Slušajte radio Delta i Prijatelji - narodna muzika pomoću:
Winamp, iTunes   Windows Media Player   Real Player   QuickTime

Trenutna pesma: Loading ...
Bit rate:
Trenutno Slusalaca: /
Status servera:


Strana 2 od 5 PrvaPrva 1234 ... ZadnjaZadnja
Prikaz rezultata 11 do 20 od 44

Tema: Srbija- rastrzana zemlja - izbor iz stampe

  1. #11
    Kako su Srbi postali Hrvati

    Srbofobija je osnov hrvatskog identiteta. To vidimo svaki put kad se Hrvatska pokazuje u svom pravom svetlu: od dočeka fudbalera posle Mondijala 2018, preko neoustaškog orgijanja u Kninu povodom „Oluje“ sve do zabrane festivala ojkanja u Petrinji.Činjenica je da je ova mržnja često plod konvertitskog sindroma: ogroman broj današnjih Hrvata su potomci pokatoličenih Srba.

    Ruski naučnik i putopisac, Aleksandar Hiljferding, koji je sredinom 19. veka boravio u Bosni, zapisao je: “Srbin pravoslavni gde god živeo: u Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, Ugarskoj, Srpskoj kneževini, ima pored Crkve jednu veliku otadžbinu: Srpsku zemlju, koja je, istina, podeljena među mnogim vladavinama, no koja ipak postoji idealno kao zemlja jednog istog pravoslavnog naroda. On ima svoje predanje, zna za srpskog svetitelja Savu, za srpskog cara Dušana, za srpskog mučenika Lazara, za srpskog viteza Marka Kraljevića.

    Njegov sadašnji život je povezan sa narodnim tlom i sa pređašnjim životom. Srbin katolik odriče sve srpsko, pošto je pravoslavno, i ne zna za srpsku otadžbinu i srpsku prošlost. Kod njega postoji samo uža provnicijalna domovina; on sebe naziva Bosancem, Hercegovcem, Dalmatincem, Slavoncem, prema oblasti gde se rodio. On svoj jezik ne zove srpskim, nego bosanskim, dalmatinskim, slavonskim, itd. Ako on želi uopštiti pojam o tom jeziku, naziva ga naškim jezikom. No koji je to „naški“ jezik, on to ne ume da kaže. On zato ne zna da taj jezik nazove svojim pravim imenom, jer on sam nema opštu otadžbinu, opšte narodno ime. Van svoje uže oblasti u njega je samo jedna otadžbina: Rimokatolička crkva“. Zato je Vatikanu kasnije bilo tako lako da od Srba katolika načini Hrvate. Najcrnji ustaški zločinci iz Drugog svetskog rata (od Pavelića, preko Artukovića, do Luburića) bili su potomci pokatoličenih Srba, pretvorenih u Hrvate.

    To je bio povod da razgovaramo sa našim uglednim genocidologom, dr Vladimirom Umeljićem, čija se nova knjiga bavi upravo ovom temom.

    ILIRI KOJI SU SRBI

    Poštovani gospodine Umeljiću, Vaša nova knjiga, „Balkanski gambit Vatikana“, bavi se upravo ovom bitnom istorijskom temom – kako su Srbi katolici postali Hrvati. Koje su Vaše osnovne teze?

    Naučno obrazloženje ove studije proističe iz analize verifikovanih, primarnih istorijskih izvora, koji su predstavljeni, i bazira se na njihovom svedočanstvu, da se samo u periodu između 1846. i 1941. srpsko stanovništvo zapadno od Drine, sa dovoljnim stepenom matematičke verovatnoće, smanjilo za približno 2.000.000 ljudi a hrvatsko povećalo za približno isti broj.

    U prvoj liniji ova koincidencija probija svaki statistički okvir i vodi ad absurdum svaki iole normalni odnos nataliteta i mortaliteta u okviru ove dve populacije, a ni istorija nije ostavila nikakve pokazatelje o enormnim emigracijama (kuda bi trebalo da su između 1846-1941. otišli oni, u 1846. godini daleko mnogobrojniji Srbi?) i još neverovatnijim imigracijama (odakle bi trebalo da je zapravo došla tolika masa Hrvata i od 1846-1941. tako značajno pojačala svoju ubedljivo malobrojniju populaciju, u 1846. godini po mogućstvu oko 3,5 puta manju od srpske i to bez kasnije pridošle – prvo okupirane i potom anektirane – Bosne i Hercegovine a posle toga oko 4 puta manju?).

    Međusobna veza, jedna vrsta „povratne sprege“ između ovih brojki je neprevidiva, radilo se dakle o jednom jedinom, jedinstvenom procesu.

    Nije naravno teško zaključiti, da je – nezavisno od bioloških faktora – došlo do masovnog, vrlo specifičnog i samo jednosmernog prelivanja jedne populacije u drugu, sledeći, metaforički rečeno, do određenog trenutka principu „spojenih sudova“ (do izjednačenja ukupnog broja Hrvata i Srba) a potom principu „strme ravni“ (u dalju hrvatsku korist).

    Detaljna etnografska karta Austrijske carevine iz 1846. broji ukupno 813.300 Hrvata i 2.624.000 Srba na svojoj državnoj teritoriji, kao i 5.183.000 „Italijana i romanizovanih Srba“, koji naseljavaju – pored severnog dela današnje Italije, tada u sastavu habzburške države – čitavu obalu Istre i Dalmaciju, gde Hrvata inače uopšte nema. Čak i Slovenci su tada sa 1.167.300 ljudi bili znatno brojniji od svojih istočnih hrvatskih suseda.

    Karta dalje jasno razlikuje između Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, što se odražavalo i u zvaničnoj tituli austrijskog cara Franca Jozefa I. u odnosu na ove habzburške pokrajine (kralj Dalmacije, Hrvatske i Slavonije) a hrvatska staništa su grupisana oko Zagreba, ograničena između Varaždina na severu i Gospića na jugu, slovenačkih oblasti na zapadu i Slavonije na istoku. I u Slavoniji su, inače, Srbi 1790. bili većina, tako da je tu na pr. bila osnovana Kraljevina Slavonija (1745.), koja je 1849-1868. bila apsolutno nezavisna od Ugarske i Hrvatske

    Zaključno, kako Hrvati tako i Slovenci su tu klasifikovani kao podgrupa Iliro-Srba. To je inače sasvim odgovaralo stavu nemačke nauke u 18. i 19. veku (Bartenštajn, fon Taube, J. Šniker, itd.), koja je „pojam ilirstva vezivala za srpski narod (…) pisalo se o mnogobrojnom ilirskom „rascijanskom“ srpskom narodu rasejanom po čitavom Balkanu“ a samo usput su se pominjali „Hrvati, unijati (što po prirodi stvari znači da su dotični pounijaćeni pravoslavci, koji se već računaju kao pohrvaćeni) i neunijati.“

    Istovremeno se da konstatovati da je s druge strane tadašnjeg razgraničenja Balkanskog poluostrva, u Bosni i Hercegovini kao delu Osmanskog carstva, broj Hrvata bio po svemu sudeći neznatan, zanemarljiv dok ubedljivu većinu stanovništva čine Srbi. Kao „Turska Hrvatska“ („Türkisch Croatien“) označava se na ovoj drugoj etnografskoj karti Austrijskog carstva iz 1847., naime, omanji severozapadni granični prostor BiH i to samo na potezu Kamenica-Ostrovica-Stari Majdan-Jajce, mada i tu etnografska struktura govori o apsolutnoj srpskoj većini.

    KAKO SU SRBI POKATOLIČENI?

    Zar nije bilo Hrvata u Bosni i Hercegovini?

    O izvesnom hrvatskom prisustvu na pr. u Travniku, Livnu, Gornjem Vakufu, itd. mogao bi teoretski da govori – teoretski, jer su katolici bili i Slovenci, Mađari, Italijani, itd. – podatak da je „tu bilo katolika“, bez nacionalnog tj. etničkog predznaka dotičnih.

    Ovde se nudi i stavlja na diskusiju sledeći model razmišljanja: Po ovim austrijskim podacima se, dakle, u habzburškoj carevini 1846. nalazilo 2.624.000 nesumnjivih Srba i ako (vrlo minimalistički) pođemo od toga da se u okviru populacije od 5.183.000 „Italijana i romanizovanih Srba“ nalazilo samo na pr. oko 10% pokatoličenih Srba i tome dodamo neospornu srpsku većinu u tada osmanskoj Bosni i Hercegovini, onda se sa dovoljnom verovatnoćom može poći od toga da je tadašnji odnos brojčanog sastava Hrvata i Srba zapadno od Drine mogao iznositi (oko +/-) 850.000 prema (oko +/-) 4.000.000. Način realizacije cilja (odlučujuće promene prvobitne demografske slike), znači, vodio je od radikalne promene konfesionalne do dijametralne promene nacionalne strukture i sprovodio se kontinuiranim pokatoličavanjem i hrvatizacijom (= asimilacijom) Srba. Ultimativni dokaz masovnog pokatoličavanja Srba zapadno od Drine je, inače, lako dostupan, traži se i nalazi u fundusu najkompetentnijeg svedoka istorije u ovom slučaju, u arhivu vatikanske Kongregacije za propagandu vere (Congregazione de Propaganda Fide), jer to nije nikada bila nekakva tajna, već zvanična i otvorena politika Vatikana. Kako je, međutim, dolazilo do sledstvene hrvatizacije?

    Taj proces „iščezavanja“ Srba zapadno od Drine (i šire), kao što se u daljem izlaganju isto tako pokazalo, kontinuirano se nastavio i posle svetskih ratova, prvo u kratkovečnoj Kraljevini SHS, potom u Kraljevini Jugoslaviji, kao i u Titovoj komunističkoj državi, od kojih nijedna nije bila otvoreno papofilna, naprotiv.

    OD SREDNjEG VEKA NAOVAMO

    Kako je izgledalo pokatoličavanje Srba?

    U mojoj studiji je taj proces podrobno tematizovan i obrađen u Slavoniji, Dalmaciji, Bosni i Hercegovini, Dubrovniku i Hrvatskoj od Velike šizme pa do današnjeg dana. Pokatoličavanje se vršilo agresivnim „misionarenjem“ a najefikasnija metoda je bila prevesti vladara u rimokatoličku konfesiju jer se potom smatralo da su i svi njegovi podanici automatski konvertirali, od bana Bosne Stefana II Kotromanića (1314-1353.), preko Tvrtka I pa do Stefana Vukčića Kosače. Njih hrvatska istoriografija odmah posle pokatoličavanja proglašava Hrvatima. To bi svakako bilo isto toliko naučno tačno, kao kad bi Mađari proglasili Kosačinog sina vojvodu Vojislava Hercegovića Mađarom, jer se krajem XV veka pod pritiskom Turaka preselio u (tada mađarsku) Slavoniju i još 1514. bio zabeležen kao zaštitnik srpsko-pravoslavne crkve Svete Bogorodice kod sela Glogovnica ispod Kalnika ili pak kad bi Turci proglasili jednog drugog Kosačinog sina Stefana Hercegovića „čistokrvnim“ Turčinom, jer je prešao u islam, time označio početak masovne islamizacije srpskog življa u Bosni i Hercegovini i ušao u istoriju kao veliki vezir i veliki admiral Osmanske imperije, pod imenom Hersekoglu Ahmed-paša (srpski: Ahmed Hercegović). Ili kad bi pak Srbi proglasili vizantijskog cara Konstantina Velikog Srbinom, jer je on eto bio rođen u (današnjem) Nišu, odnosno Hrvati Marka Pola svojim sunarodnikom, jer je isti poticao sa (tada italijanskog, danas hrvatskog) ostrva Korčule, odnosno kad bi bilo ko proglasio Mojsija Egipćaninom, jer je bio rođen u egipatskoj metropoli Tebe (danas Luksor).

    Šta se dešavalo kasnije? Kojim pravcem se išlo na konverziju pravoslavnih u rimokatolike?

    Glavni vremenski period, koji se međutim ovde analizira, počinje od 1846.Istorijska situacija u ovom vremenskom periodu (do Prvog svetskog rata), znači kvalitativni i kvantitativni odnos snaga između politički dominantnih, državno organizovanih Austrijanaca i Mađara s jedne i njima (u različitoj meri) potčinjenih Hrvata i Srba s druge strane, govori vrlo izričito protiv pretpostavke da su Hrvati uopšte bili u stanju, imali mogućnosti i kapacitet da samostalno realizuju tako veliki projekat. Oni su se, naime, od nestanka svoje srednjevekovne države 1102. grčevito borili za goli opstanak već i svog narodonosnog predznaka „hrvatski“. Šta više i sama egzistencija dotične države izaziva naučnu skepsu, jer – da li su poznati bilo kada i bilo gde nekakvi vladari, kneževi, kraljevi koji nisu kovali sopstveni novac? I da li je ikada pronađen jedan jedini novčić dotičnih hrvatskih kraljeva?

    Nije dakle čudo da 1842. Slavonac Mato Topalović, rimokatolički sveštenik, profesor filozofije i književnik pisao: „Hej! vi visokomudri Horvati, koji nećete ništa da čujete o imenu ilirskom! Kojim pravom možete vi i pomisliti samo, da se naš narod južni, naš jezik, naša literatura imenom horvatskim ovjenča? Kažite mi molim vas, odkad vam se računa glavni vaš grad Zagreb da spada na Horvatsku? Ja u starini samo slavonsko ime tamo nalazim. “Bani totius Slavoniae,” imadiahu oblast od mora jadranskoga tia do Dunava. Gdi je tad Horvatska bila? … A de pokažite vi monetu, ili novac kraljevstva Horvatskog! Vidite ako ćete na to, imamo i mi dokazah za naše ime, i čim nekoji naši nesudjeni rodjaci i krasni prijetelji nastoje toga nas imena lišiti, tim nam to ime naše dražje i milije postaje…“

    Ispostavlja se, znači, da je hrvatizacija pokatoličenih Srba prvenstveno sledila austrijskom odnosno austro-ugarskom državnom rezonu u drugoj polovini XIX veka.Omiljena floskula hrvatskih vodećih elita, dakle, da je ovaj razvoj događaja samo „dokaz kulturne nadmoći Hrvata nad Srbima“ nema realnu osnovu tj. iole snagu argumenta, jer njihov doprinos ovom procesu je daleko ispod vatikanskog i austrijskog odnosno austro-ugarskog.

    Kakva je bila uloga hrvatskog sveštenstva u svemu tome?

    Uloga hrvatskog rimokatoličkog klira, kao jedne vrste „vatikanske pešadije“ na licu mesta ne sme se naravno potceniti, mora se odgovarajuće vrednovati. Potrebno je uzeti u obzir i izuzetno potenciranu, i socijalno-psihološki interesantnu čežnju njihovih vodećih elita – političke, intelektualne i klerikalne – da na bukvalno svaki način usklade stvarnost sa sopstvenom predstavom stvarnosti o „enormnom značaju“ svoje „tisućegodišnje nacije i državnosti“ („wishfull thinking“). Ovu metamorfozu mogao je, dakle, ostvariti samo neko ko je raspolagao enormnom voljom i mogućnostima, logistikom i iskustvom, stručnim i visoko motivisanim kadrom, preobilnim finansijskim sredstvima, milenijumski osvedočenom konsekventnošću pri sleđenju svojim ciljevima i, što je od esencijalne važnosti, bezrezervnom podrškom svetovnih vladara, nadležnih za dotičnu oblast. Od svih tih preduslova, Hrvati su tada posedovali samo želju/volju/motivaciju. Odgovor na gornje pitanje u suštini je vrlo jednostavan, to je samo mogao da bude Vatikan, svakako uz zdušnu pomoć tadašnje austrijske države, koja je do samog svog kraja, svog odlaska u istoriju (kao Austro-Ugarska) bila strogo rimokatolički, izrazito papofilno orijentisana.

    KAKO JE DUBROVNIK POHRVAĆEN?

    Jedno od najvažnijih poglavlja ove surove i teške knjige naše istorije tiče se Dubrovnika. Hrvat Gulisav u Držićevom „Dundu Maroju“ nije „našijenac“, on je iz daleka, jezik dokumenata Dubrovačke republike je latinski i srpski, a dubrovački gospari su se, u 19. veku, svi izjašnjavali kao Srbi rimokatolici. Šta se tu dešavalo i gde smo danas?

    Odgovoriću Vam sa nekoliko citata iz studije (gde su navedeni odgovarajući istorijski izvori): „Srpska obeležja u Dubrovačkoj republici mogu se pronaći svuda: u pesmama Srba Dubrovčana, u štampi koja je objavljena u Dubrovniku u XIX veku i početkom XX veka, u društvima koja su osnovana, u jeziku i književnosti starih Dubrovčana (…) Srbi katolici bili su nosioci srpske narodne misli u Dubrovniku u XIX veku i značajan činilac srpskog naroda. Smatrali su sebe ogrankom rastrzanog slovenskog naroda koji je govorio srpsko-dubrovački jezik. Otvoreno su se borili protiv poricanja o postojanju Srpstva u Dubrovniku, smatrajući da je jedno vera a drugo narodnost (…)“ „Dubrovački biskup Mato Vodipić u svom romanu Marija Konavoska, objavljenom u Zagrebu 1893. piše na pr. da je slava divan običaj i da se „uzveseljepije u slavu božju kao kod svih Srba, a napija se obično do pete čaše. One krsne zdravice, kako ih je i Vuk zabeležio, i danas se obavezno izgovaraju uz veselje, naročito na slavskom gošćenju. Uz živu srpsku tradiciju vezanu za pravoslavnu veru i prošlost čuvala se i hercegovačka nošnja pa je dubrovački nadbiskup morao da preduzima posebne mere protiv sveštenih lica koja nisu htela da odbace poznatu hercegovačku kapu“ (…) Na samom početku XX veka, Dum Ivan Stojanović, ugledni katolički sveštenik, pisao je: „Srbin sam po porijeklu i po čuvstvu, katolička mi crkva to ne brani, jer je ona univerzalna; kršćanstvo me uči, da ljubim bližnjega, pa ko je bliži od srpskoga naroda? Zvalo bi se ne biti kršćaninom, kad bi se vjere radi od svoga naroda odbio i njegovijem neprijateljem postao.“ (…)“ „U skladu sa sastavom stanovništva, koje se velikim delom naseljavalo iz hercegovačkog zaleđa, ali i sa opštim istorijskim kretanjima na ovom području, u srednjem veku na teritoriji Dubrovnika pored službe na latinskom jeziku služila se služba i na slovenskom jeziku. Te sveštenike su često, prema pismu kojim su se služili, nazivali „ćurilica” ili „ćirilica”. Iz tih perioda sačuvan je i veliki broj ćiriličnih natpisa na spomenicima (…) Najstarije dubrovačke srednjovekovne knjige su pisane ćirilicom – Dubrovački zbornik iz 1520, i takođe štampane ćirilicom – 1512. Služba blažene djeve Marije. Ćirilicom su pisane dve redakcije Aleksandride i drugo (…)“ Te činjenica ne govore, dakle, za iole hrvatski karakter dubrovačke kulture.

    Zar to nije pomalo neobično kad znamo da se Hrvati danas ponose duborovačkim nasleđem?

    To nije čudno, Ljudevit Gaj je tek je 1835. objavio proglas o napuštanju kajkavskog dijalekta i starog pravopisa, dakle dotadašnjeg hrvatskog narodnog i književnog jezika, i o prihvatanju štokavštine, znači standarda srpskog jezika, koji je definitivno u lingvistici utemeljio Vuk Karadžić, i novog pravopisa. A mnogo pre toga su u Dubrovniku već stvarali Cvijević, Komnen, Vetranović, Mavro Orbin, Gundulić, Džono Palmotić, Andro Pauli, itd. Da je on znao šta radi, šta prihvata i usvaja, i kome duguje ovu vrlo značajnu reformu hrvatskog jezika – uslovno rečeno, u izvesnom i samo pozitivnm smislu posrbljivanja, dakle obogaćivanja, zbližavanja i sinergičkog prožimanja dve kulture – svedoči i njegov sledeći iskaz: „Kako da se prepiremo što je kod Srbljah narodno, što li nije, kod Srbljah, u kojih od oltara do čobana ništa biti ne može što ne bi narodno bilo: kod Srbljah, od kojih mi jezik u svojoj mudrosti i u svom bogatstvu, i običaje u svojoj izvrsnosti i svojoj čistoći učiti moramo ako hoćemo da ilirski život obnovimo; kod Srbljah koji su u svetinji svoga srpstva onaj narodni duh i ono rodoljubstvo uzdržali, koji smo i mi u novije doba, radi sloge, pod prostranim imenom ilirstva novim životom uskrsnuli: kod Srbljah, koji su nama od starine sve sačuvali, a kojim mi malo ali sasvim ništa glede samoga narodnoga dati ne možemo (podvučeno od strane autora)?“

    VATIKAN I PAVELIĆ ZAUVEK ZAJEDNO

    Iako neki pokušavaju da Vatikan „rasterete“ od ustaškog nasleđa ( zarad dobrih „ekumenskih“ odnosa ), mi i danas vidimo da se hrvatski NDH identitet zasniva na snažnom poistovećenju Pavelićeve monstrum-države sa borbenim rimokatolicizmom. Ima li izlaza iz tog lavirinita?

    Uska simbioza klerofašističkog režima Ante Pavelića i hrvatskog katoličkog klera na čelu sa Alojzijem Stepincom a uz nesumnjivo znanje Vatikana povodom toga, koja je vidljiva i pri Srbocidu tadašnje hrvatske države 1941-1945, kao i pri genocidu nad Jevrejima i Romima, može se relativizovati ili poricati samo u okviru. Tzv. kontrafaktičke istorije i iz izuzetno nemoralnih, ideoloških motiva. Tome se nauka, naravno, mora permanentno i argumentovano suprotstavljati.

    Prva konsekvenca, koja proizilazi iz ovog istorijskog razvoja, nesumnjivo glasi da je poništavanje vere tj. odustajanje od svetosavskog pravoslavlja najsigurniji način „rasrbljivanja“, denacionalizacije, jer tada očigledno (iskustveno) stupa na snagu automatizam gubljenja i nacionalnog obeležja. Verski stožer se ispostavlja kao neophodni element individualne i socijalne svesti u Srba.

    To se dešavalo kao rezultat masivnog i koncertiranog spoljnog pritiska, kako od strane svog rimokatoličkog – državnog i socijalnog – okruženja, tako sigurno i od strane svojih i dalje pravoslavnih sunarodnika, koji su ih ne retko titulirali kao „Latine“ (ili „poturice“ u slučaju islamizacije) i šta više kao „izdajnike“, ali i kao rezultat čoveku svojstvene težnje da sebe identifikuje i pojmi kao – za sebe i druge – prepoznatljivo individualno i socijalno biće. To se, empirijski, retko dešavalo u ranim generacijima konvertita, ali prolazile su godine i – stotine godina. Jer pokatoličavanje je počelo već od Velike šizme 1054. a srpska nacionalna svest se kod pogođenih, kao što smo videli, velikim delom održala sve do polovine XIX veka. Tada je taj proces postao nepovratan, tada je stupila na snagu, isto tako empirijski poznata, „sopstvena dinamika događaja“, samoidentifikacija sa novom stvarnošću je postala imperativ egzistencije.

    Danas za Srbe postoje zapravo samo dve alternative, prva je odustati od sebe, sopstvene istorije i kulture, pomiriti se sa činjenicom vrlo izglednog nestanka svog duhovnog bića, svog imena i jezika, svog sopstvenog naroda.

    Da je ova mogućnost i posle Drugog svetskog rata ostala realna alternativa pokazuje upečatljivo i jedan dokument, poruka koju je jezuitski učenik, papa Pavle VI, uputio u drugoj polovini XX veka u Crnu Goru, a koja istovremeno potvrđuje a. da se prozelitska aktivnost rimokatoličke crkve i posle 2. svetskog rata nastavila nesmanjenim intenzitetom, ovde na primeru Crne Gore i b. da se od tada praktikuje jedna, uslovno rečeno nova, „ekumenska taktika“.

    Ovde samo kratki izvod iz pisma papskog ličnog izaslanika Frančeska Palovinetija od 28.12.1969, upućeno srpsko-pravoslavnom Mitropolitu crnogorsko-primorskom Danilu (Dajkoviću), sa ciljem uklanjanja Njegoševih moštiju iz srpsko-pravoslavne kapele na Lovćenu i njenog pretvaranja u rimokatolički spomenik i mesto hodočašća, kao deo pokatoličavanja Crne Gore:

    „Nosim Vam specijalnu poruku Svetog Oca Pape i njegovu poruku trebam lično da uručim, pa sam rado prihvatio ovaj naporan trud da se uz Njegov blagoslov obezbedi Vaša saglasnost i saučešće što se izričita želja Svetog Oca Pape, pa sam pošao na ovaj istorijski put koji treba da ovjekoveči Vas (…) Mnogo se postiglo i Sveti Otac Papa je veoma zadovoljan i predložio je da bi bilo najbolje da se skine ona mala kapela (na Lovćenu) i smjesti u muzej ili u Njeguše gde bi odgovaralo nameni, gde istorija tog vremena izumrlog starog naroda još jedino može da se vidi. Svima je jasno da sadašnji narod nema više ništa zajedničko sa nekadašnjim narodom orijentisanim velikosrpskom ideologijom koja je zloupotrebila ovaj narod koji eto, može se reći, potpuno izumire (…) Sv. Otac Papa je voljan da dade 500 miliona lira kao pomoć za izgradnju Mauzoleja koji ti hrabri ljudi tako uporno traže, pa će i Papina pomoć mnogo doprinijeti, pa će se samo tražiti da u Mauzolej budu smještene kosti Lucije Crnogorke (Ozane Kotorske)“

    Kako izgleda druga alternativa?

    Ona glasi, prosvetiti se i shvatiti da u diahronom svetskom projektu Vatikana, kao delu diahronog sukoba dve velike kulturološke tradicije u Evropi, jednostavno nema mesta za pravoslavne Srbe, da su i sve novotarske priče o ekumenizmu i jedinstvu samo novovremski nazivi za ostvarivanje vrlo starih ciljeva, koji su – još jednom – srpski narodni korpus već koštali još uvek neizbrojane milione duša.

    Na Srbima je, znači, da li će dopustiti da se ostvari želja Viktora Gutića od 28. maja 1941: „Ja hoću da služim Božijoj i narodnoj volji! Ovi nepoželjni elementi će u našim oblastima u najkraće vreme biti uništeni bez ijednog traga! Jedino što će ostati, to će biti zlo sećanje na njih (…)“ i papskog izaslanika Frančeska Palovinetija iz 1969. ili će razmisliti o rečima svog akademika Koste Čavoškog:

    „Svaki narod, ako hoće da opstane na vetrometinama istorije, mora znati šta je od samog početka bio, šta jeste i šta treba i dalje da bude u decenijama i vekovima koji su pred njim. Sve je to sadržano u pojmu nacionalne samosvesti.

    Razgovor vodio: Vladimir Dimitrijević

    Šira verzija teksta objavljenog u “Pečatu”

    Izvornik: Ljudi govore


    Ljubav Ti i Ja!

  2. #12
    Zašto je do temelja uništen Žrnov, grad-tvrđava na vrhu Avale?

    Ni dan danas ne postoji realno objašnjenje za temeljno uništavanje ostataka neprocenjive srpske istorije, osim hirovitosti jugoslovenskog monarha i duboke privrženosti masonima koji su navodno glavni krivci za nestanak Žrnova.

    Nekada se na mestu gde danas ponosno stoji spomenik Neznanom junaku na Avali čvrsto uzdizao srednjovekovni grad-tvrđava Žrnov ili Žrnovan. Gde su danas ostaci Žrnova, za koji više od polovina Beograđana čak ne zna ni da je postojao?

    Davne 1934. godine kralj Aleksandar Karađorđević, brutalno ga je uništio, sravniši ga sa zemljom, zanavek ga poslavši u zaborav. Zašto?

    Arheolozi tvrde da je Žrnov, grad na najvišem vrhu Avale, bio jedno od šest najvažnijih utvrđenja Srbije, kao i da je zlatno doba imao u vreme Srpske despotovine, a da je podignut na zahtev despota Stefana Lazarevića. Navodno je izgrađen na temeljima stare rimske osmatračnice, a ime je dobio po žrvnju koji je služio za meljenje rude nalažene u podnožju brda.

    Žrnov sredinom XV veka biva obnovljen i pod Turcima dobija ime Havala što znači smetnja, prepreka, pa odatle i naziv jedine beogradske planine Avala.

    Avala je za Osmanlije predstavljala „pravu razbojničku kulu, olovom pokrivenu sa koje su gospodarili beogradskom okolinom, koju behu gotovo opustošili“. Vremenom, utvrđenje gubi bilo kakav strateški značaj, i negde od XVIII prepušteno je zubu vremena

    Premda neprocenjiv za srpsku istoriju, kralj Aleksandar je rešio da minira ostatke grada kako bi se podigao kompleks spomenika Neznanom junaku po nacrtu čuvenog vajara Ivana Meštrovića. Kralj je Meštrovićeva izuzetno cenio, te je njemu bila prepuštena ne samo gradnja nekoliko kapitalnih spomenika koji su ukrasili ondašnji Beograd, ali i predratnu Kraljevinu Jugoslaviju.

    Meštrović je te „kobne“ 1934. godine dobio odrešene ruke, novac i moć da spomenik izgradi po svojim sopstvenim estetskim i simboličkim kriterijumima. Interesantno je da njegovo rešenje, iako prvobitno predstavljeno kao originalno delo, u stvari predstavlja izmenjenu kopiju grobnice persijskog cara Kira.

    Beogradska čaršija bila je zatečena i šokirana, međutim brojni apeli javnosti nisu urodili plodom, te je bez ijednog logičnog opravdanja, Žrnov bez traga nestao 19. aprila pre 79 godina. Interesantno je da je uoči poslednjeg miniranja stare tvrđave otkriven sloj iz rimskog razdoblja, gde su pronađeni cisterna s pitkom vodom kao i peć za pečenje hleba.

    Na novopečenim ruševinama fotografisao se sam kralj, a po koji kameni ostatak prenet je u podavalsko selo Beli Potok.

    Ni dan danas ne postoji realno objašnjenje za temeljno uništavanje ostataka beogradske istorije, osim hirovitosti jugoslovenskog monarha i duboke privraženosti masonima koji su navodno glavni krivci za nestanak Žrnova.

    O čemu se, naime, radi? Kralj Aleksandar i Meštrović bili osvedočeni masoni, a srpska prestonica Beograd je u vreme kraljevine Jugoslavije smatrana je značajnim uporištem svetske masonerije. Navodno je upravo po njihovom nalogu sagrađen mauzolej na najvišoj tački Avale, na vrhu sa istaknutom piramidom, glavnim masonskim obeležjem.

    U prilog ovoj pretpostavci ide i podatak da je ceremoniju otvaranja spomenika jugoslovenski monarh otpočeo držeći srebrni čekić u ruci, koji spada među osnovne simbole i alatke kod masona.

    Nešto logičnije, ali nedovoljno jako objašnjenje za vandalski čin rušenja starog grada jeste kraljeva manijakalna opsesija jugoslovenstvom koje je simbolizovano u „Karijatidama“ – kamenim skulpturama žena u narodnim nošnjama iz šest Banovina kraljevine Jugoslavije. Simbol srpstva – grad Žrnov morao je da ustupi mesto spomeniku novog svetskog poretka, i Aleksandar je kao jugoslovenski, a ne srpski kralj to oberučke prihvatio.

    Osnove kompleksa svečano su otvorene na Vidovdan 1934. godine, a čitav je završen tačno četiri godine kasnije, što kralj Aleksandar nije ni doživeo, stradavši u atentau u Marselju.

    Za kraj, prenosimo interesantan zaključak iz knjige „Žrnov, srpski Avalon“ istoričara Radovana Damjanovića: „Srpski prostor posebno oko Beograda je prepun brda, zašto se spomenik nije zidao na praznim planinskim vrhovima, ili je to, jedna od akupunkturnih tačaka srpske zemlje koje ne smeju da ostanu nepokrivene!?„

    Izvor: istorijamisterija.blogspot.com


    Ljubav Ti i Ja!

  3. #13
    Pola Šiptara na Kosovu – izbeglice iz Albanije!

    REPUBLIKA SRPSKA KRAJINA
    VLADA I SKUPŠTINA U PROGONSTVU
    11000 Beograd, Zmaj Jovina 15,
    Br. 7/19 1. jun 7527 (2019)


    Ovih dana je sve stanovnika Republike Srbije zaprepastio upad naouružanih Šiptara u 4 opštine na Kosovu i Metohiji, u kojoj su Srbi većinsko stanovništveo, a ukojima su Šiptari izvršili premlaćivanje, ranjavanje i hapšenje Srba – uz rušenje kuća, prodavnica i drugih objekata, itd.

    Zanimljivo je, da nijedan od državnika u Republici Srbiji nije spomenuo istinu o Šiptrarima – stanovnicima Kosova i Metohije, od kojih polovina nema državljanstvo Republike Srbije, nego su u njoj izbeglice iz Albanije, a kao izbeglice ne mogu u Srbiji da nasilno odcepljuju njene teritorije, jer je takva delatnost kažnjiva i nedopustiva po zakonima svake članice Ujdinjenih Nacija (SAD, Nemačke, Britanije, itd). To je jednostavno – stranci se ne mogu mešati u unutrašnje poslove nijedne države u kojoj su prihvaćeni kao izbeglice – što je slučaj s polovinom šiptarskog stanovništva na Kosovu i Metohiji.

    Vlada Republike Srpkse Krajine je o ovome izveštavala sve državnike Republike Srbije, Cene Gore i Republike Srpske od 1942. godine, ali nijedan od njih (do danas) nije o ovoj istini obavestio Ujedinjene nacije, međunarodno susdstvo, Evropsku uniju…
    U prilogu Vam dostavljamo o tome dopis Slobodana Jarčevića, koji je objavljen i u javnom glasilu davne 1993. godine.

    Molimo da ove podatke dostavite državnicima, novinaroma, naučnicima i i naučnim ustanovama u zemljama gde boravite.

    S poštovanjem,
    Brako Bibić, sekretar Vlade

    BIVŠI SRBI – ŠIPTARI

    KOLIKO ŠIPTARA ŽIVI NA KOSOVU I METOHIJI I ČIJI SU DRŽAVLjANI

    DOKUMENT REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE O STRADANjU SRBA[1]


    Krajem 1992. godine, Vlada Republike Srpske Krajine je više puta obaveštavala vlade SR Jugoslavije, Republike Srpske, Republike Srbije i Republike Crne Gore, da se srpski interesi mora da brane u svakoj od srpskih država, zajedničkim snagama. Upozoravala je, da zanemarivanje odbrane bilo kojeg srpskog kraja, ili bilo kojeg dela naroda, dovodi u opasnost sve druge srpske zemlje i ceo narod. Jedno od tih upozorenja je poslano u sve prestonice srpskih država krajem 1992. godine i odnosilo se na podatak, da je na Kosovu i Metohiji izvršen falsifikat u popisu stanovništva 1981. godine, kad je prikazano, da je Šiptara 1.700.000, iako ih je bilo najviše oko 850.000. U ovom osvrtu, Vlada Republike Srpske Krajine je upućivala, da je od presudnog značaja registracija onih Šiptara i njihovih potomaka (oko 300.000) koji su, od 1941. do 1990, prešli iz Albanije u Jugoslaviju i nikad nisu podnosili molbe za prijem u jugoslovensko državljanstvo, pa su, zakonski, stranci, ili azilanti – kako se (pridošli strani državljani) označavaju u svakoj zemlji. Preporučeno je vladama SR Jugoslavije i Republike Srbije, da se ovim albanskim državljanima izdaju lične karte i pasoši za strance, kako je to regulisano međunarodnim pravom, čime bi im se onemogućilo antidržavno delovanje u SR Jugoslaviji, jer bi u slučaju da to čine, mogli biti vraćeni u zemlju porekla (Albaniju).

    Varijantu dokumenta o etničkoj slici stanovništv na Kosovu i Metohiji, Vlada Republike Srpske Krajine je prevela na engleski jezik i dostavila Ujedinjenim nacijama, drugim međunarodnim organizacijama, ambasadama u Beogradu, srpskim udruženjima, svetskim informativnim agencijama i pedesetorici novinara akreditovanih u Ujedinjenim nacijama – na konferenciji za štampu predsednika Republike Srpske Krajine, Gorana Hadžića, u Njujorku, u januaru 1993. godine.

    Nažalost, nijedna medijska kuća u svetu nije ovom dokumentu pridala važnost i verovatno da on nije publikovan. “Književne novine” ga objavljuju prve i to sa zakašnjenjem od 9 godina – u vreme kad vlade Republike Srbije i SR Jugoslavije ne mogu primeniti one mere na KiM koje im je savetovala Vlada Republike Srpske Krajine i koje su, tada – 1992, bile moguće.

    Ovaj dokument je zaveden u Ministarstvu za inostrne poslove Republike Srpske Krajine pod brojem: 845/93. Preveden je i na ruski jezik i dostavljen novinarima Rusije, ali ni ruske redakcije mu nisu poklonile nikakvu pažnju. Njegov sadržaj prenosimo doslovno:
    “Kosovo i Metohija bile su autonomna pokrajina u bivšoj Jugoslaviji. Njeno većinsko šiptarsko stanovništvo uživalo je veća nacionalna prava nego manjine u drugim evropskim državama. Nastava na albanskom jeziku obavljana je od osnovnih škola do univerziteta.
    Privreda Pokrajine je bila nezavisna u odnosu na državne organe Republike Srbije. Banke Pokrajine su, takođe, bile nezavisne. Pokrajinske veze sa Albanijom, u oblasti prosvete, kulture, privrede i trgovine, takođe, nisu kontrolisane od strane Srbije. Svi poslovi bili su u nadležnosti predstavnika šiptarskog naroda.

    Pokrajinski organi su imali svoje predstavnike u ustanovama Republike Srbije i Jugoslavije, dok niko iz Republike Srbije nije mogao biti biran za člana organa uprave Autonomne Pokrajine Kosova i Metohije. Bez obzira što je, kako smo naveli, među ministrima i članovima Predsedništva SFR Jugoslavije bilo Šiptara sa Kosova i Metohije.
    Šiptari su imali sva manjinska prava, ali njima nisu bili zadovoljni, jer su pripremali odvajanje AP KiM od Republike Srbije i pripajanje Republici Albaniji. Takav korak je bio i u planu fašističkih zemalja, pa i u programu komunističkih partija tokom Drugog svetskog rata. Prema njemu, okupatorska fašistička vlast je (1941-1945) preselila desetine hiljada Šiptara iz Albanije na Kosovo i Metohiju i dodelila im zemlju i kuće prognanih Srba. (Ti Šiptari, i danas, predstavljaju potencijalne delove vojske eventualnog agresora na Jugoslaviju).

