Slušajte radio Delta i Prijatelji - narodna muzika pomoću:
Winamp, iTunes   Windows Media Player   Real Player   QuickTime

Trenutna pesma: Loading ...
Bit rate:
Trenutno Slusalaca: /
Status servera:


Strana 4 od 4 PrvaPrva ... 234
Prikaz rezultata 31 do 40 od 40

Tema: Srbija- rastrzana zemlja - izbor iz stampe

  1. #31

    Читанка из 1906: Да љубим браћу другове своје, и сваког ко је у српском колу, највише српску цркву и школу

    Почетак септембра, вријеме је када ђаци полазе у школу, па се ваља сјетити, како су изгледале књиге и читанке у Краљевини Црној Гори.

    Ево како је изгледала читанка за први разред Основних школа из 1906. године.

    На почетку читанке била је молитва за добар почетак школске године.

    „Боже помози и благослови, да срећан буде почетак ови.

    Ти ме упути, српскога ђака, да школа, књига, буде ми лака,

    Даруј ми здравља, снаге, воље, да слушам, учим, што могу боље.

    Усади љубав у срце моје, да љубим браћу, другове своје,

    и сваког ко је у српском колу,

    Највише српску цркву и школу.“

    Тако су наши ђаци кретали у школу, да не кваримо ову лијепу молитву, нећемо причати о томе, шта се данас у школама дешава, и како нема мјеста за Светога Саву, Змаја, и остале пјеснике уз које су одрастале и стасавале генерације и генерације у Црној Гори.

    iskra. co


    Ljubav Ti i Ja!

  2. #32
    KRADU NAM ANDRIĆA, TESLU I SKENDERBEGA! Nebojša Bakarec RASTURIO ALBANCE, CRNOGORCE I HRVATE objašnjenjem o OTIMANJU SRPSKOG NASLEĐA!
    Povod za ovaj tekst su mnogobrojni slučajevi prisvajanja srpskog nasleđa i autor smatra da je sve to potrebno smestiti u mnogo širi kontekst, čime se zaokružuje celina problema


    Stoga se ovaj tekst bavi istorijom i lingvistikom Srba, Albanaca, Hrvata, Crnogoraca, Makedonaca i Bošnjaka. Autor konstatuje da svet već nekoliko decenija priznaje etničku i jezičku posebnost Makedonaca, Bošnjaka i Crnogoraca.

    Prvi deo teksta se bavi primerima prisvajanja srpskog nasleđa, Hrvatima, Makedoncima, Bošnjacima i jezikom. Drugi deo teksta govori o etnolingvistici Albanaca, i daje kraći pregled određenih istorijskih činjenica. Namera ovog teksta nije da precenjuje ili potcenjuje bilo čiju istoriju, etničku pripadnost ili jezik. Tekst je potkrepljen mnogobrojnim kredibilnim izvorima - odrednicama.


    Albanska prisvajanja srpskog nasleđa


    Nedavno se dogodilo više skandala u kojima predstavnici drugih naroda prisvajaju srpsko nasleđe ili srpske velikane. Mnoštvo slučajeva se tiče Kosova i Metohije, odnosno radi se o albanskom svojatanju srpskog nasleđa, a jedan slučaj je izazvala hrvatska ministarka kulture.


    U jednom od mnogih slučajeva albanskog prisvajanja, radilo se o izjavama kosovskog udruženja istoričara koje je saopštilo:

    - Neistina je da manastir Dečani pripada srpskoj crkvi, već je to hram pravoslavnih Albanaca, koji je obnovljen na temeljima ilirskog hrama - Dardan, a manastir je sagradio Fra Vita Kuči na zemlji Haka Kučija iz Dečana.

    U drugim slučajevima radi se o prisvajanju srpske tvrđave Novo Brdo i ostataka srpskog hrama Sv. Nikole u Novom Brdu. Biskup Kosovske rimokatoličke crkve, Dod Đerđi, služio je misu na ostacima tog pravoslavnog srpskog hrama. U slučaju Novog Brda daljem prisvajanju i otimanju srpskog nasleđa pridružio se i zamenik premijera Kosova u ostavci, Enver Hodžaj, koji je izjavio:
    - (...)pa je prisvajanje (crkve) kao srpske, smešno. Crkve, džamije, drugi objekti kulturnog, istorijskog i verskog nasleđa Kosova pripadaju Kosovu i njegovim građanima! Politizacija kulture, nauke, istorije danas je smešna i apsurdna igra koju Srbija igra!


    Albanci su trajno postavili zastavu Kosova, na srednjovekovnu srpsku tvrđavu Novo Brdo, a na lokalitetu su rasporedili policiju i postavili vojne šatore u cilju predstavljanja srpskog srednjovekovnog grada kao etničke albanske lokacije pod neistorijskim imenom "Artana".

    Predsednik skupštine Kosova Kadri Veselji izjavio je da je „ponosan“ zbog zastave, a Novo Brdo naziva „dragulj naše kulturne baštine“. Verovatno je izlišno reći da svi naučni izvori i dokazi, nedvosmisleno govore samo jedno, da su i Dečani i Novo Brdo, srpsko kulturno nasleđe.

    Izgradili su ih srpski vladari, u srpskoj srednjovekovnoj državi, onda kada su Albanci činili jedan odsto stanovništva. Jedna od posledica zamrznutog konflikta na KiM jeste i biće, sve češći i žešći pokušaji da Albanci, srpsko nasleđe predstave kao „kosovsko“ (albansko). Pored navedenih nedavnih primera albanskog prisvajanja srpske kulturne baštine, notorni su stari primeri otimanja svega što je srpsko.

    Srbin Đurađ, albanski heroj!

    Kao što Hrvati svojataju srpske velikane Andrića, Teslu i druge, tako Albanci prisvajaju srpskog vladara, Đurađa Kastriota, poznatijeg kao Skenderbeg. O Skenderbegu ćemo opširnije govoriti zbog toga što je njegovo srpsko poreklo istorijski dokazano, i zbog toga što Albanci nemaju nijednu drugu istorijsku ličnost iz prošlosti, sa kojom bi mogli da pokušaju da uspostave vezu i time dokažu svoj istorijski kontinuitet. Posle srpskog vladara Skenderbega, slede vekovi praznine. Da su mogli Albanci bi na svetski nivo uzdigli i Leku Dukađinija (saveznika Skenderbegovog), ili Isu Boljetinija (1864.-1916.), ali te dve ličnosti naprosto nemaju dovoljan „kalibar“. Majku Terezu jesu prisvojili, ali je ona ličnost 20. veka, neupotrebljiva zbog svoje savremenosti.

    Sledeći albanski „heroj“ je Adem Jašari, ubijeni zločinac i prvi vođa OVK. On je još veći savremenik od Majke Tereze. I to je to. Albanci su Skenderbega „otkrili“ i prisvojili tek krajem 19. veka. U nedostatku opipljive istorije (državnost, vladari...), albanski nacionalisti su na prelazu iz 19. u 20. vek, za svoj simbol odabrali Skenderbega, čiji život ima sve elemente koji su potrebni za izgradnju mita. Mitovi su važan deo utopizovanja istorije i „slobodne“ rekonstrukcije prošlosti, kao neodvojivog dela svih procesa koji pretvaraju određenu populaciju u naciju.


    Po proverenim istorijskim izvorima, Đurađ Kastriot, poznatiji kao Skenderbeg (1405.-1468.), bio je borac protiv otomanskih i mletačkih osvajača, srpskog porekla, kojeg su Albanci prisvojili kao svog nacionalnog heroja. Prema naučnim izvorima, Đurađeva porodica Kastriot vodi poreklo od starog srpskog bratstva Branilovića (Branila) iz Zete. Novo prezime je izvedeno od latinske reči „castrum” i od grčke reči „κάστρο” (srp. zamak). Do promene prezimena, iz Branilović u Kastriot, došlo je verovatno iz oportunističkih razloga, u doba Skenderbegovog pradede.

    Skenderbegov deda, Pavle Kastriot, doselio se u Janjinu u Epiru kao srpski kefalija (upravitelj oblasti). Skenderbegov otac, Ivan Kastriot, bio je knez Epira (kako se zvala oblast koja obuhvata deo današnje Albanije i Grčke). Njegova majka, Voislava, bila je srpskog porekla. Đurađ je imao tri starija brata, Stanišu, Repoša i Kostadina i pet sestara, Maru, Jelenu, Anđeliju, Vlajku i Mamicu.

    Popularno ime – Skenderbeg, nadenuli su mu Turci (od. tur. İskender Bey - što znači „Gospodar Aleksandar”). Đurađu Kastrioti maternji jezik je bio srpski, pisao je ćirilicom, na (staro)srpskom jeziku, a govorio je i latinski, turski i albanski. U Skenderbegovom pismu Dubrovčanima iz 1450. godine, koje je napisano na srpskom jeziku i na ćirilici, on se potpisao kao "Skederь begь", a 1459. godine kao "Skendьrь begь".

    Skenderbeg se od 1425. do 1443. borio na strani Osmanlija, a od 1443. do 1468. protiv njih. Rođen kao pravoslavac, tu veru je zadržao do kraja tinejdžerskih godina, kada je postao dogovorni talac kod Turaka i završio vojnu školu za janičare u Jedrenama. Tokom tog „turskog“ perioda, Đurađ je postao musliman, i višestruko je nagrađivan titulama (spahija, valija, sandžak beg). U pravoslavlje se vratio oko 1444. Izgleda je tokom svog decenijskog savezništva sa vladarima Napulja i sa papama, u periodu posle 1450. postao katolik.

    U vreme Ivana Kastriote i kasnije Đurađa Kastriote, Osmanlije su već uveliko prodirale i osvajale delove južnog Balkana. Već je Skenderbegov otac Ivan, mudro i oportuno, svoju veroispovest menjao u odnosu na političke okolnosti. To isto je kasnije radio i Skenderbeg.

    U periodima savezništva sa Mletačkom republikom, Napuljem i papama, bili su katolici, u periodima savezništva sa Srbijom, pravoslavci. Neki izvori tvrde da je Skenderbeg umro kao katolik (rodio se kao pravoslavac, postao musliman, vratio se u pravoslavlje, a umro kao katolik). Danas, nama to može da izgleda kao menjanje vere za večeru, ali u srednjem veku, bilo je mnogo teže preživeti nego danas. Takođe, područje kojim su vladali Kastrioti se nalazilo na razmeđi istoka i zapada, severa i juga. Tu su se sticali turski, srpski, mletački, napuljski, grčki, dubrovački i albanski uticaji i interesi.

    Ne samo Kastrioti, već i Brankovići, i drugi srpski vladari, ali i obična raja, morali su da budu veliki verski i etnički oportunisti, da bi preživeli, napredovali ili vladali. To je bilo doba kada su Turci preuzeli primat na Balkanu. Primer samog Skenderbega i njegovih neposrednih predaka je interesantan zbog toga što predstavlja početni, rani primer, kako su čistokrvni Srbi, polako menjali etničku i versku pripadnost. Sve ovo potvrđuju albanolog i balkanolog dr Kaplan Burović, makedonski istoričar dr Petar Popovski, i švajcarski naučnik Oliver Jens Šmit.


    Preveravanje i turčenje najbolje opisuje narodna pesma „Ženidba Maksima Crnojevića“. U toj pesmi sukob Obrenovića i Crnojevića na svadbi Crnojevića, ishodovao je turčenjem nosilaca obe „dinastije“. Predstavnici obe kuće poturčili su se da bi sprečili svoje suparnike da uzdizanjem u turskoj administrativnoj hijerarhiji steknu moć koju bi iskoristili da zatru onu drugu porodicu i saveznike:

    -...pa ih care jedva dočekao, dočekao, oba poturčio, i turska im imena nađeo: Jovanu su ime nađenuli - Mamut-beže Obrenbegoviću; a Maksimu ime nađedoše - Skender-beže Ivanbegoviću. Dvore cara za devet godina, izdvoriše devet zijameta, svijeh devet daše za pašaluk, car im dade bijele tugove i vezirstvo na te zemlje dvije bez promjene vazda dovijeka: Mamut-begu Obrenbegoviću dade zemlju ravna Dukađina, đeno rodi izobila vina, dosta vina, više urmetina, dosta ima bijele všenice, krasnu zemlju, što je ljepše nema; a on dade sinu Ivanovu - grdnu zemlju Skadar na Bojani, a u kome nikad ništa nema, no se legu žabe i bivoli i imaše soli sutorine...

    Kao i „Makedonci“ koji danas podižu spomenike antičkim ličnostima koje nisu povezane sa njima, tako su Albanci, u Tirani podigli spomenik Srbinu Skenderbegu (1968.), spomenik u Prištini (2002.) i spomenik u Skoplju (2006.) itd.! To je vrhunski dokaz kako faktičko ispoljavanje zabluda i mitova, izaziva apsurdne situacije. Albanci su spomenik Skenderbegu podigli u čast najvećeg „albanskog“ heroja, i najznačajnije „albanske“ istorijske ličnosti. I to je dokaz kakva je istorija Albanije i Albanaca.

    Da bi lakše prisvojili istorijske ličnosti, Albanci obavezno primenjuju svoju nepravilnu transkripciju, a za produkte te transkripcije (imena, prezimena, toponimi...) kasnije tvrde da su originalni, albanski nazivi. Tako su Albanci, Ivanu Kastrioti, ocu Đurađa Kastriote, podmetnuli ime: u početku Jan, a kasnije, videći da i to nije albansko, u „Gjon“. Njegovom sinu – Đurađu, promenili su ime u „Gjergj“. Majci slavnog Skenderbega, Voislavi, Albanci su podmetnuli ime „Vojsë“.

    Albanci bi imali nekakav osnov da svojataju Skenderbega, kada bi on poticao iz mešovitog braka kao npr. plemić Janoš Hunjadi ili pesnik Šandor Petefi. Janoš Hunjadi je u našem narodu poznatiji pod imenom Sibinjanin Janko (župan, ban, vojvoda od Erdelja i kapetan Beograda). Rođen je kao drugo dete u braku Srbina Vojka i Mađarice Eržebet Moržinaj. Janoš-Janko- Hunjadi- Sibinjanin je otac Matije Korvina (Hunjadija), koji je bio jedan od najpoznatijih ugarskih kraljeva. Prezimena Hunjadi i Sibinjanin su izvedena iz naziva toponima. Korvin je izvedeno iz latinske reči za gavrana (corvus).

    Šandor Petefi, rođen je kao Aleksandar Petrović, i bio je poznati mađarski pesnik. Rođen je u braku Srbina Stevana Petrovića i Slovakinje Marije Hruzove. Sibinjanin Janko i Šandor Petefi su ličnosti koje sa razlogom jednako pripadaju dvama narodima. To sa Skenderbegom nije slučaj. Oba roditelja su mu bili Srbi, rođen je kao pravoslavac, maternji mu je bio srpski, i pisao je ćirilicom.

    Božanstvena komedija

    Drugih primera albanskih prisvajanja ima mnogo. Često su komični. Albanski istoričari tvrde da su Nemanjići zapravo albansko pleme Nimani. Albanci tvrde da je Dečane gradilo pleme Gaši za potrebe dinastije Nimani. Albanci takođe tvrde da polažu pravo na staru srpsku svetinju - mermerni presto Cara Dušana u Visokim Dečanima, a ovu tvrdnju temelje na osnovu amblema dvoglavog orla na svetom tronu (inače jedinom autentičnom i potpuno sačuvanom srpskom prestolu iz srednjeg veka), koji po njima predstavlja “jasno obeležje Albanije”!

    Albanci tvrde kako je Crkva Bogorodice Ljeviške "najstarija albanska crkva na ovim prostorima", kao i da će Gračanica uskoro biti preimenovana u albansku crkvu Ulpijanu. Već izvesno vreme u kosovskom parlamentu spreman je i zakon koji Manastir Dečani treba da proglasi imovinom Kosova. Po jednom albanskom mitu, Miloš Obilić je Albanac Miluš Kopilići (alb. Milush Kopiliqi ), rođen u okolini Ohrida, a navodno je bio sin albanskog pravoslavnog sveštenika iz porodice Blošmi. Drugi mit o Milušu Kopiliću je mit dreničkih Arbanasa, koji u drugoj polovini 19. veka navode (a mnogi navode i danas), da je Miloš Obilić iz dreničkog sela Kopilića, i o njemu su često pevali uz gusle opisujući njegov uspon od sticanja vojvodskog zvanja pa do ubistva Murata u Kosovskom boju.

    Po Arbanasima Dreničanima, glavne ličnosti boja na Kosovu su Murat i Albanac Miluš Kopilić, a ne Murat i Lazar. Karađorđe Petrović, po Albancima potiče od albanskog plemena Klimenti, po njegovom rođenom dedi koji se navodno zvao Jovan Mršin Klimenta.

    Pored Skenderbega, druga najslavnija ličnost koju prisvajaju Albanci je Majka Tereza, nobelovka i katolička humanitarka. Rođena je 1910, u Skoplju, u cincarskoj porodici, kao Agnesa Gondža Bojadži. Otac i majka su joj bili Cincari (Vlasi), Nikola Bojadži i Drona Bojadži (Bernaj). Imala je brata Lazara i sestru Agušu. Ova tema detaljno je obrađena u knjizi „Majka Tereza – mladost u Skoplju“ („Mutter Teresa – Die Jugend in Skopje”), uglednog nemačkog naučnika i publiciste Volfa Ošlisa (Wolf Oschlies) koji važi za jednog od najboljih nemačkih stručnjaka za Jugoistočnu Evropu.

    Pomenuli smo komične primere albanskih prisvajanja tuđeg nasleđa i ličnosti. Ima ih još. Gezim Alpion, engleski sociolog albanskog porekla (rođen u Albaniji) u svojoj knjizi o Majci Terezi, navodi da su osim nje, albanskog porekla bili čak šestorica papa, 17 turskih sultana i 43 vezira! Alpion pominje da su albanskog porekla i Homer, Aleksandar Veliki, Napoleon, Ataturk i Musolini.

    Najsmešniji je, ipak, Alpionov navod po kome je Albanac i Fidel Kastro za koga se kaže da je rođen kao Fadilj Krasnići! Sa ovim Alpionovim tvrdnjama se u svojoj knjizi obračunava Volf Ošlis.
    Kao što Severni Makedonci, kao izraz nezadovoljstva svojim nasleđem, Grcima otimaju makedonsko antičko nasleđe i kite se se pseudoantičkim znamenjima, tako su i Albanci, izvor za svoja znamenja, zastavu i grb, pronašli u srpskom nasleđu i heraldici Đurađa Kastriota. Skenderbegova heraldika je izvedena iz vizantijske i nemanjićke.

    Prema albanskim izvorima, grb Albanije je načinjen prema pečatu Đurađa Kastriote. Albanska zastava je izvedena iz tog grba. Grb je štit sa prikazom crnog dvoglavog orla raširenih krila, krunisanog skenderbegovim bronzanim šlemom na crvenom polju. Samo osnovno albansko znamenje, dvoglavi crni orao, je formiran kao kombinacija Skenderbegove heraldike, sa austrougarskom i nemačkom heraldikom (crni dvoglavi orao sa raširenim krilima), na prelazu iz 19. u 20. vek. U to doba austrougarska je odigrala ključnu ulogu u stvaranju albanske nacije.To ne znači da su albanska znamenja, srpska, već samo da su im izvori vizantijski, srpski, i nešto malo germanski.


    Hrvatski problemi

    Pre iznošenja primera hrvatskog prisvajanja srpskog nasleđa, osvrnimo se kratko na Hrvatsku i na probleme sa kojima ona odbija da se suoči. Istorijska nauka ne negira postojanje hrvatskog etnosa, niti to da su Hrvati tokom istorije imali svoje države i vladare. Hrvati, (slovensko pleme), su se na prostor Balkana, doselili u sedmom veku, uglavnom severno od Dunava i Save. Ovo pominjemo zbog toga što postoje mitovi u Srbiji, da su Hrvati u stvari Srbi, i da nikada nisu imali svoju državu itd.


    Glavni problem današnje Hrvatske je odbijanje da se otvoreno suoči sa negativnim događajima iz svoje prošlosti. Problem je, kao i kod drugih naroda, verovanje u lažne mitove i utopije. Hrvatska i hrvatski narod, imaju jedan specifičan, mnogo veći problem, sa kojim se ne sreće nijedan drugi narod. Hrvatska, kao naslednica NDH, kvislinške i nacističke tvorevine, nikada nije denacifikovana kao Nemačka, niti se suočila sa svojim zločinima, odnosno genocidom koji su počinile ustaše, pre svega u Jasenovcu.

    I taj kancer je rastao od 1945. do uspostavljanja nezavisnosti 1991. Od tada, punih 28 godina taj malignitet metastazira. Umesto da se suoči sa prošlošću i okrene budućnosti, Hrvatska sve više regresira ka 1941. Slični procesi u Srbiji ne postoje. Umesto suočavanja sa genocidom i zločinima, u Hrvatskoj već 28 godina traje renesansa ustaštva, odnosno nacizma. Radi se o raširenoj pojavi i to je delimično postala unutrašnja zvanična politika, koja se vešto skriva od inostranstva.

    Veći deo Hrvatske ima pozitivan odnos prema periodu 1941.-1945. Cela Hrvatska slavi zločine počinjene u „Oluji“ i „Bljesku“, 1995, kada je ubijeno ili je nestalo oko 3000 Srba, a proterano preko 350.000 Srba od strane hrvatskih i muslimanskih snaga. Hrvatska, kao članica EU, neometano slavi smrt 3000 ljudi, koje je ubila, i slavi najveće etničko čišćenje u Evropi, posle drugog svetskog rata. Hrvatska negira da je počinila genocid u Jasenovcu i drastično umanjuje broj žrtava Jasenovca.

    Danas su Srbi u Hrvatskoj građani drugog reda i žive pod pritiskom etničke i verske asimilacije. Mržnja prema Srbima je ukorenjena i raširena. EU se pravi da sve to ne vidi. Hrvatska mnogo duže od Albanaca, pokušava da prisvoji srpsko nasleđe i srpske velikane.

    Najnoviji slučaj pokušaja prisvajanja srpskog nasleđa od strane Hrvatske je izazvala njihova ministarka kulture koja je izjavila da „Srbija ne prestaje sa falsifikovanjem istorije“, a Nikolu Teslu nazvala „hrvatskim izumiteljem“. Hrvatska država već decenijama pokušava da prisvoji srpske velikane Nikolu Teslu, Ivu Andrića, Ruđera Boškovića, Ivana Gundulića, Petra Preradovića, Vlaha Bukovca, Ivu Vojnovića, Matiju Bana, Marka Murata, Valtazara Bogišića, Antuna Matiju Reljkovića i mnoge druge, bez obzira na veroispovest (izuzev prve dvojice, ostali su Srbi katolici, uglavnom iz Dubrovnika). Svi oni rođeni su na teritorijama Austrijskog carstva ili Austrougarske monarhije, a ne u Hrvatskoj.

    Nikola Tesla je rođen 1856. godine u selu Smiljan u Austrijskom carstvu, u okviru područja koje se zvalo „Vojna Krajina“ i koje je u ogromnoj većini, bilo naseljeno Srbima. Otac mu je bio pravoslavni sveštenik, a kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Svetih Petra i Pavla u Smiljanu.

    Ivo Andrić je rođen u selu Dolac, kod Travnika, 1892. u Austrougarskoj monarhiji. Kao i Tesla, Andrić se nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin. Hrvatska ni izbliza nema nijednu istorijsku ličnost, koja bi mogla stati rame uz rame sa Andrićem i Teslom. Stoga se Hrvatska stalno trudi da prisvoji tuđe, uglavnom srpsko nasleđe i ličnosti.

    Hrvatska bi rado prisvojila i Savu Šumanovića, Srbina rođenog u Vinkovcima, 1896. u Austrougarskoj monarhiji. Međutim, to ne mogu da urade zbog toga što su ustaše streljale Šumanovića, 1942,zajedno sa još 150 Srba.

    Jezički narcizmi


    Hrvatska država čini sve da jezik kojim Hrvati govore, a koji je sa naučnog, lingvističkog stanovišta isti jezik kojim govore i Srbi, učini posebnim hrvatskim jezikom. Hrvatski, bošnjački i crnogorski jezik, predstavljaju varijetete jednog jezika – srpskog. Ovo potvrđuje ugledna hrvatska lingvistkinja Snježana Kordić. Doduše, ona taj jezik naziva „naš“ i „zajednički“, odbijajući da jezik nazove imenom bilo koje od četiri etničke ili verske grupe koje ga govore, pa i njegovim pravim imenom - srpski jezik.

    Termini „naš“ i „zajednički“ ne mogu biti naziv bilo kog jezika, zbog toga što bi onda tako mogli nazvati, npr. svaki od pet velikih svetskih jezika – engleski, španski, francuski, nemački i portugalski (i mnoge druge). To bi izazvalo neverovatnu zbrku i haos. Sa druge strane Snježana Kordić argumentovano dokazuje da je srpskohrvatski, poput engleskog ili španskog, jedan policentrični jezik, koji je trenutno veštački podeljen. Ona takođe tvrdi da poput raznih drugih nacija u svetu, Hrvati, Srbi, Bošnjaci i Crnogorci govore varijantama jednog višenacionalnog policentričnog standardnog jezika. Isto kao što Nemci, Austrijanci, i veliki deo Švajcaraca, govore jedan te isti jezik - nemački. Kao što Francuzi, jedan deo Švajcaraca i Belgijanaca, govore jedan te isti jezik - francuski. Isti princip važi i za engleski, španski i portugalski jezik. Vidimo da je u ovih pet jezičkih slučajeva glavni kriterijum brojnost ili dominantan položaj jednog naroda (u prošlosti ili sada).

    Nikada Austrijanci nisu tvrdili da govore „austrijski“, niti je ikada moćnim Amerikancima palo na pamet da svoj jezik nazivaju „američkim“. Brazilci nikada nisu tvrdili da govore drugi jezik osim portugalskog. Ostali narodi Južne i Centralne Amerike, se izjašnjavaju da govore španski. Primera koji se tiču ovih pet jezika, ima još mnogo. Ako bi, taj opšte prihvaćeni princip primenili na ove prostore, nesumnjivo bi zaključili da Hrvati, Bošnjaci i Crnogorci govore srpski jezik. Taj kriterijum nije prihvatljiv Hrvatima, Bošnjacima i Crnogorcima, i oni ne prihvataju da svoj (srpski) jezik nazivaju srpskim. Ključnu ulogu u tome igra mržnja prema svemu srpskom (etnos, jezik, crkva...), ali i čuveni „narcizam malih razlika“.

    Takođe, Hrvatska i Crna Gora bezuspešno pokušavaju da stvore Hrvatsku pravoslavnu crkvu i Crnogorsku pravoslavnu crkvu. Postoji nešto što bi vaš autor nazvao „terorom malih razlika“, kao parafrazu Frojdovog izraza „narcizam malih razlika“(der Narzißmus der kleinen Differenzen). Ta parafraza opisuje činjenje koraka dalje od narcizma, u pravcu nasilja, i najbolje opisuje postupke crnogorske, bošnjačke ili hrvatske države. Taj izraz se može primeniti i na Albance sa KiM.

    Oni su nam mnogo bliži nego što se smatra. Da, razdvajaju nas potpuno različiti jezici, ali oko 30-50 odsto Albanaca sa KiM ima srpsko poreklo. Uz to oko deset odsto albanskih reči potiče od srpskoslovenskog. Izraz „narcizam malih razlika“ se može primenjivati na suprotstavljene pojedince ili na suprotstavljene grupe (etničke grupe, delove naroda, narode, nacije, ali i na navijačke grupe, na stanovnike suprotstavljenih naselja ili delova naselja jednog grada...).

    Jednostavno rečeno, kada se članovi dve grupe teško razlikuju (zbog toga što među njima velikih razlika i nema) pribegava se veštačkom uspostavljanju identitetskih granica. U tom procesu, neretko se pribegava manipulacijama, verbalnom ili fizičkom nasilju. Kod narcizma malih razlika je uvek prisutan i apsurd. Apsurdno je to što se istomišljenici ili sličnomišljenici, ili pripadnici srodnih grupa, često međusobno mnogo žešće obračunavaju i napadaju, nego što to čine sa potpunim neistomišljenicima ili pripadnicima grupa koje se evidentno razlikuju od njihove.

    Sukobi na prostoru Balkana u poslednjoj deceniji prošlog veka, najbolje objašnjavaju o čemu govorimo. Tu tezu potvrđuje i uspostavljanje novih, ranije nepostojećih lingvističkih pravila i jezika, na ovim prostorima. Važnu ulogu igra i činjenica da su Hrvatska, Federacija BiH i Crna Gora, tek nedavno uspostavile državnost (1991.,1995.,2006.).

    Državnost Crne Gore, koja je postojala od 1878. do 1918. (40 godina), nije relevantna u ovom razmatranju, zbog toga što je tadašnje pravoslavno stanovništvo Crne Gore, smatralo da govori srpski jezik. To je bilo tačno, s obzirom na to da je pravoslavno stanovništvo Crne Gore, srpsko stanovništvo (Srbi iz Crne Gore, isto kao i Srbi iz BiH). Različito od zvanične Crne Gore, na primer, današnji Srbi iz Bosne i Republike Srpske, ne smatraju da su Bosanci ili Bošnjaci, i ne smatraju da govore bošnjački ili bosanski, i pored toga što imaju svoju državu, Republiku Srpsku. Oni su Srbi i govore varijetet srpskog.

    Nažalost, Hrvatska, Federacija BiH i Crna Gora, svoju svežu i krhku državnost, nastoje da ojačaju veštačkim postupcima, kreiranjem novih jezika, i kreiranjem novih etnosa (argument o novom etnosu ne važi u slučaju Hrvatske) i širenjem narcizma malih razlika. Crna Gora se uz to trudi da kreira i svoj poseban verski identitet, koji nikada nije postojao (za razliku od državnosti, koja je postojala, ali se radi o državnosti Srba u Crnoj Gori). Kako bude proticalo vreme, Federacija BiH i Crna Gora će sve više uspostavljati svoje identitete. Sada su ti identiteti veštački i nategnuti, ali nauka pokazuje da istrajavanje na jednom, makar veštačkom identitetu, vremenom prerasta u stvarni etnojezički i verski identitet.

    Najbolji primer prerastanja veštačkog identiteta u stvarni, su Severna Makedonija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora. Smatramo da smo o Crnoj Gori rekli dovoljno, i da je sasvim jasno da su etnicitet, linvistika i verska pripadnost stanovnika Crne Gore, u ogromnoj većini srpskog porekla. Navedimo samo primer da prvi popis stanovništva Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca od 31. januara 1921. godine, ne prepoznaje Crnogorce kao narod, zbog toga što oni nisu ni postojali kao poseban narod. Takođe, „crnogorski“ jezik nije postojao, čak ni kao pojam.

    Nastanak Makedonije


    Antička - grčka država „Makedonija“ nema nikakvih dodirnih tačaka sa Slovenima koji su vekovima kasnije naselili deo te teritorije. Severna Makedonija je državnost prvi put stekla raspadom SFRJ, 1991. godine. Pre toga Srbi, Bugari i pripadnici ostalih naroda na teritoriji današnje Severne Makedonije, nikada nisu imali državne ambicije, niti su se smatrali „makedonskom nacijom“. Svoj jezik su tokom moderne istorije, najčešće posmatrali kao varijetet bugarskog, što on najverovatnije i jeste.

    Takozvani Makedonci, su izmešani potomci Bugara, Srba, Arnautaša (albanizovanih Srba) i u manjoj meri Vlaha (Cincara), Albanaca, Turaka i Grka. O broju i versko-etničkom sastavu stanovništva Stare Srbije, krajem tridesetih godina 19. veka, podatke je, između ostalih, ostavio francuski putopisac Ami Bue. On navodi da je Skoplje 1836 -1838. ukupno brojalo između 10000 i 15000 stanovnika. Po Bueu stanovništvo Skoplja je po veri bilo podeljeno otprilike na pola, na hrišćane i muslimane. Hrišćansku zajednicu podelio je na bugarsku većinu i manjinu Srba i Cincara. Broj blizak Bueovom daje i nemački putopisac, botaničar August Grizbah. Procene Grizbaha i Buea se poklapaju sa podacima turskog popisa hrišćanskog stanovništva Skoplja iz 1845. godine.

    Savremena istorija nema odgovor na pitanje da li „Makedonci“ više potiču od Bugara ili Srba. Stavovi istoričara Bugarske i Srbije su različiti, s tim što je Bugarska već vekovima mnogo posvećenija svojatanju savremenih Makedonaca i makedonskog jezika. Navedimo primer da prvi popis stanovništva Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca od 31. januara 1921. godine, ne prepoznaje Makedonce kao narod, zbog toga što oni nisu ni postojali kao poseban narod. Takođe, makedonski jezik nije bio priznat.

    Kao jugoslovenska republika, „Makedonija“ je formirana iz čisto političkih razloga i bez etničkog, teritorijalnog ili jezičkog osnova. Prvi razlog je težnja jugokomunista da preduprede moguću srpsku dominaciju unutar SFRJ. Drugi razlog je borba protiv bugarskih pretenzija, ali na pogrešan način. Iz sličnih razloga jugokomunisti su podstakli i dozvolili crkveni raskol, i formiranje MPC, na štetu Srbije i SPC. U veštačkom procesu geneze „Makedonaca“, vidi se da su oni od Srba i Bugara pozajmili etnicitet, od Bugara lingvistiku-jezik, a od antičkih Makedonaca (Grka), ime države i naroda, neka znamenja (zastavu 1992-1995, a u Skoplju je izgrađen niz pseudo antičkih spomenika i građevina, posvećenih antičkoj Makedoniji, iako današnji „Makedonci“ nemaju nikakvih dodira sa antičkim nasleđem). Grb su Severni Makedonci pozajmili od Socijalističke republike Makedonije.

    Nastanak Bošnjaka

    Dva državna entita Bosne i Hercegovine (Federacija BiH i Republika Srpska) su ograničenu državnost prvi put stekli 1992.(nepriznato) i zvanično 1995. godine. Formalno cela BiH je i dalje pod međunarodnom upravom. Pre toga Bošnjaci tj. bosansko hercegovački muslimani, nikada nisu imali svoju državu. Nisu to ni mogli, zbog toga što nisu ni postojali kao narod, zvali se „Bošnjaci“ ili ne.

    Ideju da su bosansko hercegovački muslimani, Bošnjaci, podstakla je politički i finansijski Austrougarska, posle Berlinskog kongresa. Pre toga ni sami bosanski muslimani nisu smatrali da su poseban narod. I ne samo pre toga, nego i mnogo decenija posle toga. Ta ideja je u njima opet podstaknuta spolja, na početku raspada SFRJ. Popis u FNRJ, 1948. muslimanima je kao opciju opredeljenja nudio izraz „neopredeljeni muslimani“, ukoliko nisu želeli da se izjasne kao Srbi, Hrvati, Turci itd. I jugokomunisti tada, ali i kasnije nisu smatrali da su bosansko hercegovački muslimani poseban narod.

    Ideja o „bošnjačkom“ jeziku je nastala tek posle raspada SFRJ, i to zbog potrebe da se novostvoreni bošnjački narod okiti i svojim bošnjačkim jezikom. Međutim, već smo pomenuli da istrajavanje na jednom, makar veštačkom identitetu, vremenom prerasta u stvarni etnojezički i verski identitet. Već 25 godina Bošnjaci i bošnjački, su priznati kao postojeći narod i postojeći jezik. U tekstu na Vikipediji „Historija Bošnjaka“, čiji su autori muslimani, Bošnjaci, stoji:

    - Predslavenski korijeni Bošnjaka se mogu pratiti unazad do najranijih dobro poznatih stanovnika prostora danas poznatog kao Bosna i Hercegovina, Ilira. Slaveni su naselili Bosnu i okolne zemlje u 7. vijeku. Slavenska srpska i hrvatska plemena su došla poslije prvog vala slavenskih doseljavanja. Prije dolaska Hrvata i Srba, Slaveni su već postali značajan element na Balkanu.

    Kao i Albanci, samo mnogo stidljivije, Bošnjaci sugerišu da potiču od Ilira. Tvrde da potiču i od Slovena, ali ne i od Srba i Hrvata, već od nekih trećih Slovena koji su se mimo Srba i Hrvata naselili na području BiH. Ove tvrdnje nemaju utemeljenje u istorijskoj nauci, već u bošnjačkim mitovima. Cilj bošnjačkih mitova je da dokažu kako su Bošnjaci autohton narod na Balkanu, odvojen od Srba i Hrvata, što naravno ne odgovara istini. Jedina slovenska plemena koja su se doselila na prostore BiH su srpska i hrvatska slovenska plemena.

    Apsolutno svi naučni izvori potvrđuju samo jedno, a to je da ogromna većina „Bošnjaka“ potiče od poturčenog - islamizovanog srpskog stanovništva. Nešto malo njih potiče od Turaka, a još manje od Hrvata. Muslimani su od jednog procenta stanovništva Bosne, 1468. tokom turske, austrijske, komunističke, i svoje kratke vladavine, došli do današnjih 50 odsto stanovništva BiH (po popisu Federacije BiH, koji je osporila Republika Srpska, zbog toga što su u popis uneti svi građani Federacije, koji decenijama žive i rade u inostranstvu - to je i bio cilj popisa - ne da se izvrši tačan popis, već da prikaže Bošnjake kao većinu).

    Bosna se pominje prvi put sredinom 10. veka u spisu „O upravljanju carstvom“, vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita (χωρίον Βόσωνα – horion Bosona) i to kao srpska teritorija. Porfirogenit pominje oblasti Travuniju, Zahumlje i Paganiju. Bosna se pominje i u „Letopisu popa Dukljanina“, takođe kao srpska teritorija. Ukratko rečeno, Bosna je u vreme kada se prvi put pominje u istorijskim izvorima bila samo geografski pojam.

    Sredinom 7. veka Bosna je uglavnom bila naseljena slovenskim elementom. Porfirogenit u pomenutom spisu piše da su Bosnu naselili Srbi. U srednjem veku su na teritoriji današnje BiH postojale različite srpske države, do dolaska Turaka. Krajem 15. veka Turci osvajaju teritoriju Bosne (1463) i Hercegovine (1482) i od tada se na ovom prostoru začinju uticaji muslimanske kulture. Ona nastaje procesom islamizacije slovenskog i sloveniziranog ilirskog i vlaškog stanovništva.

    Demografija Bosne i Hercegovine

    Turski defter (popis) iz 1468/1469. godine na ovom prostoru registruje 37.125 hrišćanskih i svega 332 muslimanske kuće. Dakle, procenat muslimana je bio manji od 1 odsto sredinom 15. veka. Pedeset godina kasnije, prema turskom istoričaru Omer Lutfi Barkanu, u Bosanskom Sandžaku je u periodu 1520. do 1530. godine bilo 334.325 stanovnika, od čega muslimana 38,7%. Turski i austrijski izvori navode da je, sedamdeset godina kasnije, Bosanski Pašaluk krajem 16. i početkom 17. veka imao oko čak 75% muslimanskog stanovništva (usledili su turski ratovi i kuga, koji su srezali broj muslimana).

    Po popisu iz 1865. godine zabeleženo je 46,3% pravoslavnih, 30,4% muslimana i 22,7% katolika. Po austrougarskom popisu stanovništva iz 1910. godine, u Bosni i Hercegovini je bilo 1.898.044 lica, od čega je pravoslavaca bilo 43,49%, a muslimana 32,25%, a katolika 22,87%. Popis stanovništva 1948. godine, je utvrdio: ukupno stanovnika: 2.565.277 , etnički sastav: Srbi: 1.136.116 (44,29%), neopredeljeni muslimani: 788.403 (30,73%), Hrvati: 614.123 (23,94%). Popis stanovništva 1971. godine (39,6% Muslimani, 37,2% Srbi i 20,6% Hrvati).

    Popis stanovništva 1991. godine: ukupno stanovnika: 4.377.033, etnički sastav: Muslimani: 1.898.963 (43,38%), Srbi: 1.365.093 (31,19%), Hrvati: 759.906 (17,36%), Jugosloveni: 242.032 (5,53%).

    Posle Berlinskog kongresa, 1878. god. Austro-Ugarska monarhija je okupirala Bosnu i Hercegovinu. Austrijska uprava u Bosni trajala je 40 godina, 1878—1918. Da suzbije srpsku nacionalnu svest, Austrija je planski razvijala »bosanski« patriotizam i negovala kult bosanske prošlosti. Austrija je isto to tada radila i na prostoru Albanije i KiM, stvarajući albansku naciju.

    Navedimo samo primer da prvi popis stanovništva Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca od 31. januara 1921. godine, ne prepoznaje Bošnjake (bosanske Muslimane) kao narod, zbog toga što oni nisu ni postojali kao poseban narod. Takođe, „bošnjački“ jezik nije postojao, čak ni kao pojam. Jednostavno rečeno Kraljevina SHS je zdravo za gotovo uzimala istinu da su u Bosni i Hercegovini tada živeli Srbi pravoslavci, Srbi muslimani, Hrvati, i nešto manjina.

    Nijedan popis u istoriji do 1991, uključujući i onaj 1991, nije prepoznavao Bošnjake kao narod. To je i razumljivo, zbog toga što su i oni i njihov jezik nastali tek 1995. godine. Poreklo Bošnjaka najbolje opisuje vojni sukob bosanskih begova sa velikim vezirom, tj. Turcima. U julu 1831. godine, vojska bosanskih begova je na Kosovu pobedila turske snage velikog vezira Namik Ali Paše, i ubrzo se vratila u Bosnu.

    Taj sukob je obelodanio sećanje i uverenje bosanskih begova, da su njihovi srpski preci učestvovali u Kosovskom boju u vojsci „cara“ Lazara, gde su takođe branili veru i porodičnu i ličnu čast. Vojno suprotstavljanje begova Turcima, dodatno je podstaklo epsku paralelu, i u analima je ostalo zabeleženo da su bosanski muslimanski buntovnici na putu ka Lipljanu 1831. godine pevali sledeću pesmu:

    - Mi idemo na Kosovo ravno, gde nam stari slavu izgubiše, Staru našu slavu prađedovsku, I mi ćemo na polju Kosovu il izgubit vjeru i junaštvo ili ćemo ako Alah dade Dušmanina svoga pobjediti i u Bosnu vratiti se slavno.

    informer. rs


    Ljubav Ti i Ja!

  3. #33

    Srpski istoričar progovorio o onom o čemu se ćuti

    Srbi su praktično pojeli sopstvenu istoriju

    Zbog čega Srbija prećutkuje sopstvenu istoriju, svesno je jede, čak i onda kad je svojim požrtvovanjem i hrabrošću činila herojska dela.

    Povod za ovu priču dala nam je nedavno održana ceremonija u gornjomilanovačkom selu Pranjani, gde je u sasluženju američkih uglednika obeležena 75. godišnjica spasavanja 500 američkih pilota u Drugom svetskom ratu.

    O tome portal Ekspres razgovara sa uglednim srpskim istoričarom i akademikom Ljubodragom Dimićem.

    Zašto Srbija ćuti o mnogo čemu pa i o spasavanju američkih pilota?

    “Kada se politika umeša u tumačenje prošlosti, jedan od načina na koji ona tumači prošlost jeste ćutanje. To se dešavalo, između ostalog, i sa spasavanjem američkih pilota posle bombardovanja naftnih postrojenja u Ploeštiju u Rumuniji 1944. Njihova avijacija je bila meta snažne nemačke protivvazdušne odbrane oko Beograda. Mnogi američki piloti su stradali, ali njih oko 500 su spaseni, pre svega zahvaljujući srpskom narodu i u organizaciji Kraljevske vojske u otadžbini, pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića. On je uspeo da pilote i članove posada rasporedi po kućama i da ih spase od Nemaca. Neverovatno je da su seljaci iz Pranjana i okolnih sela sačuvali pilote od potrage koju su vodile brojne agenture, nemačke i njihovih saveznika.

    Potpuna konspiracija sačuvana je i u vreme operacije “Halijard” kad su seljani napravili travnatu pistu sa koje su Amerikanci avionima odvezli pilote na bezbedno mesto. To je primer herojstva i odanosti, jer pokret generala Mihailovića je bio ukorenjen u srpskom selu.”

    Ali zašto se do juče ćutalo o tom herojstvu iz Pranjana, čak i danas Srbi malo znaju o spasavanju američkih pilota?

    “Ćutalo se zato što su pilote spasavali predstavnici Jugoslovenske vojske, otadžbine i srpski narod, a ne partizani i komunisti. Predstavnici Komunističkog pokreta su zabranili svojim jedinicama da dejstvuju u Srbiji. Srbija je imala samo jednu vojsku koja je predstavljala značajni činilac, a to je bila vojska Dragoljuba Mihailovića. Ćutalo se i zbog toga što je u Americi počela propaganda 1944-45. u kojoj su aktivno učestvovali spaseni piloti. Oni su tvrdili da Mihailović i njegov pokret ne mogu da dobiju kolaboracioniste, jer on je bio antifašistički pokret. O tome se na Zapadu ćutalo, a američka propaganda tek posle Titovog sukoba sa Staljinom 1948. ugušila je tu temu. Spaseni piloti i njihova propaganda su marginalizovani. O tome je sjajnu građu ostavio oficir iz Dražinog štaba u svojim memoarima. Sve to tako traje do momenta kada Jugoslavija, odnosno Srbija nije ušla u novi sukob sa Amerikom.

    Od tada Srbija u SAD gubi svaki kredibilitet kao pozitivna istorijska figura, ne dobijaju šansu da se i na američkom tlu ta istina o pilotima saopšti. To je vreme početka građanskog rata i raspada SFRJ. Kod nas se počinju objavljivati memoari i spisi, vrlo stidljivo, o pilotima iz Pranjana. To je upotreba i zloupotreba istorije, o tome se decenijama ćutalo, i evo danas se o tome progovara, opet verujem sa nekom političkom kalkulacijom koja nosi zloupotrebu istorije onakve kakve ona jeste bila. Današnja američka politika, u pokušaju da izgleda uravnotežena, setila se nekih srpskih zasluga i Srba. Dojučerašnja slika će biti retuširana, a sa tim retuširanjem verovatno ide i paket nečega što je možda ništa, a možda i nešto. Videćemo.”

    Mislite na Kosovo?

    “Da, mislim na razgovore, na pojačani stepen uvažavanja koji sa sobom nosi omekšavanje onoga ko je pregovarač… Da, to su te tehnike, da vas upotrebljavaju od veka do veka.”

    Mislite da su to danajski darovi?

    “Ti danajski darovi sa sobom nose veliku zloupotrebu prošlosti i upotrebu prošlosti u političke svrhe, ako nije naučna istina o prošlosti saopštena, onda se prošlost zloupotrebljava.”

    Ali vlasnici te istorije, ako ona postoji, jesu Srbi i građani Srbije?

    “Tako je.”

    Zbog čega su Srbi ćutali o zločinima na Kosovu, o zločinima Hrvata, ustaša nad Srbima, zbog čega su pristali da kosti iz jama po selima u Hercegovini, BiH i drugim prostorima izvade tek 1991? O tome se nije smelo ni govoriti?

    “To nije karakteristika samo srpskog naroda, to je prisutno i kod drugih naroda koji nemaju kapacitet da kažu svoju istinu, ućutkani su 1945. To je trajalo 50 godina. Ne samo Tito, nego svaka vlast želi da kontroliše sliku prošlosti. Novom Komunističkom pokretu nije odgovarala slika prošlosti onakva kakva jeste bila, odgovarala joj je slika koja se uklapa u partijske stavove, norme. KPJ je preuzela odluke čuvenog VII kongresa Kominterne 1935. na kojem je bio Tito, prvi put je video Staljina, sedeo u 28. redu u sali Sindikata u Moskvi, a Josip Visarionovič je na bini pevao Internacionalu. Na tom kongresu donet je čitav niz odluka, kao i ona kako treba proučavati prošlost, šta treba iz nje uzimati, a šta prećutkivati. Ta projekcija prošlosti ide od starog veka gde se Spartak, kao zlatni dečko, pojavljuje kao revolucionar koji oslobađa robove…

    Komunisti su zaduženi da pozitivno iz prošlosti tumače kao sopstveni temelj i tradiciju. Oni su iz pragmatičnih razloga spasavanje američkih pilota, ne jednog, dva, nego 500 od strane suparničkog pokreta prećutali. Oni su taj pokret proglasili fašističkim, a njegovom komandantu sudili za kolaboracionizam. A svi znamo da je taj pokret predvođen generalom Mihailovićem dobar deo ratnog vremena bio antifašistički i u većini patriotski.”

    Srbi su praktično pojeli sopstvenu istoriju?

    “Tako je.”

    To, čini se, daje za pravo Hrvatima da prekrajaju istoriju?

    “Naravno, ali moram da kažem da su Hrvati pojeli sopstvenu istoriju. Za njih je negde to bilo i dobro jer je Jugoslavija bila država ravnoteže, u takvoj državi trebalo je naći neki zajednički modalitet za budući zajednički život. On se, po mišljenju partije na vlasti, tim što će se reći istina o ustaškom pokretu i istina o srpskim žrtvama, nije uklapao. Ta federacija ravnoteže je morala da nastane na srpskoj šteti i u tom kontekstu i Srbi i srpski komunisti su u tome participirali.

    A slika o genocidu nad Srbima, brojke su zastrašujuće, da se teško mogu i prevaliti preko usta. Zločini su, otvorite udžbenike iz kojih smo svi mi formirani, pripisivani Nemcima, a sva istraživanja su pokazala da su Nemci ubili oko 40.000 ljudi. A gde je preostalih milion žrtava bratoubilačkog rata? NDH i pokret podržavan od Rimokatoličke crkve i većine hrvatskog naroda snosi najveću odgovornost za te žrtve. A danas se u tamošnjoj politici pravi navodna simetrija između onih koji su poginuli u ratu i ne znam koliko desetina hiljada ustaša koji su likvidirali. Svi znamo da je to bila organizovana NDH vojska, ljudi u uniformama, oko 150.000 ljudi pod oružjem, mnogi od njih dočekali su Blajburg… Negativna prošlost zarad neke jugoslovenske budućnosti je zatrpana, a u tome su dobrano participirali i srpski komunisti.”

    Sve je to stvar pristanka?

    “Delim Vaše mišljenje, ali da je Brozova Jugoslavija pravljena na istini o onome što se dogodilo i kako se dogodilo, do danas bi opstala. Ali kada nešto pravite na laži, ti temelji pri svakom trusnom događaju ne mogu da izdrže težinu građevine koja je na njih postavljena. Laži su ono što je na neki način uništilo jugoslovensku državu.

    Ali da se izvučemo iz ovog jugoslovenskog miljea, ako gledate Nemačku, ona je jasno priznala fašističke grehe posle 1945. godine. Ali kad je počeo Hladni rat, u nemačkim školama se prestalo govoriti o nemačkim zločinima neko vreme, ali generacija koja je stasala 1967-1968. saznala je da su im očevi bili nacisti, i kreću u bunt protiv svojih očeva, protiv sistema, protiv te laži i završavaju u drugoj krajnosti, kao teroristička grupa Bader Majnhof. Nešto slično se dešavalo i u Italiji, otrežnjenje mladih koje je otišlo u pogrešnom smeru.”

    U Hrvatskoj se uveliko prekraja istorija. Predsednica Kitarović ističe “ogroman” značaj Hrvatske u antifašističkoj borbi u Drugom svetskom ratu, dok hrvatski istoričari podsećaju da je 1941. u Hrvatskoj bilo oko 8.000 partizana. Od toga 6.400 su bili Srbi, Hrvata je bilo oko 600…

    “Tako je. Sva istraživanja pokazuju da je tek u januaru 1944. broj Hrvata u narodnooslobodilačkom pokretu na prostoru Hrvatske nadmašio Srbe, ali i tada, Srbe je činilo 20 odsto partizana, što je u ozbiljnoj nesrazmeri sa procentom Srba koji su živeli u Hrvatskoj. To je istina, dobro je što ima nekoliko zaista dobrih hrvatskih istoričara kao što su Klasić, Goldštajn, Jakovljević… Ti ljudi su na različite načine izloženi pritiscima javnosti i verovatno svog najbližeg okruženja. Ta istina će se Hrvatima vratiti kao težak bumerang, to je neminovno, velike laži imaju skupu cenu.”

    U tome im je pomogla i Brozova politika. Broz je izjednačio liberale i Maspok iako su to u suštini bili dijametralni pojmovi. Maspok je bio nacionalistički embrion koji danas Hrvatska živi, a liberali su hteli tržišnu privredu, koju je Komunistička partija Kine uvela pre tridesetak godina?

    – Ako se gledaju dokumenti, liberali su težili jednoj moderni u Jugoslaviji, a pre svega u Srbiji. To je bilo ispisano na zastavi liberala. To su ljudi koji su gledali u budućnost, stasavali su sredinom 60-ih, nastavljali su put koji je trasirao Koča Popović. To su Marko Nikezić, Latinka Perović i ozbiljna grupa mladih ljudi modernih shvatanja. Pojavilo se jedno jezgro mlađih vrlo obrazovanih sposobnih ljudi koji su imali viziju. Njih ne zanima srpski narod u ostalim delovima Jugoslavije, oni i u svojim radovima i u svojim memoarskim zapisima iz onog vremena smatraju da srpsko pitanje treba rešavati u Hrvatskoj, u Bosni slično. Oni nisu bili nacionalisti. Oni su želeli modernu Srbiju, ali ta njihova vizija moderne Srbije posle sloma Maspoka u Hrvatskoj, naspram sebe dobila je sve same neprijatelje, a ugrožavala je i poziciju Josipa Broza.”

    Ekspreso.rs


    Ljubav Ti i Ja!

  4. #34
    JOVIĆ: Jugoslaviju su RASTURILE velike sile koje su na sve načine pomogle tu politiku rasturanja iznutra i spolja!

    Nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ Borisav Jović reko je za "Kurir" kada i kako je zapravo ubijena Jugoslavija.


    - Jugoslaviju su rasturile velike sile koje su na sve načine pomogle tu politiku, kako finansijski, tako i oružano prkeo Hrvatske i Slovenije - rekao je Joivić i dodao da tada ni konferencija u Hagu kojoj je cilj bio rešenje jugoslovenskog problema, nije imala značaja jer je odluka već bila doneta.

    Istina je da smo mi ispali naivni i glupi, jer smo dozvolili da nas vode za nos i da nas upropaste

    - Rekao sam da bi trebao da na osnovu evropskih dokumenata i Helsinškog akta po kome se granice ne mogu menjati i rasturati, ostale države utiču na sve da poštuju ta pravila, na šta je jedini odgovor koji sam dobio bio taj da se ništa ne može uraditi ako Slovenija i Hrvatska hoće da se otcepe, jer jednostavno, velike sile su donele odluku ra razbiju Jugoslaviju.

    Jović se osvrće i na to da niko nije napadao Tita zato što se vodila oslobodilačka borba, i da ju je on iskoristio, kako kaže, da se dočepa vlasti i sprovede svoju politiku, kao i da se ovde radi i o tome da je baš on radio na rasturanju Jugoslavije i obespravljivanju srpskog naroda.

    - Srbi nikada nisu bili ravnopravni sa drugim narodima, kao nacija su bili iscepkani na više delova, a u tim drugim delovima bili su nacionalna manjina i nisu imali pravo na samoopredeljenje - rekao je Jović.

    Kako je obrazložio, kada se Jugoslavija raspala Srbi nisu imali pravo da odluče da li žele da ostanu u Jugoslaviji, kao i da je kobnim Ustavom iz 1974. godine Srbija bila podeljena na tri dela, što je neprirodno, jer su sve republike sem Srbije mogle da uređuju svoju unutrašnju politiku.

    - To je bilo potrebno da bi moglo Srbiji da se nametne da Kosovo i Vojvodina glasaju protiv nje u Saveznoj Skupštini. U svojoj republici Srbija nije mogla da intereveniše u pogledu zaštite prava naroda - objasnio je Jović.

    JNA je tražila interveniciju u Sloveniji i tada smo uvideli da to po Ustavu ne može

    Jović ističe da je armija po Ustavu odgovorna za ustavni poredak zemlje i teritorijalni integritet, a pošto su u Hrvatskoj i Sloveniji počeli da ruše državu svojim neustavnim odlukama, vojska je tražila da se preduzmu mere koje bi to onemogućile.

    - Oni su mislili da zauzmu njihovu skupštinu, vladu, da ih pohapse i da će tako rešiti problem. Samo su nam saopštili da će izvršiti vojni udar, na šta sam im rekao da je to propast i katastrofa - kazao je Jović.

    Prema njegovim rečima, u početku se mislio da je sve to ustavni problem i da se to promenom ustava da rešiti, ali bez postojanja dobre volje to nije bilo moguće - Ustavna komisija nije mogla da postigne jedinstven stav i saglasnost.

    - Oni su hteli da se otcepe, hteli su svoju vojsku, svoji nezavisnu spoljnu politiku, a sve je to potvrdila Haška konvencija, kada nam je saopšteno da Evropa traži da se Jugoslavija raspadne, jer tako žele velike sile - rekao je Jović.

    On je objasnio da je stav prema Hrvatskoj bio takav da joj nije bilo branjeno da se otcepi, ali da se prethodno reši i srpsko pitanje u Hrvatskoj.

    - Mi smo toga bili svesni, te smo insistirali na tome da se prvo svi problemi između republika reše pa da idemo u razilaženje i raspad Jugoslavije mirno. To nije prihvaćeno, i bili smo upleteni u najkrvaviji sukob na ovim prostorima posle Drugog dvetksog rata koji je eskalirao u BiH i Hrvatskoj - rekao je Jović.

    Osvrnuo se i na to da je poslednji put video Miloševića u Hagu, kada je bio svedok, ali da nije razgovarao sa njim.

    - Zvali su me da svedočim protiv Miloševića, i sve što sam rekao bila je njegova odbrana. Mi smo jedino krivi jer nismo slušali Ameriku i što smo branili svoju zemlju. Pretvorili su to u priču da smo hteli Veliku Srbiju - zaključio je Jović.
    Izvor: Pink.rs


    Ljubav Ti i Ja!

  5. #35
    U kakvu su svetlu budućnost verovali naši preci odmah nakon završetka Velikog rata

    „Vrlo veliki deo sporova, koji su narode vekovima u rat terali, biće rešeni na pravedan način tako, da će nesuglasice među državama biti svedene na najmanju meru, i onemogućeno će biti bar za dugi niz godina ratovanje. Nova epoha znači pobedu mira, a sa mirom, Pravde i Civilizacije“, kaže se između ostalog u viziji budućnosti koja je objavljena u beogradskim „Večernjim novostima“ novembra 1918. godine

    Priče o Prvom svetskom ratu prirodno se svode na sitne i krupne događaje koji su ga obeležili, kao i na njegove posledice, što posredne što neposredne, pa se često tretira tek kao uvod u Drugi svetski rat kojem je nesvesno utabao stazu. Retko se bavimo osećanjima i mislima koja su krajem 1918. godine preplavila čovečanstvo; ne bavimo se njihovim nadanjima i uverenjima, ne bavimo se pitanjem, kakvu su oni budućnost videli pred sobom nakon tih strašnih ratnih godina.

    Odlučili smo da to promenimo, a da se pritom ne bavimo onom starim i opštepoznatim nadanjem da će Veliki rat biti „rat da okonča rat“, kako je to formulisao veliki Herbert Džordž Vels. S tim na umu, zavirili smo u staru srpsku štampu, i uspeli da iskopamo jedan tekst koji je na naslovnoj strani ondašnjih beogradskih „Večernjih novosti“ objavljen 17. novembra 1918. godine po starom kalendaru.
    Pod naslovom „Nova epoha“, čitaoci su tada mogli da pročitaju jednu optimističnu viziju novog sveta koji treba da usledi, sveta nakon Velikog rata, sveta koji će biti blistav i napredan, i pre svega — miran i prosperitetan.

    Tekst glasi ovako:
    „Likvidacijom ovoga velikoga i užasnoga rata nastaje nova epoha u istoriji čovečanstva. Vrlo veliki deo sporova, koji su narode vekovima u rat terali, biće rešeni na pravedan način tako, da će nesuglasice među državama biti svedene na najmanju meru, i onemogućeno će biti bar za dugi niz godina ratovanje. Nova epoha znači pobedu mira, a sa mirom, Pravde i Civilizacije.

    Ovaj rat srušio je zaostale državne organizme i neke iz osnova preporodio. Ovaj je rat srušio zastarelu, poluistočnjačku, carističku Rusiju, da se na njenim razvalinama podigne nova Rusija, u kojoj će sve snage od vrednosti naći dovoljno polja i mogućnosti za svoje potpuno razviće.
    Ovaj rat srušio je militarističku Nemačku, koja je bila teret i svome sopstvenom narodu i bauk svojim susedima. Na novoj osnovi, u duhu demokratskom i slobodnom, moći će se nemački narod razvijati. Ovaj je rat za svagda srušio austro-ugarsku monarhiju, nakazu od države, u kojoj nije moglo biti ničega lepoga ni velikoga, zemlju, u kojoj se nisu mogle razvijati ni narodne ni lične individualnosti, zemlju, koja je trovala čitave narode, koji su imali tu hudu sreću, da žive u njenim granicama.

    Duh Slobode i čovekovih prava sada slavi pobedu, duh, koga je engleska nacija prva razvila u verskom i političkom pogledu. Taj duh slobode i čovečanskih prava odneo je prvo pobedu u američkoj borbi za nezavisnost i u praksi je pokazao, da je moguće stvoriti slobodnu i naprednu državu. Taj živi primer delovao je i na Francusku, koja je svojom Velikom Revolucijom slomila okove i duh Srednjega Veka i postala učiteljica ostalim narodima na evropskom kontinentu.

    Trebalo je da prođe dosta vremena, trebalo je silne unutrašnje borbe u svima državama, i na posletku trebalo je da dođe ovaj veliki svetski rat, pa da veliki principi pobede trijumfuju širom svega sveta. Velike i pravedne ideje dosta sporo napreduju, ali one ipak pobeđuju, i mi smo srećni, što smo doživeli definitivnu pobedu najvećih ideala čovečanskih.

    Ta je pobeda skupa, ali je slatka, jer njome nastupa nova era u životu celokupnoga roda ljudskog. Najveća slava i hvala pripašće onim narodima, koji su se postupno, hrabro i sa samopregorevanjem borili, da Carstvo Svetlosti trijumfuje nad Carstvom Mraka!
    M. P.“

    Prvo što pada u oči je ono što vam je verovatno momentalno zaparalo „mozak“: Ruska imperija, koju je njen car, verujemo, uvukao u rat da bi nas spasio, koji je intervenisao kada su se engleske i francuske mornarice kolebale oko pomoći srpskoj vojsci na albanskim obalama (to kolebanje se danas iz političkih razloga preuveličava; pomoć bi nesumnjivo došla i bez ruske intervencije, koja ju je ubrzala; uostalom, Francuzi su uz Grke najviše pomogli srpskoj vojci da se oporavi, što su ondašnji Srbi itekako znali da cene) — dakle, ta se Ruska imperija ovde od strane srpskih rodoljuba naziva „zastarelom, poluistočnjačkom“.

    A nemojte sumnjati da je autor ovog teksta, da je uredništvo ovog lista, bilo rodoljubivo, samo što je njihovo rodoljublje bilo na onoj antidespotskoj liniji koja je dominirala ondašnjom srpskom elitom i čiji se odraz mogao videti i divljačkom Majskom prevratu i u Sarajevskom atentatu.
    Oni nisu bili samo rodoljubi, oni su bili nacionalisti. Ali njihov oblik klasičnog nacionalizma, koji više ne postoji, iako je imao u sebi klicu zla, propagirao je napredne, demokratske, parlamentarne, slobodarske ideje, i njegovi pobornici među Srbima nikada nisu gledali na Rusiju kao na uzor već kao na spoljnopolitički oslonac. Taj nacionalizam bio je ideologija koja je rušila političke i društvene okove, to je bila njena osnovna uloga u istoriji devetnaestog veka i početkom dvadesetog; tek se malo kasnije nacionalizam pretvorio u nešto drugo.

    Ali uprkos tome, ovakav stav o Ruskom imperiji stvarno deluje kao neopisiva nezahvalnost, posebno što se znalo da su boljševici samo šest meseci ranije u podrumu kuće Ipatijevih u Jekaterinburgu likvidirali čitavu carsku porodicu. „Nova Rusija“ o kojoj autor s puno nadanja govori zacelo nije boljševička, što se može zaključiti drugde u ovom listu, ali uostalom i iz samog ovog teksta koji obiluje pohvalama kapitalističkoj Americi, Britaniji i Francuskoj; biće da se M. P. nadao pobedi „belih“ i obnovi ruske države na demokratskim i parlamentarnim načelima.

    Upada u oči takođe i optimizam, koji se graniči sa velikom naivnošću i iluzijama o prirodi ljudskog roda. San o dugotrajnom miru, pravdi, društvenom progresu: sve se to izjalovilo (mada se autor delimično ogradio rečima da će „onemogućeno biti bar za dugi niz godina ratovanje“). Skeptičnih glasova bilo je, naravno, još tokom trajanja sukoba; tako je britanski premijer Lojd Džordž o onoj frazi koju smo naveli na početku teksta kazao: „Ovaj rat, kao i sledeći rat, je rat da okonča rat“, dok je britanski feldmaršal Arčibald Vejvel o Pariskoj mirovnoj konferenciji rekao: „Posle ’rata da okonča rat’ izgleda su bili Parizu da izrade ’mir da okonča mir’“.

    Doduše, ako bismo ovaj tekst stavili u kontekst kraja Drugog svetskog rata, on bi možda imao više smisla; u slučaju da je Šarl de Gol bio u pravu kada je rekao, da su Prvi i Drugi svetski rat u stvari jedan sukob dok je međuratni period tek bio puko primirje, onda bi se za ovaj tekst objavljen u Beogradu krajem 1918. godine moglo reći da je objavljen dvadeset sedam godina pre vremena. Ali pre će biti, da je objavljen sto i više godina pre vremena. Jer ako pogledate savremeni svet, i šta se sve u njemu dešava, jasno vam je „koliko je sati“.
    (P. L.)
    telegraf. rs


    Ljubav Ti i Ja!

  6. #36
    Srbin i Srpkinja kleče pred franjevcem dok ih pokatoličava: Puno izgubljenih i beznadežnih pogleda

    Nakon što je Mile Budak proleća 1941. godine objavio da će trećinu Srba pobiti, trećinu proterati a trećinu pokatoličiti, veliki broj pravoslavnih izabrao je treći put. Mnogi, među njima i ljudi na ovoj fotografiji, nadali su se da će tako spasiti žive glave pred podivljalim ustašama

    Mile Budak je proleća 1941. godine, nedugo nakon što je uspostavljena tzv. Nezavisna Država Hrvatska, govoreći pred jednim ustaškim skupom u Gospiću izneo nacrt programa etničkog čišćenja te fašističke tvorevine od Srba: trećinu pobiti, trećinu proterati, trećinu pokatoličiti.

    Prirodno, veliki broj pravoslavnih ponadao se da će puko primanje katoličke vere biti dovoljno da spasu žive glave pred podivljalim hrvatskim nacionalistima, ali to se ispostavilo kao zabluda, jer su mnogi koji su krenuli tim putem bez obzira bili ubijeni. Ne svi, mnogi se zaista jesu spasili, ali nekima to nije bila nikakva garancija opstanka.

    Pokatoličavanje bilo je uzelo maha, i vršilo se uz odobrenje vrha Katoličke crkve u Hrvatskoj, pod njihovim nadzorom, i zahvaljujući saradnji dela nižeg katoličkog sveštenstva. Nisu svi u tome učestvovali, razume se, i ne treba generalizovati, ali znatan broj jeste, ako ni po čemu drugom a ono po službenoj dužnosti.
    Niko ne zna šta je na srcu ovog sveštenika koji na prvopriloženoj fotografiji katoliči Srbe; taj mladi čovek — za koga bismo po odeždi rekli da je franjevac — deluje pristojno i ozbiljno, ne izgleda kao zver kakvih je bilo među njegovim kolegama tih godina, ali sa druge strane često se dešava da zveri deluju potpuno normalno (on može biti zver, a možda ovo radi uveren da tako spasava živote ovih ljudi).

    A ne znamo ni šta se krije u srcima Srba koji su okupljeni oko njega. Vidi se tu poneki osmeh, nesumnjivo izraz olakšanja i nade da će ostati u životu, ali mahom su to tmurne i poražene grimase, tužne, beznadežne, obeščašćene.

    Opravdanje pokatoličavanja što se Stepinca tiče, bilo je upravo u spasavanju života, uz obrazloženje da će se, kada ludilo prođe, ljudi vratiti svojoj veri ako to žele. Ne postoje podaci o tome koliko se pokatoličenih Srba nakon ratnog ludila vratilo pravoslavlju.

    Inače, genocidni talas najstrašniji je bio u proleće i leto 1941. godine: ustaše su posle toga zbog izbijanja opšteg ustanka malo promenile taktiku, pa su Srbi koji su odbili da se pokatoliče od 1942. morali da se uhvate u koštac i sa tzv. Hrvatskom pravoslavnom crkvom, na čije je čelo Pavelić postavio jednog ruskog arhiepiskopa kojem smo mi, dve decenije unazad, ukazivali gostoprimstvo u Sremskim Karlovcima, o čemu smo opširnije pisali.
    (P. L.)
    telegraf. rs


    Ljubav Ti i Ja!

  7. #37

    Kako je izmišljeno etničko čišćenje na Kosovu

    Neka manje poznata priznanja samih protagonista otkrivaju kako je rat na Balkanu 1999. bio podstican i kako je propagandno opravdavan

    Svedoci smo nasilnog stvaranja „novih geopolitičkih realnosti“ i potom decenijski dugih napora da se takva realnost međunarodno sankcioniše. Stvoreni su presedani protiv nekadašnjih principa međunarodnog prava, Helsinškog akta 1975, povelje OUN. Svedoci smo, po potrebi, režiranja unutrašnjih problema u pojedinim državama, a potom aktivnog mešanja na strani predodređenih klijenata


    Ekonomskim ucenama, političkim pritiscima, pretnjama i terorizmom, ili „zavrtanjem ruke“ u žargonu svetskih kabineta, države se prisiljavaju da napuštaju nekada uspostavljene principe međunarodnog prava i odnosa.

    HLADNORATOVSKE DOKTRINE

    Živimo u svetu gde ni prokazivanje „teoretičara zavere“ ne može da sakrije da su na delu mnoge doktrine razvijane u vreme Hladnog rata i doktrine za posthladnoratovsko vreme. Svedoci smo da se vode konvencionalni ratovi na mnogim prostorima pa i evropskom, aktivnosti strateškog i taktičkog odvraćanja, specijalne operacije i sukobi niskog intenziteta (LIC), operacije za nametanje mira i mirovne misije, nametnute humanitarne intervencije, nasilne obojene revolucije, hibridni ratovi.

    Živimo u svetu gde se vodi borba za realne strateške i ekonomske interese sa karakteristikama poznatim još od 19. veka. Ovome treba dodati potrebu velikih sila da povremeno demonstriraju uverljivost svoje vojne sile, tj. da potvrde svoj kredibilitet velike sile. Mesto tog dokazivanja je na, procenjeno, najslabijoj karici. Tamo gde će kredibilitet biti potvrđen i demonstriran uz najmanje gubitaka makar i po cenu prikrivanja. Nije slučajno da se upravo rat na Kosovu reklamira kao uspešna kampanja sa „nula gubitaka“.

    Postoji još jedna, gotovo autonomna, opasnost po mir koju je 1959. odlazeći američki predsednik Dvajt Ajzenhauer nazvao - vojnoindustrijski kompleks. On, mada vojnik, general, upozorio je da taj faktor ugrožava demokratske vrednosti kod kuće i mir u svetu. Mi smo svedoci da je bio u pravu.


    Pratimo aktivno lobiranje i pritiske na administraciju da se povećava budžet iz godine u godinu, da se evropski saveznici pritisnu i uvere da moraju da povećaju izdvajanja za naoružanje iznad dva posto (pa čak do tri) od bruto nacionalnog dohotka.

    PRODAVANjE AGRESIJE

    Kako vlastitoj i svetskoj javnosti „prodati takav rat“? Ako se poslužimo rečima Žana Brikmona, najbolje ga je umotati u neki uzvišeni motiv – brigu za ljude, ugrožene manjine, ljudska prava, demokratiju. Njegovim rečima, to je upotreba ljudskih prava da se proda rat ili, kako ga on označava, humanitarni imperijalizam.

    U ovom kontekstu i te kako je bila važna uloga globalnih medija. O medijskim manipulacijama, dvostrukim merilima ili prosto o prećutkivanju činjenica mnogi su pisali, studije su objavljene. Svedok sa terena Kosova, francuski pukovnik Žak Ogar napisaće da je „imao istinsko gađenje prema dezinformacijama koje su vladale na Zapadu, iako su kasnije ljudi postajali sve svesniji razmera vašingtonske manipulacije“.

    Ti glasovi su godinama bili glas vapijućeg u pustinji, sve donedavno kada je predsednik Donald Tramp upotrebio termin fake media, posle čega nema natrag u poklanjanju apsolutnog poverenja ovim medijima.

    Takođe, stvoreni su i mnogi novi globalni mediji, društvene mreže… Važna karika u razumevanju formiranja javnog mnjenja iznutra i prema vani su ciljano osnovane tzv. nevladine organizacije kao filijale zvučnih međunarodnih instituta koji su defakto samo transmisija državnih institucija i fondova. I o ovome je pisano.

    KREDIBILITET SAD

    Šta je bio stvarni cilj rata, iza retorike političara i medija? Rečima glavnog aktera agresije na SR Jugoslaviju, tada glavnokomandujućeg NATO generala Veslija Klarka: „Milošević, govoreći otvoreno, nikad nije stvarno shvatio da ovaj rat nije striktno bio vezan za Kosovo. To, konačno, nije bio ni konflikt zbog etničkog čišćenja. To je bila bitka za budućnost NATO-a, bitka za kredibilitet Sjedinjenih Država kao sile u međunarodnim odnosima.“

    O potrebi dokazivanja kredibiliteta SAD govorio je i ubeđivao delegaciju američkih Srba sam predsednik Klinton 4. aprila 1999. Albance je pomenuo samo u prvoj rečenici prilikom susreta koji je kasnije opisao analitičar iz Vašingtona Obrad Kesić.
    U Rambujeu je „lestvica bila namerno podignuta previsoko“ kako bi došlo do bombardovanja. Džejms Džatras piše da je u Rambujeu delu novinara, samo za orijentaciju, baš tim rečima saopšteno „kako Srbi ne bi mogli da prihvate (zahteve). Njima treba malo bombardovanja i to će i dobiti“.

    Henri Kisindžer je prema „Dejli telegrafu“ od 28. juna 1999. ocenio da je „tekst iz Rambujea, koji je obavezivao Srbiju da prizna NATO trupe širom Jugoslavije, bila provokacija, izgovor za početak bombardovanja. Dokument iz Rambujea bio je takav da ga nijedan Srbin nije mogao prihvatiti.“ Jedanaest godina posle agresije nemački dnevnik „Zidojče cajtung“ 11. maja 2010. objaviće da je konferencija u Rambujeu organizovana da bi NATO-u dala „legitimitet za dugo planirani vojni napad“. Ove navedene činjenice postale su opšte mesto u ozbiljnim analizama.


    Džon Noris, šef za veze pomoćnika državnog sekretara Stroba Talbota, u svojoj knjizi iz 2005. godine navodi još neke razloge, daleko od nekadašnjih javnih proklamacija o razlozima za rat: „To je bio otpor Jugoslavije širenju trendova političkih i ekonomskih reformi, a ne nevolje kosovskih Albanaca. To najbolje objašnjava rat NATO-a. Milošević je bio problem za transatlantsku zajednicu predugo, tako da su Sjedinjene Države osećale da će on jedino reagovati na vojni pritisak …

    On je izazvao osnovne vrednosti NATO-a i njegove egzistencije.“ Drugim rečima, zemlja se odupirala ekonomskom potčinjavanju i NATO pritisku i to je valjalo slomiti.
    Sve to danas znamo, kao i za istupanja američkih predstavnika na konferenciji u Bratislavi aprila 2000. godine kada je objašnjavano da je rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen kako bi se ispravila greška generala Ajzenhauera koji je posle rata povukao vojsku sa Balkana, a ona se tamo mora vratiti iz strateških razloga. U publikacijama se više puta citirao memorandum koji je nemački političar Vili Vimer 2. maja 2000. uputio kancelaru Gerhardu Šrederu.

    U tom dokumentu, koji je nastao posle sastanka zemalja NATO-a u Bratislavi u aprilu 2000, iznose se pored navedene i druge ocene i poruke SAD iz kojih se vidi prava pozadina zahteva u Rambujeu i potonje agresije. Cilj je bio uspostavljanje trajne kontrole teritorija Srbije, odvajanje Kosova i stacioniranje vlastitih snaga: „Srbiju treba trajno držati izvan evropskog razvoja.“ Vimer navodi da su SAD od saveznika tražile da se „što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo“.


    SVEDOČENjE DITMARA HARTVIGA

    Koliko se rat želeo svedoči i šef posmatračke misije Evropske zajednice na Kosovu (European Community Monitoring Mission – ECMM), nemački ambasador Ditmar Hartvig. Misija jednako brojna kao i Vokerova (OSCE) slala je potpuno suprotne izveštaje. Govorili su slično UNHCR-u da OVK vrši teror i provocira, tera Srbe u izbeglištvo, a da se jugoslovenske snage drže krajnje suzdržano želeći da se očuva sporazum Milošević–Holbruk iz oktobra 1998. Predstavnici ove misije bili su pre Vokera u Račku i glavni su svedoci kasnije Vokerove manipulacije. Kako god, zapadne vlade nisu koristile izveštaje Hartvigove misije i upravo su za javnost davale suprotne tvrdnje.

    Ambasadori i osoblje na terenu jedino su mogli da zaključe da se nije želeo mir već rat. Bili su dovoljno iskusni da to zaključe. U svom pismu kancelarki Angeli Merkel 26. oktobra 2007, u kome sugeriše da Nemačka ne prizna pripremano proglašenje nezavisnosti Kosova, naveo je sledeće: „Ni u jednom izveštaju između kraja novembra 1998. i evakuacije neposredno pred izbijanje rata ne pominje se da su Srbi vršili veće ili sistematske zločine nad Albancima, niti se makar u jednom jedinom slučaju govori o genocidu, ili ncidentima/zločinima koji su slični genocidu …

    Nasuprot tome, stalno se ponavljalo da, s obzirom na sve učestalije napade OVK na srpske izvršne vlasti, njihove bezbednosne i snage reda pokazuju izvanrednu uzdržanost i disciplinu. Jasan i stalno postavljan cilj srpske administracije bio je – da se što preciznije pridržava odredaba sporazuma Milošević–Holbruk i tako međunarodnoj zajednici ne pruži razlog za intervenciju … Shodno tome, do 20. marta 1999. nije bilo povoda za vojnu intervenciju, te su tako sve mere međunarodne zajednice koje su tamo usledile bile nelegitimne.“

    Hartviga je naročito uzbuđivala činjenica da je njegova zemlja još u vreme rata u Bosni podržavala američku politiku nezavisnog Kosova.

    DELOVANjE VILIJEMA VOKERA

    Pomenimo da je i francuski ambasador Keler, Vokerov pomoćnik, žestoko optužio svog šefa da je namerno pripremao i izazivao rat. Pukovnik Ogar beleži svoja sećanja na povlačenje misije OSCE s Kosova kada je odluka o napadu već pala: „Poslednja vozila Verifikacione misije napuštaju Kosovo 20. marta u 11:00 časova… U jednom od tih vozila, zgromljen, sedeo je ambasador Gabrijel Keler (drugi čovek Verifikacione misije, a koji se sukobio sa šefom Vilijemom Vokerom, američkim diplomatom koga je s pravom optuživao da je u svakoj prilici podržavao interese OVK). Keler je znao bolje od svih da misija OEBS na Kosovu nije imala drugog cilja do da pripremi rat koji su želeli NATO, Sjedinjene Države i Evropska unija.“


    O Vokerovom delovanju svedočili su, pored Hartviga i Ogara, mnogi zapadni civilni i vojni akteri. Profesor Lenard Koen navodi svedočenja kanadskog kapetana iz sastava Verifikacione misije – da „ambasador Voker nije radio samo za OSCE“. Kanađanin je za „Bi-Bi-Si“ marta 2000. izjavio da je Voker bio deo američke politike demonizovanja Miloševića i srpske administracije, kao i davanja podrške UČK/OVK.

    PROVOKACIJE OVK

    U toku prikrivanja stvarnih motiva za pokretanje NATO rata protiv SR Jugoslavije zaobilaženi su i drugi službeni obaveštajna dokumenta o situaciji na Kosovu koje je posedovala nemačka vlada. Ova dokumenta, kao i Hartvigova, potvrđivala su da nema „etničkog čišćenja“ na Kosovu u mesecima pre agresije.

    Postavlja se opravdano pitanje – zašto se lagalo s najvišeg nivoa? Na primer, nemački ministar Joška Fišer, pravdajući NATO intervenciju, stavljao je „humanitarnu katastrofu“ u prvi plan, bez obzira na službene izveštaje. Navedimo nekoliko izveštaja nemačkog Ministarstva inostranih poslova: „Čak i na Kosovu ne mogu se potvrditi eksplicitni progoni etničkih Albanaca. Istočno Kosovo još uvek nije obuhvaćeno oružanim sukobima. Što se tiče javnog života u gradovima kao što su Priština, Uroševac, Gnjilane i dr., u toku celog perioda konflikta nastavili su da žive normalnim životom.

    Akcije snaga bezbednosti nisu bile uperene protiv kosovskih Albanaca kao definisane etničke grupe, već protiv vojnih protivnika OVK (KLA) i njihovih pretpostavljenih podržavalaca.“ Ili, „posle sporazuma sa srpskim rukovodstvom krajem 1998. bezbednosna situacija i uslovi života albanske populacije su se vidno popravili … Posebno u većim mestima javni život se od tada vratio u relativnu normalu“.

    Direktor ispostave Verifikacione misije OSCE na Kosovu Roland Kit, koji je tamo boravio do 20. marta 1999, izveštavao je da je najveći uzročnik nasilja na Kosovu OVK/KLA: „Po mom dolasku (na Kosovo) rat je evoluirao u sukob srednjeg intenziteta, zasede, prekidanje kritično važnih komunikacija, kidnapovanje pripadnika snaga sigurnosti od strane OVK/KLA. To je izazvalo značajno povećanje gubitaka na strani državnih snaga i odgovor tih snaga. Tokom marta teror i kontraterorističke akcije.

    Početkom marta ovaj teror i antiterorističke akcije dovele su do toga da stanovnici mnoga sela napuštaju i odlaze u druga sela, gradove ili brda da se sklone. Situacija je bila kristalno jasna da su provokacije KLA, kojima sam bio svedok, zasedama, patrolama izazvale žrtve i gubitke.


    To je bilo čisto i jasno kršenje prethodnog sporazuma iz oktobra i rezolucije OUN 1199. (…) Nisam bio svedok niti sam imao ijednog saznanja o tzv. ’‘etničkom čišćenju’, a sigurno ni događaja ’genocidne politike’ dok sam bio sa Verifikacionom misijom koja je evakuisana 20. marta (…) NATO bombardovanje od 24. marta je očito rezultiralo uzurpiranjem ljudskih prava i značajnom humanitarnom katastrofom i nekih 600.000 kosovskih Albanaca koji su napustili provinciju ili bili proterani.

    Ovo se, kakogod, nije dogodilo pre 20. marta, tako da bih ja pripisao humanitarnu katastrofu direktno ili indirektno NATO vazdušnom bombardovanju i rezultatima antiterorističke kampanje.“

    Ova zapažanja potpuno se podudaraju sa operativnom građom brigada i štaba Prištinskog korpusa i Treće armije za period od kraja1998. do marta 1999. godine.

    NOVA DOKTRINA INTERVENCIONIZMA

    O dubljoj pozadini kreiranja doktrina novog svetskog projekta i njihovoj primeni šira publika je mogla da se obavesti na stranicama časopisa The American Spectator (jun, 1999). U martu 1999. jedan od višedecenijskih eksperata za Balkan Tomas Hadson podneo je ostavku u državnoj službi.

    Tada je bio u Tuzli. Čovek koji je učestvovao u kreiranju doktrina za novi svetski poredak posle Hladnog rata tvrdio je da Morton Abramovic, Madlen Olbrajt, Ričard Holbruk i Leon Fuert nisu bili zainteresovani za očuvanje Jugoslavije kako je bilo savetovano na sastanku grupe 1995. godine.

    Hadson je priznao da nije odmah shvatio da su prvo troje bili vodeći zagovornici nove i radikalne upotrebe vojnih intervencija širom sveta, te da su za svoje stavove pridobili predsedničkog kandidata Bila Klintona. Sve je počelo još u vreme kada je Klinton bio guverner Arkanzasa.


    Gorepomenuta grupa je pod okriljem Karnegijeve fondacije za međunarodni mir (Carnegie Endowment for International Peace) pripremala novu doktrinu spoljne politike posle Hladnog rata. „Ironično“, svedoči Hadson, „institucija posvećena međunarodnom miru postavila je scenu za Klintonovu politiku intervencionizma u Somaliji, na Haitiju, u Bosni i na Kosovu.“ Upravo je ambasador Abramovic, koji je bio na čelu ove institucije od 1991. do 1997, formirao doktrinu „Promena našeg puta: Uloga Amerike u novom svetu“ (Changing Our Ways: America’s Role in the New World).

    Tu je ugrađen koren intervencionizma koji je demonstriran 1999: „Novi princip međunarodnih odnosa: uništavanje ili raseljavanje grupa ljudi unutar jedne države može opravdati međunarodnu intervenciju.“ Još oštrije, predloženo je da se Sjedinjene Države „oslanjaju na NATO i OSCE u rešavanju problema sigurnosti u Evropi i da insistiraju na vojnoj intervenciji pod humanitarnom maskom“.

    Nadalje, sugerisano je da je prvi udar pod američkim liderstvom opravdan, ne samo u slučaju odbrane SAD već i za nametanje rešenja u drugim zemljama. Potpuno se ukida značaj nacionalne suverenosti u korist međunarodne intervencije. Ovu doktrinu Klinton je prihvatio, i kako se seća Tomas Hadson, šezdeset dana posle njegovog prvog govora otpočeli su nemiri na Kosovu…

    Drugi važan doprinos Abramovica i njegovog tima u razradi nove doktrine bila je publikacija u izdanju Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED) pod nazivom „Samoopredeljenje u novom svetskom poretku“. Ovde je još izoštrenija nova vojna doktrina; razrađeni su kriterijumi za donošenje odluka administracije kada treba podržati separatističke etničke grupe koje teže nezavisnosti i kada u tom cilju treba tražiti upotrebu vojne sile. U toj novoj perspektivi čak i OUN može zatražiti preventivne napade.

    Dakle, umesto dotadašnjeg održavanja mira, OUN može tražiti akciju nametanja mira: „Vojna akcija može biti zatražena kada zahtev za samoopredeljenje (secesiju) povuče okidač oružanog sukoba koji otvara humanitarnu krizu.

    “Tako je princip nemešanja u unutrašnje stvari država stavljen „ad akta“. Dakle, ako je neko želeo da na međunarodnoj sceni progura svoj geopolitički interes, biće dovoljno da na terenu ima svoje „proxy“ snage koje će izazvati krizu i dati izgovor za intervenciju.

    Podsetimo na ovom mestu i da je Radžu Tomas pravilno uočio, a nije jedini, da je upravo priznanje unilateralne secesije ili obećanje da će im biti priznata nezavisnost, kao u slučaju Slovenije, Hrvatske i Kosova, podstaklo nasilje. Obećavanje spoljne pomoći ohrabrilo je Albance Kosova da provociraju srpske snage sigurnosti, a potom podnete žrtve i povrede ljudskih prava predstave kao razlog za vojnu intervenciju.

    Izvor:Pečat


    Ljubav Ti i Ja!

  8. #38
    NATO MITOLOGIJA: Koja je skrivena pozadina kampanje 1999.

    Koji je dugoročni značaj NATO agresije, te kako se u nastavku desilo sve suprotno od onoga u šta su lideri Sjedinjenih Država, i deo evropskih, pokušali da ubede svet u aprilu 2000. godine – da je Kosovo izuzetak

    U svedočenju Tomasa Hadsona, kao i u cirkularnom mejlu njegove ostavke, on ističe da je Kosovo u Dejtonu ostavljeno po strani za narednu etapu, a Milošević u uverenju da SAD poštuju suverenitet SR Jugoslavije nad Kosovom. Kazuje da je Morton Abramovic 1997. sa čela NED prešao u Savet za inostrane poslove (Council on Foreign Relations). U januaru je objavio kolumnu u Volstrit džornalu gde je obznanio tu drastičnu promenu politike prema Kosovu. Abramovic je glasno izgovorio da je „vreme da se podrži puna nezavisnost Kosova“. Istaknuo je i opciju bombardovanja Srbije, zbacivanja Miloševića, naoružavanje i obuku OVK/KLA i pretvaranje Kosova u NATO protektorat uz korišćenje kopnenih trupa. Nije trebalo dugo čekati, OVK/KLA je od novembra 1997. do februara 1998. povećala svoje aktivnosti na terenu. Hadson se nije slagao s takvom politikom. Nije se slagao s kršenjem obećanja Holbruka u Dejtonu, nije se slagao s novom agresivnom ulogom NATO-a. Smatrao je da je potreban mandat OUN i deklaracija rata od strane Kongresa. Još uvek je smatrao da je bilo moguće diplomatsko rešenje.

    NEOPHODAN PRESEDAN

    Rat se prosto želeo iz svih pomenutih razloga, a najviše kao presedan u međunarodnim odnosima neophodan za dalje akcije u svetu. Dakle, ostaviti OUN po strani i odlučivati po vlastitom nahođenju o „pretnjama“ miru. Na ovom projektu nije radila samo jedna država. Rečima Madlen Olbrajt: „NATO intervencija predstavljala (je) samo prvi važan korak ka uspostavljanju novih običajnih normi međunarodnog prava, prema kojima humanitarna intervencija može biti dopuštena bez odobrenja Saveta bezbednosti.“ Izvršilac ovog posla, general Vesli Klark će potvrditi dugotrajnu simbiozu ovo dvoje: „Ona je velika dama. Mi smo bili zajedno kroz celu našu vojnu karijeru. Bila mi je partner, prijatelj, savetnik, trener, ljubav.“

    Još jedan kompetentan svedok, komandant snaga KFOR-a na Kosovu, general Fabio Mini, svedoči da je „humanitarni rat“ na Kosovu bio rezultat niza racionalnih i logičkih mišljenja koja su pokrenula emotivne manipulacije.

    „On je skoro savršen rezultat kampanje psihološkog rata koju su vodili naši kreatori politike (…) Od početka je bilo jasno da Milošević ne predstavlja pretnju po međunarodnu bezbednost, već da koristi metode svog prethodnika Tita u pokušaju da sačuva mozaik koji se raspadao (…) Bilo je jasno da su Amerika i Velika Britanija donele odluku o otcepljenju Kosova još u vreme kada se Bosna odvojila. (…) (Ovaj) rat u trajanju od 78 dana nazivan je na sve moguće načine osim rata koji će omogućiti drastično rešenje. Žao mi je (…) da je rešenost KFOR-a da sačuva prava svih instrumentalizovana i da je više od 300.000 vojnika, koji su mislili da učestvuju u procesu stabilizacije i uspostavljanja mira, poslužilo samo da se kupi vreme i potroši novac za nasilno rešenje koje je bilo unapred planirano i koje ne rešava ništa. Žao mi je što se naša vojna upornost u tome da branimo prava svih danas svodi na odbranu prava jedne strane na štetu druge.“

    RAT ĆE SE NASTAVITI

    Stroub Talbot, pomoćnik državnog sekretara Madlen Olbrajt, 2005. godine, odgovarajući „mnogim komentatorima i političkim liderima koji se pitaju da li NATO treba da ode u časnu penziju, završavajući svoju izvornu svrhu“, napisaće – NE. U svom širem odgovoru upravo razotkriva skrivenu pozadinu kampanje 1999. i njen dugoročni značaj, tačnije smišljenu nameru da se po istom modelu nastavi dalje:

    „NATO je prvi put krenuo u rat napadajući režim koji je brutalizovao nacionalnu manjinu … (ali) … Milošević jeste u zatvoru Haškog suda, ali njegova sorta predatorskih tirana nije istrebljena. Rat će se nastaviti ako je to potrebno, s vremena na vreme kao deo šireg napora da se zaustave agresije i krvoločnost diktatora, uspostavi red nasuprot haosu, uopšte da se odbrane interesi i nametnu opšte norme na ostvarenju – međunarodne zajednice.“

    Ovo je upravo suprotno od onoga u šta su lideri Sjedinjenih Država, i deo evropskih, pokušali da ubede svet u aprilu 2000. godine – da je Kosovo izuzetak i da se ubuduće neće izlaziti iz okvira UN.

    Francuski istoričar i geopolitički analitičar Aleksis Trud skreće našu pažnju na analize stručnjaka za geostrategiju Džejmsa Kurta, koji u svojoj knjizi potvrđuje mnogo od prethodno navedenog. Prema Kurtu, taj „prvi rat u eri modernizacije“ nema direktne veze sa srpskom pokrajinom, a humanitarni izgovor podržavan je samo u nekim intelektualnim i medijskim sredinama. Kurt smatra da „na Kosovu, kao i na drugim stranama, Sjedinjene Države povezuju ekonomske i bezbednosne ciljeve, instrumentalizujući međunarodne organizacije“. Srbija, na raskršću geostrateških pravaca, morala je biti potčinjena. „Trebalo je, dakle, osigurati kontrolu Srbije, čak i po cenu trajne ekonomske destabilizacije i pada Miloševićevog režima.“

    PRAVDANjE AKTERA

    Pravi ciljevi rata su tako tokom njegove pripreme, trajanja i eksploatisanja rezultata uspešno „prodati“ javnosti. Saučesnici su zbunjeni, uspešno „kupljeni“ medijskom pričom da su podržali rat plemenitih ciljeva. No ne svi.

    Javnosti je sugerisano da je albanski revolt izbio kada je Kosovu ukinuta autonomija 1989. godine, i kada je Kosovo bilo izloženo brutalnoj represiji Miloševićevog režima. Vojna intervencija „međunarodne zajednice“ navodno je otpočela kada su sva diplomatska sredstva bila iscrpljena. Kosovo je bila poslednja epizoda agresije koju je vodio ekstremni srpski nacionalizam orkestriran od Slobodana Miloševića u cilju etnički čiste „Velike Srbije“. Počelo je sa agresijom na Sloveniju, potom Hrvatsku, onda na Bosnu i konačno Kosovo.

    U jednom zborniku radova Kejto instituta u Vašingtonu, Džejms Džatras je u tekstu pod pomalo ironičnim naslovom – „NATO-ova Alisa u zemlji čuda – interpretacija“ pregnantno pobrojao sve te standardne klišee koji su pratili ondašnje događaje, haške optužnice srpskim liderima, pa, mi smo svedoci, istrajavaju i prilikom obeležavanja 20 godina od NATO kampanje kroz reči nekadašnjeg portparola NATO-a Džejmi Šea i drugih aktera.

    „NATO verzija“ piše Džatras „ide nekako ovako:
    Kriza na Kosovu je jednostavno poslednja epizoda agresivnog pohoda ekstremnog srpskog nacionalizma, orkestrirana od jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, koji je želeo da stvori etnički čistu Veliku Srbiju. Ta agresija – prvo na Sloveniju, potom Hrvatsku, onda na Bosnu – i konačno je došla do Kosova, uglavnom zato što su Zapad , posebno NATO, odbili da mu se suprotstave“
    „Pre 1989, kazuje NATO mitologija, Kosovo je bilo u miru u sistemu autonomije koja je albanskoj etničkoj manjini dozvoljavala visok stepen samouprave. Taj status quo je poremećen kada su Srbi opozvali kosovsku autonomiju te inicirali sistem aparthejda i etničke diskriminacije. Posle deset godina opresije, kosovski Albanci su se suočili sa pripremanim planom genocida, sličnog onom koji su Srbi već počinili u Bosni. Podizanje OVK/KLA bilo je neizbežan odgovor na tu pretnju. Sjedinjene Države i međunarodna zajednica su već bili iscrpeli sva diplomatska sredstva za rešavanje krize, što su ponudili Srbima u Rambujeu, ali … oni su to odbili. U skladu s tim, NATO nije imao drugog izbora nego da vojno odgovori, tačnije izvrši vazdušne udare, i privede Srbe, kao što je to učinio u Bosni, za mirovni sto. Kampanja u proleće 1999. bila je uperena protiv Miloševića i njegovog bezbednosnog aparata, a ne protiv srpskog naroda.“ Tako, se to, u kratko, predstavlja od strane NATO zvaničnika i državnika, ali problem je u tome što ta slika teško da može da odgovara stvarnosti i kompleksnoj slici.

    NI REČI O OVK

    U memoarima Medlin Olbrajt sve navodno počinje od 1989. kada je Albancima ukinuta autonomija koju su uživali od 1974. Tada su im ukinuta politička i ekonomska prava. Milošević je svuda rasporedio policiju, zatvorio škole. Ni pomena o 1981. godini i reagovanju Jugoslavije. Pregovori u Rambujeu su u njenoj interpretaciji bili u najboljoj nameri. Kaže da je ubeđivala Milana Milutinovića, predsednika Srbije, da će NATO na terenu štititi Srbe i njihova ljudska prava. U njenoj interpretaciji Tači jeste bio problematičan, ali su svi prihvatili da ih savetuje tim na čelu sa Mortonom Abramovicem „njenim dugogodišnjim prijateljem bivšim ambasadorom, divnim advokatom ljudskih prava“. Rat 1999. se nije mogao izbeći, piše ona, posle masakra u Račku i Miloševićeve tvrdnje da su tamo ubijeni teroristi, što je nju utvrdilo u odlučnosti da isporuči ultimatum, jer nije dovoljno Albancima pomoći da se njihove patnje otkriju svetu. Sami verifikatori (Voker) nisu mogli sprečiti masakre.

    Predsednik Klinton je u memoarima, kao i Olbrajtova, dosledan u svojoj nekadašnjoj propagandi. Srbi su, piše, u leto 1998. napadali na naoružane i nenaoružane Kosovare, 300.000 je napustilo svoje kuće. U oktobru 1998. NATO je morao da zapreti Srbima ako ne dozvole dolazak posmatrača koji će nadgledati sprovođenje rezolucije OUN. Intervencija je bila odložena. Stvari su se malo smirile, ali onda su u januaru 1999. Srbi ponovo krenuli sa zločinima ubijanja nevinih. No, dobrom voljom Zapada, još jednom je data prilika diplomatiji, ali predsednik piše da nije bio optimista. Strane u konfliktu su bile jako udaljene.

    „SAD i NATO su htele da Kosovo ima političku autonomiju koju je prema Ustavu Jugoslavije uživalo između 1974-1989. Klinton je potom u objavi rata naveo da je Milošević ukinuo ustavna prava Albancima da govore svojim jezikom, da imaju svoje škole, vršio je zločine, spaljivao sela, da je samo u poslednjih pet nedelja pre izbijanja rata proterano je 60.000 od 250.000 ukupno. Rat, kazuje Klinton, treba da pokaže Miloševiću da smo ozbiljni u nameri da zaustavimo njegovu novu rundu etničkog čišćenja i sprečimo još krvaviju ofanzivu protiv nevinih civila. Nigde ni traga o planovima njegove i drugih zemalja iz prve polovice 1990-ih da se Kosovu da nezavisnost. Nigde ni traga o vojnim aktivnostima na obuci i pripremi OVK, nigde pregovora sa makedonskom vladom 1997. o stacioniranju trupa NATO i drugim pripremama.

    U svojim memoarima glavnokomandujući Vesli Klark pokušava još jednom da opravdanje za sve greške i tragiku rata ostavi srpskoj strani u nasleđe. On primećuje da se mnogima činilo da je NATO na pogrešnoj strani. Navodi eho toga i u rečima francuskih generala. Insistira da se radilo o humanitarnoj intervenciji pre svega – „Etničko čišćenje koje su sprovodili Srbi otpočelo je pre početka vazdušne kampanje“. Time je „rešio“ krupnu dilemu koja je postojala u svetskoj javnosti da je tek NATO napadom stvorena prilika Srbima za kampanju etničkog čišćenja koju su pravdali NATO udarima. Ni reči o raportima UNHCR-a o 90 etnički očišćenih srpskih sela od oktobra 1998 do januara 1999, ni reči o ciljanim dejstvima OVK i svemu onome što su posmatračali beležili na terenu. Ni reči o generalu Vilijemu Vokeru i njegovim aktivnostima.

    Godinu, dve kasnije, krajem 2003. godine u intervjuu za CBS pred odlazak u Hag da svedoči u procesu Slobodanu Miloševiću, ponoviće tvrdnje iz memoara, a potpuno će ostaviti po strani svoja rana svedočenja iz 2001. godine koja smo prethodno navodili. Novinar Den Radr beleži da je Klark čvrsto bio ubeđen da su SAD trebale da intervenišu trupama u tom „genocidnom građanskom ratu“. I tu je krivio Srbe za rat u Bosni:

    „To nije bio stvarni rat. To je bio rat protiv nenaoružanog naroda, i ja nisam mogao podneti misao da Sjedinjene Države stoje po strani i dozvoljavaju da se to dešava. U leto 1998, dok sam bio komandant, počeo je novi krug etničkog čišćenja. Nekih 300 do 400.000 kosovskih Albanaca bilo je proterano iz svojih domova. Kada imate posla sa ljudskim životima i stvarima kao što su ove, znate ima ljudi koji povodom ovoga kažu da mi nemamo interes u tome. Da ima nafte tamo mi bi to zaustavili. Dakle, mi treba da se pre borimo za naftu nego za ljudske živote? Ja ne mislim tako … ja sam emotivan povodom ovih stvari. Kada možeš da učiniš dobro, onda trebaš da ga učiniš“.

    Srbija, na raskršću geostrateških pravaca, morala je biti potčinjena: Džejms Kurt

    REDEFINICIJA POJMOVA

    Ništa bolje ne određuje stvarni kontekst pripreme i prakse mešanja u jugoslovensku krizu nego sve kasnije intervencije koje je Alijansa sprovodila na severu Afrike, Bliskom Istoku, Zalivu, prostorima bivšeg SSSR.

    Od značaja za praćene je proizvođenje humanitarnih kriza uz pomoć proksi snaga koje se po potrebi promovišu u „borce za slobodu“, optuživanje „zlih diktatora“ za humanitarne krize, javno prozivanje problematičnih država protiv kojih će se povesti rat („Rouge states“). Često se koristi inverzija značenja standardne terminologije. Invazija, suspenzija suvereniteta i postavljanje marionetskih režima naziva se „uvođenjem demokratije“ i „demokratskih vrednosti“.

    Svaki oblik otpora za očuvanje državnog i ekonomskog suvereniteta se prokazuje. Koriste se pritisci preko MMF, Svetske banke, razni oblici ekonomskih sankcija. Pogoršana situacija se onda u globalnim medijima prezentuje kao čista volja zlih, lokalnih lidera. Aktivnosti se odvijaju i na unutrašnjem planu država koje se definišu kao „problematične“ i kojima sleduju „spontane“ revolucije različitih boja.

    U nedostatku humanitarnih razloga poseže se za terorizmom koji valja istrebiti gde god se pojavi. Proizvodi se strah kod vlastitog stanovništva koji služi povratno za sveopštu kontrolu privatnosti, stalni nadzor i oduzimanje (odricanje) od nekada dostignutih građanskih prava zarad sigurnosti.

    Posebno, u balkanskom slučaju zabrinjava, redefinicija pojma genocid. Holokaust i utvrđeni genocid tokom Prvog i Drugog svetskog naroda, odnosno kolonijalnih vremena, sada se relativizuje iz praktičnih razloga. Čak srazmerno manji ratni zločini proglašavaju se genocidom. Ili se, u isto vreme vrši revizija istorije i zataškavanje, odnosno deljenje žrtava na one vredne pažnje i one koje su bezvredne. Zemljama klijentima velikih sila dozvoljeno je postupanje koje bi za neke druge narode i lidere, kada bi i u manjem obimu počinili takvo nešto – sledile bombe, specijalni sudovi i slično. Tiranskom platformom je na primer bilo predviđeno da se zbog izvršenog genocida nad Albancima od 1912. do 1956. ne može priznati pravo makedonskoj i srpskoj državi na prostore naseljene ovim narodom. Nije nepoznato da se povremeno javljaju glasovi da Republiku Srpsku treba ukinuti kao genocidnu tvorevinu. Srebrenički mit je dvostruko funkcionalan, i u redefiniciji genocida i u opravdavanju „humanitarne intervencije“.

    Dr Mile Bjelajac/pecat


    Ljubav Ti i Ja!

  9. #39
    Bićete PONOSNI: Zbog OVOG događaja cela Evropa brujala je o Srbiji!

    Pošto je na Skupštini ustaničkih starešina u Smederevu krajem 1805. godine, obznanjeno da će se ustanak proširi na sve susedne turske oblasti i da se među ustanike primaju izbeglice iz okolnih neoslobođenih oblasti, početkom 1806. godine, po Karađorđevom naređenju, u Deligradu je izgrađeno ustaničko utvrđenje radi odbrane južnog moravskog pravca.

    Deligradsko utvrđenje nalazilo se na pola puta između Aleksinca i Ražnja, na ulazu u Đuniski tesnac, između Drenovačkog potoka i Morave, kuda je prolazio Carigradski drum.

    U početku je bio podignut samo jedan šanac, da bi ih na kraju bilo devet oko vešto raspoređenjih zemljanih utvrđenja, od četiri bastiona za topove i dve gvozdene kapije. Sva utvrđenja su bila dobro snabdevena hranom, vodom, municijom i četiri topa skinuta sa Smederevske tvrđave, tako da su mogla dugo da opstanu u opsadi.

    Ovo utvrđenje je bilo ogromna prepreka turskom nadiranju niz Moravu i neprijatelj je to znao. Zato je Ibrahim-paša, komandant turske vojske, 16. juna 1806. godine naredio napad na Deligrad.

    Boj za ponos

    Oko 6.000 Turaka sukobilo se sa 5.000 ustanika pod komandom Petra Dobrinjca. Borbe su vođene nekoliko nedelja, ali su i rovovi i srpski borci izdržali.

    Početkom septembra u pomoć im je konačno stigao odred vojske pod komandom Stanoja Glavaša. Do kraja boja je ratovalo 55.000 turskih vojnika protiv 37.000 srpskih boraca.

    Ojačani, Srbi su uspeli da probiju blokadu i nateraju tursku vojsku na povlačenje ka Aleksincu. Posle ove pobede, srpski ustanici su krenuli u protivofanzivu. Od tog sudbonosnog dana i veličanstvene pobede prošlo je tačno 213 godina.

    Ova pobeda Karađorđevih ustanika nadaleko je ođeknula. Narod koji je do tog trenutka dobar deo Evrope smatrao varvarskim i imao malo razumevanja za njegovu želju za slobodnom pobedio je moćnu osmanlijsku vojsku i organizovano nastavljao otpor.

    Velika borba srpskog naroda za konačno oslobađanje od turske vlasti tako je počela. Neprijatelji su shvatili da sa Srbima neće biti lako. Evropske sile da se na ovu balkansku zemlju, koliko god mala bila, ipak može računati.

    Dnevno. rs


    Ljubav Ti i Ja!

  10. #40
    Istoričari poručuju: Danas bismo bili Švajcarska ili Švedska da je ON ostao srpski vladar


    Mnogi istoričari tvrde da bi nas danas bilo bar 30 miliona umesto samo sedam, da su istorijske okolnosti po Srbiju bile ovakve:
    Da je knez Pavle ostao na vlasti, Srbima se ne bi desio Drugi svetski rat, Jasenovac, progon, komunizam. Srbija bi danas imala status Švajcarske – država bi imala razvijenu industriju i bila poštovana u međunarodnim okvirima.

    U proleće 1941. svaljena je krivica na najdemokratskijeg monarha Balkana. Ocrnjeni su napori kneza Pavla da sačuva zemlju, naciju. Marta 1941. Hitler je usmerio pažnju na poslednje uporište na Balkanu, koje je stajalo na putu osvajanja Rusije – Kraljevinu Jugoslaviju.

    Knez Pavle je bio branik. U razgovorima s Hitlerom insistirao je na neutralnosti KJ. To je i dobio, Hitler je čak popustio pred zahtevima da ne dozvoli nemačke baze ili prolaz trupa preko teritorije KJ. Pavle je uspeo da natera Hitlera na popuštanje kao nijedan lider pre njega, KJ je bila jedina balkanska država bez tih obaveza. Umesto zahvalnosti, Pavle je proglašen izdajnikom i proteran iz zemlje. Nepravda je ispravljena rehabilitacijom 2011. i prenosom mošti na Oplenac.

    – Da smo bili neutralni do kraja rata, nekoliko miliona Srba ne bi bilo ubijeno, Jugoslavija bi postojala i bila Švajcarska. Ne bi imali Broza niti živeli 70 godina pod komunizmom. Bili bismo još moćniji i jači od Švajcarske jer ona nema tako dobar i tranzitni položaj, more, obradive površine kao mi. Danas bismo bili jedan od glavnih stubova EU, svi bi se ugledali na nas, mi bismo bili ti koji postavljaju uslove – navodi za Kurir profesor Oliver Antić.

    Istoričar Kosta Nikolić kaže da knez Pavle nije bio izdajnik, već dobar vladar koji je od Hitlera izdejstvovao dobar sporazum za državu i narod.

    – Hteo je da sačuva zemlju, poštedi ljude rata. Možda bismo danas bili kao Švedska i Švajcarska da je postignuti sporazum opstao. Današnja realnost može imati korene u 1941. Možda danas ne bismo bili pred bankrotom niti izgubili Kosovo – zaključuje Nikolić.

    Pokušaj kneza Pavla da napravi dogovor s Hitlerom, izbegne rat, spase narod i državu stavljen mu je na teret i bio razlog da ga proglase izdajnikom. Njegovo izdajstvo odnosilo se na zaključenje Trojnog pakta. To je bila laž. Pakt je zaključila Vlada KJ.

    Profesor Antić objašnjava da je knez Pavle u pregovorima s Hitlerom nastupao kao da je vladar velike svetske sile. Hitleru je čak zamerio i nemački načelnik Generalštaba: „Moj fireru, zašto se odnosiš prema Jugoslaviji kao prema nekoj primadoni?“

    – Hitler nije hteo da ratuje sa Srbima zbog loših iskustava iz prethodnih ratova. Dao je najpovoljniji mogući ugovor KJ – status neutralnosti. To je otišlo u tajne klauzule da druge države ne bi tražile isto. Pavle to iznosi vladi. Nema prigovora. Vlada potpisuje Trojni pakt i 27. marta 1941. dolazi do državnog udara usled spoljnog uticaja, pre svega Engleske, koja prema dokumentaciji za to ulaže 100.000-250.000 funti. Biva uhapšen i preko Grčke proteran u Keniju, gde je morao da finansira kuću u kojoj je bio zatočen. Plaćao je zakupninu. Prešao je posle u Francusku, gde je i umro – zaključuje Antić.

    Pomogao i Rusima

    Profesor Oliver Antić navodi da je knez Pavle odugovlačenjem pregovora s Hitlerom pomogao Rusima i omogućio da Drugi svetski rat traje kraće.

    – Pošto je knez Pavle kupovao vreme, Hitler je šest nedelja kasnio s napadom na Rusiju. Umesto u martu, napao je Rusiju 22. juna i uleteo u tešku zimu od minus 40 stepeni, zbog čega su Nemcima propali tehnika i municija. U međuvremenu, Rusi su ojačali, doveli trupe iz Sibira i ubrzo, posle dve godine (1943), bilo je jasno da Hitler gubi rat. Dakle, knez Pavle je pomogao Rusima i omogućio da Drugi svetski rat traje kraće.

    Kurir


    Ljubav Ti i Ja!

Slične Teme

  1. Srbija ne sme da slavi pobedu!
    By kosovka2 in forum Svet Oko Nas
    Odgovori: 4
    Zadnji Post: 14.12.2018, 21:12
  2. Branko Dragas: Nas narod - izbor iz stampe
    By kosovka2 in forum Aktuelnosti
    Odgovori: 0
    Zadnji Post: 30.10.2017, 18:58

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •