Srbija- rastrzana zemlja - izbor iz stampe

[kosovka2]

ЗА ЊИХ ЈЕ ЉУДИНА ГУЈОН РУСКИ ШПИЈУН: Шиптари прете смрћу због репортаже о Србима на Косову!

Због репортаже о животу Срба на КиМ у француском листу „Фигаро“, заменик уредника тог листа Жан Кристоф Бисон добио је претње смрћу, а оснивач хуманитарне организације „Солидарност за Косово“ Арно Гујон увреде да је „француски Милошевић, фашиста и руски шпијун“.

Гујон је то написао на Твитеру. Он је навео да су се он и Бисон који је написао репортажу под називом „Српски дух отпора“ нашли на мети после тог чланка.

„Проалбански француски новинари су побеснели након чланка о Косову у Фигароу. Последице: Кристоф Бисон је добио претње смрћу док мене развлаче по интернету називајући ме француским Милошевићем, фашистом и руским шпијуном. Није лако бити на страни истине. Али нећемо одустати“, написао је Гујон.


Izvor: nacionalist. rs

[kosovka2]

Srbi su ponositi. U najvećim mukama oni ne plaču: Emotivne reči francuske književnice o srpskoj duši

- Snažna rasa, koju dugo ropstvo nije bilo kadro slomiti, Srbi - ovako o Srbima govori Ženina Klapje

Francuska književnica Ženina Klapje izdala je 1918. godine jednu knjigu pod naslovom "Legendarna Srbija". Knjiga je jamačno pisana za vreme Prvog svetskog rata. U njoj ona sa velikim oduševljenjem piše o Srbima.:

"I srpska duša je takođe u znaku mističnosti. Ona izmiče svakom metodskom ispitivanju i buntovno se odupire, ne dajući se anatomskom seciranju. Ona ima nagle skokove koji zbunjuju, i samo duboko poznavanje srpske istorije može je objasniti. Srpska duša je toliko jaka, da je ništa ne može slomiti. Ona ima tako visok osećaj časti, da on u njoj živi petrificiran…

Srpska duša je daleko od veštačke prepredenosti progresivne civilizacije. Ona je sposobna istovremeno za najteža trpljenja i najveće herojstvo…

No, kad je srpska duša, ostajući na čistom izvoru svoje pesničke inspiracije, sačuvala, blagodareći tome, svoju prvobitnu čistoću, zašto je tako slabo shvaćena?

Snažna rasa, koju dugo ropstvo nije bilo kadro slomiti, Srbi, opkoljeni smrtnim neprijateljima: Turcima, Arnautima, Bugarima, Mađarima, Nemcima i drugim, odavno su privikli da se skoncetrišu u svom trpljenju…


Srbi su ponositi. I u najvećim mukama oni ne plaču. O, gde se srce čovečije lakše ne otvori i ne razneži nego u bolu i tuzi.

Koja psihologija je kadra da prouči ovu veliku dušu? Istorija Srbije više je opevana nego opisana. U dugačkoj Epopeji heroji slavne prošlosti učinjeni su besmrtnim. Srbi u herojskoj poeziji prenose s kolena na koleno nacionalno blago: Miloša, Lazara, Marka, Dušana…

Srbi su uvek stajali kao živi bedem i odbrana zapadnog sveta protivu varvarske invazije Istoka…

U jednom nesvesnom nagonu, često bolnom, uvek viteškom, ovaj narod korača napred…


Da bi mogla da se shvati srpska duša, treba poseći pet vekova unatrag. Treba se vratiti u doba, kada je nacionalna slava i veličina u svom naponu slomljena na Kosovu…

Vrlo dugo su njegove težnje odbijane, njegove želje ostajale neispunjene, njegove nade izneveravane, i u prkos svega, on se uvek nadao, uvek verovao. U povoljnim časovima on se uzdiže da ponovo oživi sa svojim herojima…

Što je srpsku dušu nemoguće analizirati, to je za to, što je ona vrlo ponosita, što je mlada i vrlo mnogo patila. Ona je ostala još uvek u idealističkom dobu Krstaštva. Naše hladno rasuđivanje zalutaće sledujući njeno ispitivanje. Samo srcem možemo je pojmiti."

(Telegraf.rs/Opanak)

[kosovka2]

"ZAR NAPADAČI NE BI TREBALO DA SNOSE TROŠKOVE?" Nemci sastavili opširan tekst o POSLEDICAMA BOMBI sa osiromašenim uranijumom

Zar napadači ne bi morali da snose troškove obnove hemijske industrije u Pančevu i zavodu Zastava u Kragujevcu, kao i za razorene ciljeve u BiH, pita nemački dnevnik Junge velt u tekstu o posledicama bombardovanja osiromašenim uranijumom SR Jugoslavije 1999.

Pod naslovom "Posledice rata - dugogotrajno ćutanje, bivša SR Jugoslavija 20 godina posle NATO napada", berlinski list danas donosi opširan izveštaj i prenosi utiske sa nedavno održanog međunarodnog simpozijuma u Nišu o posledicama upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom.

Nemački dnevnik iznosi podatke da je u Srbiji u toku 78-dnevnog NATO bombardovanja upotrebljeno 15 tona osiromašenog uranijuma i 289.536 klaster bombi na 333 mesta širom zemlje, te da je u tim napadima stradalo 3.500, a ranjeno 10.000 ljudi, da je znatno devastirana infrastruktura zemlje, razrušena hemijska industrija u Pančevu i zavod Zastava u Kragujevcu.

Autor teksta Gerd Šuman, dugodišnji poznavalac prilika na Balkanu, konstatuje da su posledice rata još velike, a da značajnih poboljšanja nema na vidiku, te dodaje da su i u Republici Srpskoj 1995. izvedeni slični napadi uz razaranje infrastrukture i da ozbiljne procene govore da se time ukupan obim negativnih posledica znatno uvećava.

Junge velt piše da opštu situaciju u Srbiji ilustruju podaci da se godišnje iseli između 50.000 i 70.000 uglavnom stručnih ljudi i podseća da je hamburški Di Velt 5. februara ocenio da je stanje takvo da "Srbija krvari, a Nemačka od toga profitira".

O posledicama upotrebe uranijumske municije na simpozijumu su raspravljali pravni, medicinski i drugi eksperti iz Srbije, Italije, Bugarske, Rusije, Grčke, Malte, Nemačke i Švajcarske, a zajednička misao svih izlaganja je bila da se konačno nešto čini i pokreće, prenosi berlinski list, prenela je Srna.

Junge velt pita koje konsekvence mogu da se izvuku u vezi sa upotrebom osiromašenog uranijuma, za ljude i okolinu tako opasnog oružja koja je usledila u ratovima u Jugoslaviji i Iraku uz kršenje međunarodnog prava.

- Šta ako je pravo još i nakon 20 godina pravo pobednika? Zar napadači ne bi morali da snose troškove za obnovu hemijske industrije u Pančevu i zavoda Zastava u Kragujevcu? Isto tako za razorene ciljeve u BiH. Prema sadašnjim okolnostima, ova pitanja još ostaju otvorena, ali se ipak moraju postaviti zato što su to egzistencijalna pitanja - navodi nemački dnevnik.

List citira nemačkog medicinskog stručnjaka profesora Klaus-Ditera Kolendu da su iza proizvodnje i upotrebe osiromašenog uranijuma SAD i Velika Britanija, te da je, osim Balkana, municija sa osiromašenim uranijumom upotrebljavana u Avganistanu, Iraku, Somaliji, verovatno u Libiji i na kraju u Siriji sa ukupno oko 2.500 tona bačenog uranijuma.

Radi poređenja, list navodi procene da je za sanaciju posledica probnih gađanja u američkoj saveznoj državi Indijana sa 77 tona utrošenog osiromašenog uranijuma potrebno 7,8 milijardi dolara, što je i za moćni Pentagon bila previsoka cena.

U izveštaju se ističe da je Niš jedan od najstarijih gradova Balkana, sa 6.000 godina dugom istorijom često bio poprište borbi sa stranim zavojevačima od Osmanlija (1474-1877), Habzburgovaca (1914), do nemačkih fašista (1941-44. godine), koji su bili najbrutalniji, jer su samo u logoru "Crveni krst" držali 30.000 ljudi, od kojih je ubijeno njih oko 12.000.

- Opet na kraju drugog milenijuma Nemačka se vraća ovamo, gde je ranije prolila toliko krvi, ovaj put u savezu sa SAD u napadu pod nazivom ''Plemeniti nakovanj'', koji nije bio ni malo plemenit jer je u centru Niša podignut još jedan spomenik sa imenima gotovo 200 stradalih od NATO napada - ističe se u izveštaju.

Junge velt piše da je i posle završetka rata umiranje nastavljeno i povećano, a da se u zemlji o temi uranijuma nije govorilo ili osiromašeni uranijum nije dovođen u vezu sa znatno povećanom stopom rasta broja obolelih i umrlih od malignih obolenja.

List ukazuje da NATO osporava navode nekih medicinskih stručnjaka, dok advokat Srđan Aleksić, nakon smrti majke od teške bolesti, značajnog povećanja broja obolelih i saznanja da je u Italiji vođeno i dobijeno više sudskih procesa u kojima je utvrđeno da se umiranje italijanskih vojnika dovodi u vezu sa njihovim boravkom na kontaminiranim područjima na području Kosova i Metohije, pokreće inicijativu da se ova tema otvori i traže načini kako da se ugroženima pomogne.

Prema istraživanju Aleksića, koji je i profesor, u Srbiji je između 2000. i 2019. od raka umrlo 18.000, a oboljelo 30.000 ljudi, a mnogi medicinski stručnjaci uzroke povećanja broja obolelih dovode u vezu sa upotrebom municije sa osiromašenim uranijumom, piše nemački dnevnik.

srbijadanas. com

[kosovka2]

Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!

ZAGREB – Hrvati su potomci Srba i genetska podudarnost dva naroda su gotovo identična sa tom razlikom šti su Srbi stariji narod i samim tim su praktično i stvorili Hrvatsku naciju!
Ovo ekskluzivno otkriće nije plod nikakvih trač rubrika ili šaljivih novinara već je rezultat istraživanja uglednog hrvatskog instituta FA iz Zagreba koje je vršeno poslednjih devet godina.Ovaj institut, koji ima više međunarodnih priznanja iz genetičkog istraživanja, objavio je da je na osnovu istraživanja na uzorku od 7320 ispitanika hrvatskih državljana dobijena najveća genetska podudarnost hromozoma Y i haplotipa sa slovenskim haplotipom srpskog naroda iz desetog veka.

Prema nekim novijim istrazivanjima, u vreme pre velikih seoba naroda ( pre pada zapadnog Rimskog carstva ), dva plemena iranskog porekla pošla su u veliku avanturu.

Srbi i Hrvati su nekada bili plemena iranskog porekla, iz predela severno od Crnog Mora i Kavkaza. Prvobitni Srbi i Hrvati su bili samo deo nacije koja je kroz istoriju bila najpoznatija pod imenom Skiti. Prema hronoloskom redosledu, prvo su bili poznati kao Kimeri ( Simerijanci ), Skiti, Sarmati, Alani, a danas su jedini direktni potomci ovih drevnih ratnika kavkaski narod Oseti.

U daljim razmatranjima sa hrvatskog instituta FA kaže se da jeHaplotip Eu7, odnosno takozvani hrvatski haplotip, moguće povezati jedino s haplotipom Eu13, koji je takozvani starosrpski haplotip, a povezan je sa Srbima do 10 veka.

To bi otprilike značilo, kaže se dalje u zakljućcima Instituta, da su sve dosadašnje pretpostavke o poreklu Hrvata bile potpuno pogrešne i da Hrvati nisu uspevali da vvide ono što je očigledno

-Hrvati su potomci Srba koji su negde tokom desetog veka prešli na područja naseljena manjim slovenskim plemenima, koja su se priklonila toj grupi i tokom desetog veka preuzeli ime Hrvat (latinski Skorbatus),kaže dr Milorad Pavić iz Instituta FA.

Takođe se naglašava kako ovakvo otkriće dosad nije bilo moguće jer su se uzimali uzorci hromozoma Y od Srba koji danas žive u Srbiji pa su zato dosadašnja istraživanja davala drugačije rezultate. Naime, prema Hrvatima, današnji stanovnici Srbije najveću gensku povezanost i gotovo identičan broj hromozoma Y i podudarnost haplotipa imaju sa Turcima, a to se uglavnom objašnjava time da su Turci tokom pet vekova kolonizacije, posebno nakon pogibije velikog broja Srba na Kosovu, mešali svoje gene sa domaćim stanovništvom.

Razlike između gena “originalnih” Srba i današnjih jednake su kao i između Rumuna i Francuza, iako oba naroda pripadaju romanskoj grupi, objašnjavaju u Institutu i naglašavaju kako je hrvatski gen zapravo više povezan sa genom srpskih predaka nego genetska struktura današnjih Srba.

Iz Instituta su takođe poručili kako su poslednja dva meseca razmišljali hoće li objaviti ove rezultate jer time dovode u pitanje celu hrvatsko-srpsku istoriju i odnose dva naroda.

Brojne društvene mreže i portali širom Hrvatske već su očekivano prepuni negativnih komentara javnosti koja nikako ne može da podnese činjenicu da potiču od “mrskih im Srba” i da je to sada i naučno potvrđeno.

-Nemamo mi nikakve veze sa Srbima, niti su nam imena naroda zajednička. Hrvati se tako zovu što su kroz istoriju bili herojski narod i hrvali se sa protivnicima dok su Srbi bili prljavi i vašljivi pa se stalno češali i vikali “svrbi, svrbi” te im otud ostao naziv Srbi, jedan je od zluradih komentara jednog od Fejsbuk posetilaca u Hrvatskoj kome očigledno istorija baš i nije jača strana.

izvor: nacionalist. rs

[kosovka2]

SRBI SU NAJOZBILJNIJI I NAJHRABRIJI NAROD U EVROPI!


Srbi, od 5 do 10 (u zavisnosti od ere) miliona jakih ljudi uvek su stajali uz svoju domovinu i išli napred

Odgovarajući na portalu Kvora, na kojem ljudi širom planete postavljaju najneverovatnija pitanja, jedan Francuz potrudio se da se malo pozabavi Srbima i to na prilično neobičan način.

Žulijen Filip je na pitanje koju srpsku osobinu smatra posebno ili specijalnom, odgovorio ovako:

Ludi Srbi. Jedinstvena navika? Da probamo sa jednim citat o njima: "Bolje sto puta na svojim leđima, nego jednom na kolenima".

Barem u prošlom veku, to je zajednički istorijski obrazac vezan za Srbe. Pogledajmo neke glavne ilustracije tog srpskog motoa.

1389, Kosovo Polje? Svi su izginuli ...
Ali Evropa je ovu bitku proslavila kao pobedu, a zvona crkve Notr Dam u Parizu su zazvonila. U stvari, to je bila bitka bez pobednika (i knez Lazar Hrebeljanović i sultan Murat su umrli, zajedno sa većinom svojih najboljih boraca), i na duži rok, gubitak (Osmanlije su mogle brzo da brzo regenerišu svoje redove, a Srbija to nije bila u stanju). A onda su se Srbi, uprkos gubitku vođstva i aristokratije, vratili na noge uprkos otomanskoj vladavini, prisilnom preobraćanju na islam, pljačkama, ropstvu, zulumu koji je trajao više od 4 veka, ne zaboravljajući svoj indentitet i svoju kulturu, a nisu zaboravili ni svoj san o nezavisnosti.

19. vek? Stoleće obnovljene nezavisnosti. Srpska revolucija, ustanci, besni dok se ne prepuste sami sebi. Ponekad su izgubili, ali su na kraju pobedili, sve dok nisu raščistili preostale dugove u Osmanskom carstvu 1913. godine.

Prvi svetski rat? Srbi su bili usisani u rat, izgubili su 25 odsto stanovništva (više od 1.000.000 žrtava, Austro-Ugarska i Bugarska su pokušale da izvrše genocid nad njima)… Ali pobeda. I uprkos gubitku 54 odsto muške populacije, vratili se na noge i formirali prvu Jugoslaviju sa Crnogorcima, Hrvatima, Slovencima, bosanskim muslimanima i severnim Makedoncima.


Drugi svetski rat? Opet su usisani u njega. Ustaški režim, njegov nacistički mentor i razni sateliti pokušali su opet genocid nad njima, izgubili su svoj prvi pokret otpora (četnici), činili su većinu komunističkih partizana, izgubili su skoro milion vojnika i civila ... Ali pobeda, i vratili se na noge uprkos politici komunističke Jugoslavije koja je uvek bila neprijateljska prema njima.

Balkanski ratovi devedesetih? Oni su opet usisani da idu u rat kako bi sprečili Jugoslaviju da se nezakonito raspadne i, u Hrvatskoj i Bosni, da spreči otmicu svog stanovništva od strane neprijateljski vođenih secesijskih entiteta ... Osećali su se u najgore od njih i postali ludi, postali su obojeni na isti način i na kraju očistili Krajinu i istočnu Slavoniju od Hrvata i oteli u Dejtonu novu nezavisnu Bosnu i Hercegovinu od majke Jugoslavije za koju su toliko krvarili... Gubitak, ali Srbi su zadržali Republiku Srpsku, dakle svoju autonomiju u Bosni bez predaje, uprkos ogromnim ekonomskim sankcijama i pritiscima Zapada.

Oni nisu neustrašivi, ali su hrabri - imaju sposobnost prevazilaženja straha...

Srbi, od 5 do 10 (u zavisnosti od ere) miliona jakih ljudi uvek su stajali uz svoju domovinu i išli napred. Borili su se bez ibzira na gubitke i nisu se nikom klanjali i ljubili noge. Delili su i divne ideje, poput Jugoslavije, krvarili da bi zajedno sa drugim Jugoslovenima ostvarili svoje snove, čak su se odricali i svojih teritorija kako bi drugi bili srećniji, a na kraju bi ih uvek pozivali da kleknu pred novim Gospodarom. I oni to nisu učinili (još?). Oni i dalje ponosno stoje, uprkos tome što su decenijama ugnjatavani od najmoćnijih zemalja ljudske istorije i njihovih brojnih vazala.

Srbi su i dalje najozbiljniji narod u Evropi. Realisti i idealisti istovremeno. Dobra volja do te mere da je naivna. Previše hrabri za svoje dobro. Suviše nezavisni za ova vremena centrifugiranja. Ponekad suviše okrutni i brutalni. Nekad bi me pitali: "Šta biste vi radili da ste na našem mestu?". uzdahnuo bih i ne bih im ništa odgovorio.

U svakom slučaju, nikada na kolenima, čak i ako ih kičma boli kao pakao. Želim im da stalno stoje i ustanu kada padnu, uvek, jer to su i zaslužili. Moramo ih duboko poštovati zbog toga. I zato što su takođe veoma prijateljski raspoloženi prema prijateljima.

Oni su sjajni.

Zar nisu?
espreso. rs

[kosovka2]

U SREBRENICI NIJE BIO GENOCID, 'OLUJA' JESTE ETNIČKO ČIŠĆENJE!

Portugalski general Karlos Branko, zamenik šefa posmatračke misije UN OTKRIO ISTINU!


Zločin nad Bošnjacima u Srebrenici nije bio genocid, ali 'Oluja' u Hrvatskoj jeste bila etničko čišćenje Srba sa tog područja * Činjenice su danas, više od dvadeset godina kasnije, potpuno jasne


General Karlos Branko, bivši zamenik komandanta posmatračke misije Ujedinjenih nacija u BiH, tvrdi da u Srebrenici nije bilo nikakvog genocida! On istovremeno ističe da je hrvatska operacija "Oluja" bila klasično etničko čišćenje!

Prema njegovim rečima, nije lako biti neutralan posmatrač u ratu, ali činjenice su posle dvadeset godina potpuno jasne i idu u korist Srba.
Samo činjenice

General Branko, koji je napisao knjigu 'Rat na Balkanu - džihadizam, geopolitika i dezinformacija' (biće objavljena sledeće godine), kaže da se u istraživanju 'oslanjao isključivo na fakte, a ne na prigodno iskonstruisane narative koji zaboravljaju nepoželjne činjenice'.

- U Srebrenici, bosanski Srbi, kao i druge etničke grupe, počinili su ozbiljne ratne zločine. Ali ratni zločini nisu isto što i genocid. To su različiti realiteti, u smislu njihove suštine, kao i sa pravnog gledišta. S druge strane, u Krajini cilj hrvatskih vlasti bio je da se protera cela zajednica, cela etnička grupa iz regiona, bez obzira kojim sredstvima. A to se već zove etničko čišćenje. Oni koji nisu uspeli da pobegnu bili su brutalno ubijeni bez obzira na godine i pol - kaže general Branko i naglašava da je danas, 20 godina posle rata u bivšoj Jugoslaviji, mnogo toga sasvim jasno.

- Činjenice su danas, više od dvadeset godina kasnije, jasne ako uporedimo etnički balans u ove dve regije pre i posle rata. Dok je BiH i dalje višenacionalna država, srpska populacija u Hrvatskoj je neznatna, maltene je nestala. Hrvatska uopšte više nije multinacionalna država kakva je bila pre raspada Jugoslavije - podvlači Branko. On pažnju svetske javnosti posebno usmerava na zločine počinjene nad nevinim srpskim civilima.

- Najupečatljivije iskustvo na Balkanu sa kojima sam se suočio jesu prvenstveno posledice 'Oluje' 1995. godine. Govorim o 'crnokošuljašima' koji su učestvovali u masakru bespomoćnih Srba koji nisu uspeli da pobegnu, i to pred potpuno ravnodušnom međunarodnom zajednicom! Drugi je bombardovanje civila u Sarajevu i amaterski i neprofesionalni način na koji je krivac bez ikakvih dokaza odmah identifikovan, naravno među Srbima. Treći je, naravno, Srebrenica i svi događaji koji su potom usledili - kaže Branko.

Komentarišući ove navode, Staša Košarac, šef poslanika SNSD u Parlamentu BiH, ocenjuje da je ohrabrujuća činjenica da uticajni ljudi sa Zapada imaju iste zaključke kao Srbi.
- U Srebrenici nije počinjen genocid, a imamo brojne dokaze za to. Haški tribunal je prednjačio u tezi da je u Srebrenici bilo genocida, ali znamo da je to pre svega bio politički sud. Naši nadležni imaju validne dokumente o kojima govorimo duži period. Zapadne sile i deo međunarodne zajednice su u funkciji proizvodnje pogrešne slike o srpskom narodu u poslednjim ratnim dešavanjima od 1991. do 1995. godine, prikrivajući istinu o našim stradanjima - naglašava Košarac.


Činjenice o "Oluji"


* U 'Oluji' je učestvovalo je 138.500 Hrvata i stranih plaćenika
* Hrvatima su se suprotstavile srpske snage od oko 31.000 vojnika
* Proterano više od 250.000 Srba
* Više od 3.000 ubijenih i nestalih Srba

Udruženi zločin

Sa njim se slaže i predsednik Dokumentaciono-informacionog centra "Veritas" Savo Štrbac, koji podseća da za zločine nad Srbima niko nije odgovarao.
- Povodom hrvatskih zločina počinjenih u 'Oluji' bilo je suđenje hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, u kojem su oni optuženi za ratne zločine. Definisani su kao članovi udruženog zločina s ciljem da se trajno od Srba očisti područje. Međutim, ipak su oslobođeni. Mnogi drugi su pre generala Branka slično govorili, na primer Piter Galbrajt, prvi američki ambasador u Hrvatskoj, koji je rekao da je 'Oluja' bila etničko čišćenje. Ali mi Srbi sada nemamo ništa od toga - zaključuje Štrbac.

Šta je prethodilo zločinu u Srebrenici

* Armija BiH pod komandom ratnog zločinca Nasera Orića ubijala Srbe od 1992. do 1995. godine
* Pobili su oko 3.500 Srba
* Među srpskim žrtvama bilo je 1.186 dece, žena i staraca, od kojih je 1.115 ubijeno nožem, sekirom ili tupim predmetom

informer. rs

[kosovka2]

ENGLEZI MI PRIZNALI: NATO nije smeo u kopneni boj!

General Momir Stojanović, bivši prvi bezbednjak Prištinskog korpusa i direktor VBA. General Bejli mi rekao "znamo kakav je srpski vojnik". Haradinaj - zločinac

ULAZAK NATO na Kosovo pod borbom nikada nismo razmatrali. Znamo kakav je srpski vojnik, tako da rat na kopnu nismo hteli!

Ovako je, kako za "Novosti" svedoči Momir Stojanović, tokom 1999. načelnik Odeljenja za operativne poslove Komande Prištinskog korpusa Treće armije Vojske SRJ glasila poslednja rečenica u njegovom dijalogu sa britanskim brigadnim generalom Bejlijem kada je engleskim pripadnicima Kfora predavao zgradu komande Prištinskog korpusa. Pukovnik mu je tada, uz poslednji gutljaj kafe, preneo i lični "žal što se naša i njihova vojska nisu srele u tom kopnenom ratu".

- Razgovor je bio krajnje neprijatan. Jer, zajedno sa Komandom, Kforu sam ostavljao i rodnu grudu, kuću u Đakovici, gde su stotinama godina unazad živeli Stojanovići - seća se Stojanović.

NAŠ razgovor sa generalom, potonjim direktorom Vojno-bezbednosne agencije naše vojske, bio je više nego emotivan. Upravo u danu kada smo se sreli, dobio je vest iz beogradskog Tužilaštva za ratne zločine da su odustali od krivičnog gonjenja njega i dvojice njegovih kolega za navodne zločine u Metohiji. Nekoliko dana ranije, rekao nam je, javili su mu iz Prištine da je protiv njega pri tamošnjem sudu podignuta gotovo identična optužnica.

- Da sam kriv, koliko crno ispod nokta, ne bi mi bilo krivo. A nisam. U Metohiji sam ratovao protiv najvećeg zločinca Ramuša Haradinaja - veli nam general, dodajući da zbog ubijene srpske mladosti u dolini Drima i danas ne može da spava.


General Stojanović nam objašnjava da su od albanskih sedam operativnih ratnih zona, Drenica i Dukađin bile najkrvavije. Dodaje i da je "elita šiptarskih ubica 1998. i 1999. bila koncentrisana oko sela Smonica, pored Đakovice, gde je uz reku Erenik put vodio ka našim karaulama Deva, Košare, Morina". Podseća i da su se u Smonici okupljali teroristi s celog Kosova i odatle prebacivali na obuku u Albaniju i da je na tom putu koji je vodio ka karaulama naša vojska izgubila 68 vojnika!

- Haradinaj je bio komandant, a zloglasni, bivši kapetan JNA Naim Maljoku načelnik štaba - seća se Stojanović. - Sredinom 1998. u jednoj takvoj zasedi naše borbeno vozilo "praga", koje je pratilo smenu vojnika na granici, naletelo je na šiptarske mine. Trojica vojnika tada su poginula, a dvojica su teško povređena.


STOJANOVIĆ, oficir srca "okamenjenog" u ratu, nastavak je ispovedao sa suzama u očima:

- Vojniku koga su izneli iz saniteta noga je bila kao žiletom isečena, do koske, od butine do pete. Nikad nisam video toliko krvi. U sekundi, kada sam se našao iznad njega, otvorio je oči, pokušavši da ustane sa nosila i želeći da me zagrli pitao je: "Pukovniče, hoću li umreti?".



- Nećeš junačino, zakrpićemo te - slagao sam. - Zatvorio je oči i umro. Te oči bude me noću i dan-danas!

Na Kosovu, nastavlja u dahu naš sagovornik, ništa nije počelo 1999. Stojanović, rođen u Đakovici, seća se da je, odrastajući sa Albancima, čuvao ovce i, kako kaže, "ušao u stotine njihovih kuća". Međutim, nastavlja on, kada bi im neko poslao mig iz inostranstva, menjali bi ćud, pa bi, kao dete "nebrojeno puta kući dolazio krvava nosa".


- Oni koji kažu da su nas Šiptari iznenadili 1998. - lažu. Znali smo šta spremaju i to tvrdim kao čovek koji je od 1993. bio među najodgovornijim za KiM. Na moju ideju je reaktiviran spisak saradnika među Albancima koji je ostao posle Aleksandra Rankovića, čija je mreža bezbednosti iz političkih razloga 1973. prestala da radi. Ogroman broj tih ljudi od devedesetih se ponovo odazvao i radio za srpsku državu. Mnogi su, nažalost, ubijeni posle rata. Tači i Haradinaj su likvidirali više svojih sunarodnika nego Srba - tvrdi Stojanović.


Prema svedočenju generala Stojanovića, Tači, Haradinaj i Veselji iz Lozane su na Kosmet ubačeni 1998. Oni su, kako kaže, organizovali terorističku mrežu, sprovodeći neviđeni teror nad svojim sunarodnicima:

- Po šablonu, njihove patrole su išle od albanske kuće do kuće i uz pretnju oružjem od glava porodica tražili regrute: "Imaš pet sinova, dva sa puškom da se jave... Imaš sedam, tri sa puškom da se jave..." Oružje su kupovali od njih trojice po "ceni" - krava za pušku.

GENERAL Moma Stojanović, dok briše čelo, smatra i da su, kako kaže, malo jedne, pa i deset "Novosti", da ispriča golgotu srpskog vojnika na Kosovu. Dodaje kako tu ne misli na sebe, nego na "srpsku mladost, onu koja je stradala od šiptarskih, a još više belosvetskih zlikovaca". U isto vreme je, kaže, ponosan, jer je sa svojim ljudima odbranio Komandu korpusa od naoružanih šiptarskih bandi koje su htele da trijumfalno uđu pre Kfora.

Lažu oni koji kažu da su nas Šiptari iznenadili 1998, znali smo šta spremaju, tvrdi general Stojanović

Nakon bombardovanja, kako kaže, proboj ka centralnoj Srbiji bio je teži. Seća se da su naša dva oklopna vozila BOV, sa njim na čelu, među poslednjima izašla sa KiM.
- Posle Prištine dobio sam naređenje da idem u Podujevo, gde nam je bio poslednji oklopni bataljon iz 15. brigade. Dok nisu stigli Englezi, praktično dva dana smo bili na stražama po Podujevu. Kada su Britanci stigli, a mi morali da napustimo ovaj prostor, Šiptari su blokirali put ka centralnoj Srbiji.

- Potporučnik, pravi junak, neka mi ne zameri, zaboravih mu ime, bio je u BOV-u 2, a ja u "jedinici". Kod Mirovca na krivini Besijana, tik pred administrativnu liniju, Šiptari su napravili vašar, slavlje... pucali su u vazduh, a mi nismo mogli mimo puta, već - pravo kroz njih.

- "Gas do daske", komandovao sam BOV-u 2 i proleteli smo, dok su meci udarali po oklopnjaku. Tako smo ušli u centralnu Srbiju.


STRAH OD LEKE RANKOVIĆA

- AKO se ičega i ikoga boje Albanci, to je bio Aleksandar Leka Ranković - tvrdi general Stojanović. - Ako hoće da najstrašnije uvrede Srbina, psuju mu "majku rankovićevsku". Kada smo 1993. imali akciju reaktiviranja saradnika sa Rankovićevog spiska iz 1973. po pijacama i čajdžinicama Glogovca, Srbice, Uroševca... malo ko od starih saradnika je odbio saradnju. Da li su se plašili, ili cenili Rankovićev način rada, drugo je pitanje. Ima, mislim, i jednog i drugog.

POSLEDNjI ZAPIS - "IZVINI, SRBIJO..."

NA poslednjoj stranici Stojanovićevog ratnog dnevnika nalazi se događaj zabeležen desetak metara sa srpske strane administrativne linije.

- Dok smo prolazili oklopnjacima videli smo jedan pokvareni transporter naše vojske na kome je sedeo komandir, mladi potporučnik. Po pljusku, mirno je na vozilu jeo iz konzerve. Negde je našao veliku dasku na kojoj je napisao: "Izvini, Srbijo, nismo mi ništa krivi". Momak je verovatno mislio da će ga narod kriviti, jer se povukao iz naše južne pokrajine. To je bila poslednja slika i uviđaj koji sam foto-aparatom dokumentovao u svom ratnom dnevniku - veli general.

novosti. rs

[kosovka2]

DA LI STE ZNALI DA JE NADOMAK ZAGREBA POSTOJAO JEDINI LOGOR ZA DECU?

Svi koji slave "Oluju" i veličaju ustaše, moraju da znaju da veličaju MONSTRUME!


12. jula 1942. godine u mestu Jastrebarsko kod Zagreba formiran je ustaški koncentracioni logor za decu, jedini takav u fašističkom delu Evrope i ostatku ratom zahvaćenog kontinenta.


U NDH državi postojalo je više koncentracionih logora, logora smrti, a neki od njih su u svojim kompleksima sadržali i odeljenja za decu, kao što su ona u Staroj Gradiški, Jasenovcu, Uštici, Jablancu; Gornjoj Rijeci kod Križevaca i Lobogradu u kojima su, po nepotpunim istraživanjima stradala deca i to 42.791 srpske, 5.737 romske i 3.710 jevrejske nacionalnosti.

Jedinstvenost logora Jastrebarsko, čak i za tadašnji fašistički svet, za formiranje njihovih logora smrti, jeste u tome što je ovaj logor formiran isključivo za decu. Odraslih zatočenika ovde nije bilo.

Ovakav fenomen svireposti izgleda se očitovao upravo kao posledica poltronstva i izdajništva NDH države, koje je težila, kako istorija govori na primerima osnivanja ovakvih i sličnih logora smrti, unijaćenja, progona, uništavanja imovine, uopšte, uskraćivanja svih ljudskih sloboda onima koji se nisu pokazali kao dobri građani države, beskrupuloznom delovanju na svim poljima kako bi uništila svaku moguću klicu koja bi mogla da izrodi slobodu i oslobođenje.

Deca ovoga logora su, do jednog trenutka kada se humanost nekih ljudi upustila u borbu za spasavanje onih koji su imali malo više životne snage ili sreće da prežive teror, u potpunosti bila prepuštena sebi, tačnije na milost i nemilost časnih sestara koje su vodile brigu o njihovom (pre)vaspitanjuj, ali krenimo redom, putem nekih dostupnih i poznatih činjenica.

"Ustaški logor za decu u Jastrebarskom, osnovan je po nalogu Ante Pavelića, glavno komandujućem NDH za decu Kozare.“ Tako stoji u članku o stradanjima dece sa Kozare objavljenim na internet stranicama sajta Udruženja za istinu o logorima Jasenovac.

To jeste tačno, međutim, nikako se ne sme zanemariti da u ovom logoru nisu bila samo deca stradalnice Kozare, već su tu svoje kosti ostavili i mali Ličani, Banijci i Kordunaši, kako i stoji uklesano na spomeniku u Jastrebarskom podignutom žrtvama u čast. Ne smeju se zaboraviti ova deca hrabre Kninske, starije nam Vojne, krajine, braniteljice i bedema očuvanja srpstva još za vreme Turske vladavine, pogotovo iz razloga njenog, nadamo se samo današnjeg prividnog, zaborava.

Svedočanstva starijih nam, baka i deka, ovih područja kažu, da se pored pogroma koji se za vreme neslavne nezavisnosti ove države dešavao, o potpunom uništavanju i zatiranju srpskih sela, koje su njihovi bivši žitelji kao mesta svog detinjstva, kasnije jedva prepoznavali. Ne smeju se, upravo iz ovih razloga, kada deluje da Krajina svojih branilaca više nema, zaboraviti deca ovih krajeva, mali stradalnici koji su osetili strašan teret unijaćenja od strane katoličkog sveštenstva i NDH države.

Ustaški logor za decu Jastrebarsko

Osnovan 12.jula 1942. godine koncentracioni logor Jastrebarsko postojao je nepunih mesec i po dana, tačnije do 26.avgusta 1942. Nedoumice, nedorečenosti, nepotpuna jasnost – takvo je stanje dostupnih podataka. Razumljivo naravno, usled nepostojanja sistematskih zbirki podataka. Pokušaćemo makar delimično da sistematizujemo one podatke na koje smo nailazili.

Tačno je da je logor osnovan tada, tačan je i datum njegovog rasformiranja, međutim, potrebno je da, koliko je to u našoj mogućnosti, posložimo neke podatke. Dakle, logor Jastrebarsko je bio smešten na tri lokacije u gradu, skoro pa u samoj gradskom jezgru, na nekadašnjim imanjima grofova Erdedijevih. Međutim, treba pomenuti postojanje još jednog logora, smeštenog u selu Reka udaljenom 3km od grada.

Prva lokacija jeste ona, gde se danas nalazi spomenik stradanja dece na gradskom groblju Jastrebarsko, tačnije, na poljani smeštenoj pored pruge ka železničkoj stanici, uz današnje groblje, a pre cistercitskog, ranije franjevačkog, samostana i crkve Sv.Marije.

Starija deca uzrasta od oko 10 do 14 godina, su bila smeštena u zgradama crkvenih ekonomata, ranije napuštenih italijanskih baraka. To je bilo mesto prevaspitavanja dece u ustašku mladež, mesto učenja ustaških pesama, prisilnog rada na crkvenim ekonomijama, mesto mučenja i svirepog kažnjavanja. Dečaci koji su boravili ovde, obučeni u crna odela sa kapama na glavama, sa prišivenim slovom U, određeni su bili da postanu novi ustaški "janjičari".

Ostala starija deca, uglavnom devojčice, bile su smeštene u tadašnji franjevački samostan, samo nekoliko stotina metara udaljenom od danas nepostojećih zgrada ekonomata, gde je bila druga lokacija logora. Devojčice su ovdje terane na rad ali i na redovnu molitvu kao i odlaske u crkvu, jer se prevaspitavanje i ovde podrazumevalo.

Zapisi o postojanju logora – gde su?

Ovaj samostan je kasnije napušten od strane franjevaca 1982. kada u njega dolaze cisterciti, tačnije od njih ga zakupljuju, a iz kojih razloga nije nam poznato. Na današnjoj spomen tabli ispred samostana i crkve, koje se nalaze jedna pored druge, u istome posedu, stoji tabla kratkog istorijata i istorije ovog samostana, njegovih istorijskih, kulturnih i umetnički neosporivih vrednosti, međutim, ne stoji nijedna crtica, niti jedno slovo istorije samostana koji je presuđivao sudbinu dece pripadnika druge konfesije.

Ono što se pak, može saznati o istoriji samostana i njegovom uticaju na ovaj grad jeste da je, delovanjem franjevaca ovog samostana, uticaj na barokni izgled nekih delova grada očigledan, na muzičku kulturu takođe, Jaskanska muzička škola je dokaz za to.

U posedu samostana, dok je bio pod vođstvom franjevaca, bio je veći broj umetničkih radova, skulptura, slika, postojala je biblioteka sa vrednim knjigama i spisima, čak vrlo retkih i vrednih primeraka inkunabula. Samostan je takođe posedovao orgulje još daleke 1690. Odlaskom franjevaca deo tog blaga je odnesen, ali danas postoji inicijativa da se blago vrati i da franjevci ovde ponovo pokrenu svoje delovanje.

Postoje li unutar samostana ikakvi zapisani podaci o delovanju franjevaca u ovom prevaspitavanju dece, postoje li ikakvi dokumenti o postojanju logora, nismo bili u mogućnosti da proverimo. U pokušaju da ipak nešto saznamo ušli smo u dvorište kapija širom otvorenih, dvorišta odišućeg mirom i tišinom sve do jednoga trenutka.

Uspeli smo samo da snimimo nekoliko fotografija pre nego smo neprijatno postali iznenađeni lavežom, a zatim i jurišem dva crna psa. U strahu su velike oči, te su psi delovali kao, u skladu sa situacijom, dvoglavi Kerber pri večernjem sumraku. Snalažljivosti nije nedostajalo, bicikl je poslužio kao savršena odstupnica i taman kada je srce počelo da silazi u pete, stali su, prekinuli juriš, da li na poziv čoveka kojeg smo tek kasnije primetili, jer od straha ništa nismo ni čuli, a možda se nije ni imalo šta čuti, nismo sigurni. Ipak, delovalo je da su psi istrenirani samo da zaplaše, ne i da naude. Potkrepljujemo to i činjenicom da je kapija bila otvorena, a oni napolje nisu izlazili, ipak sa pokušajima ponovnog ulaska, ustremljeno su čekali.

Istina i propaganda o logoru

Klerofašistička propaganda tadašnje države NDH u novinama je pak navodila da su na ovim mestima grada smeštena deca kako bi se oporavila od partizanskog ropstva, te da su se o deci brinule časne sestre. Na ulazu u logoru, ograđenom žicom stajao je bezazleni naziv – Sabiralište za decu.

Istinu su međutim znali, pored stradalnika i ostali humani ljudi, žene koje su prihvatale decu na pružnom putu koji je prolazio kroz Sisak, Samobor, Jasku i ostala mesta, izvlačeći ih iz ustaških kandži, dok im ni to nije bilo onemogućeno direktnim zabranama, ličnim terorom nad porodicama koje su se drznule da prihvate neko srpsko dete, ili strahom od priča koje su kružile o kažnjavanju takvih „loših“ Hrvata.

Prema podacima, u ovom logoru, tačnije na ove dve lokacije ukupno je stradalo oko 700 dece. Tačan broj naravno, ostaje pod znakom pitanja.



Sloboda za decu. Potpuna ili samo delimična?

Oslobođenje za one izdržljivije je stiglo 26.avgusta 1942. kada je IV Kordunaška brigada na čelu sa komandantom Nikolom Vidovićem u 5 časova ujutro započela napad na Jastrebarsko.

Partizani su uništili ustaško uporište, žandarmeriju, ali uništenje jedne druge lokacije pokazalo se daleko značajnijom. Uništenje železničke stanice, tada najefikasnijeg sredstva transporta oružja, municije a u ovom slučaju dece, koja su svoju smrt nalazila i u toku samog dopremanja u logor, u zagušljivim vagonima, pokazalo se kao jedan od značajnijih momenata za rasformiranje logora

IV Kordunaška brigada je zauzela Jastrebarsko, oslobodila male logoraše, pri tome nalazeći u njima i svoju decu ili decu svojih bližnjih, te je rasformirala lokacije logora na području grada. Starije dečake, njih 727 partizani su poveli sa sobom, dok su manju decu morali da ostave.

Deca koja nisu imala snage za dugi povratak kućama, ostavljana su po okolnim selima, a neke je, prema postojećim podacima, oko njih 500, zbrinuo katolički Karitas ili su ih preuzimali građani Jaske i okolnih sela, ili su deca poslata vozovima do drugih mesta gde su preuzimana i smeštana u hrvatske porodice.

Međutim, neka deca su, kasnije u hrvatskim ofanzivama, ponovo vraćana, ali ni ovakvi podaci osim svedočanstava i nepotvrđenih izvora nisu u potpunosti jasni i verifikovani.

Možda su ipak najgore prošla u kompleksu logora Jastrebarsko, ako se to uopšte može i sme tako reći, deca smeštena u logor u selu Reka, jer partizani za ovu lokaciju, udaljenu 3km od grada, nisu znali, te u hrabrom, oslobodilačkom poduhvatu IV Kordunaške brigade koja je rasformirala logor 26.avgusta 1942, slobode i nade za decu ovoga logora nije bilo.

Logor u Reci je formiran kao svojevrsno rasterećenje onom u gradu, toliko dece je bilo, da je u njemu, kako stoji u podacima, stradalo oko 2000 koja su bila smeštena po štalama, dakle, daleko veći broj nego na lokacijama logora smeštenom u gradu Jastrebarsko.



Zaborav ili sistematsko zatiranje istine?

Lokaciju ovog logora nismo bili u mogućnosti da posetiti, istražimo postoje li ikakvi materijalni ostaci, spomen obilježja, a mora se reći da se ni starija generacija Jaskanaca, onih upoznatih sa istinom o postojanju logora, čiji su bližnji čak i učestvovali u oslobađanju logora, uopšte ne seća logora u Reci.

Da li je i to rezultat ranije spominjane propagande, potpunog zatamljivanja događaja, sputavanja širenja istine među ljudima, možemo samo da pretpostavljamo i nagađamo, jer sećanja ovih građana o tome ipak postoje, pitanje je šta vlastodršci čine da ona u potpunosti ne nestanu. Jedno je sigurno, generacije sa živim sećanjima tih događaja nestaju, a ko će, na koji način, i iz kakvih razloga preuzeti dešavanja toga doba, to pitanje ostaje da visi u vaduhu.

Fotografije, svedočanstva, dokumenti o ovim strahotama, o stradanju dece ipak postoje, te možda oni bace više svetla na razmere ovog zločina. Možda oni stravičnošću svojih prikaza, opisa i doživljajem zločina, donesu više svesti, brige i odgovornosti za druge, ne samo pojedince, one naše, "odgovarajuće", onima koji iole, makar i površno, budu sa njima upoznati.


Logor za najmanju decu

Treća lokacija logora u gradu Jastrebarsko, logora za one malene, najmanje, neke skoro pa otrgnute od majčinih grudi, bila je smeštena u istorijskom spomeniku ovog grada (pomenutog na početku reportaže), u gradskim bedemima podignutima u XV veku, divnom, ali danas potpuno trošnom zdanju dvorca Erdedi (Erdödy).

U stare, vlažne i memljive kamene prostorije bilo je smešteno, po dostupnim podacima, oko 200 dece, koja su usled takvih okolnosti, ali i izložena nemaru, slaboj, ako uopšte i ikakvoj, ishrani, zlostavljanju, batinama i bolestima, dizenteriji koja se širila, umirala na desetine skoro svaki dan.

Logore u Jastrebarskom su vodile časne sestre samostana sv.Pavla, dok je upravnica logora bila časna sestra Barta Pulherija iz reda sv.Vinka Paulskoga, osnivača Družbe milosrdnih sestara, koji bi da je znao da će se pod krinkom milosrđa za decu, odigravati takav zločin verovatno ponovio svoju izjavu, datu nakon nekoliko godina svešteničkoga iskustva, o sveštenstvu kao strašnom staležu.

Sve lokacije logora su obezbeđivale ustaše, a rezultate tog obezbeđivanja, čuvanja i prevaspitavanja broje se hiljadama, tačnije, navodi se, da je 3.336 dece stradalo u logoru Jastrebarsko, ukupno na svim lokacijama.

Danas ni na ovoj lokaciji, na ploči postavljenoj pored trošnog dvorca ne piše ništa o ovim događajima, njegovom sramnom korišćenju.

Novca za revitalizaciju dvorca grad nije imao, pa je aplicirao za sredstva iz fondova EU, tačnije za projekat „Probuđene istorijske baštine“ gde je kao jedan od uslova finansiranja navedena izrada kompletne dokumentacije dvorca. Da li će se i istina možda revitalizovati u obnovljenom dvorcu, hoće li neko "probuditi istoriju" radi trajnog pamćenja istine o ovom zločinu, ostaje da se vidi.



Morbidno svedočanstvo o smrti


Jedno svedočanstvo o broju umrlih, koje zapanjuje i dan danas svojom morbidnošću, jesu isečci, faksimili listova iz dnevnika, Franje Ilovara, gradskoga grobara koji je beležio svako umrlo dete, ciframa, a često samo reckama, iz jednoga razloga.

Pedantnost ovoga čoveka prikazuju brižljivo vođeni zapisi o svakoj smrti, tačnije o prihodu koje je ostvarivao od njih. Bio je zadužen da svakog dana obilazi lokacije logora i preuzima tela umrle ili ubijene dece i da ih, prevozeći ih svojim kolima, specijalno po uputstvima časnih sestra, sahranjuje što dalje od ograde gradskoga groblja, jer prema njihovim rečima "banditska deca nisu dostojna sahrane blizu ostalog katoličkog sveta".
Ilovar je sabirao svaku smrt, jer za telo svakog deteta bio plaćen. U njegovim dnevnicima piše: "Primio avans na račun kopanja grobova 10.000 kuna za sto komada sahranjene dece“. Dalje, na sledećim stranama piše: "Račun za sahranu dece – 243 komada dece a 150 kuna – 36.440 kuna". Vodio je računicu od 22.jula 1942., po čijim navodima je samo tog dana stradalo 107-moro dece, pa sve do oktobra 1942. kada stoji beleška, "ukupno 768 komada dece, 26.oktobar 1942.".

Stravično svedočanstvo dnevnika ovog čoveka govori da, po njegovim podacima logor nije rasformiran, da njegovo trajanje nije bilo, kako smo ranije naveli i kako se po izvorima nagoveštava, samo mesec i po dana, da logor nije raspušten 26.avgusta 1942., već ono govori da su daljnja stradanja u nekakom vidu, organizaciji ipak postojala.

Da li su to onda, bila stradanja dece logora u selu Reka za koje partizani nisu znali, te iz tog razloga deca ovog logora i nisu oslobođena, tako da je njih 2.000 prepušteno sigurnoj smrti? Da li je ipak ovo selo bilo suviše udaljeno za zaprežna kola grobara Ilovara, pa je svakodnevni put za preuzimanje tela, ponekad čak i više puta u jednom danu kao i njiho sahranjivanje na groblju bio naporan? Da li su deca onda sahranjivana na još nekim lokacijama? Ni ove brojke o sahranama i svim stradalnicima se ne poklapaju.

Ko je onda još sahranjivao decu, i na koji način? Da li je logor možda u nekakvom drugom obliku ponovo oformljen ili su deca netragom nestajala pod brzim potezima ustaških "srboubica" usled straha od nagoveštaja osnaživanja otpora režimu? Pitanja ostaju…


Strašna stradanja dece. Metode (pre)vaspitanja, ali i pokušaj pomoći

Strahote svirepog kažnjavanja dece kaznama poput "tavana i slane vode", „klečanja na pesku“,od kojih su deca masovno umirala ili bivala dovedena do granice ludila, ostavile su neizbrisiv trag u pamćenju preživelih. Najteža kazna, ipak, prema njihovim svedočanstvima je bila sahranjivanje bezimene dece, svojih drugova.

Otkriti makar približno tačan broj umrle dece ovog svirepog zločina, zaviriti u unutrašnjost dvorca i njegovu tajnu, u kojem danas osim zmija, guštera i rastinja izgleda nema ničega, ne samo kroz metalne rešetke (kao u našem slučaju) kroz koje su deca mogla da pruže samo poglede i ruke ka slobodi i životu, dug je nevinim stradalnicima.
Bitno je pomenuti još jednu činjenicu, a to je da je pokušaj pomoći deci ovog logora ipak postojao. Humanošću i izuzetnom hrabrošću određenog broja žena, njih oko 26 sestara Crvenog krsta na čelu sa Tatjanom Marinić, spašen je određen broj dece. U borbu za život dece su se uključili i tadašnji stanovnici Jaske, kao i neki istaknutiji ljudi javnog života. Neki od tih hrabrih ljudi i žena kasnije su streljani od strane ustaša upravo zbog tih aktivnosti.


Mnjenja i istina

Nekakav sigurniji sud javnog mnenja ovoga područja danas o ovim zločinima nemamo. Za kakav iole ozbiljan zaključak bi trebalo provesti više vremena i istraživanja, ali ono što ipak ostavlja nekakav trajniji utisak pri ponovnim dolascima u ovaj grad, za neke možda sasvim trivijalna stvar, ali fakat koji stoji i traje, jeste naziv ulice koja na većini kućnih tablica sa natpisima, odoleva zvaničnoj promeni već 10-ak godina.

Ni partizan, ni ustaša, ni pripadnik HSS-a, niti domobran, Franjo Brezar, obični građanin Jaske, seljak i istinski rodoljub svoje zemlje koji je nesebično pomagao u njenom oslobođenju, dajući joj i svoj život (strijeljan 4. avgusta 1942. u Maksimiru kraj Zagreba), i dan danas ponosno krasi svojim imenom, umesto državno određenog Franje Tuđmana, pločice Jaskanskih kuća, ostavljajući time još uvek otvoren prozor ka istini i slobodi

Kojim putem poći ostavljamo volji drugih da odluče, nadajući se da će se, po željama onih koji su ovakva stradanja prošli, njihova nadanja tumačiti na način koji su to oni želeli.

Iz tog razloga prenosimo samo jedno svedočanstvo, pored mnogih drugih koji su važniji od svih naših pokušaja tumačenja podataka. Ovo svedočanstvo, nadanje i želja onoga koji, kako se navodi, nije bio veći od svoje puške kada je slobodu od strahota logora dobio, kaže:

"Ovde leže deca iz Španovaca i Turjaka, Vojnića i Sovjaka, Grđevca i Vojskove, Gudovca i Jablanice, Vrgin-Mosta i Miloševa Brda; ovde leže naša deca, naša braća i sestre. Ubili su ih, jer su njihove živote proglasili za zločin. Zbog ovih humki u kojima leže trogodišnji Milorad Švraka i dvogodišnji Ljubo Turudija; petogodišnji Lazo Šokčević i četvorogodišnji Radovan Stanić, gde leže Branko, Milorad, Persa i Slavko Babić, koji su svi zajedno imali 12 godina; zbog svih onih pločica sa brojevima oko vrata koje su sahranjene zajedno sa njihovim slomljenim krilima; zbog čudesnih zapisa Franje Ilovara i suze u oku Tatjane Marinić i svih majki kojima su oteti najmiliji; zbog onog tek sada završenog spiska od 11.000 ubijene dece sa Kozare, ja vas molim, u ime njih i u ime mojih drugova, čiji su snovi detinjstva ovde iskidani, da to nikad ne zaboravite. Nemojte nikada prestati, dragi moji mali drugovi, da gradite mostove prijateljstva, mostove bratstva i jedinstva, mostove sagrađene u vreme u kojem nikad više neće biti malih grobova, obeleženih i onih koje niko nije mogao da obeleži.

Budite tumači želja nas malih ratnika i logoraša: svi ljudi neka se vole, a deca u toj ljubavi neka grade svoj veseli svet pod zvezdanim nebom“.

Koliko ovakve namjre i dela, odbijanje državnog imena ulica, te želja učesnika, žrtve zločina, u svesti ljudi ostavljaju trag da država često, ili skoro nikad, nije isto što i njeni građani, da su njene intencije daleko od onih kojima ona "pripada", ostavljamo učiteljici" istoriji da nas nauči.



(Kurir.rs/intermagazin.rs/J.M.)

[kosovka2]

AMERIČKI ANALITIČAR KONAČNO PRIZNAO: Klinton je ugrozio Balkan stvarajući veštačku albansku državu Kosovo u srcu Srbije


Srpska trobojka vijorila se na krovu Bele kuće. Savezništvo se raspalo početkom 90-ih i početkom rata u bivšoj Jugoslaviji, a sve je kulminiralo kampanjom 1999. i NATO bombardovanjem Srbije pod patronatom SAD i potom priznavanjem nezavisnosti takozvane države Kosovo. Sada, 20 godina nakon agresije, došlo je vreme da Beograd i Vašington ponovo postanu saveznici.

Gregori Kopli, analitičar i urednik američkog časopisa „Odbrana i inostrani poslovi“, objasnio je kakvi su trenutni odnosi Srbije i SAD.

“Američko-srpski odnosi se neupitno i značajno poboljšavaju, ali i dalje postoje brojna zategnuta pitanja između dve države. SAD su pod Klintonovom administracijom (1993-2001) posebno ugrozile američko-srpske odnose i stabilnost Balkana stvarajući veštačku albansku državu Kosovo u istorijskom srcu Srbije. Uprkos činjenici da većina visokih zvaničnika američke vlade smatra da je Kosovo sramota i pretnja regionalnoj bezbednosti, sada je gotovo nemoguće da bilo koja američka vlada vrati vreme i odbaci Kosovo. Klintonova administracija je takođe stavila SAD u takav položaj da su pružale podršku Hrvatskoj, Albaniji, i Bosni i Hercegovini na namernu štetu Srbije. Tačno je da Srbija tada nije dobro strateški igrala, ali SAD sada moraju da žive s posledicama Dejtonskog sporazuma i mnogim drugim”.

Da li je sporazum Beograd-Priština moguć i koliko SAD mogu tamo pomoći?

“Pa, SAD moraju da pomognu zato što su prouzrokovale problem i zato što bi se nepostupanjem u osnovi doprinelo nestabilnosti, što bi bilo u korist samo, na primer, Rusije u regionu. Međutim, za postizanje bilo kakvog sporazuma Vašington bi morao da izvrši pritisak ne samo na Prištinu, već i da obuhvati čitav pokret „velike Albanije“, uključujući i sadašnju vladu u Tirani, kao deo albanske celine, te da dosledno primenjuje politiku i pritiske, da doslovno suzbije agresivni ekspanzionizam albanskog pokreta, posebno vođen onim što bi se moglo opisati kao nalet Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). SAD su naterale NATO da prerano uključi Albaniju u vojnu alijansu, tako da sada Vašington to mora da iskoristi kako bi obezbedio da se centar albanskog odlučivanja vrati u Tiranu, a zatim da joj pomogne u obezbeđivanju da se OVK pokret dovede pod njenu kontrolu, umesto da pokret kontroliše Tiranu.

Šta mislite o predlogu profesora Darka Trifunovića da Beograd treba da pregovara sa Tiranom umesto Prištine i da bi trebalo da zahteva grad Skadar za teritoriju Kosova (bez severa - tako da Srbija nikada ne prizna nezavisnost Kosova)?

“Predlog dr Trifunovića bio je prvi probojni koncept koji smo videli u naizgled neizrecivom sporu Srbije i Kosova, ali nije iznenađujuće da nije bilo odgovora ni od Prištine ni Tirane. Trenutno, pokret „velike Albanije“ u regionu, uključujući i Crnu Goru i Severnu Makedoniju, nastavlja se bez ozbiljnog protivljenja međunarodne zajednice. Predlog dr Trifunovića barem nudi međunarodnoj zajednici, a posebno SAD, povratak u situaciju da se zaustavi albanski ekspanzionizam i da se obnovi Srbija tako da bi, kao što je to istorijski bila, postala stabilan i odgovoran igrač u regionu, zaista jedan od retkih stabilnih i odgovornih igrača”.

Kako vidite rešavanje kosovske krize?

“Sada smo na početku procesa i nikako blizu rešenja. Za Srbiju će to rešenje doneti malo bola, ali međunarodna zajednica mora da se ispuni svojih obaveza, jasno rečenih još iz Versajskog ugovora, kako bi obezbedila da Srbija zadrži pristup moru i svoju teritorijalnu celinu. Rezolucija Kosova sada je deo holističkog regionalnog pristupa”.

Turska je nabavila sisteme S-400. Kako mislite da će to uticati na poziciju Ankare u NATO?

“Turska nabavka ruskog sistema protivvazdušne odbrane S-400 već je dramatično narušilo položaj Turske u NATO, ali Erdoganova vlada veruje da bi NATO oklevao da Tursku protera iz saveza zbog straha da bi onda u potpunosti postali zavisni od Rusije i da bi prestala razmena obaveštajnih podataka sa SAD u vezi s NRK-om (teroristički pokret u Kini) s obzirom na to da turski MIT (Nacionalna agencija za obaveštajne poslove) snažno prodire u muslimanska područja u Kini”.

Kako vidite uticaj Rusije na Balkanu, ali i Turske i Kine? Da li su SAD u ratu s tim silama oko uticaja na Balkanu?

“Što više SAD ignorišu svoje obaveze na Balkanu - u suštini udaljavajući se od nereda koji je stvorila Klintonova administracija - to će druge sile uvideti više mogućnosti. Jasno je da sve dok se SAD ne suoči sa ekspanzionizmom „velike Albanije“ od podrivanja regiona, lakše je, posebno Turskoj, da pokuša ponovo da uđe u region kao „nadmoćna“ zemlja kako tvrdi da bi trebalo da bude. Rusija ima istorijske interese i uticaj u regionu, ali Rusija je najmanji problem Vašingtona, osim ako položaj SAD ne nastavi da forsira Rusiju da deluje kao surogat ili podrška Narodne Republike Kine ili Turske prodiranju u to područje. Turska je najveća pretnja američkim interesima na Balkanu, a to, naravno, uključuje i Grčku. Trenutni rasplet između Turske i SAD-a može, u stvari, biti najbolja prilika da SAD počnu da se ponašaju u skladu sa sopstvenim interesima na Balkanu i kao podrška svojim glavnim saveznicima tamo, počev od Grčke i Srbije, ali uključujući i Sloveniju, Bugarsku, Mađarsku i Rumuniju”.

Što se tiče Turskog i Severnog toka, da li će SAD dozvoliti Evropi da isporučuje gas iz Rusije i koja je vaša alternativa evropskim zemljama da izbegnu američke sankcije?

“Jasno je da sposobnost izbegavanja američkih sankcija sada nešto što razmatraju zapadnoevropske države, članice NATO. Ukoliko SAD ne osmisle neke druge mehanizme za zadovoljenje evropskih energetskih potreba, teško će primorati svoje evropske saveznike da odbiju kupovinu energije od Rusije.

Da li očekujete da će neki od osumnjičenih za ratne zločine poput Ramuša Haradinaja biti osuđeni u Hagu?

“Da bi Međunarodni krivični sud uopšte zadržao bilo kakav kredibilitet, zločinci iz OVK moraju da odgovaraju”.

Koliko je realna opasnost od ISIS-ovih boraca koji se vraćaju na Balkan?

“Nema sumnje da bi Turska i Iran podržavali akcije ISIS-a i drugih radikalnih džihadskih organizacija u pokušaju da postignu svoje strateške ciljeve u regionu. Turska i Iran posebno imaju interes za destabilizaciju Balkana i jugoistočne Evrope, a Albanija i Bosna i Hercegovina su se, bez obzira na razgovore sa EU i NATOm, pokazale podložnim džihadističkim pokretima”.

Izvor: Alo

[kosovka2]

Kako su nas odnarođavali

Када је пут Обреновац-Чачак назван „Милош Велики“, Гордана Чомић, потпредседница Скупштине и генсек ДС, нашла је за сходно да то прокоментарише овако: „Не би шкодио ни дијалог или сећање на Аустроугарску, којој никако није била драга државност Србије, али је градила канале, школе, путеве, шуме, правила катастар“.

Твитер публика је лоше примила ову објаву. „Да нешто назовемо по Аустро-Угарској? Можда неку школу у Подрињу или Мачви?“; „А да брзој прузи до Будимпеште дамо име `надвојвода Франц `“?; „По истој логици, и немачки мост у Београду из 1942, преко ког сад иду трамваји, требало би назвати: `Адолф Хитлер`“, итд.

Чомићева је схватила да је претерала, па је покушала да се исправи. „Постоји невероватна деструктивна воља да се историја Срба у Аустругарској не спомиње у култури сећања“. „Презиремо Србе из Аустругарске и све што су стварали, градили, за шта су се борили“, а што је све „део презира према култури сећања на стварање, градитељство, достигнућа, борбу Срба из Аустроугарске“.

Тиме је Чомићка, с покушаја рехабилитације Аустроугарске, прешла на резервну позицију – осуде презира који, наводно, постоји, у српској јавности, према борби Срба у АУ.

Ваља приметити да хваљење АУ данас у Србији није ретко, поготово северно од Саве и Дунава. Сто година после њене пропасти, аутономашки и аутоколонијални кругови, наиме, покушавају да рехабилитују KuK монархију у циљу конструисања некаквог псеудонационалног „војвођанског идентитета“ (о томе више у мом тексту овде).

Рецимо, у књизи Мултиетнички идентитет Војводине, чији је издавач Хелсиншки одбор за људска права у Србији, тврди се да је Војводина заправо једина права наследница Аустроугарске. Она је од АУ, наводно, преузела праксу вишенационалности и мултикултуралности: „Већ веома дуго, готово 90 година, трају покушаји да се оспори супранационална идеја коју је Војводина, од свих делова бивше аустријске империје, односно Аустро-Угарске, најуспешније прихватила као модел за будућност“ (стр. 205).

Тобожњу АУ политику мултинационалности имамо и у „историјској традицији Војводине“, како стоји на страници Слободне Војводине, као „европске регије оформљене као засебне целине у оквирима Аустро-Угарске“.

Ништа од тога није тачно (укључив и правопис). Од укупно 362 године, колико је трајала Хабсбуршка монархија (1556-1918), нешто тако као што је „Војводина” постојало је свега неких 12 (и словима: дванаест) година (1848-1860), или тек 3,3% њене фантазмичне инклузивно-екслузивне мулти-култи историје.

Током револуције 1848, наиме, Срби су прогласили Војводину Српску, као етничку територијалну јединицу у оквиру Царства. Беч је то само делимично прихватио, образујући 1849. провинцију Војводство Србија и тамишки Банат, да би је укинуо после свега 11 година (1860). Од тада, па до 1945. године, никаква „Војводина“ више није постојала.

Толико о „историјској традицији“ Војводине као „европске регије у Аустроугарској“. (Дванаест година у четири века? Озбиљна традиција!).

Што се пак тиче „аустроугарске мултикултуралности“, у ту бајку може да поверује само неко ко из историје слабо да ишта зна. Нашим старима из прека – мом деда Цветку Лукачевићу, рецимо – такву причу нико није могао да прода. Јер, они су живели ту АУ мултикултуралност и инклузију.

Но, нажалост, стижу нам нова поколења која слабо шта из историје познају, будући да их, они који су за то задужени, мало тога уче.

Рецимо, можемо се запитати, шта збиља знају наша деца о томе какав је био положај Срба у, наводно, мултикулти-ЕУ-инклузивној Аустроугарској?

Погледао сам два актуелна уџбеника историје за осми разред. У првом сам нашао тек три речнице о однарођивању наших пречана: „Почетком XX века мађаризација је све оштрије спровођена и мађарски језик уведен је у школе и државне установе. (…) Угарска је 1912. укинула и српску народно-црквену аутономију. Отпор је био благ и неуспешан“ (стр. 47).

А у другом је стајало: „политика мађаризације спровођена је низом закона, из области просвете, употребе језика, судства итд. Према плану угарске владе, асимилацију је требало окончати за 40 година, Отпор тој политици у јужној Угарској пружало је српско грађанство“ (стр. 37).

То је, ипак, одвећ мало, благо и неубедљиво. Али, за то не треба кривити писце ових уџбеника, већ школски програм и Министарство просвете.

Стога, да бисмо, суштински, могли да разумемо дубину опасности у којој су се нашли пречански Срби у АУ, као и њихову огорчену борбу да се сачувају као народ, ми наше ђаке морамо да учимо шта је значило и како је конкретно изгледало систематско однарођивање Срба у АУ.



* * *

Најважније што нашу децу морамо учити јесте: Аустроугарска је била недемократска и асимилаторска држава, нарочито од 1867, када је, у њеном угарском делу, мађаризација постала државна политика. Ту је направљен план да Срби (и остали) буду помађарени до 1947. године. На том плану се својски радило, и то, ваља знати, с доста успеха. А питање је шта би с нашим пречанским Србима на крају и било, да српска војска, 1918, није поставила границу северно од Суботице.

Хајде да погледамо чињенице.

Када је реч о недемократичности, Угарска је била типична олигархијска, етнички екслузивна држава. У њој је право гласа имало, по уделу у становништву, четири пута мање бирача него у тадашњој Србији.

У Србији је, практично, сваки пунолетан мушкарац могао да гласа (овде, стр. 46-47, 57-58, 96-97, 124). У Угарској, пак, чак три четвртине мушкараца било је искључено из изборне процедуре (овде, стр. 190; овде, стр. 256; овде, стр. 396; 603; у то време жене још нигде нису имале право гласа).

У Угарској је владао високи имовински ценз: само су најбогатији гласали. Губитак имовине аутоматски је доводио до губитка изборног права. Неком трговцу свињама помор је преполовио крдо, па на следећим изборима више није могао да гласа. Бирачком одбору, који га је вратио, зачуђено је рекао: „Па ко овде има прво гласа, ја или моје свиње?“ (овде, стр. 7).

Тако високи ценз био је, уз све протесте, намерно одржаван, јер су најбогатији људи у Угарској – земљопоседници, велетрговци, индустријалци, високи чиновници – били првенствено Мађари.

У Угарској (без Хрватске), наиме, Мађари су чинили тек половину живља. Другу половину чинили су Румуни, Словаци, Немци, Срби, Русини и остали. Али, захваљаујући дискриминаторском изборном систему, у угарском парламенту, међу четири стотине посланика, од заступника странака националних мањина било је, 1866. године, тек 18 Румуна, 8 Срба и 1 Русин (укупно 25; овде, стр. 156); а 1878. године, од 409 посланика тек њих 24 нису припадали мађарским странкама – или 5,9% – (исто, 189).

То је девет пута мања заступљеност Румуна, Словака, Срба, Русина и других од њиховог стварног удела у становништву.

Малобројни представници српских мањинских странака у угарском сабору (никада их није било више од 10; исто, 163) током заседања су се, према сведочењима савременика, осећали „као у непријатељском логору“ (225). Говори у којима су протестовали против мађаризације онемогућавани су галамом и добацивањем („Ко једе мађарски лебац, мора бити Мађар!“; 146); а после наступа, српски посланици често нису смели да изађу из зграде мађарског парламента, у страху да ће их будимпештанска светина линчовати (226).

Када је о мађаризацији реч, основна средства су била ова.

Мађарске жупанијске (тј. локалне) власти су већ од 1832. тражиле да СПЦ своје матичне књиге, па чак и службену преписку, води на мађарском, да би 1842. то постала и општа законска обавеза (60). Управо због насилног увођења мађарског језика у СПЦ, српска побуна 1848. почела је спаљивањем црквених књига у Новом Саду, Србобрану, Зрењанину, Вршцу… (79; дати су данашњи називи места).

Мађарски постаје обавезни наставни језик у свим државним школама 1844. године (63), а једини службени језик у администрацији и судству 1874. (175). Следеће године је забрањено да књижевна и културно-просветна друштва имају у свом називу националну припадност (179).

Исте године укинуте су субвенције из јавних фондова мањинским школама, укључив и српску гимназију у Новом Саду. Светозар Милетић је због тога у парламенту протестовао с аргументом: „зашто да Срби, Румуни или Словаци плаћају порез који ће се трошити искључиво на мађарске школе“, на шта му је одговорено да „ако се он (Милетић) не осећа као члан мађарског народа, зашто уопште седи у мађарском сабору?“ (179).

Обавезно учење мађарског језика одређено је 1879. године и за приватне (мањинске) основне школе (данашњи 1-4. разред). Већина мањинских учитеља је, наравно, знала мађарски на колоквијалном нивоу, али ипак се постављало питање да ли га знају у тој мери да могу и да га предају (то би било исто као када би се данас од учитељица тражило да деци предају енглески). Мањинци су подозревали да то може практично да значи да нико ко не зна билингвално мађарски неће више моћи да буде примљен у службу, док су се већ запослени бојали да им мађарска просветна инспекција може да прави проблеме због „нестручности“ (217-18).

Исте године уведено је обавезно учење мађарског језика и у свим приватним (мањинским) средњим школама, при чему се још захтевало да се у два завршна разреда гимназија искључиво на мађарском изводи настава мађарске књижевности. На мађарском се полагала и државна матура из овог предмета. То је практично значило да српски гимназијалац који није био у стању да на мађарском интерпретира све нијансе Петефијеве поезије, ризикује да због тога буде оборен на матури. Једини начин да мањински студенти избегну малициозне матурске комисије за мађарску књижевност био је да уписују првенствено мађарске средње школе (222-3).

Такође је, 1879. године, уведено да сви кандидати за средњошколске професоре – укључив и оне из школа на језицима мањина – професорски државни испит морају да полажу на мађарском језику (224). Обавезно учење мађарског језика одређено је исте године чак и за приватна (мањинска) обданишта (245).

Следио је закон из 1907. године, којим су учитељи и у приватним (мањинским) школама обавезани да код деце стварају „свест о припадности мађарском народу“. То је практично значило да када просветна инспекција пита децу шта су, она има да одговоре: „Мађари!“ (268). Исти закон донет је и 1913. када је реч о приватним (мањинским) обдаништима (268).

Срби и други „мањинци“ (који су чинили половину становништва:) били су трајно искључени и из свих средњих или виших чиновничких позиција у управи и судству. Никада Србин није могао да буде не само министар, него чак не ни чиновник у неком будипештанском министарству (75). И на локалном новоу, не само да су готово сва чиновничка звања припадала Мађарима, већ су и по чисто српским крајевима били постављани чиновници који ниједну реч српског нису знали (173). Од свих куријалних судија (Врховни суд у Пешти), свега двојица нису били Мађари (269).

Чак и сам назив по коме ми знамо ову савезну државу – Угарска, заправо је дошао као учинак дефанзивног инсистирања мањинаца на овом имену, које им се чинило етнички неутралним. Али, заправо, званичан мађарски назив државе био је Magyarország (Мађарска), тачније Magyar Királyság (Краљевина Мађарска), као конфедерални део Osztrák–Magyar Monarchia (АУ монархије; 190).

Пошто су Срби после 1860. у Угарској остали без сваке регионалне или локалне аутономије, све што им је у Magyar Királyság остало била је црквена аутономија. Међутим, заправо је мађарска влада одређивала (а Беч потврђивао), да ли ће се и када одржавати српски Црквено-народни сабори, одређивала је комесара за надзор рада сабора, а Беч је потврђивао или мењао саборске одлуке (247).

Рецимо, сабор је 1881. изабрао једног владику за патријарха, али је за поглавара постављен ипак онај владика који је изгубио на гласању (237). Прешло се на то да је краљевски комесар отварао српски Црквено-народни сабор на мађарском језику (238), а све се завршило тако што је и таква „аутономија“ била „превелика“, па је укинута 1912. године (247; 276-7).

Срби су на крају, почетком 20. века, остали без икакве заштите, изложени систематској мађаризацији. А таква асимилација се чинила као ефикасна и неумитна. То се види из податка да је у Угарској (без Хрватске), 1851. године, Мађара било тек 36,8%, док је њихов удео до 1910. порастао чак на 54,4%! (213).

Осокољени тако брзом мађаризацијом, будипештанска елита је 1907. направила план да се потпуна мађаризација целе Magyar Királyság изврши до 1947. године (268).

Ваља рећи да су припадници мађарске политичке елите били сложни око мађаризације – без обзира да ли су били десничари или левичари, конзервативци или либерали.

Рецимо, мађарски „леви“ револуционар, Лајош Кошут, по коме су назване многе улице у варошима Србије северно од Саве и Дунава, имао је, током револуције 1848, прилично одбојан став према Србима.

Ево дијалога између Кошута и представника Срба, Ђорђа Стратимитовића, 9. априла 1848:

– (Кошут): „У Угарској може да постоји само један политички народ – мађарски. Испод свете мађарске круне, други народи не могу да постоје, осим Мађара“.

– (Стратимировић): Ако се Србима у Пожуну (месту тадашњег заседања угарског сабора) одбију све њихове представке, Срби онда неће имати другог избора него да се обрате и на друге адресе“ (алудира се на Беч).

– (Кошут): „У том случају, све што могу да Вам кажем јесте да ће мач морати да реши наш спор!“

– (Стратимировић): „Господине Кошут, па сви знају да се Срби мача не боје!“ (78).

Када је имао моћ, Кошут је Србе газио. „Он је јасно рекао да ће Војводину уништити чим скупи довољно војске за то: `Ови Срби и Раци зову се народ, а то је гомила разбојника – а за разбојнике је само преки суд!`“ (88). Срба се Кошут сетио тек када је изгубио власт, те је, 1851, допустио могућност стварања Српске Војводине (135). Али, било је касно.

Однос мађарских „револуционара“ према Србима види се и из писма које је тзв. Комитет за заштиту отаџбине (1848) упутио генералу Аналу Фетеру; у њему се позива да се рат против Срба води „с пуном неумољивошћу“ и „без гриже савести“, те напомиње да „за ову сорту (тј. за Србе – СА) нема милости“, јер с њима „може бити само рат до истребљења“! (100-101).

И био је рат до истребљења. Мађари су, 12. јуна 1848, из Петроварадинске тврђаве топовима тукли Нови Сад док га свог нису уништили (97), а следећг месеца забележени су страшни покољи Срба у Молу и Старој Кањижи (99). Срби су се жалили да су кошутовци масовно спаљивали српске куће и цркве (више од педесет), да је Мађар „скоро све српске куће по Бачкој и Банату опљачкао, попалио и са земљом сравнио“, „децу је српску по школама давио, жене и девојке обешчастивао“, летину однео и остало попалио… Више од пола народа српског у Војводинин је без крова, без хране и одела“ (99).

Ти „многобројни злочини извршени над српским народом“ (99), током леве мађарске револуције одавно су названи „геноцидом над Србима“ (овде).



* * *

То је оно што морамо да учимо нашу децу, како нам не би продавали рог за свећу, те како не би од дискриминаторске и асимилаторске KuK монархије правили узорну мултикулти-ЕУ-заједницу.

Ако нашој деци ових пар чињеница наставници не предају у школама, наша је дужност као родитеља, да их томе подучимо.

А ако нас то мрзи – онда, добро.

Гоца Чомић и други учиће нашу децу да је Аустроугарска „градила канале, школе, путеве, шуме, правила катастар“, те да је у АУ настала Војводина као „европска регија“ у којој се оваплотила аустрогарска „супранационална идеја“.

Хоћемо ли то?


Слободан Антонић /iskra. co