    Posle Drugog svetskog rata (1945), komunistička partija je u ovoj oblasti nastavila politiku fašista. Tito je proglasio zakon – po kojem je omogućen ostanak na Kosovu i Metohiju preseljenih Šiptara iz Albanije. Po istom zakonu, zabranjeno je prognanim Srbima sa Kosova i Metohije, da se vrate na svoja oteta imanja. Oni Srbi koji su se vraćali, ubijani su ili zatvarani. No, time nije bilo završeno preseljavanje Šiptara (stranih državljana) u ovu oblast Srbije. Masovno preseljenje Šiptara iz Albanije je usledilo i između 1945. i 1948. Kasnije, kada je bila zatvorena granica između Albanije i Jugoslavije, Tito je, tajno, na Kosovo i Metohiju nastavio naseljavanje šiptarskih porodica iz Albanije. U isto vreme, sprovođen je intenzivan program progona Srba iz Autonomne Pokrajine Kosova i Metohije. Ovaj period možemo nazvati vremenom etničkog čišćenja Srba u bivšoj Jugoslaviji.
    Koristeći se samoupravom u Jugoslaviji, šiptarsko rukovodstvo na Kosovu i Metohiji je automatski strane državljane (preseljene iz Albanije) upisivalo u knjige državljana SFR Jugoslavije (bez zakonske procedure o prijemu u državljanstvo) i dodeljivalo im kuće i oranice prognanih Srba, iako, po jugoslovenskim zakonima, stranci nisu mogli posedovati nekretnine.

    Niko od Šiptara iz Albanije nije podnosio molbu za prijem u jugoslovensko državljanstvo. Zato je skoro polovina današnjih Šiptara u Jugoslaviji sa stranim državljanstvom. Na osnovu nacionalnih zakonodavstava, svaka zemlja u svetu, u tom slučaju i Jugoslavija, može doneti rešenje o otkazivanju gostoprimstva strancima. Posebno u slučajevima kad se bave podrivanjem društvenog uređenja i otcepljenjem dela jugoslovenske teritorije.

    U nameri da otcepe Kosovo i Metohiju od Jugoslavije (i Srbije), Šiptari su se koristili samoupravom, pa su, između ostalog, uspeli da falsifikuju i podatke prilikom popisa stanovništva. Tako je poslata informacija u svet da na Kosovu i Metohiji živi mnogo više Šiptara, nego što ih je u stvarnosti. Sabirani su i živi i mrtvi Šiptari. Upisivane su u popisne liste šiptarske porodice i po tri puta: jednom u selu, jednom u gradu i jednom u inostranstvu.

    Tako je isfabrikovana cifra od 1.700.000 Šiptara na Kosovu i Metohiji.
    Jedan od naučnika u Beogradu je, čije istraživanje ćemo uskoro objaviti, zaključio da na Kosovu i Metohiji nema više od 850.000 Šiptara. Do ovog broja Šiptara, došao je na osnovu izračunavanja broja stanovnika na određenom području – na osnovu pet naučnih metoda:

    1) prema broju rođene dece u jednoj godini,
    2) broju umrlih u jednoj godini,
    3) količini potrošenog hleba u jednoj godini,
    4) količini potrošene soli u jednoj godini i
    5) broju pacijenata u medicinskim ustanovama u jednoj godini.

    Ako, sada, imamo u vidu da je skoro polovina od 850.000 Šiptara sa stranim državljanstvom, u tom slučaju Jugoslavija može da se odnosi prema njima kako je to predviđeno dokumentima OEBS-a, OUN i praksi u Međunarodnoj zajednici. Šiptari – državljani Albanije ne mogu imati veća prava od onih koja su predviđena za strane goste ili strane radnike u Jugoslaviji. To bi Međunarodna zajednica morala da ima u vidu – kad god se bavi pitanjima opštih ljudskih prava.

    Jugoslavija, kako je navedeno, pružila je nacionalnim manjinama šira prava od bilo koje druge države. Šiptari su, i kad su strani državljani, izjednačeni u pravima s državljanima Jugoslavije. Zato je neshvatljivo da Međunarodna zajednica optužuje Jugoslaviju da ne priznaje prava nacionalnim manjinama. Možemo samo da se upitamo, kako će ovu nečasnu politiku savremenih državnika oceniti Istorija”.

    Beograd, 16. 4. 2002.
    Slobodan Jarčević

    Napomena:
    [1] Pisano za “Književne novine“. U februaru 1993, delegacija RS Krajine je predala ovaj dokument kopredsednicima Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji i akreditovanim novinarima u UN u Njujorku – na engleskom jeziku. Predat je i ministru za inostrane poslove SR Jugoslavije Vladislavu Jovanoviću, s preporukom da se izvrši popis stanovništva na Kosovu i Metohiji – da bi se utvrdio tačan broj stanovnika i broj onih koji su državljani Republike Albanije. Ništa nije učinjeno – ni u Beogradu, ni u Njujorku.

    koreni.rs


    Ljubav Ti i Ja!

  4. #14
    CIA OTKRILA VELIKU TITOVU TAJNU Pogledajte zašto je MARŠAL prebacio čak 70 USPEŠNIH FABRIKA iz Srbije u Hrvatsku i Sloveniju

    Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internetu 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata (dokument RDP80 – 00810A008600430009 – 4)


    Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb i Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore. CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu.

    Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955. izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja „planula“ dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s druge.

    U izveštaju CIA – RDP80 – 00810A008600430009 – 4 doslovno stoji da je sve rešio Tito. Navodno je „odložio pripreme za transfer srpskih fabrika u interesu jedinstva partije“, ali je bilo očigledno da je „podržao Slovence i Hrvate“.

    Okosnica razdora, uz „transfer fabrika iz Srbije u Sloveniju kada stručnjaci za električnu energiju budu na raspolaganju“, bio je i „predlog za promenu rute dotadašnje Jadranske pruge“, koja je vodila od Beograda ka Baru, ka poželjnijem pravcu: Beograd – Sušak (danas deo Rijeke).

    Jedna od omiljenih tvrdnji srpskih nacionalista tokom ratnih devedesetih godina je bila da su Slovenija i Hrvatska „ekonomski procvetale na račun Srbije u sklopu paklenog plana Josipa Broza i njegovog consigliere-a (savetnika) Edvarda Kardelja“. Na neki način je ovim izveštajem CIA dobila potvrdu: organizovano je premeštanje više od 70 fabrika iz Srbije.

    Navodi se da je u Osijek otišla fabrika sapuna, u Zagreb fabrika baterija, iz Beočina su u Split poslati – postrojenje za proizvodnju cementa, a takođe u Split je za potrebe brodogradilišta prebačena divovska metalna presa iz Kragujevca (tada najveća na Balkanu), čitava jedna električna centrala iz Srbobrana završila je kod Kranja, između ostalog čak i ergela rasnih konja iz Stare Marovice kraj Bačke Palanke…

    Ondašnji poznavaoci prilika tvrde da je „Fabrika automobila Maribor“, poznata po „tamićima“, osnovana odlukom Ministarstva teške industrije – fabrika kamiona iz Industrije motora Rakovica razmontirana je i s kompletnom tehničkom dokumentacijom premeštena u Sloveniju.

    Srpski ekonomisti su devedesetih godina prošlog veka tvrdili da bi „Srbija danas bila balkanski Japan, a Hrvatska i Slovenija njeni Vijetnam i Laos“ da je srpsko i crnogorsko rukovodstvo na ovakve namere smelo da kaže odlučno – „ne“.

    Ali, Petar Stambolić i Blažo Jovanović, učesnici rasprave sa srpske i crnogorske strane, nisu se usudili Titu da kažu ni „a“. Predsednik SFRJ ih je zbog poslušnosti nagradio brojnim foteljama.

    Stambolić je bio i ministar finansija Srbije, potpredsednik Vlade Srbije, predsednik Vlade Srbije, predsednik srpske Skupštine, ministar poljoprivrede vlade FNRJ, predsednik Savezne narodne skupštine, prvi čovek Saveznog izvršnog veća.

    Političku karijeru je obogatio i predsednikovanjem Predsedništvu SFRJ.

    Blažo Jovanović nekada nije mogao ni da se seti koje je sve funkcije obavljao u Crnoj Gori i na saveznom nivou.

    alo.rs


    Ljubav Ti i Ja!

  5. #15
    АЊА ФИЛИМОНОВА САРАДНИК РУСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА: Србију чека 25 мрачних година

    26-10-2014

    Велика Албанија, у којој ће бити Косово, није нешто што лебди у ваздуху, већ ће за пет година постати реалност за Србију.

    Тако ће почети тотална албанизација балканског простора, а за српски народ период од наредних 25 година представља мрачну перспективу, рекла је у интервјуу Ања Филимонова, научни сарадник Института за словенске студије Руске академије наука и главна уредница интернет портала „Фонд стратешке културе на српском“.


    - Пројекат велике Албаније добио је некакав нови импулс. Изгледа да је Запад прошао прву фазу, она је завршена 2008. године, проглашењем независности Косова, а сада је фаза учвршћивања такозване „независности“ и ширења на регион. То очигледно иде на неколико нивоа и у неколико праваца. На примеру југа Србије, односно општина Прешево, Бујановац и Медвеђа видимо како се полако али сигурно догађа то учвршћивање. Да ли то треба да брине Србију? Оно што би требало да брине државни апарат Србије јесте учвршћивање које може да се одигра путем повезивања са образовним системом Албаније и Косова, укључујући и југ Србије, где се такође образују неки програми налик онима у Албанији и на Косову. Значи, сада је посебно угрожен југ Србије. Постоје и економски пројекти којима се југ Србије повезује са Приштином, а то укључује и заједничка заседања локалних управа са чиновницима такозване „Републике Косово“. Пројекат велике Албаније остварује се и путем повезивања Косова и Албаније, што показује и свечано отварање ауто-пута. Границе између Албаније и Косова заправо не постоје. Само је питање времена када ће Албанија и територија такозване „Републике Косова“ бити уједињене. Остаје да се види да ли ће то бити и формализовано, али ће се то фактички догодити. Ко споља гура пројекат велике Албаније? Сви ми знамо да српска полиција нема никакав приступ Великом Трновцу, који је “чвор” за наркотике. Ту је реч о криминализацији српског простора и део пројекта велике Албаније. Није узалуд Запад стварао ову зону девијантног криминала, хаоса и ужаса. Они имају велики новац и инструменте, па само јака држава може да се томе супротстави. Запад инсистира да држава мора да буде слаба. Само јака држава ће елиминисати све ове опасности са којима се суочава Србија. Дакле, велика Албанија заједно са Косовом није нешто што лебди у ваздуху, већ ће за пет година постати реалност за Србију. Тако ће почети тотална албанизација балканског простора. За српски народ период од наредних 25 година представља мрачну перспективу, што је последица не само политике Запада већ и унутрашње српске политике која дозвољава доношење закона о националним мањима који су погубни. Извор: Ало


    Ljubav Ti i Ja!

  6. #16
    Ања Филимонова: Необјашњиво зашто Сергеј Лавров упорно лобира за независно Косово

    05-06-2019

    Обраћање Александра Вучића у парламенту Србије, у коме је саопштио да постоји могућност напада Албанаца на север Косова, и каснији упад албанских терориста у рејоне насељене Србима, могу да се доведу у директну везу. Такво мишљење је за Евроазија дејли (EADaily) изнела Ања Филимонова, руски стручњак за Балкан.


    Подсећамо да је председник Србије 27. маја поднео Народној скупштини извештај о Косову и Метохији. Према његовим речима постоје само две варијанте решења косовског питања: „нормализација односа“ са Албанцима и замрзнути конфликт. При томе, замрзнути конфликт, како тврди Вучић, суштински и није решење, зато што њега „Албанци могу да одмрзну“ у сваком тренутку, једноставним нападом на Србе, а само је питање дана када ће се то догодити. У рано јутро 28. маја Албанци су заиста испровоцирали сукобе на северу покрајине, пошто су тамо, под изговором „борбе са организованим криминалном“, увели своје оружане формације.

    Филимонова је подсетила да није нико други већ сам Александар Вучић, у априлу 2013. године, у потпуности ставио Албанцима на располагање север Косова.

    „Србија је Бриселским споразумом добровољно и једнострано, у условима мира, укинула своју полицију, правосудни систем, органе безбедности и цивилну заштиту на територији целог Косова, укључујући и север. До тог момента Албанци нису имали приступ на север Косова. Чак ни Немци и Италијани у време нацистичке окупације током Другог светског рата нису се одважили да одузму од Срба север Косова. То је урадио Александра Вучић“, казала је Филимонова.

    Према мишљењу овог балканолога, све рунде разговора које су уследиле после потписивања Бриселског споразума донеле су Београду веома сумњиву корист, иако председник Вучић и министар иностраних послова Ивица Дачић покушавају да представе као дипломатски успех то што се Србија вратила за преговарачки сто.

    „Ту је, по свему судећи, једини успех садржан у речи ’сто‘, зато што никаквих других успеха и није било. Током преговора српска страна је препустила сепаратистима из Приштине све атрибуте суверености и државности који су им били неопходни, почев од границе, царина, матичних књига итд. Не постоји ни једна тачка у тим преговорима коју би Србија могла да рачуна као своју макар и минималну победу“, истакла је Филимонова.

    При том је Филимонова скренула пажњу на позицију коју је Министарство иностраних послова Русије заузело у регулисању косовског проблема и то у оном делу који се тиче његовог односа према испуњавању Бриселског споразума и формирању Заједнице српских општина од косовских општина са српском већином.

    „Потпуно је необјашњиво зашто све време Сергеј Лавров упорно лобира за пројекат независног Косова. Ја знам да се ова оцена чини, једноставно речено, невероватном. Међутим, ако се осврнемо на изјаве Лаврова, видећемо да он у њима стално помиње како Албанци нису формирали Заједницу српских општина на Косову. Заједници српских општина је посвећен један део Бриселског споразума, који под Заједницом подразумева некакво удруживање српских општина ради решавања специфичних животних проблема у оквирима тзв. Републике Косово“, изјавила је Филимонова.

    Овој Заједници, према објашњењу експерта, ни у оквирима Бриселског споразума нису додељене никакве извршне функције. Чак и ако буде формирана, Заједница ће представљати дуплирање већ постојећег система удруживања косовских општина, што је самим Албанцима непотребно, додала је Филимонова.

    При том она наглашава, да је у свему томе најважније то што Бриселски споразум признаје уставно-правни поредак тзв. Републике Косово на целој територији покрајине. „Следствено, Заједница српских општина је само један сегмент независне тзв. Републике Косово. Позивати Приштину да нешто изврши на својој територији, представља из угла Русије која не признаје независност тзв. Републике Косово – правни апсурд“, рекла је она.

    Према мишљењу овог стручњака, инсистирањем на формирању Заједнице српских општина питање Косова и Метохије, које је несумњиво питање очувања српске државности, пребацује се на терен заштите права националних мањина. „У том правцу Вучић упорно гура руско руководство, а оно следи његов курс, не схватајући суштину оног што се збива“, сматра Филимонова.

    Према мишљењу овог историчара, Александар Вучић не мења стратешки курс и „упорно ради на томе да тзв. Република Косово стекне све атрибуте суверене независне државе“. Она подсећа да формирање војске тзв. Републике Косово није изазвало никакве контрамере, осим козметичких. „Иако је ту ствар требало подићи на такав ниво да она изазове протесте светских размера“, сматра експерт.

    Ања Филимонова је мишљења да садашњи догађаји на Косову и Метохији, са упадом албанских оружаних формација на север покрајине и хапшењем Срба, представљају репризу онога што се догодило крајем лета 2018. године, када је „Вучић исто тако најавио албанску агресију, а онда се Хашим Тачи са инспекцијом возио по језеру Газиводе, на шта има пуно право, јер му је Вучић у потпуности предао територију Косова“.

    Филимонова сматра да је циљ таквих провокација застрашивање не само српске јавности, већ и руководства Руске Федерације, и то тиме да су Албанци „у потпуности спремни да испровоцирају или локални рат или одмах Трећи светски рат“.

    „Под тим утиском код руске стране моментално долази до менталног колапса, зато што Русија, заиста, није спремна да војно делује на Балкану. Заправо, таква дејства су практично неостварива ако имамо у виду ваздушни простор НАТО-а. У таквој ситуацији Русија би била стављена у безизлазни положај, јер не би могла да пружи војну помоћ Србији и тиме би изгубила преостали међународни престиж. То је најнепосреднија претња међународној позицији Руске Федерације“, сматра Филимонова.

    Према њеном мишљењу, директно застрашивање Русије има само један циљ – да се што пре изврши предаја Косова. „Упорно се понављају сцене које показују да Албанци у потпуности владају ситуацијом, сви други су беспомоћни и нико ништа не може да учини. Тиме ће Вучић ултимативно довести Русију у безизлазну ситуацију, објаснивши јој да нема другог излаза осим међународног признања тзв. Републике Косово и додељивања тзв. Косову места у УН“, објаснила је Филимонова.

    Према оцени експерта, све изјаве Вучића имају радикално антинационални и антидржавни карактер. „Он је већ својом реториком довео народ до тачке кључања и до потпуне дезоријентације.“ Српски парламент је потпуно парализован, уосталом садашњи његов сазив је изабран само да би служио Вучићу као безопасни ослонац у свим његовим активностима. Политичке снаге, па и оне које дефинишу себе као опозицију, из низа разлога не могу да предузму адекватне мере, те смо стога сведоци потпуне слободе деловања Александра Вучића, који води регион ка потпуној дестабилизацији“, изјавила је она.

    При том је Филимонова подвукла, како се на признању Косова „ствари очигледно неће завршити“. По њеном мишљењу већ се актуелизује питање Републике Српске. „И шта ће сада да уради Русија? Да ли ће да затвори очи пред тим да Вучић очигледно испуњава задатак истискивања руског фактора са Балкана? Јер целокупни пројекат реализације албанских интереса има само један смисао – избацивање Русије из региона“, закључила је Филимонова.
    pravda.rs


    Ljubav Ti i Ja!

  7. #17
    Шиптарима ће позлити: Милијана Балетић дала предлог разграничења, али са Тираном. Погледајте мапу

    Новинарка Милијана Балетић каже да је истина да само разграничење може да донесе мир између Срба и Шиптара, али да Србија треба да се разграничи са Тираном, а не са Приштином која је део Србије.

    Она је гостујући у емисији продукције “Центар” изнела свој предлог о разграничењу који би подразумевао реципроцитет, односно да би Албанија морала да да део своје територије за замену за део територије Космета. По њеном предлогу Србија би добила Скадар и изашла на море.

    Она је такође објаснила да би све светиње остале саставни део Србије, а да би након разграничења Шиптари требало да се одселе из делова Србије где их још буде и преселе се у Албанију.

    pravda.rs



    Ljubav Ti i Ja!

  8. #18
    Izašlo 400 netaknutih SRPSKIH TENKOVA, a u NATO šok:
    Na današnji dan okončana agresija Zapada na SRJ


    Pre tačno dve decenije, na današnji dan, mir je doneo olakšanje svim građanima Srbije.

    Posle 78 dana bombardovanja i neprekidnog razaranja i četiri dramatična dana pregovora u Kumanovu, potpisan je Vojno-tehnički sporazum, kao osnova za Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN. Ovim aktom okončan je rat, ali i počeo novi čin vekovne kosovske drame.

    Pobeda bez trijumfa, poraz bez kapitulacije - samo je jedna od nekih ocena ovog dokumenta, koji je, čini se, danas podjednako aktuelan kao ratne 1999. godine. Prekid stradanja i razaranja već iznurene države nesumnjivo je najveća vrednost ovog akta. Kumanovski sporazum sačuvao je i formalnopravni suverenitet SRJ nad Kosovom i Metohijom i nadležnost UN nad njegovom upravom. Povlačenje naših snaga bezbednosti iz južne pokrajine, ulazak snaga NATO i novi egzodus Srba i nealbanaca, za mnoge je dokaz da je u junu 1999. u Kumanovu formalizovan vojni, a pre svega politički poraz SRJ u ratu sa NATO.

    Vojno-tehnički sporazum iz Kumanova ogrnut je karmom ključnog dokumenta koji i u današnje vreme, uprkos mnogobrojnim promenjenim okolnostima, važno utiče na situaciju na KiM. Javnosti su, međutim, i dalje nedovoljno poznati detalji njegovog stvaranja.

    Fakti kažu ovako.

    Prekid rata i novu bezbednosnu arhitekturu na KiM potpisali su 9. juna uveče general Svetozar Marjanović u ime Vojske Jugoslavije, Obrad Stevanović u ime MUP Srbije i britanski general Majkl Džekson koji je pregovarao u ime NATO. Potpisi na dokument pod nazivom "Sporazum o vojno-tehničkoj saradnji VJ i Kfora" stavljeni su u 23.45 uveče kad su počeli da teku rokovi za njegovu primenu.


    Ovaj akt svega koji čas kasnije verifikovao je Savet NATO čime su se stekli uslovi za sednicu Saveta bezbednosti UN. Iste večeri Marjanović i Džekson su dali izjave brojnim novinarskim ekipama koje su od jutra čekale završni čin rata.

    Član srpske delegacije, u to vreme pukovnik, a kasnije general Dragan Paskaš, priseća se da se najveća borba za pregovaračkim stolom u Kumanovu vodila za vreme i bezbednost vojnika i naroda.

    - Na pregovore smo krenuli 5. juna automobilima iz Beograda, a radnu verziju sporazuma, napisanu u Briselu, dobili smo pred Nišem. Naša kolona, obezbeđena vojnom policijom, sve vreme puta bila je satelitski praćena. Baza nam je bila u Vranjskoj banji odakle smo svakog jutra išli na kumanovski aerodrom. Tamo nas je dočekao ogromni klimatizovani šator, hladni i nadobudni general Džekson, mučna atmosfera nepoverenja i izuzetno nepovoljan radni dokument - priča Paskaš.


    Razgovori su bili koncipirani tako da u ime Vojske pregovara Marjanović, u ime MUP Stevanović, a ključnu diplomatsku i političku ulogu imao je službenik Ministarstva spoljnih poslova Nebojša Vujović. On je bio i glavna veza sa državnim vrhom. Sa druge strane stola sedeo je general Majkl Džekson sa saradnicima. Problem je bio, međutim, što nije imao puna pregovaračka ovlašćenja već je za svaki pomak morao da traži odobrenje od nadređenih.

    - On je pregovore u ime NATO vodio samo tehnički. Pri ruci je imao satelitski telefon i posle svakog našeg predloga napuštao je šator i pozivao je nekoga, verovatno komandu u Briselu koja je suštinski odlučivala - svedoči general Paskaš.


    Pomalo je zaboravljeno da je inicijalni sastanak dveju delegacija održan u makedonskom mestu Blace nedaleko od graničnog prelaza Đeneral Janković. Kao mesto sastanka NATO je izabrao kafanu (sasvim slučajno) simboličnog naziva "Evropa" koju je u to vreme držao lokalni ugostitelj Izair Sadiku.

    Kako je pravac kroz Kačaničku klisuru bio težak i rizičan za komunikaciju, pregovori su ubrzo izmešteni u Kumanovo, na sportski aerodrom, koji je dugo pre toga dobio obrise vojne baze Alijanse.

    - NATO, uprkos tehnološkoj superiornosti, nije imao ni približne procene o broju naših vojnika i tehnike na KiM. To je bilo jasno iz rokova za povlačenje jedinica iz Pokrajine. Nije bilo šanse da tako brzo izvučemo ljudstvo i naoružanje. Kada smo zatražili više vremena i obrazložili svoj zahtev, NATO generali su se nemo pogledali, a Džekson se uhvatio za svoj telefon - svedoči Paskaš.

    Prema ratnom dnevniku generala Nebojše Pavkovića, samo Treća armija sa potčinjenim sastavima na Kosovu je u tom trenutku imala 130.000 oficira i vojnika, 400 tenkova, 409 oklopnih transportera, 446 protivoklopnih raketa i 335 artiljerijskih oruđa. NATO komanda u Monsu, prema izveštajima naših bezbednosnih službi, koje su dostavljale izveštaje državnom i vojnom vrhu, raspolagala je procenom da je na Kosovu oko 80.000 vojnika i 350 tenkova.

    NATO je predvideo najpre pet dana za povlačenje, a u Kumanovu je "izboksovano" najpre sedam, pa ukupno 11 dana za izvlačenje. Zapad je u početnom dokumentu odredio da Kopnena zona bezbednosti uz administrativnu liniju sa KiM bude 25 kilometara što je za stolom smanjeno na pet (uz zonu zabrane leta od 25 kilometara).

    Pravu dramu tokom pregovora izazvao je plan da zapadne jedinice na Kosovo uđu tek kada se kompletne srpske snage povuku sa ovog prostora. Zamisao u Monsu je bila da tako pokažu trijumf i moć. Zahtev srpske strane bio je da se ne dozvoli bezbednosni vakuum odnosno da se proces ulaska NATO snaga odvija istovremeno sa povlačenjem VJ. Postojao je još jedan zahtev - da bombardovanje bude prekinuto.

    - Za mene kao komandanta nije prihvatljivo da naš tim potpiše sporazum bez donošenja rezolucije UN koja će regulisati momentalni prekid bombardovanja, pa tek zatim početak povlačenja. Povlačenje pod bombama ne dolazi u obzir. Nijedno takvo naređenje neću izvršiti, pa ko god ga izdao. To nek znaju Džekson i Klark, ali i Ojdanić i Milošević - naveo je Pavković u svom ratnom dnevniku.

    Kompromis je pronađen u odredbi da će bombardovanje prestati kada prva srpska jedinica u rangu bataljona napusti Pokrajinu. Bombe je tako zaustavio jedan od artiljerijskih diviziona sa severa KiM koji je prvi upućen ka centralnoj Srbiji.

    Preteča Kumanovskog sporazuma je politički dokument u deset tačaka, dogovoren prvih dana juna u trouglu SAD - EU - Rusija. Sa ovim dokumentom u Beograd su doputovali Ahtisari i Černomirdin, a Milošević je pod njihovim strahovitim pritiskom prihvatio uslove.

    - Akcija povlačenja oružanih snaga sa KiM, uprkos mnogobrojnim izazovima, izvedena je besprekorno. Nije ostao nijedan komad municije niti rezervni deo. Uz to, Vojska je morala da brine o sebi, ali i o bezbednosti civila koji su se priključivali kolonama - naglašava general Paskaš.

    Za Vojsku i policiju usledili su dramatični dani napuštanja položaja, marševa, zaposedanja porušenih kasarni u garnizonima Vranje, Niš, Prokuplje, Kuršumlija, Raška... Mešala se radost zbog okončanja rata, neizvesnost, kao i tuga zbog njegovog ishoda.

    - Dogovor u Kumanovu doneo je mir, što je tada bilo najvažnije. Vojska Jugoslavije, vojnički gledano, nije poražena 1999. godine. Vojnici znaju šta znači poraz i kapitulacija, što je u ovom slučaju izostalo. Sporazum je garantovao suverenitet SRJ, što je bio jedan od naših ciljeva rata i oslanjao se na UN kao na faktor daljeg upravljanja ovim prostorom. On je obezbedio uslove za dalju političku borbu za očuvanje KiM, što je bio jedan od njegovih najvećih dometa. Pitanje je, međutim, da li su njegove mogućnosti u dovoljnoj meri iskorišćene - naglašava general Paskaš.

    Srpska vojska Kosovo i Metohiju napustila je sa bolom i gorčinom. Odredbe Kumanovskog sporazuma najteže su podneli vojnici Treće armije, koji su se u odbrani Pokrajine, uz velike žrtve, mesecima odupirali teroristima OVK, NATO, stranim plaćenicima, regularnoj vojsci Albanije... Povlačenje je najteže palo generalima, oficirima i vojnicima rođenim u ovom delu zemlje. Povukli su se sa snažnim osećanjem da se na Kosovo više neće vratiti.

    Manevar ruskog bataljona i zauzimanje prištinskog aerodroma jedna je od najvećih misterija i za Srbe jedan od najbolnijih trenutaka iz junskih dana 1999. godine. Vest da su Rusi iz sastava Sfora u Bosni i Hercegovini, sa 50 vozila, krenuli na Kosovo ogrejala je srca Srba na KiM i ulila nadu da će život biti moguć uprkos povlačenju Vojske i Policije.

    Konvoj u kome je bilo 15 borbenih vozila, kamiona sa municijom, cisterna sa gorivom, i transportera sa oko 170 oficira i vojnika krenuo je, bez konsultacija sa NATO, u zoru 11. juna iz Bijeljine. Usiljenim maršem tog dana Rusi su prevalili oko 600 kilometara i iza ponoći stigli u Prištinu. Srbi su ih dočekali za pamćenje. Pred zoru su, uz obezbeđenje i logistiku Prištinskog korpusa, zaposeli aerodrom "Slatina".

    Iz Makedonije su stigli i Britanci, a došlo je i do bliskog susreta. Podignute su i mitraljeske cevi.

    Telefoni u komandama NATO su se usijali. Rusi su planirani u okviru budućih međunarodnih snaga na KiM, ali tek po zaposedanju ovog prostora od strane zapadnih armija. Upad na prištinski aerodrom iznenadio je sve. Ispostaviće se - i samu Moskvu. Posle nekoliko dana smirivanja strasti i diplomatske akcije, Rusima na terenu stigla je komanda da sarađuju.

    Očekivano pojačanje nikada nije stiglo. Dve nedelje kasnije Rusi su "Slatinu" predali britanskim vojnicima. Naređenje za to je preko Generalštaba Ruske armije stiglo direktno iz Kremlja.

    Sastav vojnog dela delegacije Vojske Jugoslavije određen je 4. juna 1999, a odluku o tome doneo je Štab Vrhovne komande.

    Pregovarački tim činili su generali Svetozar Marjanović (šef ekipe), Blagoje Kovačević, Ljubomir Draganjac, Milan Đaković, Branko Krga, Branislav Dašić, Mladen Karanović, pukovnici Dragan Paskaš i Milanko Kalinov, kao i civili Vesna Janković i Mira Ristić. Zanimljivo je i da je formalno član ove grupe bio i komandant Prištinskog korpusa general Vladimir Lazarević, ali nije učestvovao u pregovorima.

    srbijadanas.com


    Ljubav Ti i Ja!

  9. #19
    ТАПИЈА ЈЕ КОД НАС! Шта нас чека ако препустимо север Косова?

    Упркос настојањима Запада, Косово остаје терористичка квазидржава, творевина базирана на наркодоларима којом влада иста мафија која је деведесетих година финансирала ОВК и врх тих паравојних снага с рукама до лаката у крви.

    Међутим, све то не смета ни бившем америчком председнику Билу Клинтону ни његовој државној секретарки Медлин Олбрајтовој да дођу у Приштину и направе бурлеску.

    Тако професор Факултета политичких наука Слободан Самарџић види обележавање 20 година уласка НАТО трупа на Космет уприличено у Приштини уз присуство кључних актера агресије Алијансе на СР Југославију.

    Поруке које су ове недеље послате из Приштине, констатује он, подсећају да су амерички званичници велики реалисти, а тако су и водили политику, ослањајући се на силу.

    „Независност Косова је последица силе и насиља, али они због тога немају никакав проблем — остварили су свој циљ. Била им је потребна држава када је САД требало да докажу своју надмоћ, а била им је потребна и добра стационарна територија ближе Истоку како би успоставили свој НАТО лагер и он се и налази у Бондстилу. С друге стране, радили су то и зарад личних интереса: Олбрајтова и Кларк засновали су ту своје приватне послове, имају своје акције било да су у питању рудници или електропривреда, тако да су ојачали свој лични и породични конто“, наводи Самарџић у емисији Свет са Спутњиком.

    Он, међутим, истиче да косовско питање, иако се и Приштина и њени западни спонзори труде да ствари прикажу друкчије, није завршена ствар, а сматра да Србија у овом тренутку има јаке карте у рукама да не пристане на услове које јој намећу.

    „Док год Србија не потпише ништа није завршено. Нема потписа који каже — ми признајемо да је Косово ваше, ја се одричем тапије на мој стан. Ако неко држи туђи стан не значи да он није лопов. А док год имаш тапију има и шанси да једног дана вратиш ту својину“, објашњава професор Самарџић.

    Поред правног основа, други важан фактор је, како истиче, што је на међународној сцени све већи број оних који такав приступ подржавају, неупоредиво већи него пре 20 година.

    Душан Илић, истраживач у Институту за европске студије, као још један адут Србије види север Космета, који је врста „геостратешког контраклина који ми имамо као свој улог у односу на албански клин према Србима“.

    „Притом, север Косова је много лакше бранити него, рецимо, Републику Српску, а са треће стране ми више немамо куд. Ако препустимо север Косова следећа на реду је централна Србија“, упозорава Илић.

    Он сматра да САД, као главни спонзор косметских Албанаца, имају разлога да буду незадовољне на другим фронтовима — у Венецуели, Ирану, Северној Кореји, а како тренутно немају озбиљнијих успеха, покушавају да заокруже неке своје пројекте, између осталог и пројекат тзв. косовске независности, и поентирају на њима. У том контексту треба посматрати и манифестацију „славља и савезништва“ у Приштини.

    Професор Самарџић додаје да Косово, чак и кад нелегално уводи таксе Србији, кршећи правила и Цефте и Споразума о стабилизацији и придруживању, који има са Бриселом, остаје чедо САД и оне ће га неговати, макар било и неваљало.

    „Не могу себи да ускоче у уста и кажу — направили смо монструма. Ту постоји збрка између приказивања слике која се слика ведрим бојама, стварности која је ужасно тамна и подземне борбе с другим актерима. Разлика од пре 20 година је што су неки други дошли на сцену и у току је озбиљно такмичење које треба да покаже ко ће надаље владати светом. Ту је Косово мала картица у тој игри и помоћни адут“, наглашава наш саговорник.

    Оцењујући могућност остваривања неког продора на предстојећем самиту у Паризу, за који председник Александар Вучић истиче да није сигуран хоће ли уопште бити одржан, Душан Илић каже да је могуће да ће Приштина укинути, ублажити ил суспендовати таксе које се виде као кључна препрека за наставак дијалога, али сматра да би то било само тактичко и привремено решење.

    Такође тврди да самостално иступање Немачке и Француске треба узети с резервом, напомињући да не треба имати превеликих илузија ни по питању самог капацитета ЕУ, која није успела да обезбеди примену Бриселских споразума, али ни њених водећих чланица.

    „Француска и Немачка се свакако више питају од Летоније и Словеније, али у овим најважнијим геополитичким проблемима превагу односе англосаксонске силе и у том погледу треба имати резерву“, каже Илић и додаје да Србија свакако треба да иде на преговоре.

    Према његовом мишљењу, то је ствар тактике.

    „Предупредили бисмо и то да Србију сматрају кривцем, а то што је ЕУ показала да нема капацитет да натера другу страну да спроведе договорено отвара простор да и ми вратимо ствари уназад.“

    Коментаришући упозорење на могућност новог упада косовске полиције на Север и могућег заузимања Трепче, које је шеф дипломатије Ивица Дачић изрекао на седници Савета безбедности УН, професор Самарџић истиче да је Трепча јако важна, а подсећа да су Албанци на силу приватизовали бар 30-40 великих предузећа на КиМ, на пример термоелектране Обилић А и Б, „Фероникл“…

    „Трепча јесте стратешки важна и потенцијално богата. Наравно, Албанци не би знали шта са Трепчом да раде, осим да је продају. Сасвим могуће да већ имају купца. Ту је реч о заштити важног привредног објекта, али и о заштити простора. Ако се припрема нова акција косовске полиције онда она може да иде и на физичку окупацију Трепче. Ми смо ту незаштићени“, напомиње Самарџић.

    Он додаје да би Кфор био у обавези да спречи ту акцију ако буде покушана насилним средствима, јер они генерално морају да чувају мир. У том контексту подсећа на један детаљ из погрома 2004. године.

    „Управо је амерички контингент у Кфору зауставио дивљање Албанаца који су све палили. То се десило пошто су били обавештени из Београда да ако имају проблем са покретањем Кфора да му може помоћи тадашња југословенска војска. То порука им је предата у ноћи између 17. и 18. марта у два-три сата. После 15 минута они су направили продор у Чаглавици и зауставили разарање. То је пример да они могу да реагују ако наиђу на проблем“, закључује Самарџић.

    Тања Трикић
    nacionalist


    Ljubav Ti i Ja!

  10. #20
    Francuski reporter Žan-Luj Tramble, koji je objavio reportažu o stradanju Srba na KiM u najnovijem broju "Figaro magazina", rekao je da je 20. godišnjica od prestanka NATO bombardovanja na SRJ bio zlokobni događaj koji je zahtevao da se tako nešto napiše.

    Tramble je bio jedan od retkih zapadnih novinara u Beogradu tokom bombardovanja 1999. godine i koji se još od tada interesuje za problem Kosova.

    "Volim Srbe i imam mnogo poštovanja prema vama, tim pre što Francuzi nisu baš uvek bili na visini u tom pogledu", rekao je Tramble.

    Kako je rekao, njega i pomoćnika direktora "Figaro magazina" Žan-Kristofa Bijisona pogodila je nepravda koja je Srbe zadesila.

    Događaji iz Račka i sve što ih je pratilo bili su, kako ističe, najveći "fejk njuz" s kraja 20. veka i jedan od prvih iz nove ere.

    Pokušavamo, navodi on, da se borimo protiv medijskih dezinformacija i da, koliko možemo, utvrdimo istinu.

    "Srbi su bili i ostali veoma hrabri, ne samo u tom periodu, već i ranije u istoriji, u Prvom i Drugom svetskom ratu, na primer", rekao je Tramble i dodao da Srbi istrajavaju u otporu i ostaju na KiM i pored tretmana koji trpe.


    Tramble kaže da je "bivša OVK i vlast koja je iz nje proistekla daleko od modela dobre vladavine”.


    Kaže i da uvek ima stvari koje nisu unete u novinski tekst, jer nema mesta za sve.

    "Najčudnije je kada uđete na Kosovo, a na ekranu mobilnog telefona vam se pojavi poruka "dobro došli u Monako", odakle je jedan od operatera. A vi pogledate oko sebe i shvatite da se situacija u Monaku i na Kosovu razlikuje kao nebo i zemlja", zaključio je Tramble.



    Izvor: Novosti


    Ljubav Ti i Ja!

Slične Teme

  1. Srbija ne sme da slavi pobedu!
    By kosovka2 in forum Svet Oko Nas
    Odgovori: 4
    Zadnji Post: 14.12.2018, 21:12
  2. Branko Dragas: Nas narod - izbor iz stampe
    By kosovka2 in forum Aktuelnosti
    Odgovori: 0
    Zadnji Post: 30.10.2017, 18:58

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •