Nikolin otac Altoman imao je svoje posebne oblasti i titulu velikog župana. Držao je neke teritorije u zaleđu Dubrovnika. Mlađi Vojislav nosio je titulu vojvode i imao oblast ne tako veliku, a ni bogatu oblast; njena snaga bila tek simbolična. Najveći deo porodične baštine držao je još uvek otac – vojvoda Vojin, dok je stariji sin župan Altoman držao neke slabije teritorije, ali još uvek mnogo bolje od onih koje je imao Vojislav. Sudeći po kasnijim događajima izgleda da se braća, Altoman i Vojislav i nisu mnogo slagali te da su njihovi odnosi bili na ivici mržnje. Nakon smrti oca Altomanu su pripale sve očeve oblasti, dok je Vojislav kao mlađi počeo da razmišlja šta mu je činiti dalje. Na svojoj baštini nije mogao ostati i jedini mogući način da postigne bilo kakav uspeh je bio u tome da se obrati caru Dušanu i zadovolji se titulom stavioca na njegovom dvoru da bi naposletku bio uzdignut na rang kneza.

    Župan Altoman Vojinović odlučio je da se oženi Ratoslavom, ćerkom vojvode Mladena, rodonačelnika čuvene porodice Branković. Osim Ratoslave imao je vojvoda Mladen i sina Branka (otac Vuka Brankovića). Ratoslava i Altoman, kao što smo već naveli, 1348. godine dobili su sina Nikolu. Nikola Altomanović je imao samo sedam godina kada je umro veliki srpski car Dušan i kada je došlo do sukoba između stare raške vlastele i 24 člana nove vlastele koju je oko sebe Dušan okupio nakon krunisanja za cara.

    Vojislav Vojinović postao je vrlo uticajna ličnost na srpskom dvoru uz prilično nesamostalnog cara Uroša. Car Uroš, kao nesigurni mladić, bacio se u potpunosti u naručje lukavog Vojina i skoro da mu je prepustio sve državne poslove. U vreme kada se veliko srpsko carstvo krunilo i kada se vlastela otcepljivala, umro je veliki župan Altoman – 1359. godine. Mladi Nikola Altomanović imao je tek 11 godina u trenutku očeve smrti i bio prilično nespreman i nedovoljno zreo da preuzme očeve posede. Jedina je nada bila to da će stric – knez Vojislav, u to vreme možda i najuticajnija ličnost na carskom dvoru, možda pokazati rođačkih osećaja i pomoći maloletnom Nikoli da se održi. No, priliku da uzme i ona velika imanja koja je držao njegov brat Altoman, knez Vojislav nije imao nameru da propusti. Veoma brzo nakon Altomanove smrti, knez Vojislav je uzeo pod svoju kontrolu celokupno imanje koje je držao veliki župan Altoman.

    Način na koji je knez Vojislav preuzeo kontrolu nad Altomanovim imanjima danas je nepoznat, ali poznavajući knežev grub karakter i svu onu osionost koja je sada došla do punog izražaja uopšte ne treba sumnjati da je njegov postupak prema Nikoli i Ratoslavi bio krajnje grub i bezobziran. Njih dvoje su jednostavno oterani sa imanja koja su po pravu nasleđa trebali njima da pripadnu, ali je po mnogo realnijem pravu jačeg njih preuzeo knez Vojislav. Po svemu sudeći, knez Vojislav im je odelio par bednih sela koja su trebala da posluže Ratoslavi i Nikoli za izdržavanje i time na neki način umirio svoju savest.

    Nesumnjivo je da je ovakav postupak strica ostavio priličan utisak na mladog Nikolu Altomanovića, koji je stasao u mladića gajeći veliku mržnju prema njemu. Ni prema kome Nikola više nije osećao ni poštovanje, ni sažaljenje, a na kraju će se pokazati još ponajmanje prema članovima svoje porodice. Kada je knez Vojislav umro, pod nerazjašnjenim okolnostima 1363, Nikola Altomanović je imao nepunih 16 godina ali je bio dovoljno mudar i iskusan da oko sebe počne okupljati ljude koji su bili kivni zbog pohlepe kneza Vojislava i da se konačno osveti zauzimanjem njegovih teritorija. Kad je dovoljno stasao za ratničke pohode, sa nepunih 20 godina Nikola Altomanović je najpre zauzeo Rudnik. Imajući iza sebe dobru školu – počev od dede vojvode Vojina, preko strica Miloša i oca Altomana, mladog Nikolu Altomanovića cenili su zbog njegove spretne borbe za vlast.

    Danas ne postoji bilo kakva slika koja bi nam prikazala kako je Nikola Altomanović izgledao. Međutim, poznavajući to vreme, teško da nije bio zavidnog stasa i velike fizičke snage. Vlastela je poštovala samo onoga koga se lično bojala, a Nikola nije imao u šta da se pouzda osim u vlastitu snagu. On je morao da imponuje vlasteli samo ako je bio u stanju da na sebe navuče oklop i da u ruke stavi štit i mač, a o pojas buzdovan. Tek takvoga ga je vlastela mogla shvatiti ozbiljno.

    Polako se o mladom Nikoli Altomanoviću počeo širiti glas kao o bezumnom i opasnom, ali ipak i pored svega veoma hrabrom čoveku. Suprotstaviti se njemu je značilo sigurnu propast, ali pridružiti mu se značilo je sačuvati imanja i možda ih uvećati pljačkom nekog drugog nepokornog vlastelina. Od njega su počeli da strepe i Dubrovčani koji su, opkoljeni imanjima u posedu mladog Nikole, morali kasnije da mu plaćaju i godišnji danak.

    U to vreme je tzv. Raška vlastela na čelu sa Lazarom Hrebeljanovićem otpočela sa pravljenjem širokog saveza protiv Mrnjavčevića. Lazaru, tadašnjem staviocu na dvoru cara Uroša, bila je poznata već nadaleko čuvena sposobnost mladog Nikole Altomanovića, kog je pozvao da se pridruži u zajedničku borbu protiv Mrnjavčevića. Lazar je tada imao nešto više od 40 godina i bio vešt diplomata, a mladi Nikola tek 21. Kod srpskog grada Zvečana, kog je tada držao mladi Nikola Altomanović, odigrao se 1369. godine boj na Kosovu u kom su se sukobili Mrnjavčevići na jednoj strani i car Uroš Nemanjić, Lazar Hrebeljanović sa svojim zetovima i Nikola Altomanović na drugoj strani. Ovo je bitka u kojoj se pokazala sva odanost mladog Nikole i nenadano izdajstvo Lazara Hrebeljanovića.


    Naime, budući da je vojska Mrnjavčevića bila neuporedivo jača, Lazar se u toku bitke povukao ostavivši samog cara Uroša i mladog Nikolu na bojištu, i računajući da će Nikola tokom bitke poginuti požurio da mu preotme Rudnik, nesumljivo najbogatije mesto koje je ovaj držao.


    Dok su svi smatrali da je Nikola poginuo u boju koji se završio slavno po Mrnjavčeviće, o Altomanoviću se jedno vreme nije čulo ništa, pa bi se moglo pretpostaviti da je bio ranjen i da se u nekom od svojih zabitih zamaka lečio. U to vreme oduzet mu je i grad Zvečan i značajan deo vlastele se otcepio. Kako bi sačuvao svoju teritoriju koja se bila prostirala od Rudnika do Jadranskog mora, kovao je plan da okupi novu oružanu silu kojom će pokušati ne samo da zadrži ono što je ostalo već i da povrati izgubljeno, ali i da se osveti svima onima koji su ga izdali. Na prvom mestu to je bio Lazar Hrebeljanović koji ga je ostavio da se sam nosi na celokupnom vojskom Vukašina Mrnjavčevića. Drugi na njegovom spisku je bio Dubrovnik, a onda i stalni neprijatelj bosanski ban Tvrtko.

    Nikola Altomanović, kako bi dokazao da je preživeo izdaju u boju, dodaje sebi titulu velikog župana a pomoć za svoju osvetu traži od Ugarske, budući da su se teritorije koje je držao Altomanović graničile sa ugarskim zemljama. Na tom delu nalazila se Mačvanska banovina kojom je upravljao Nikola Gorjanski, čiju je pomoć mladi Nikola svesrdno prihvatio, nudeći za uzvrat svoje ratničke usluge Ugarskoj.


    Veliki župan Nikola Altomanović veoma brzo je povratio i osvojio one pozicije na kojima je i ranije bio. Svoju osvetu je najpre iskalio na Dubrovniku. Želeći da grad isprovocira župan je od njega zatražio isplatu svetodmitarskog dohotka koji je izvorno pripadao srpskom vladaru. Pred tada već 23-godišnjim županom ustuknuo je i bosanski ban Tvrtko koji je godinama izvodo napade na susedne Altomanovićeve teritorije. Međutim, mnogo iskusniji i mudriji od župana Altomanovića bio je knez Lazar. On je uspeo da na svoju stranu privuče staru rašku vlastelu i da se već smatra njihovim neformalnim starešinom. Pripremao je taktiku kako da oslabi Altomanovićev uticaj kod Ugara.

    Nakon Maričke bitke 1371. i smrti kralja Vukašina i despota Uglješe najmoćniju srpsku vlastelu činili su upravo župan Nikola Altomanović i Lazar Hrebeljanović, dok su braća Balšić delovala u primorju. Čekao se sudbonosni preokret – ko je od njih dvojice imao najveće ambicije da zavlada Srbijom?!

    Dok je župan Altomanović uvek spreman da potegne mač, osion je, nepromišljen i u mnogo slučajeva grub što može da bude i osobina mladosti, Hrebeljanović je stariji sa mnogo iskustva i veoma promišljen, pažljiv u ophođenju sa ljudima što mu donosi i dosta pristalica. Iako je sa Kosova 1369. pobegao Hrebeljanović je imao i ratničke krvi, ali on poteže mač samo onda kada je to potrebno ne junačeći se i ne srljajući u nepromišljene borbe poput Altomanovića. Dok Hrebeljanović zna i da popusti, župan to kao da ne ume. Svađa se svima i sa svima je u sukobu. Hrebeljanović nema takvih neprilika. Činjenica je da je Lazar osvojio najveći deo teritorija Mrnjavčevića dok je Altomanović uspeo da prigrabi samo one najbliže njegovom posedu.

    Ipak, Altomanović se 1372. nenadano odlučio za diplomatski pokušaj uputivši poziv Lazaru Hrebeljanoviću da se sastanu na nekom neutralnom mestu i izglade svoje nesporazume. Dogovor je bio da se sastanu nenaoružani u pratnji petorice isto tako nenaoružanih ljudi. Međutim, Lazar je procenio da je moguće da Nikola planira klopku, zbog čega je sa sobom poveo i veći odred ljudi koji je sakrio u neposrednoj blizini, pretpostavljajući da će i Nikola učiniti sličnu stvar. Knez Lazar se nije prevario da je reč o klopci, ali se prevario oko samog županovog plana. Nikola je unapred odredio mesto sastanka, posle čega je poslao svoje ljude da na njemu sakriju oružje i da ga pokriju slojem snega, posle čega su uklonili sve tragove svog boravka.


    Nikola i Lazar su se sastali na dogovorenom i otpočeli razgovor. Tokom pregovora su se županovi ljudi dočepali sakrivenog oružja i krenuli u napad, a samom Nikoli je doturen bodež kojim je on napao kneza Lazara zarivši mu oštricu u grudi. Na licu mesta su stradali dvojica Lazarevih pratilaca, posle čega su Nikola i njegovi ljudi krenuli u poteru za preostalom trojicom, smatrajući da je i Lazar mrtav. Lazara je sigurne smrti spasao veliki zlatni krst koji je nosio ispod odeće, koji je sprečio da ga sečivo probode, tako da ga je ono samo poseklo, teško ga ranivši. Uzbunjen vikom, na poprište sastanka je stigao Lazarev paž, koji je nešto dalje čuvao konje, i podigao teško ranjenog kneza Lazara na konja i spasao sigurne smrti.

    Krajnji rezultat ovoga sastanka i pokušaja županove osvete biće kasnije za nega kobne. Lazar je uspeo da pobegne od pogibije, ali je bio teško ranjen tako da je jedno vreme bolovao i nije se znalo da li će preživeti.

    Iako je Lazar tada bio bliži propasti nego ikad, županova opsesija Dubrovnikom odvratila ga je od dalje akcije prema Hrebeljanoviću. To mu je bila prva greška.

    Nedugo godina potom knez Lazar je svojevoljno postao vazal ugarskog kralja Ludviga I, da bi njih dvojica sa bosanskim banom Tvrtkom sklopili savez protiv mladog Nikole Altomanovića. Udružili su vojske i krenuli iznenada. Altomanović se sakrio u Užički grad koji je vrlo brzo opkoljen od strane kneza Lazara. Iako je ovo bio jedan od najbolje utvrđenih gradova u Srbiji, župan Nikola je ipak zarobljen.


    Lazar Hrebeljanović se i ovde pokazao kao vrlo promućuran političar – pošto nije želeo da rizikuje svoj glas smotrenog političara i naredi županovo oslepljivanje to je poverio njegovom sestriću Stefanu Musiću. Tako je ovaj politički okršaj dobio svoj epilog i svoga pobednika.

    Župan Nikola Altomanović iako oslepljen nije odmah umro već je živeo još dugi niz godina nadživevši sve svoje protivnike pa i samog Lazara nakon 1389. Lazar Hrebeljanović mu je u okviru svoje oblasti dodelio jedan deo teritorije koji je bio dovoljan da se župan izdržava. Istovremeno ostavio mu je i titulu župana, ali sigurno je da mu nije ostavio i veliku slobodu kretanja. Tako se župan spominje u jednom pismu od 7. decembra 1395. godine gde se obraća Stefanu Lazareviću (sinu kneza Lazara) i kneginji Milici gde ih moli da oni posreduju u nekom njegovom sporu sa Dubrovnikom. U to doba imao je oko pedeset godina. Nedugo potom je i umro.

    Na kraju, veliki župan Nikola Altomanović nesumnjivo ostaje najsilovitiji i neponovljivi lik inače bogate srednjovekovne istorije Srbije. Za života o njemu su pričane legende, a nakon smrti još i više u potpunosti iskrivljujući ono što je stvarno bilo.

    cf4.jpg

    Izvor: Dr Željko Fajfrić, “Veliki župan Nikola Altomanović”, internet izdanje, rastko.rs/opanak. rs


    Ljubav Ti i Ja!

Slične Teme

  1. Dinar - Istorija kovanja nase nacionalne valute
    By kosovka2 in forum Zanimljivosti
    Odgovori: 1
    Zadnji Post: 06.10.2018, 20:09
  2. NATO agresija protiv Srba
    By kosovka2 in forum Svet Oko Nas
    Odgovori: 1
    Zadnji Post: 02.10.2017, 21:48

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •