Slušajte radio Delta i Prijatelji - narodna muzika pomoću:
Winamp, iTunes   Windows Media Player   Real Player   QuickTime

Trenutna pesma: Loading ...
Bit rate:
Trenutno Slusalaca: /
Status servera:


Strana 1 od 3 123 ZadnjaZadnja
Prikaz rezultata 1 do 10 od 23

Tema: Srbija- rastrzana zemlja - izbor iz stampe

  1. #1

    Cool Srbija- rastrzana zemlja - izbor iz stampe

    Srbija- rastrzana zemlja

    JUGOSLOVENSKI RECIDIV: SRBIJA JE RASTRZANA ZEMLjA NA BRISANOM PROSTORU

    * Srbija, srpski narod i srpske zemalje u celini našli su se „na brisanom prostoru“ postporetka i postdržavnosti, na milosti i nemilosti svetskih i balkanskih suparnika. Kao pripadnici ne-zapadnog sveta, Srbi su jedini izlaz potražili u korenima – vraćanju pravoslavnoj veri i tradiciji, nacionalnoj samospoznaji i interesu, balkanskom duhu i „mesto-razvoju“, autentičnom državotvornom nasleđu srednjovekovne i obnovljene Srbije, te kontinentalističkom geopolitičkom identitetu

    *Ruski evroazijski integrativni pristup odgovara Srbiji sa civilizacijskog, geopolitičkog i ekonomskog stanovišta više nego atlantistički, mada bi i u njemu, kao i u svakom imperijalnom projektu, njen suverenitet bio u velikoj meri relativizovan. Kao kompenzacija, možda bi mogla bi da bude prihvatljiva konkretna podrška stvaranju integralnog srpskog političko-teritorijalnog entiteta u granicama srpskih zemalja, a koji bi kao celina postao konstitutivni činilac evroazijskog federalizma

    *Moguće je da se Kina, kroz svoj „svileni projekat“ preuređenja sveta, založi za visok stepen samostalnosti i ultrapostmoderno shvaćeni suverenitet Srbije. Nije isključeno da podrži i formiranje celovite srpske nacionalne države kao stabilnog garanta svojih sve očiglednijih ambicija na geopolitički krucijalnom Balkanu

    * Na jugu, u raškom i kosovsko-metohijskom delu Srbije, zastupljeno je arbanaško i muslimansko/bošnjačko stanovništvo kao prostrana eksklava ekspanzionističke Islamske civilizacije. Stoga je Srbija, kao pripadnica demografski regresivne Pravoslavne civilizacije, u opasnosti da postane pocepana zemlja, delikatnog položaja „u presi“ između Zapadnog i Islamskog sveta ne samo u civilizacijskom, već i u geopolitičkom smislu

    1. TRAGANjE ZA CIVILIZACIJSKIM I GEOPOLITIČKIM IDENTITETOM U USLOVIMA POSTPORETKA I POSTDRŽAVNOSTI

    Kraj prethodnog i nastanak novog svetskog poretka uvek izaziva „geopolitičku kataklizmu“ velikih razmera, čija snaga i posledice su dodatno pojačani ako se uporedo događaju još i smena ideoloških sistema i promene u civilizacijskim odnosima. Upravo to „slaganje geopolitičkih sila“ dogodilo okončanjem Hladnog rata.

    Usledila je sveobuhvatna dekonstrukcija „starog“ – nečega trenutno, na brz način, a nečega postupno i tranziciono – dok je „novo“ bilo još maglovito i nedokučivo. I ovoga puta ponovilo se ono što se kod tako snažnih „tektonskih geopolitičkih pokreta“ redovno događa: „cunami“ je sa lica Zemlje „zbrisao“ neke heterogene, složene i neodržive državne tvorevine, a posle povlačenja „talasa“ ukazale su se nove države, promenjene granice i redefinisani odnosi moći regionalnih i kontinentalnih razmera.

    Uporedo, budio se, a ubrzo i eksplodirao, nacionalni, verski i civilizacijski ekstremizam i militantni radikalizam – naročito na periferijama i u kontaktnim zonama – koji je u prethodnom periodu bio selektivno potisnut anacionalnim i antinacionalnim ideologijama.

    U promenjenoj stvarnosti nastupilo je logično napuštanje starih i potraga za novim paradigmama.

    Iako su afirmisani (neo)klasični i postmoderni geopolitički postulati, nisu potpuno odbačeni raniji principi saradnje i tradicionalni integrativni činioci. Kritičko preispitivanje, odricanje i anatemisanje prethodnih geopolitičkih postulata, posebno ako su oni bili protkani ideološkim dogmama, iz nužnosti preraslo je u konjunkturu. Međutim, „preživeli ostaci“ starog, kako pobedničkog, tako i poraženog sistema (naročito njihove države-predvodnici), panično su tražili sopstveni raison d’ętre.

    Štaviše, iako u trijumfalističkom zanosu, Amerikanci su bili svesni dolaska novog doba, u kome će teško zadržati ne globalno dominantnu, već i vodeću ulogu. U okolnostima sloma bipolarizma i relativno kratkotrajnog, ali tragičnog „unipolarnog trenutka“, fukujamističkog „kraja istorije“ i višedimenzionalnog, a prividnog „end-izma“, pozicija teritorijalno-demografski malih država i naroda postala je nezavidna.

    Shodno tome, Srbija, srpski narod i srpske zemalje u celini našli su se „na brisanom prostoru“ postporetka i postdržavnosti, na milost i nemilost svetskih i balkanskih suparnika. Kao pripadnici ne-zapadnog sveta, Srbi su jedini izlaz potražili u korenima – vraćanju pravoslavnoj veri i tradiciji, nacionalnoj samospoznaji i interesu, balkanskom duhu i „mesto-razvoju“, autentičnom državotvornom nasleđu srednjovekovne i obnovljene Srbije, te kontinentalističkom geopolitičkom identitetu.

    2.POZICIJA SRPSKE DRŽAVE U KONTEKSTU NOVIH FAKTORA, JEZGARA I FORMI (DEZ)INTEGRISANjA

    Unipolarizam je označio tradicionalnu državu za remetilački faktor funkcionisanja „globalnog sela“ i relativizovao njenu ulogu kao ključnog subjekta međunarodnih odnosa. Ona je proglašena smetnjom globalizaciji kao sveobuhvatnom procesu i globalizmu kao novoj ideologiji.

    Budući da „postmoderni sistem (…) ne uvažava primat suvereniteta“, državi je bila namenjena sudbina istorijskog balasta, odumiranja i rudimenta u novom svetskom poretku. To su prvo osetile komunističke federacije. Čehoslovačka se nekako „provukla“ sa mirnim raspadom jer je bila centralnoevropska, u nemačkoj interesnoj sferi, u okviru Zapadne civilizacije i imala manje-više etničku granicu između Čeha i Slovaka. S druge strane, SSSR i Jugoslavija su počivali na analognom federalističkom konceptu i koji je podrazumevao princip suzbijanja Rusa i Srba kao „hegemona“, „sklonih monarhizmu“, „najvećih, pa time i najodgovornijih“…

    Od Rusa i Srba na sličan način amputirane su tzv. oktroisane nacije, a formirane su i veštačke, neetničke granice federalnih jedinica unutar obe države. Stoga su i SSSR i SFRJ doživele dezintegraciju, koja je u jugoslovenskom slučaju bila u vidu tragičnog, krvavog, spolja indukovanog i podržavanog „razbi-raspada“. Destruktivna inercija se nastavila i na rezidualne države – postsovjetsku Rusiju (Čečenija, Dagestan) i postjugoslovensku Srbiju (Kosovo i Metohija).

    Država se dovodila u pitanje nizom sistematskih poteza: omekšavanjem i obesmišljavanjem granica, izuzimanjem (prenošenjem) prerogativa samostalnosti, narušavanjem teritorijalnog integriteta, favorizovanjem prekograničnog povezivanja i stvaranja veštačkih, transgraničnih regiona, osnaživanjem oblasnih identiteta i destruktivnog regionalizma, podsticanjem federalizma, separatizama i secesionizma.

    Uporedo sa dekonstrukcijom država odvijala se „demontaža naroda“ i „proliferacija sintetičkih, tj. instant-nacija“. S druge strane, forsiralo se naddržavno mezo- i makroregionalno integrisanje, koje je pratio pokušaj stvaranja veštačkih super-nacija. Ishod je bio snaženje nekoliko velikih sila, koje jačaju svoju državnost i pospoljašnjuju svoja unutrašnja politička pitanja, te umnožavanje raslabljenih srednjih i malih država (kakva je Srbija), koje sve teže odlučuju i o najelementarnijim nacionalnim interesima. One postaju lak plen postmodernog kolonijalizma.

    U njima su vlasti slabe, ucenjene i korumpirane, osetljive na inostrani pritisak. Pod plaštom demokratizacije, veliki neformalni uticaj često imaju spolja instalirani pojedinci i grupe, NVO, kriminogene strukture i nova ekonomska elita koja je stekla bogatstvo na sumnjiv način (privatizacije, namešteni poslovi, šverc…).

    Takve države su pod stalnom pretnjom izazivanja socijalnog bunta, studentskih nemira, „obojenih revolucija“, etničkih separatizama…

    U različitim viđenjima budućnosti i geopolitičkim koncepcijama ustrojstva sveta državama je namenjena specifična pozicija:

    * Evroatlantistički deo sveta ima odbojan stav prema državi. Ostvarujući unipolarni „talasokratski potop“, tj. geopolitički zaposedajući teritorije poraženog, on „usisava“ zemlje centralne, istočne i jugoistočne Evrope, koje su tokom bipolarizma bile u sastavu konkurentskog istočnog bloka (VU i SEV).

    One naizgled dobrovoljno ulaze u ključne organizacije Zapada – EU i NATO – a u stvari su na to primorane snažnim političkim pritiskom, ucenjene ekonomskim, socijalnim, etničkim i teritorijalnim problemima, lišene referendumske odluke ili je ona nameštena/ignorisana…

    Priključivanje se sprovodi na pet načina – 1) zahvaljujući snažnoj sopstvenoj težnji da se udalje od Rusije i da kao rimokatoličke/protestantske uđu u sastav Zapada (Poljska, Mađarska, Češka, Slovačka, Slovenija, pribaltičke republike); 2) na osnovu duga i revanša za otvorenu (i vojnu) savezničku pomoć radi ostvarenja ekspanzionističkih nacionalnih ciljeva (Hrvatska, Albanija); 3) na tragikomičan način, ispunjavajući sve zahteve Zapada po cenu samouništavajućeg identitetskog transformisanja i teritorijalnog cepanja (BJR Makedonija, Crna Gora, Ukrajina); 4) pragmatično, ispunjavajući geopolitičke interese Zapada da se približi ruskim granicama iz zapadnog i jugozapadnog smera, i tako kontroliše balkanske obale Crnog mora (Rumunija i Bugarska) i 5) eventualnim popuštanjem „neposlušnih zemalja“ (Srbija i Bosna i Hercegovina zbog Republike Srpske).

    * Ruski (neo)evroazijski projekat je izgledna alternativa posustalom, deklinističkom američko-evropskom transatlantizmu i takođe je imperijalnog karaktera, iako to za sada ne manifestuje otvoreno. On promoviše dobrovoljno, interesno povezivanje na kontinentalističkoj osnovi kako bi se u početnoj fazi malim i srednjim državama Evroazije predstavio kao atraktivniji od evroatlantizma.

    Konceptualno ne dovodi u pitanje teritorijalnu celovitost i granice postojećih država, ali na višim integrativnim nivoima podrazumeva relativizovanje njihovih suvereniteta. S jedne strane, (neo)evroazijstvo nije za obesmišljavanje samostalnih država, čemu teži atlantističko-unipolaristički globalizam, a s druge strane, nije ni za reafirmaciju evropolikih država-nacija.

    Takođe, ne zahteva unifikaciju nacionalnih identiteta „u ‚opštem loncu za pretapanje‘ za šta se zalažu atlantisti“, mada se protivi iracionalnom isticanju i jačanju etničkih kolektiviteta koji bi tako postali smetnja evroazijskoj ruskoj Imperiji, tj. prerasli bi u „anti-Imperiju“. (Neo)evroazijci se zalažu za „treći put“ – uspostavljanje evroazijskog federalizma kao hijerarhizovanog i heterogenog sistema autonomija. One bi imale različit stepen i tip samouprave, ali ne i suverenost, dok bi se ključne odluke donosile u jednom strategijskom centru.

    Ovaj integrativni pristup sa civilizacijskog, geopolitičkog i ekonomskog stanovišta više odgovara Srbiji nego atlantistički, mada bi i u njemu, kao i u svakom imperijalnom projektu, njen tradicionalno shvaćen suverenitet bio u velikoj meri relativizovan. Kao kompenzacija, možda bi mogla bi da bude prihvatljiva konkretna podrška stvaranju integralnog srpskog političko-teritorijalnog entiteta u granicama srpskih zemalja, a koji bi kao celina postao deo pomenutog sistema autonomija, tj. konstitutivni činilac evroazijskog federalizma.

    * Budući da savremeno evroazijstvo „više neće biti eksluzivno ruska, već i kineska varijanta“, ono će svoju ekspanzionističku prirodu manifestovati kroz „Svilenu (geopolitičku) koncepciju“, koja je samo trenutno prikrivena „ekonomskom benignošću“.

    U skladu sa starom kineskom poslovicom – „Kao što ne može biti dva Sunca na nebu, tako ne mogu biti ni dva cara na Zemlji“ – njen cilj je ostvarenje Središnjeg carstva kao tradicionalne kineske istorijske, geografske, civilizacijske i geopolitičke samoidentifikacije. Stoga ona, kao i svaki imperijalni projekat, takođe nerado gleda na samostalnost i suverenitet ostalih država.

    S obzirom na suštinsko nesaglasje i sve oštrije sučeljavanje kineskih i američkih interesa, uključujući i komplementaran kinesko-ruski nastup na antiatlantističkoj osnovi, moguće je da se Kina, kroz svoj „svileni projekat“ preuređenja sveta, založi za visok stepen samostalnosti i ultrapostmoderno shvaćen suverenitet Srbije. Nije isključeno da podrži i formiranje celovite srpske nacionalne države kao stabilnog garanta svojih sve očiglednijih ambicija na geopolitički krucijalnom Balkanu.

    * Islamski činilac ubrzano prerasta iz objekta u važan subjekt civilizacijskog i geopolitičkog preoblikovanja sveta. U toku je formiranje „Islamskog Heartland-a“ na kontinentalističkom principu, koji se temelji na centralnom globalnom položaju, kontroli ključnih zona i tačaka unutar afro-evroazijskog mega-kopna (Mekinderovo „Svetsko ostrvo“), demografskim i energetskim potencijalima, te islamskoj versko-civilizacijskoj „pasioniranosti“ i porivu za prostornim širenjem.

    Upravo jedna od ključnih osobina Islamske civilizacije jeste da „autoritet suverene države ne može po stepenu poštovanja da se meri sa neprikosnovenošću Alaha i sa tradicionalnom identifikacijom pojedinca sa plemenom i verskom zajednicom (uma)“. Iz tih razloga, ali i usled jasno ispoljenih svemuslimanskih, neoosmanističkih, velikoalbanskih, bošnjačko-unitarističkih i drugih ekspanzionističkih ambicija prema Balkanu, islamsko (i islamističko) versko i geopolitičko shvatanje suprotstavljeno je bilo kakvom postojanju suverene Srbije ili celovite srpske države.

    3. INDUKOVANA CIVILIZACIJSKO-GEOPOLITIČKA „RASTRZANOST“ SRBIJE

    Unutar svetskih civilizacija, koje sve više učestvuju u globalnoj geopolitici i kreiranju svetskog poretka, države će imati drugačiji smisao i poziciju u odnosu na uobičajenu ulogu u dosadašnjim savezima ili strategijskim blokovima.

    Prema S. Hantingtonu, na čelu velikih civilizacija nalaze se države-jezgra (core state), dok ostale države imaju različit status i uticaj: a) države-članice (member state) potpuno pripadaju jednoj civilizaciji i nedvosmisleno se nalaze unutar njenog areala; b) usamljene zemlje (lone country) imaju sopstvena kulturna svojstva koja se potpuno, naročito religijski, razlikuju od civilizacije koja je okružuje; v) pocepane zemlje (cleft country) su višedimenzionalno, prvenstveno etnički, heterogene, podeljene i latentno nestabilne, sa izraženom mogućnošću konflikta, separatizma i raspada; g) rastrzane zemlje (torn country) su u etničkom i civilizacijskom pogledu manje-više homogene, ali se njihove elite trude da ih izdvoje iz domicilne civilizacije i prebace je u drugu, susednu.

    . Prema ovoj klasifikaciji, Srbija bi uslovno mogla da se svrsta u države-članice jer baštini istočno-hrišćansku (srpsko-vizantijsku) tradiciju i izrazita većina njenog stanovništva je pravoslavne veroispovesti. Stoga ona nesumnjivo pripada Pravoslavnoj civilizaciji, kako je pozicionira i kartografski prikazuje i Hantington. Međutim, Srbija je na njenoj zapadnoj periferiji, na dodiru sa moćnom, bogatom i agresivnom rimokatoličko-protestantskom Zapadnom civilizacijom, koja ima atlantistički, talasokratski geopolitički karakter. Štaviše, u granicama Srbije, u severnom delu zemlje, ima stanovništva koje pripada Zapadnoj civilizaciji (mađarska, hrvatska i slovačka nacionalna manjina, te bunjevačka i šokačka etnička grupa).

    Takođe, na jugu, u raškom i kosovsko-metohijskom delu Srbije, zastupljeno je arbanaško i muslimansko/bošnjačko stanovništvo kao prostrana eksklava ekspanzionističke Islamske civilizacije. Stoga je Srbija, kao pripadnica demografski regresivne Pravoslavne civilizacije, u opasnosti da postane pocepana zemlja, delikatnog položaja „u presi“ između Zapadnog i Islamskog sveta ne samo u civilizacijskom, već i u geopolitičkom smislu.

    Za opstanak Srbije, njeno funkcionisanje i očuvanje postojećeg identiteta mnogo je opasnije što je ona na putu da postane šizofrena tj. rastrzana zemlja.

    Zemlja postaje „rastrzana“ kada se njeno društvo suoči sa krizom identiteta proisteklom iz uglavnom spolja generisane kolizije – na jednoj strani, naroda i njegove viševekovne nacionalne, verske, kulturne i geopolitičke tradicije, i na drugoj strani, povodljive, pokondirene, iskompleksirane i otuđene političke nomenklature, koja sebe smatra vrednijom, savremenijom i avangardnijom od naroda kome formalno pripada.

    Ta elita, upitne stvarne vrednosti, ali u posedu poluga moći, nastoji da izvrši konverziju „demografske mase“ kojoj je načelu, prevodeći je u drugu, obližnju i navodno napredniju, podrazumeva se Zapadnu civilizaciju.

    Iz takvog stanja kolektivne „razrokosti“, po pravilu, proističe sve dublja podeljenost i latentna nestabilnost društva, koja u ekstremno nepovoljnim uslovima može da preraste u nasilje, represiju i građanski rat.

    „Rastrzana zemlja figurativno se prikazuje na dva načina – domaća elita predstavlja je kao zemlju-most između susednih civilizacija, čime želi da opravda svoje konvertitske težnje, dok se u inostranstvu doživljava kao sumnjiva, nepouzdana, prevrtljiva zemlja sa Janusovim licem.“

    „Rastrzavanje“, kako konstatuje Hantington, nigde „do sada nije uspelo“, ali se koristi kao moćan geopolitički instrument, te izloženoj zemlji i narodu donosi ogromnu štetu – od narušavanja kulturne samobitnosti, do spoljnopolitičke dezorijentisanosti.

    U obnovljenoj Srbiji taj proces traje od početka njenog oslobađanja od osmanske vlasti i sticanja autonomije, nastavlja se manje ili više izraženo od dobijanja nezavisnosti 1878. godine do Prvog svetskog rata, intenzivira se u vreme postojanja jugoslovenske države, slabi, ali se ne prekida u poslednjoj deceniji 20. veka, te se naglo pojačava od petooktobarske „obojene revolucije“ 2000. godine.

    Da bi civilizacijska konverzija Srba i Srbije postigla uspeh, potrebno je da budu uspunjena tri osnovna preduslova:

    1) Veći deo političke, ekonomske i intelektualne elite, naročito donosioci odluka, trebalo bi da je posvećen sprovođenju civilizacijskog preobraćanja, što u Srbiji jeste slučaj. Srpski državni čelnici dovode u pitanje vrednosti Pravoslavne civilizacije, naglašavaju prednosti pripadanja Zapadu, posvećeni su protestantskom pogledu na svet i radnoj etici, zalažu se za „promenu svesti“, zanemaruju sopstvene, a glorifikuju ideologe i teoretičare iz Zapadne civilizacije kojoj teže.

    Takođe, ključni deo ekonomsko-finansijske i naučno-prosvetne nomenklature zalaže se za članstvo u evro-atlatlantističkim organizacijama (EU i NATO), nekritičko i bezuslovno prihvatanje postulata i zahteva koji dolaze iz Vašingtona, Brisela, Londona, Pariza i Berlina, poslovno i institucionalno povezivanje uglavnom sa centrima moći, firmama, ustanovama kulture, univerzitetima i naučnim institutima Zapada.

    2) Srpski narod trebalo bi da je nedvosmisleno obavešten da se civilizacijsko preobraćanje sprovodi, da je saglasan s tim i da je posredstvom obrazovnih, kulturnih, medijskih i ideološko-političkih instrumenata „prepariran“ za taj poduhvat, što u Srbiji nije postignuto. Srbi, koji u Srbiji prema popisima stanovništva predstavljaju izrazitu demografsku većinu i izjašnjavaju se kao pripadnici Srpske pravoslavne crkve (što znači da pripadaju Pravoslavnoj civilizaciji), apsolutno odbijaju konverziju iz Pravoslavne u Zapadnu civilizaciju. Štaviše, prema relevantnim istraživanjima neskloni su uključivanju u EU, a još manje u NATO. Uprkos prozapadne orijentacije srpske elite i njihovog nastojanja da isto sugerišu kao utilitarno odbacivanje mitomanije o „nebeskoj Srbiji“, a zalaganje za „zemaljsku Srbiju“, narod pruža žilav otpor „preumljenju“.

    3) Neophodno je da civilizacija-primalac želi u svoje okrilje da prihvati zemlju-konvertita, što, sa stanovišta volje Zapada da inkorporira Srbiju, jeste samo prividno. Antisrpska politika Zapada je neupitna i kontinuirana, bilo da je prikrivena i manipulativna, bilo da je potpuno otvorena i nasilna. Od sloma SFRJ, Srbi, Srbija i srpske zemlje u celini izloženi su višedimenzionalnoj destrukciji koju Zapad sprovodi direktno, sopstvenim angažmanom, ili dopuštajući i podstičući srpske susede kao „podizvođače“. Zapadna civilizacija, otelotvorena u EU i NATO, eksplicitno je pokazala da Srbiju u svom sastavu vidi samo uslovno, tj. kao apsolutno pokor(e)nu, samooptuženu i samoprezrenu, izloženu populacionoj i resursno-ekonomskoj eksploataciji, teritorijalno smanjenu na bezopasnu, „pravu meru“ („fenomen 50.000 km2“), neokenanistički „obuzdanu“ i veštački uravnoteženu sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom, te suprotstavljenu Rusiji. Tek takva, „Srbija na kolenima“, bila bi lak plen civilizacijskog preobraćanja.

    Hantington je naveo nekoliko primera rastrzanih zemalja, čiji su se pokušaji konverzije, po pravilu, odvijali u pravcu pozapadnjačenja (Rusija, Turska, Meksiko…). Naveo je i načine njihovog otpora toku tog procesa, kao i razloge bezuspešnosti njegovog okončanja. Međutim, izostavio je tipičan hladnoratovski slučaj Grčke, gde su njen talasokratski geopolitički identitet i interes Zapada da ona bude deo Rimland-a, te potreba da se pacifikuje potencijalno poguban grčko-turski sukob, potisnuli vizantijsku baštinu i pravoslavnu pripadnost zemlje i naroda.

    Takođe, Hantington nije bio u prilici da pomene posthladnoratovski konvertitski sindrom Bugarske, Rumunije, Gruzije i naročito Ukrajine. Izostavio je i Srbiju, što se može opravdati činjenicom da je u vreme nastanka njegove knjige (1996.) taj proces bio u zastoju.

    Zvanični Beograd, od početka razbi-raspada SFRJ do kosovsko-metohijskog problema, samoponižavajuće ne samo proklamuje, već i radi na „uravnoteženim rešenjima“, „postizanju kompromisa“ i „formuli da svi budu jednako zadovoljni“, dok se srpski postjugoslovenski suparnici drže samo sopstvenog interesnog maksimalizma. U unutrašnjem i spoljnopolitičkom delovanju Srbije i dalje, u „duhu samoporicanja“ i autošovinizma, još dominira jugoslovensko, umesto hitnog „povratka srpskom stanovištu“.

    O recidivima jugoslovenstva i njihovim razornim uticajima na srpski narod i državu svedoči (pre)dugo opstajanje prefiksa ju, jugo, jugoslovenski u nazivima brojnih državnih i drugih značajnih institucija koji predstavljaju repere prepoznavanja i identiteta države. Tako se državna avio-kompanija zvala JAT (JAT-ervejz) sve do 2013. godine i tek tada je promenila ime u Er Srbija. Državna novinska agencija i dalje nosi indikativan naziv TANJUG (Telegrafska agencija nove Jugoslavije) još iz Jajca 1943. godine. I danas u centru Beograda postoje Jugoslovensko dramsko pozorište, Jugoslovenska kinoteka, Jugoslovensko rečno brodarstvo…

    Diplomatska akademija Ministarstva spoljnih poslova Srbije, koja generacijama obrazuje i priprema zastupnike srpskih interesa u inostranstvu, nije nazvana po Jovanu Ristiću, Milovanu Milovanoviću ili, pak, grofu Savi Vladislaviću, nego po kontraverznoj partizansko-jugoslovenskoj ličnosti Koči Popoviću.

    Ideologija nadnacionalnog jugoslovenstva se u kripto-obliku istrajno neguje u uređivačkoj politici propagandno veoma uticajne državne televizije, tj. medijskog javnog servisa RTS, u znatnom delu srpske kulturno-umetničke scene (uglavnom beogradske i vojvođanske), u obrazovno-naučnom sistemu – od školskih udžbenika, do fakultetskih nastavnih planova i programa.

    U javnoj upotrebi primat se otvoreno daje latinici, koja je u Srbiji nametana samo u okupacionim i jugoslovenskim vremenima. Ima je mnogo čak i u službenoj upotrebi, iako je to suprotno ustavnim i zakonskim odredbama.

    Savremeno institucionalizovano jugoslovenstvo ne bi bilo moguće da ga ne zagovara i sprovodi nominalno srpska, a faktički nacionalno otuđena „kompradorska elita“. Jedan njen deo jeste snobovska „klasa“, nastala naglim bogaćenjem u uslovima tranzicije u kombinaciji sa (in)direktnim stranačkim pozicijama, koja „prilagođavanjem realnosti“ želi po svaku cenu da zadrži stečene privilegije.

    Drugi deo je iskreno „fasciniran Imperijom“ koju smatra nepobedivom, rezonujući da joj se, stoga, treba bez pogovora priključiti i podrediti njenim interesima, bez obzira što se oni kose sa srpskim.

    Treću grupaciju čini „dubinska (duboka) država“ Srbije, tj. neojugoslovenska „šesta kolona“ – kohorte niže i više rangiranih državnih zvaničnika i službenika koji su na uticajna mesta „udomljeni“ zahvaljujući različitim vezama sa nekadašnjim „jugoslovenskim kadrovima“, a kojima je u nasleđe ostavljena „misija“ borbe protiv navodnog srpskog nacionalizma.

    Ta raznorodna „nomenclatura serbica“ obuhvata i namnožene NVO i inostrane „agente uticaja“, karakteristične po otvorenom ili prikrivenom „rodomrzačkom“ delovanju. U njenom sastavu su još uvek „jugoslovenskim duhom“ prožeti pojedini intelektualci i neki stranački lideri, medijski zastupljeni nesrazmerno broju svojih sledbenika.

    Pripadaju joj još vremešni bivši političari i „karijerne diplomate“ koji, defilujući štampom i televizijskim emisijama, pokušavaju da svoju nesposobnost u odbrani srpskih interesa opravdaju tezom o „Jugoslaviji kao dobrom rešenju“. Ne bi trebalo izostaviti nekolicinu nekadašnjih tzv. šezdesetosmaša i ultralevičara, koji se sada ističu evroatlantizmom, neoliberalizmom i ultrademokratskim entuzijazmom, a zbog prevelikog posrednog uticaja predstavljaju „Rišeljee srpske politike“.

    4. SADAŠNjE I BUDUĆE POSLEDICE „RASTRZANOSTI“ SRBIJE

    Proces civilizacijskog i geopolitičkog preobraćanja vidno je „načeo“ Srbiju, prvenstveno zahvaljujući njenom prozapadno orijentisanom društvenom „kremu“. Od početka 21. veka svaka sledeća politička „garnitura“, bez obzira na nominalni ideološko-stranački profil, sve čvršće vezuje državu za evroatlantske organizacije (EU i NATO).

    „Prijateljstvo sa Rusijom“ navodi samo deklarativno – u okviru parole o „četiri stuba spoljne politike“ i da ne bi izazvala jači odijum javnosti. Pripadnost Pravoslavnoj civilizaciji uglavnom ignoriše, a sa stavovima Srpske pravoslavne crkve, štaviše, često je u sukobu u vezi ključnih nacionalnih pitanja (na primer, Kosova i Metohije). Srpska ekonomija, bezbednost, kultura, nauka, obrazovanje i sport odavno su u „paukovoj mreži“ suštinskog profilisanja, sistemskog situiranja i svekolikog vrednovanja podređenih kriterijumima i zahtevima Zapada.

    Srbija jeste zašla u odmaklu fazu „rastrzanosti“, ali nije dostigla kritičnu tačku konverzije, posle koje bi reverzibilnost bila nemoguća. Uprkos snažnom i dugotrajnom pritisku iz SAD i EU, ona se tome, za sada, suprotstavlja zahvaljujući rezolutnom odbijanju osetne većine naroda i sve brojnije nacionalno samoodređene inteligencije da podlegne pozapadnjačenju. Uzrok tome delimično bi trebalo tražiti u njihovoj dubokoj srpsko-pravoslavnoj ukorenjenosti i žilavosti državotvornog nasleđa Srbije, koji su ipak raslabljeni višedecenijskim destruktivnim delovanjem jugoslovenstva i titoizma.

    Savremeno odbijanje civilizacijskog i geopolitičkog preobraćanja znatno više je motivisano objektivnim doživljajem doslednog antisrpskog delovanja Zapada, koje traje već gotovo tri decenije – od Krajine do Kosova.

    Pretvaranje Srbije u himeričnu, „rastrzanu zemlju“ sprovodi se dugo i sistematski, a za opstanak nacije i države proizvodi brojne, veoma negativne posledice. Potiranje autentičnog civilizacijskog i geopolitičkog identiteta može da je vremenom pretvori u političko-teritorijalnu jedinicu možda istog imena, ali drugačije suštine – slično savremenoj Crnoj Gori.

    Konvertitski sindrom proizveo bi latentno anarhično, konfliktno društvo, sa snažno ispoljenim nepoverenjem u državne institucije. Nagomilan agresivni naboj prozapadnih preobraćenika lako bi mogao da se usmeri prema sunarodnicima koji su odoleli „preumljenju“. I obrnuto.

    Naglo opadanje demografskih, kulturnih, ekonomskih, odbrambenih, razvojnih i drugih kapaciteta postalo bi neminovno i nezaustavljivo.

    Razdor koji već postoji između prozapadne elite i većine srpskog naroda produbio bi se do nepomirljivosti, a raširio bi se i unutar samog raskorenjenog, dezorijentisanog naciona. Dalje narastanje „rastrzanosti“ dovelo bi do nesaglasja u vezi ključnih nacionalnih pitanja, u prvom redu adekvatnog društvenog/državnog uređenja i spoljnopolitičke orijentacije.

    Logičan prioritet konstituisanja srpskih zemalja u celovitu srpsku državu ponovo bi ustupio mesto nekom obliku balkanske ili evropske nadnacionalne integracije, uprkos loših iskustava sa monarhističkom i titoističkom Jugoslavijom. U tom slučaju, „katastrofalni srpski 20. vek“ nastavio bi se i u 21. veku!

    * Referat za skup Jugoslovenska država: od ostvarenja „plemenite ideje“ do sloma „veštačke tvorevine“ održan 1. decembra 2018. godine u Kući Krsmanovića u Beogradu. U organizaciji Instituta za političke studije, povodom 100 godina od stvaranja jugoslovenske države

    Prof. dr Milomir Stepić
    Izvor: srpskaakcija.com, fakti.org


    Ljubav Ti i Ja!

  2. #2
    Bosna je bila prva Srbija

    Svi izvori iz ranog srednjeg veka, nastali u pre 1000. godine jednodušno tvrde da je Bosna bila ne samo srpska zemlja, već centralni deo prve Srbije na Balkanskom poluostrvu i da Srbi u njoj nikako ne mogu biti agresori, doseljenici, uvezen element niti bilo šta slično.

    Nanosi propagande i istorijski revizionizam su doneli skoro pa zaborav da je Bosna bila srpska zemlja u srednjem veku. Austorugarska okupaciona vlast na čelu sa „istoričarem“ Benjaminom Kalajem je nastojala da sistematski potisne srpsku istoriju Bosne i to kroz zabranu svih knjiga koje su tvrdile suprotno. Tako je Kalaj došao u poziciju da zabrani sopstvenu knjigu koju je pisao dok je službovao u Beogradu i u kojoj je naravno tvrdio i utvrdio da je bosanska država u srednjem veku bila srpska u svakom pogledu. Posle je srpska i jugoslovenska istoriografija preuzela takav manir po kome se srpsko prisustvo u Bosni pretvara u „slovenske“ ili neko drugo, samo da nije srpsko.

    Nema mnogo sačuvanih istorijskih izvora o prvim vekovima bitisanja Srba i Hrvata po njihovom dolasku na Balkansko poluostrvo u 7. veku. Najstarije podatke o njima daje nam Konstantin VII Porfirogenit. Hrvati su, prema njemu, zbog priče koja nije u potpunosti sistematizovana stvorili 1 ili 2 države, a Srbi 4. Hrvatska se protezala od početaka Istre (Labin) do reke Cetine. Srbija se, kaže Porfirogenit, graničila sa Hrvatskom na području Livna i župe Cetine (terirotija bivše Opštine Sinj za vreme SFRJ). Što znači da je zapadna, prema Porfirogenitu severna, granica Srbije (ne neke od srpskih država već baš Srbije) bila negde na reci Uni, a ne na reci Vrbasu kako neki misle a tako kažu i autori Istorije Republike Srpske, a gde je jugoslovenska istoriografija smeštala zapadnu granicu Hrvatske za vreme tzv. narodnih vladara. U tadašnjoj Srbiji Porfirogenit nabraja nekoliko gradova, od kojih su dva u oblasti Bosne, a ostatak u ostalom delu Srbije, među njima i Soli, današnja Tuzla.

    Pominjući teritoriju Hrvatske Porfirogenit navodi 11 županija od kojih su se tri prema utvrđenom mišljenju istoričara nalazile na području Bosne i Hercegovine. To su Livno, Pliva (područje Opštine Jajce) i Pesente koju su hrvatski istoričari identifikovali sa županijom Psat. Nije sporno da su se županije Livno i Pliva nalazile na pordručju Bosne, ali zaista je teško utvrditi gde se nalazila županija Pesente. Zanimljivo je da su ove tri županije prema tumačenjima hrvatskih istoričara teritorijalno mnogo veće, skoro gigantske u odnosu na županije na području Dalmacije, naročito Pesente, koja je veća od područja kojim upravlja polusamostalni hrvatski ban na području Like, Krbave i Gacke. Takođe, oni nikad ne saopštavaju koje županije su se nalazile na severozapadu hrvatske države od Nina do Istre, a verovatno se na tom području nalazila županija Pesente. U jednom jedinom radu koji se pojavio o ovoj županiji, Vjekoslav Klaić, Županija Pset (Pesenta) i pleme Kolunić, objavljenom u Vjesniku Arheološkog muzeja u Zagrebu, broj 15. iz 1928. godine. Na samom početku opisujući Kolunić i njegov srez Bosanski Petrovac kaže da je teško reći koji je narod tada živeo u srednjem veku, ali da su muslimani koji tamo žive staro stanovništvo, a pravoslavni su doseljeni iako ne navodi nikakav izvor niti literaturu kojim bi to potkrepio. Ovo je čest slučaj kod hrvatskih i bošnjačkih/muslimanskim istoričara koji su na žalost neretko prihvatili i srpski istoričari.

    Granica Srbije s Bugarskom na istoku, prema Porfirogenitu na jugu, nalazi se kod utvrđenja Dostinika (kako su najnovija istraživanja otkrila radi se o lokalitetu Gradina kod mesta Vrsjenice ili Vrsenice blizu Sjenice na Pešteri,) kao poslednje utvrđenje sa srpske strane granice i Ras kao poslednje utvrđenje sa bugarske strane granice. Od tog mesta pa do sadašnje međudržavne granice između Srbije i Bosne i Hercegovine ima manje od 80 km regionalnim putem broj 191. Tako dolazimo do zaključka da se teritorija prve Srbije skoro pa poklapala sa teritorijom današnje Bosne i Hercegovine.

    Nešto veće po obimu od ovih granica su bile granice turskog bosanskog pašaluka i područje stećaka, koji su prisutni isključivo na srpskom etničkom prostoru, nažalost u dobroj meri bivšem jer je tu nad Srbim počinjen genocid ili su kao versko konvertitstvo postali pripadnici drugih etničkih zajednica. Zanimljivo je da se ti stećci pretvaraju u ko zna kakvo simboličko sredstvo negacije prisustva Srba na tim prostorima a upravo je obrnuto, jer su u njima sahranjeni ljudi koji su nosili imena i prezimena koja danas mogu da se pronađu jedino kod pravoslavnih Srba, napisan ćirilicom koja je dva puta bila zabranjivana tokom 20. veka kao srpsko pismo, a koju danas Bošnjaci/Muslimani s gađenjem odbacuju.

    U ranom srednjem veku još Letopis Popa Dukljanina i Ejhardovi anali potvrđuju Porfirogenitovu tvrdnju da je Bosna deo Srbije. Pop Dukljanin kaže da je kralj Svetopelek sredinom 8. veka na saboru u Duvnu podelio Kraljevstvo Slovena na Primorje i Zagorje ili Srbiju. Srbiju je podelio na Rašku (istočno od Drine) i Bosnu (zapadno od Drine). Primorje je podelio na Belu Hrvatsku ili Donju Dalmaciju i Crvenu Hrvatsku ili Gornju Dalmaciju. U Letopisu se o ovome kaže da je Svetopelek podelio zemlju tako da je one teritorije „duž toka voda, koje teku od planina prema jugu i ulivaju se u more, nazvao je Primorjem. One duž voda koje teku od planina prema severu i ulivaju se u veliku reku Dunav, nazvao je Srbijom“. Srbiju zove i Zagorje ili Planinskom zemljom je „podelio je na dve provincije: jednu, od velike reke Drine prema istoku sve do Borove planine, nazvao je Bosnom; drugu, od iste reke Drine prema istoku sve do Lapije i Skadarskog jezera, nazvao je Raškom.”

    Ajnhard opisujući ratove Franaka oko 820. godine sa knezom Ljudevitom Posavskim kaže da je ovaj pobegao kod Srba koji su držali velik deo Dalmacije, a koji su bili u njegovom susedstvu. Ni taj podatak nije odgovarao hrvatskim istoričarima pa su tvrdili da je Ljudevit pobegao kod Srba koji su se nalazili na Timoku. Put od Siska, gde je stolovao Ljudevit Posavski, do Timoka je dugačak oko 600 kilometara, i teško bi se jedan mali vladar s početka 9. veka usudio da ga pređe i da se posle toga vrati u svoju kneževinu da nastavi oružani otpor. Dakle, u pitanju je još jedna hrvatska podmetačina samo da se ne bi prihvatila činjenica da je Srbija kao zemlja bila u Bosni i Dalmaciji, te da su Srbi starosedeoci na tim prostorima a ne „dođoši“ koji su došli sa turskim osvajanjima.

    U vezu sa Ajnhardovim događanjem dovodi se i grad Srb u Lici, na samoj granici s Bosnom i Hercegovinom, koji možemo da označimo kao najzapadniju tačku prve srpske države, koja se vremenom okretala ka istoku, a ovo mesto ostalo srpska oaza u teritoriji okruženoj Hrvatima. Srb svojim starim imenom dokazuje da je ovo bio srpski grad mnogo vekova pre no što hrvatski istoričari dopuštaju veće prisustvo Srba na tim prostorima.

    Zaključak ovog kratkog izlaganja je da svi izvori iz ranog srednjeg veka, nastali u periodu pre 1000. godine jednodušno tvrde da je Bosna bila ne samo srpska zemlja, već centralni deo prve Srbije na Balkanskom poluostrvu i da Srbi u njoj nikako ne mogu biti agresori, doseljenici, uvezen element niti bilo šta slično. Na žalost i Srbi u Bosni i Hercegovini pod uticajem katoličke i austrougarske propagande a kasnije i hrvatske i jugoslovenske istoriografije pristaju na status „dođoša“ u Bosni. Najbesmislenije u tom nastojanju su „bošnjački“ intelektualci koji štiteći prava svoje pseudonacije koja je u sto godina promenile više imena svojataju srednjovekovnu Bosnu.

    Sledbenici muslimanskih turskih osvajača se identifikuju i sa sultanima islamistima ali i sa srpskom dinastijom Kotromanića čiju je državu ta ista azijatska pošast uništila. Tako su muslimanski borci i mudžahedini „šehiti“ („El mudžahedin“ jedinica sledi vojnu tradiciju sultana Mehmed II Osvajača koji je osvojio Bosnu i uništio državu to jest dinastiju čiji su simbol ljiljani) u jednom bizarnom istorijskom preokretu uzeli ljiljane koji su bili simol srpske dinastije (i nekoliko hrišćanskih dinastija) kao svoj zaštitni simbol. To je otprilike kao kad bi neonacisti uzeli davidovu zvezdu kao svoj simbol i sa tim simbolom organizovali progone Jevreja. Još čudnije i bizarnije je to što su im Srbi dopustili da se kite srpskim simbolima i za svoje uzeli isključivo nemanjićki steg i slavu Sveti Stefan. Razumemo potrebnu ratnog rukovodstva da se kroz nemanjićko nasleđe ujedine Srbi sa obe strane Drine ali je i Bosna srpska koliko i Srbija a i Kotromanjići i još stariji vladari Bosne iz prvog milenijuma nove ere bili su isto tako Srbi.

    srbija-300x243.jpg

    Branko Radun

    vidovdan.org/koreni


    Ljubav Ti i Ja!

  3. #3
    Pozitivan podbačaj Berlina

    U Berlinu se nije dogodilo ništa i zbog toga bi trebalo da budemo zadovoljni. Kad god bi se tokom briselskih ili nekih drugih pregovora/razgovora nešto desilo, bilo bi na štetu Srbije. Višemesečni zastoj „dijaloga“, uzrokovan iracionalnom politikom kosmetskih Albanaca, usporio je, mada ne i zaustavio, proces koji treba da ishodi priznanjem secesije Kosova od strane Srbije. Na golom telu Srbije ostao je još samo smokvin list sa natpisom – ukinite takse a mi ćemo ukloniti ovaj list – ali Albanci su i to hteli besplatno. I taj njihov suvišni prohtev zaustavio je proces, koji im je kao takav išao na ruku. Berlin ovo pitanje nije čestito ni stavio na dnevni red. Fazni ishod: Berlin je podbacio.

    Odlaganje do početka jula je potez posrednika koji nema ideju. Ali, gledajući intenzitet albanskih nasilnih akcija, dotle će se još što-šta dogoditi. Imam na umu izvesnost dosadašnje bilateralne dinamike na relaciji „Priština-Beograd“, gde su prvi stalno vukli aktivne a drugi reaktivne poteze. Tači je posle sastanka upravo tako nešto i najavio. Njihov put je zatezanje dok druga strana ne popusti. Pošto „Beograd“ nema gde više da popusti, sem da prizna secesiju Kosova – to je jedini zahtev Albanaca – ovi će akcijama protiv Srbije i kosmetskih Srba nastojati da tandem Merkel-Makron svoj pritisak usredsredi na Srbiju i od državnog rukovodstva zatraži popuštanje u stvarima carine. Tako će na Vučiću ostati misija spasavanja Evrope i njene civilizacije. Bojim se da takvom izazovu neće moći da se odupre.

    A zašto Srbija ne bi vreme do jula iskoristila za svoju, najzad, aktivnu politiku? Vidi se, najkasnije posle Berlina, da u EU niko nije sposoban da vodi ovaj proces, čak i ako bismo ga gledali nezavisno od ciljeva. Tači je to otvoreno rekao uz pozivanje Amerike da uzme stvari u svoje ruke. Takav ishod ove zavrzlame ipak nije izvestan s obzirom da bi srpska strana verovatno parirala sa Rusijom. Ali, zašto bi se srpska strana uopšte bavila tim belosvetskim pitanjima. Zašto ne bi nešto uradila kod kuće i za sebe. Recimo, nešto što bi svako normalan i u Srbiji i u svetu očekivao. Šta bi to bilo?

    Najpre, uvođenje kontramera na albanske carine. One se ne bi sastojale samo od uvođenja carina na njihovu robu, jer je uvoz minimalan te bi efekat kontramere izostao. Ali, moglo bi se suspendovati kretanje ljudi i vozila, kao i transport robe sa Kosova kroz Srbiju ne računajući, naravno, kosmetske Srbe. Baš me interesuje da li bi se neko suprotstavio ovakvim akcijama, koje bi unapred bile vremenski ograničene do albanskog ukidanja carina. Ali, ne da bi se zbog toga nastavilo sa razgovorima nego izričito da bi se uspostavila normalna trgovina sa pokrajinom po merilima CEFTE i EU.

    Potom, srpsko državno rukovodstvo moglo bi, najzad, da formuliše svoju pregovaračku platformu za buduće pregovore. Ovo dosad bilo je sasvim neprirodno – voditi nekakve razgovore sudbinske po državnu politiku bez platforme, prihvatati i potpisivati protivustavne sporazume i uredno ih sprovoditi u život bez obzira kako se ponaša druga strana, odlaziti na svaki mig na svaku vrstu sastanka napolje, primati na najvišem nivou poslanike, zamenike pomoćnika, savetnike i ostalu srednjepozicioniranu političku koteriju država koje nam otvoreno rade o glavi, i slično. Sve to bez državnog obavezujućeg dokumenta, kao solo igrač ili divlji loz u potrazi za premijom. Ovaj predah, koji nam je pružila neka viša blakonaklona sila, treba iskoristiti za jasno pozicioniranje radi eventualnih potonjih aktivnosti. I ovo bi svi, pa i naši prijatelji sa zapada, prihvatili kao normalnu politiku jedne države.

    Najzad, aktivnosti u vezi platforme mogle bi se iskoristiti da se kosmetska tema izmesti iz stranačke, tj. strančarske, politike. Nju bi, razume se, morala da vodi vlada, računajući ovde i predsednika države, ali bi šira politička podrška nju učinila više samopouzdanom, efikasnijom i odgovornijom u pogledu ciljeva te politike. Ovo ne samo da bi bilo razumljivo za svaku inostranu percepciju srpske politike u vezi Kosova i Metohije, nego bi, siguran sam, pokrenulo proces, ma koliko dug, ka opštem saglasnom rešenju.

    Kad bi me neko pitao da li je ovo realno, odgovorio bih odrečno. Ali moje protivpitanje bilo bi – da li je ova Vučićeva politika navodno višeg stepena realnosti dovela do bilo čega dobrog. Naprotiv, svi vidimo samo poraze i mračnu budućnost. U međunarodnoj politici je realno samo ono što se čini uz stalnu potrebu učesnika da u neizvesnom prostoru krče manevarski prostor za svoju političku zajednicu. To je zakon politike koji Vučić ne poznaje. I kako je, vođena tim neznanjem, država prošla? Možemo reći: još i dobro kako je mogla.

    Ako se u ovom pregovaračkom vakuumu ne uoči poslednja prilika, onda nam spasa nema. Jer, ko ne zaštiti Kosovo i Metohiju od definitivnog gubitka neće ni ostatak države kad i on zapadne u nevolje.

    Slobodan Samardžić

    Izvor: srbijasvetwordpress.com


    Ljubav Ti i Ja!

  4. #4
    Razsrbljavanje Srba putem “naučnih” radova

    Attachment 43

    Neka se autori ovog djela ne nađu uvrijeđenim niti prozvanim, jer nisi uzrok ovog kucanija, nego samo povod i okidač za nazivanje stvari pravim imenom. U okviru ove objave su korišteni dijelovi iz spomenutog rada koji je dostupan svima na internetu.

    Prateći mnogobrojne “naučne” radove stiče se dojam da je najvažniji, a i jedini razlog njihovog pisanja i objavljivanja, taj da se zabašuri stvarno porijeklo vladara i stanovništva ovijeh našijeh krajeva i kako bi se razsrbio i ovaj prostor. Drugim riječima rečeno, kako bi se napravio genocid nad Srbima brišući nas ih istorije kao narod i dovodeći u pitanje naše postojanje.

    Brisanjem iz istorije se tako stvaraju uslovi i za fizičko brisanje ljudi na terenu, što smo doživljavali kroz sva ova tri svjetska rata, a najdrastičnije u drugom svjetskom ratu u okviru ND Hrvatske koja je okupirala i sadašnju BiH. Kome smeta tvrdnja o postojanju tri svjetska rata neka malo umuje nad tvrdnjom da je ovo ipa sve jedan te isti rat sa prekidima i mirovnim sporazumima radi pregrupisavanja snaga. Rat Anglo-Amerikanaca protiv Germana, rat masona protiv jezuita.

    Ali vratimo se temi. Genocid je i brisanje i negiranje postojanja nekog naroda kao i prevođenje pripadnika tog naroda u druge nacije koje se formiravaju prema potrebi, a sa jedinim ciljem, uništenjem cjelokupnog naroda od kojeg su te nacije nastale.

    Na primjeru ovog rada se mogu uočiti neki od postupaka kao i generalna praksa. Kada se ne može zaobići evidentna činjenica koja piše u izvornom dokumentu pa se ona spomene kratko i ovlaš, onda se potroše riječi i riječi na nabacivanje množtva podataka i bitnih i nebitnih samo da bi se površnom čitaocu, a takvih je 90%, odvukla pažnja od važne činjenice, a to je da su svi vladari Bosne, a i Hercegovine, kao i svo stanovništvo ovih entiteta, bili Srbi. Dakle isti oni koji su bili i u Srbiji. Vladarske strukture oba politička subjekta u ta davna vremena bile veoma povezane i rodbinski međusobno, a i na svaki drugi način, što je normalno za jedan isti narod.

    Svi vladari imaju tipični srbski nastavak prezimena “-ić”, a o imenima ne treba ni raspravljati. Da su Srbi međusobno ratovali i upadali jedni drugima u vladavine, nije ništa neobično, evo gledamo i dan danas kako sadašnji srbski vladari uz pomoć svojih partija upadaju jedni drugima u vladavine, ne ubijaju se baš masovno kao u stara vremena, ipak smo se civilizacijski popeli na viši nivo, ali hapse i eliminišu svoje protivnike.

    Uostalom to rade svi po cijeloj Zemaljskoj kugli, samo smo mi u tome najdrastičniji, kao u i svemu. Ne postoji ništa kod drugih što nema i u Srba, samo mi to radimo svojskije i temeljitije.

    U svim ovakvim tipskim radovima nećete naći nikada podatak pod kojom krunom su bili bosanski banovi, kao da su bili samostalni. Jer je ban samo jedna od nižih titula iznad koje je kralj. A pri tome imamo srbsku dinastiju Nemanjića koja uzgred rečeno nije niti prva, niti posljednja, bilo ih je i prije, ali je o tome zabranjeno govoriti u akademskim krugovima. Čak je jedno vrijeme bosanski vladar bio i kralj svim Srbima regiona, i to čak u vrijeme Kosovskog boja kada smo pobijedili vojsku moćne imperije.

    Ali se svi ovi podatci nedovoljno tretiraju u naučnim radovima, jer je to zabranjeno, gubi se posao, titula istoričara, radno mjesto kustosa u muzejima itd.

    Kada se pogleda način pisanja povelja, način njihovog podpisivanja, kao i samo azbučno pismo povelja u Srbiji tj. Raškoj i Bosni, vidi se da je to sve jedan te isti narod, srbski. Doduše, u poveljama se spominju i Vlasi, ali su i to Srbi sa planina poštovaoci našeg predhrišćanskog boga Velesa (Volos) zaštitnika prostranstava, stoke, prirode i još koječega dobrog.

    Ali će u “naučnim” radovima razsrbljivači azbučno pismo u Bosni proglasiti bosančicom, pri čemu neće u Srbiji proglasiti to isto pismo “srbicom”, A da ne govorim što će namjerno sakrivati činjenicu da je Bosna bila dio Srbije.

    Za potrebu razsrbljivanja su izmislili da jedan narod ne odlikuje isti jezik, nego samo ista vjera. Pa iako svi govore čisti srbski jezik sa nekim različitostima specifičnim za pojedine oblasti, ubjeđivati će nas da Hrvati, Crnogorci ili novonastali Bošnjaci nijesu Srbi, nego su sasvim različite nacije od Srba. Pri čemu veliku ulogu u toj igri ima i SPC za koju takođe nijesu Srbi, ako nisu pripadnici njihove crkve. Pa tako imamo fenomen da za pobjedničku vojsku u drugom svjetskom ratu koju su vodili komunisti, kažu da to nijesu Srbi, nego su komunisti, kao da je to neki novi narod ili nacija. Jer kao Srbi se krste sa tri prsta i ko to ne radi nije Srbin. Dakle, ko nije vjernik nije Srbin.

    Baš bi bilo interesantno doznati sa koliko prsta su se Srbi krstili prije pojave Isusa.

    U “naučnim” radovima ćete stalno sretati entitete: Dalmacija, Slavonija i Hrvacka kao tri različita samostalna i odvojena entiteta i neće nam govoriti o tome kojim su jezikom govorili i koje je stanovništvo tu živjelo, a sada će Dalmaciju i Slavoniju da utope u Hrvacku i ubjeđivati nas kako su tu oduvijek živjeli Hrvati, a sve to povelje pobijaju, ali se to zabašuruje. Zapadna akademska nauka je prepuna dvoličnosti, dvojnih standarda i mjera, jednom riječju manipulacije, što je sve manje čini naukom, a sve više performansom.

    Potrebna nam je nova generacija istoričara i arheologa radikala, pravih naučnika koji će prvo da rastresu ova prelistala stabla od čijeg lišća se ne vidi stablo niti grane, da poodpada sve suvišno i nakinđureno, te da na stablu ostane samo suština koja će trebati logično da se prikaže u jednu pitku istinitiju priču od postojeće. Potrebno je da se tačni i ispravni podatci isprocesiraju na pravi način, a ne da imamo ovu istorijsku tragikomičnu papazjaniju. Ili kako nas poučava stara srbska izreka: “Može se pita praviti i od govana, ali ne može da se jede”.

    Evo iz prve ruke da vidimo kako izgleda jedna povelja bosanskih banova, čista srbica i podpis kao i kod svih Nemanjića.

    Attachment 44

    Lijepo se da pročitati ovde da se spominju samo Srbi kao narod, ali i entiteti Bosna, Pomorje i Zapadne Strane, dakle Tvrtko je vladar Srbima iz Bosne, Pomorja i Zapadnih strana, ali taj podatak se neće razlagati i širiti po “naučnim” radovima, nego će vas zatrpavati svim i svačim nebitnijim.

    Attachment 45

    Lijepo se da pročitati i da je u Bosni prijesto srbske zemlje, i da je Dubrovnik srbska baština sa srbskim stanovništvom sa kojima je svaki bosanski vladar komunicirao bez prevodioca, koji su znali pročitati povelje pisane srbicom, koji neki namjerno pogrešno nazivaju bosančicom.

    Attachment 46

    Postaje presmiješno više slušati priču o doseljavanju Slavena, a da se u naučnim radovima ne objasni, ko su Slaveni, kojim jezikom su govorili, u kojem broju su došli, kako su prešli toliku udaljenost za relativno kratko vrijeme, šta su jeli u putu, a čime su djecu hranili i štitili ih od nedaća, kako su zime prebrođavali u tako masovnim seobama, koga su zatekli u Južnoj Dalmaciji i istočnoj Hercegovini i šta su uradili tom narodu kada su stigli. Gdje su u naučnim radovim opisi strašnih ratova između starosjedilaca i doseljenika. Ili su to sve bili možda Srbi koji su se međusobno razumjeli jer su govorili isti ili sličan jezik, imali iste običaje i gdje su u stvari Srbi starosjedioci prihvatili ove Srbe doseljenike koje je natjerala neka nevolja na pokret. Da li je cijela “seoba” Slavena bila u stvari samo kolanje Srba unutar svog naroda? Seljaci su inače dobili takvo ime pošto se sele idući iz jednih krajeva u druge u potrazi za vodom, obradivijom zemljom tj. boljim uslovima opstanka, bježeći od zime, neprijatelja itd.

    Attachment 47

    Autor: Duško Bošković
    trebevic.net


    Ljubav Ti i Ja!

  5. #5
    Душан Буковић: СЛУЧАЈ ВЕЛИКОХРВАТСКОГ ФИРЕРА И АНТИСРБИНА ЈОСИПА БРОЗА ТИТА

    Није ми намера да се свестраније и детаљније упуштам у опсежну библиографију и литературу у вези бившег југословенског робовласника Јосипа Броза Тита, крвавог диктатора по избору европских и америчких тријалиста-империјалиста, поклоника Св. Госпе Фатимске, Папиног хаџије, Пилигринског фратра, Малтешког витеза, Почасног Каноника цркве Св. Јеронима у Риму, наци-фашистичког и усташког сарадника у току Другог св. рата, који је био еконмски успешан у реализацији марксистичко-економског вишка вредности, када је морао продати милионе незапослених радника и стручњака капиталистичком западу од којих су на нашу жалост великим делом били понижени и обесправљени Срби… (Види: Фински политичар – Јосипу Брозу, “Слобода”, Oрган СНО у Амирици, бр. од 9. септембара 1970, Chicago, Illinois, U.S.A; Hrvatski tjednik “Danica”, Chicago, Illinois, 29. rujan/September 1971; Аnte Jeric, “Svice”, No. 135, New York, 1971; Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ontario, Canada, 1990, стр. 100; Владимир Дедијер, Иза закључаних врата – Случај „Илекове торбице“, „Дуга“, Београд, бр. од јула-августа 1987; Stephen Clissold, Whirlwind, London, 1949).

    Ништа се добро није могло ни очекивати од великохрватског антисрбина Јосипа Броза Тита, који се дочепао власти уз помоћ европских и америчких империјалиста-тријалиста. У најчитанијем и најстаријем циришком листу „Тагес Анцајгер“ од 30. марта 1971. Године објављен је интересантан чланак о несрећним „ југословенским“ радницима тзв. „гастарбартерима“ , који су продати капиталистичком западу као марксистичко-економски вишак вредности, објављена је и слика Јосипа Броза Тита у униформи Малтешког витеза у којој је посетио папу Павла VI у Ватикану ( Види: „Tages anziger“, Zürich, Швајцарска од 30. марта 1971).

    Ваља још споменути да је Папа Павле Шести за циљеве римске католичке цркве именовао Броза „Почасним Каноником“ цркве Св Јеронима у Риму:
    “… Но то још није све! Папа, у духу екуменизма и мирољубиве коегзистеције, са жељом да нормализира Католичке цркве у Југославији, именпвао је друшкана Тита –
    ‘ПОЧАСНИМ КАНОНИКОМ’ – цркве св. Јеронима у Риму. Тиме му је подијелио привилегије, које је уживао аустријски цар над Хрватском…” (Види: Католичка црква у
    Југославији, Хрватски тједник „Даница“, Chicago, Ill., U.S.A., 29. рујна/септембра 1971).

    Када је реч о великохрватском фиреру-диктатору и антисрбину Јосипу Брозу онда треба рећи истину, да је дошао у Србију из тзв. Независне Државе Хрватске 1941. године, са знањем и одобрењем хрватског поглавника Анте Павелића и Еугена – Диде Кватерника, шефа јавне сигурности тзв. Независне Државе Хрватске, сина хрватског маршала Славка Кватерника ради извођења тзв. буржоаске револуције у Србији, како то кажу комунисти-интернационалисти у духу њихове масонско-марксистиче терминологије , која им је само послужила као нагли прелаз у фабијанску, интермаријумску, бундистичко-бољшевичку пролетерску револуцију ( Види: S. Clissold, Whirlwind, London, 1949, стр. 99).

    Постоје, по Лењину, две револуције: демократскo – буржоаска и социјалистичка. “Од демократске револуције, писао је он у “Искри” 1905, ми ћемо одмах почети прелазити, и то баш онолико колико нам дозвољавају наше снаге, снаге свесног и организованог пролететријата, почећемо прелазити у социјалистичку револуцију. Ми смо за непрекидну револуцију. Ми нећемо застати на пола пута… Ми ћемо свим снагама помоћи целокупном сељаштву, да изврши демократску револуцију, да би тим лакше било нама, партији пролетаријата, што брже прећи новом вишем задатку-социјалистичкој револуцији.”

    Лењин је у “Правди” 1921. године писао: “Прва, буржоаска демократска револуција прераста у другу. Друга решаве узгред питања прве. Друга учвршћује дело прве. Борба и само борба одлучује, колико ће успети другој да прерасте у прву.”

    Истини за вољу Броз се са својом пратњом у Србији два пута састао са Дражом Михаиловићем у току трагичне и судбоносне 1941. године са намером да покрене прву етапу тзв. демократско-буржоаске револуције. Први пут су се срели у Стругаонику код Ваљева а, други пут у Брајићима на Равној Гори. Међутим, једна група официра и војника из Дражиног штаба хтели су да направе заседу Брозовј пратњи и да их ликвидирају. Дража је сазнао за њихове намере и то им није дозволио. О томе један од тадашњих савременика пише:

    “Дража није дозволио Вучку Игњатовићу да постави заседу и побије цео Титов караван од два – три аутомобила на путу између Пожеге и Равне Горе.” (Види: Бранко Лазић,
    Из историје Равне Горе, књига о Дражи, Windsor, Ontario, Canada, св. I, 1956, стр.169).

    Исту намеру су имале и друге групе Дражиних официра и војника. О томе пише и Павле Мешковић у “Летопису српске мисли” св. 2, где дословно стоји:

    “Чича дознаје за нашсу заверу о ликвидирању Тита и наређује нам под претњом преког
    суда, да Титу не сме ништа да се деси. Тито се враћа жив у Ужице са личном Чичином пратњом.” (Види: Павле Мешковић, Заборављени хероји, Летопис српске мисли, Мелбурн, Аустралија, књига 2, 1974/1975, стр. 243).

    Такође и Драгиша Васић је био за ликвидацију Броза и његове пратње према сведочењу др. Радоја Вукчевића:

    “Састанци с Титом, у селу Прањанима, јасно су наговестили да је код те мистериозне личности све сумњиво: и име, и језик, и порекло, и пут, и циљ, и искртеност и добра воља. Са тих разлога Драгиша Васић, после првог, а Узелац и Орељ после другог састанка, хтели су да ликвидирају Тита, заједно с пратњим. Михаиловић их је спасао такве судбуне.” ( Види: Др. Радоје Вукчевић, На страшном суду, Chicago, Illinois, стр. 146).

    Дража је у једном разговору са др. Живком Топаловићем, дословно рекао:

    “Два пута сам датом речју спасао Тита од погибије, коју су хтели извести моји официри…” ( Види: Др. Живко Топаловић, Србија под Дражом, Лондон, 1968, стр. 89).

    Према писању хрватског “Вјесника” од 30. октобра 1981, Јосип Броз Тито је једном приликом пред неколицином руководећих људи у Загребу за Дражу Михаиловића рекао:

    “Ипак, имао је он неко зрно онога што се звало официрска част. Кад сам 1941. године дошао на Равну Гору у његов штаб на преговоре, био је припреман атентат на мене. Његов командант Божа Јаворски био је припремио да ме убије при повратку с Равне Горе. Међутим, о томе је чуо Дража Михаиловић, па га је спречио да то учини, јер је мени био дао часну реч да ћу безбједно доћи и отићи с Равне Горе…” (Види: Вјесник, Загреб, 30.X. 1981).

    Имајући у виду да је Дража прозрео Брозову великохрватску, интермаријумску, фабијанску, бундистичко-бољшевичку тактику и стратегију у Србији и да је у извесним инструкцијама које је послао мајору Ђ. Лашићу и П. Ђуришићу 20. децембра 1941, наводно рекао:

    “Треба да знате да се на челу партизана налазе Хрватске Усташе, којима је за циљ да гурну наш народ у братоубилачки рат… Са комунистима партизанима не може бити никакве сарадње, јер се они боре против династије, а за остварење социјалне револуције, што никада не сме бити наш циљ, јер смо ми једино и искључиво само војници и борци за краља иотаџбину и слободу народа…” (Види: Јован Марјановић, Прилози историји сукоба народноослободилачког покрета и чeтника Драже Михаиловића, Институт друштвених наука – Одељење за историске науке, Историја XX века – Зборник радова, књ. И, Београд, 1959, стр. 217 и 223).

    Нема сумње да је српски народ и данас политички и идеолошки подељен као и у време Другог светског рата, јер се још нису отарасили од масонско-комунистичког вируса (Види: Mgr George E. Dillon D., Grand orient freemasonry unmasked as the secret power behind communism, Matairie, La., U.S.A., 1950), да и дан данас величају Брозов фашистички режим, јер је обновио другу Југославију уз помоћ хрватских усташа (Види: Генерал Павле Јакшић, Тита на власт довеле усташе, “Политика Експрес” , Београд, 19. август 1990, стр. 12), Ватикана, Велике Британије, Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза, али је изнутра и разбио тзв. АВНОЈ-ским одлукама без народне сагласности, делењем на парчад вештачким и “привременим границама”, које постадоше трајне, због чега је и дошло до грађанског рата у Хрватској, Босни и Херцеговини и на подручју српске аутономне покрајине Косова и Метохије, када је цео цех платио ни крив ни дужан наш несрећни, обесправљени, потлачени и понижени србски народ. Једини „Србин“ међу “српским” комунистима-интернационалистима у Јајцу, који се заложио за стварање србске аутономне покрајине у Федералној Држави Хрватској у којој су од 1941. до 1943. године хрватске усташе починиле незапамћене злочине над незаштићеним србским цивилним становништвом, био је Моша Пијаде. Као „Србин“ јеврејског порекла – “He is a Serb of Jewish origin…” (Види: John Gunther, Behind curtain, New York, 1949, стр. 106), Пијаде је мислио на будућност србског народа у Лици, Банији, Кордуну, Славонији, Барањи и Далмацији, којег су тзв. „српски“ и „југословенски“ комунисти-интернационалисти на челу са Брзом, Рибарима, Чолаковићем, Ранковићем, Савићем, Поповићем, Жујовићем, Ђиласом и осталим доглавницима на заседању у Јајцу, после незамамћених покоља над српским народом, сместили у проширену Федералну Државу Хрватску .

    Свакако, треба имати на уму да су Пијадин предлог одбацили Сретен Жујовић, Александар Ранковић и Милован Ђилас… (Види: Исидор Ђуковић, Моша Пијаде и аутономија Срба у Хрватској, “Нин”, од 28. августа 1988, стр. 5), који су били пореклом Срби.

    Такође, имајући у виду да су “српски” и „југословенски“ комунисти истакли на првом месту своју коминтерновску тактичку и стратегијску солидарност са хрватским усташама још току 1930 године у своме часопису “Класна Борба”, како би заједнички остварили масонско-марксистичке, интермаријумске, фабијанске, бундистичко-бољшевичке и велико-хрватске снове пролетерске револуције у неблагодарној, осакаћеној и на дуг рок неодрживој Југославији, где дословно стоји:

    “У случају револуције у Хрватској н. пр. дужност је радника и сељака Србије да се ставе, под водством КПЈ, на страну хрватских маса и против војно-фашистичке диктатуре. Они не смеју пуцати на хрватске усташе; они не смеју превозити војнике и муницију; они морају објавити масовни политички штрајк…” ( Види: Убавка Вујошевић и Жарко Протић, Класна Борба, Орган КПЈ, Секција комунистичке интернационале, књига ИИ, 1930, 1934 И 1937. Репринит издање. Извори за историју СКЈ – Издавачки Центар Комунист, Београд, 1984, стр. 816).

    Дуго се ћутало о Брозовој повезаности између осталог и са Хитлеровим АБВЕРОМ годинама пре нацистичке окупације Југославије, иако је била позната изјава чувеног немачког обавештајца Бернарда Емскоттера на судском процесу у Хамбургу 1946. године, која дословно гласи:

    „Тито је био наш агент. Зато је Отсек за Балкан, Министарства спољних послова Трећег Рајха, убацио Тита Преко Швајцарске у Југославију. Наши стручњаци сматрали су да се морају активирати све расположиве снаге против монархиста и српске династије, снаге на чијем се челу доцније појавио Михаиловић…“ (Види: The Chicago Tribune, 6. June, 1946; The New York Evening Sun, 12. June, 1946).

    Навели бисмо Брозове особоите везе са госпођом Harisson Williams, као и везе са извесним западно-европским и америчким империјалистима-тријалистима, које нам потврђује између осталог и податак Arthur-а Conte-а у књизи “Yalta ou le portage du monde” ( Напомена: Постоји скраћено и фризирано хрватско издање Conte-oве књиге “Jalta ili podela sveta”, коју је објавила “Матица Хрватска” у Загребу 1968, у време тзв. Чехословачке кризе и уочи Брозовог тзв. „Хрватског прољећа“ 1971. године у којем овај податак није објављен, – м.н. ), где дословно стоји:

    “Јосип Броз, речени Тито, син је хрватског сељака, бившег наредника у Хабсбургшкој војсци… Исто тако он зна добро да се снађе у својој новој ситуацији. Недавно се са невероватном ноншалантношћу сликао у свечаној маршалској униформи на степеницама сркве Св. Петра у Риму… Видели смо исто тако како се понаша на талијанском острву Каприју, на једном коктелу, који је у његову част приредила веома богата американка, госпођа Harisson Williams… Он је знао да сретне геенерала a Донована, па и Черчила … Он често вечера или иде у лов с маршалом Тољбухином…” – “Josip Broz, dit Tito, fils d’un paysan croate, ancien sous-officier dans l’armee des Habsbourg… autant il sait evoluer tres naturellement dans sa nouvelle codition et c’est avek une extraordinaire aisance qu’il s’est fait recemment photographier, lors de son sejour a Rome, sur les martches de Saint-Pierre, en grand uniforme de marechal, entoure de gardes du corps brandissant des mitraillettes, ou qu’on l’a vu evoluer a Capri dans un cocktail servi en son honneur par la richissime americaine Mme Harisson Williams, en sa villa de reve. Il a su rencontrer le general Donovan, meme Churchill, d’egal a egal. Il a les meilleures vins et les plus beaux chevaux de la region, ill soupe souvent ou chasse avec le marechal Tolboukhine…” ( Види: Arthur Conte, Yalta ou le portage du monde, Paris, France, 1964/74, стр. 178-179).

    Такође, што се тиче Броза, он је познат и као вишеструки агент међународних тајних и јавних подземних покрета и организација. Користио је преко двадесет псеудонима, од којих бисмо поменули само неке: Валтер, Загорац, Руди, Петар, Ото, Викторов, Клањчанин, Драгомир, Георгијевић, Јовановић, Спиридон Мекас, Тито… Уочи Другог св. рата послат је из Париза преко Немачке у Југославију у својству енглеског обавештајца са фалсификованим канадским пасошем број 32829, под именом натурализованог Канађанина – Спиридон Мекас (Види: Stevenson, William. A man called intrepid – „Човек звани неустрашиви“, New York – London 1976); Др Перо Дамјановић, Јосип Броз Тито, НИН, Београд, бр. од 25. маја и од 1. јуна 1975).

    Али, није само проблем у великохрватском фиреру-диктатору антисрбину Јосипу Брозу „Титу“ који турне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у интернационалистичком Београду-Јосипграду, где му се и данас извесни полтрони клањају на срамоту јуначке Србије и србског народа, него и у извесној „српској“ интернационалистичкој елити, прошлој и садашњој.

    Ко би могао помислити да ће о сарадњи тзв. „српских комуниста“ интернационалиста са хрватским усташама отворено писати у својим мемоарима и Милован Ђилас, познати Глајзеов, Валдхајнов и Павелићев гост у Загребу 1943. године, Брозов доглавник и лични сарадник и пријатељ хрватског усташе Јуце Рукавине, где дословно стоји:

    “…He accepted the Serbian Communist only because he assumed that becoming Communists they had ceased to be Serbs…” – „Он је прихватио србске комунисте само зато што је сматрао да су они постајући комунисти престајали бити Срби…“ (Види: Milovan Djilas, Memoir of a revolutionary, New York, 1973, str. 220).

    Поред наведених цитата поменули бисмо још и елаборат Динарске четничке дивизије од 8-12. марта 1942. године, у кјојем између осталог, стоји:

    „Однос Динарске дивизије према партизанима јесте најболније питање које се треба
    ријешити. Двије супротне идеје увјек доводе до судара и крваввог обрачуна, те
    тако партизани су предузели опсежне мјере за угушивање сваког националног
    покрета убијајући националне прваке и тукући четнике. Према томе партизани су
    били ти, који су први н аметнули борбу националистима, они су ти, који мучки
    убијају четнике, они су ти, који помоћу усташа и муслимана, кољу и тероришу српски живаљ и најзад они су ти, који угушују и убијају сваку српско-националну мисао. Због овога јасно је, какав став треба да има Динарска дивизија према партизанима: рат до крајњих могућности живота…“ (Види: Алекса Ненадић, Босанско Грахово у НОР…, Босанско Грахово, 1971, стр. 253).

    Такође, имајући у виду да у првој тачки Динарске четничке дивизије стоји:

    „1. Улога Дивизије.

    Ради остварења Србинове основне замисли и стварања српске националне државе,
    формираће се као један чинилац те замисли у реону Косова поља, ‘Динарска
    четничка дивизија’ од изразито националног елемента. Та дивизија поникла на
    истоименом пољу, где је некада било гробље српске славе и српског јунаштва, има
    да да израза васкрснуте Србинове војничке моћи и да, као један велики гвоздени
    маљ васпостави чисто национални поредак у свим земљама, где живе Срби, па и
    онима на које Срби аспирирају. Према томе улога ове дивизије има чисто
    политички карактер, јер она за сада док рат још увјек траје има да буде
    уточиште свих националних елемената српског карактера, да шири и остварује
    српску идеју у деловима Лике, северне Далмације, Херцеговине, Црне Горе и Босне
    и да у даном моменту, благодарећи импозантним снагама, са којима располаже,
    васпостави чисто национални поредак, са краљем Петром на челу…“ (Види: Ђуро
    Станисављевић, Појава и развитак четничког покрета у Хрватској 1941-1942.
    године, Историја ХХ века, Институт друштвених наука – Одељење за историјске
    науке, Зборник радова, Књ. 4, Београд, 1962, стр. 96-99).

    Поред свега што нас је снашло у ХХ столећу, жалосно је да још има извесних Срба којима није јасно, која је страна у грађанском рату 1941-1945, имала интересе србског народа а која није.

    Душан Буковић за Видовдан


    Ljubav Ti i Ja!

  6. #6
    PRAVA ISTINA O VAĐENJU ORGANA SRBIMA! Svi detalji krvavog zločina: Ko je uništio dokaze, ko je plaćao američkog generala...


    Dokazi o vađenju organa Srbima u zloglasnoj "žutoj kući" na severu Albanije su uništeni i to od Haškog tribunala, a brojni ljudi koji su bili svedoci stravičnih zločina stradali su pod misterioznim okolnostima!

    Teška potraga

    - Potraga za svedocima bila je veoma teška, mnogo teža nego prilikom istrage o zatvorima CIA. A bila je i opasnija. Bio je još veći problem ubediti oštećene da progovore: oni su bili doslovno u strahu. Eliminisano je nekoliko svedoka u okviru procedura pred haškim sudom za ratne zločine u Jugoslaviji, bilo kao žrtve ubistava, neobičnih saobraćajnih nezgoda, zastrašivanja ili tajanstvenih samoubistava. Među svedocima koje smo sreli, jedan od njih nam je priznao da je učestvovao u zločinima. Zahvaljujući njegovom svedočanstvu, mogli smo da opišemo kako su organi, pre svega bubrezi, vađeni iz tela ubijenih srpskih zarobljenika - otkriva Marti.
    Sve počišćeno

    Iako su postojala ova saznanja i materijalni dokazi, Haški tribunal ih je doslovno uništio.

    - Bilo je izvesno da je u toj zgradi („žuta kuća“, prim. nov.) obavljano vađenje organa. Kancelarija tužioca je odmah pokrenula istragu na licu mesta. Pronađeni su tragovi krvi, špricevi i ambalaže farmaceutskih proizvoda. U izveštaju sam rad inspekcije definisao kao površan, a nivo njihovog profesionalizma zapanjujuće niskim. Pomoću luminola pronađene su mrlje od krvi, ali niko se nije potrudio da ispita da li je krv ljudska. Kad smo od Haga tražili uvid u dokazni materijal, odgovoreno nam je da više ne postoji: kuća je pročišćena i materijal je bačen - dodaje Marti.

    Trgovina organa se, tvrdi on, dešavala i za vreme prisustva međunarodnih agenata:

    - Na aerodromu kosovske prestonice, carinik međunarodnih snaga presreo je muškarca koji je bio u veoma lošem zdravstvenom stanju. Istraga je utvrdila da je to seljak iz Anadolije kojem je u jednoj prištinskoj klinici za sumu od 2.000 dolara izvađen bubreg. Sudije Euleksa nailaze na odbijanje saradnje u rasvetljavanju ovog slučaja.

    Amerikanac na platnom spisku Haradinaja

    Marti opisuje i svoj susret sa Stivenom Šukom, bivšim američkim generalom koji je bio pomoćnik šefa Unmika, koji je, samo što je napustio tu funkciju, postao lični savetnik Ramuša Haradinaja, u tom trenutku šefa opozicije, a danas kosovskog premijera:

    - Bivši general mi priča kako ga Haradinaj plaća i ne vidi nikakvu nekompatibilnost sa činjenicom da je zauzimao visoke funkcije pri međunarodnoj misiji koja je imala velika ovlašćenja u rukovođenju zemljom. A i nije da ga je baš zanimalo odakle Haradinaju novac za platu.

    Posle svih zločina i optužbi

    Uprkos stravičnim zločinima, više od osam godina nakon izveštaja Saveta Evrope, do suđenja još nije došlo:

    - Da li stvarno misle da će Tači da sudi, taj čovek koga primaju Makron i drugi „veliki državnici“ ovog sveta, isti oni koji odbijaju da zvanično prime dalaj-lamu? Zajednica je učinila mnogo i zajednica je često postupala loše.

    pravda.rs


    Ljubav Ti i Ja!

  7. #7
    Tito je znao kakvi se zločini dešavaju u Jasenovcu?


    Poslednjih decenija napisano je mnoštvo članaka, objavljeno pregršt knjiga i studija da je prvi čovek jugoslovenskih komunista Josip Broz Tito do kraja Drugog svetskog rata veoma malo znao ne samo šta se stvarno dešavalo u jasenovačkom logoru, već i o masovnim pokoljima ustaša nad Srbima u NDH.

    U tekstu "Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svetlosti narodnooslobodilačke borbe", u "Proleteru" Tito, takođe, piše: "Hrvati kao najsnažnija nacionalna individualnost među ostalim ugnjetenim narodima Jugoslavije, davali su i najžešći otpor protiv velikosrpske nacionalne politike. No, razume se, taj otpor nije mogao dati one rezultate koje je hrvatski narod očekivao."

    Pa, kad je tako, vratimo se u 1942. godinu. Drugi svetski rat je u punom jeku, ratno rešenje se ne nazire. Sile Osovine ne popuštaju ni na jednom frontu. Vrhovni štab Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda nalazi se na teritoriji Pavelićeve države.

    Jasenovačka fabrika smrti je na vrhuncu. Kažu da je to bila ledena godina, posebno poslednji mesec, decembar. I tog decembra pojavljuje se poslednji broj "Proletera" - organa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, pošto je u Bihaću sklopljen kostur buduće nove revolucionarne vlasti, pišu Novosti.

    Na prvoj strani tekst - "Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svetlosti narodnooslobodilačke borbe", a potpisuje ga Tito.

    Priseća se on u tom podužem tekstu svih predratnih namera da se "srbizuju Hrvati i Slovenci", pa piše: "Uporno i glupo brbljanje hegemonističke klike da su Srbi, Hrvati i Slovenci samo plemena jednog te istog naroda, imalo je za cilj srbizaciju Hrvata i Slovenaca. Jugoslavija je bila samo maska za srbizaciju koja se bila potpuno razotkrila u vreme Šestojanuarske vojne diktature kralja Aleksandra i Pere Živkovića 1929."

    Bavi se i aktuelnom situacijom: "Perspektiva koja se ukazuje narodima Jugoslavije od strane londonskih izbeglica vrlo je crna i predstavlja strašnu opasnost za sve one narode koji su bili ugnjetavani od postanka Jugoslavije. Žandarski kundak i četnička kama bilo bi glavno sredstvo te londonske izbegličke vlade za ujedinjavanje naroda Jugoslavije, kada bi se ona kojom nesrećom ponovo dokopala vlasti u Jugoslaviji... Makedonci, Arnauti, Hrvati, muslimani itd. sa strepnjom se pitaju - pa šta će biti sa nama ako se povrati ono staro? Londonska izbeglička vlada već preti, četnici već kolju gde mogu uz pomoć okupatora i bruse kame za još strašnije pokolje - to je ono čega se svi narodi boje. Ali, mi dovikujemo svima, neka se ne boje, spas od svega toga je moguć i to jedino na taj način, ako se već sada, odmah, bez oklevanja, uzme puška u ruke i pođe u sveti boj koga bije naša junačka narodnooslobodilačka vojska protiv okupatora, za slobodu i ravnopravnost svih naroda Jugoslavije."

    Četnici kolju i oštre kame, ali za Josipa Broza u celom ovom tekstu Jasenovac i kraške jame prepune zaklanih srpskih seljaka ne postoje. Otud, valjda, onim spomenutim ideološkim zanesenjacima uverenje da njihov vođa nije znao za ustaške zločine.

    Da li je to bilo baš tako? Ako laže koza, ne laže rog - kaže stara poslovica. Pero Simić, novinar, publicista, nekadašnji glavni urednik "Večernjih novosti", najpoznatiji Titov biograf, pronašao je u moskovskim arhivama depeše koje je Broz slao Kominterni pre decembra 1942. godine iz kojih se vidi da je i te kako bio upoznat šta se dešavalo u Jasenovcu. Tako 4. aprila 1942. on javlja Moskvi da se "najstrašniji koncentracioni logor u Hrvatskoj nalazi u Jasenovcu". Izveštava da je "dželat Pavelić u ovaj koncentracioni logor bacio više od 10.000 najboljih sinova Hrvatske". Partizanski vođa nijednom rečju ne pominje da je u Jasenovcu zatočeno najviše Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. U depeši piše da je od tih 10.000 "najboljih sinova Hrvatske ostalo svega još hiljadu i po živih", a da su "svi ostali bili podvrgnuti užasnim mučenjima i ubijeni". Na samom kraju izveštaj je dopunjen jednom rečenicom da "same ustaše priznaju da je od početka njihovog dolaska na vlast u Hrvatskoj ubijeno pet stotina hiljada ljudi, većinom Srba"!

    Pet meseci kasnije, 15. septembra 1942, iz Titove depeše "Dedi" (Kominterni), vidi se da su partizanske jedinice iz logora Jastrebarsko, kod Zagreba, oslobodili "600 (srpske) djece s Kozare". Međutim, vrhovni komandant četiri dana kasnije šalje ispravku i dodaje da je zapravo oslobođeno "900 kozaračke djece, a ne 600". Istina je da su partizani tada iz logora u Jastrebarskom spasli 272 kozaračka deteta.

    U septembru 1942. Broz je lično obavešten šta se dešava u Jasenovcu od Andrije Hebranga, tadašnjeg sekretara KP Hrvatske i Mladena Ivekovića, kojeg su ustaše, sa tridesetak drugih logoraša, pustile iz Jasenovca u zamenu za dvojicu ustaških funkcionera.

    Krajem leta, te iste godine, i Milovan Đilas je pismeno referisao Titu o ustaškim zločinima u zapadnoj Bosni:

    "Ono što sam vidio tog jutra (u selu Urija u zapadnoj Bosni), a o čemu sam i čitao i slušao, tako me je zapanjilo svojim užasom. Sve je to ipak izgledalo drugačije nego kada se čita. Najprije smo kraj puta, pod krošnjom ogromne kruške, naišli na dva seljaka. Ležali su na travi, u hladu. Ubijeni su u potiljak, kuršumi su izišli ispod desnog uha i otvorili rane, tako velike da je iz njih iscurio mozak. Tu je ubijeno još šest seljaka".

    "Pošli smo dalje putem, s obje strane živice od ljeskovog žbunja i paprati, i, najednom, nasred puta, deset-dvanaest leševa. Čini mi se samo dva sredovječna čovjeka. Ostalo žene, djevojke, dječaci, djeca. Na tri-četiri koraka od ove gomile krvi i mesa - kolijevka prazna, bez pelena, bez djeteta, sa slamom uvoštanom od dječije mokraće. Činilo se da je slama još topla od dječijeg tijela. Dijete je ležalo u gomili leševa. Ali glava je bila zdrobljena, bez poklopca, bez kapi krvi u šupljoj lobanji. Mozak - da li tog djeteta? - upravo malo guste bijele kaše, ležalo je pored glave, s komadima mesa. Dijete bez lobanje.
    Izvor: novosti. online


    Ljubav Ti i Ja!

  8. #8
    Vučić otkrio: Evo šta je Đinđić 2003. godine pisao SB UN o Kosovu

    "Ubijeni premijer Zoran Đindhić je još 2003. godine upozorio Savet bezbednosti UN da Albanci žele nezavisno Kosovo", naveo je danas predsednik Srbije Aleksandar Vučić iz sadržaja Đinđićevog pisma UN, koji je pronašao zajedno sa saradnicima.

    Kako je rekao, Đinđić je u pismu predviđao šta će se sve dogoditi na Kosovu i Metohiji i da Albanci žele da stvore nezavisno Kosovo.

    - Napisao je i da su sve bile neistine šta su govorili u prethodnom periodu i ukazao je na sve opasnosti - rekao je Vučić i dodao da tada predstavnici Srbije prvi put počinju da mole bar za podelu Kosova:

    - Tada i prvi put počinje da se govori i da se moli, i to 16 godina ranije kada smo bili u desetostruko povoljnijoj situaciji - naši predstavnici počinju da mole ako ni za šta drugo ono bar da dobijemo podelu što međunarodni predstavnici odbijaju - kaže on.

    Vučić je rekao da su mnogi, posle 2000. godine, očekivali da će doći do velikog poštovanja tzv. demokratskih snaga, da je to samo demokratsko pitanje i da Zapad nema druge interese i da će vratiti Kosovo pod kontrolu Srbije.

    - Dešavalo se sve suprotno, bili smo iznenađeni svakim potezom protiv nas, morali smo da odustajemo od političkog i pravnog kontinuiteta i dolazili do toga da puštamo osuđene i neosuđene albanske teroriste iz naših zatvora, i to njih stotine. Zatim smo pokušavali da vodimo politiku zamrznutog konflikta iako smo se pravili da ne vidimo da polako ali sigurno klizimo ka nezavisnosti Kosova - rekao je Vučić.

    IZVOR: Tanjug

    ponedeljak, 27. 5. 2019.


    Ljubav Ti i Ja!

  9. #9
    Ne, Albanaca neće biti 9 miliona do 2100. godine: Šta je rekao Vučić u Skupštini, a šta predviđaju demografi UN

    Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, na specijalnoj sednici o Kosovu i Metohiji u Skupštini, izneo je podatke o budućoj promeni broja stanovnika na Balkanu što bi, prema pretpostavkama, trebalo da bude argument o potrebi razgraničenja između dva naroda.

    Vučić se pozvao na studiju UN pod nazivom „World Population Prospects” iz 2015. godine.

    Vučić je izneo podatak da će Albanaca do 2050. godine biti skoro šest miliona, a da će ih 2100. biti 9.006.400.

    Za Srbe je izneo procenu da će ih 2050. biti 6.230.000, a da će 2100. biti 4.327.000.

    „Dvostruko manje nego Albanaca”, poentirao je predsednik.

    Međutim, Nedeljnik je pogledao poslednju objavljenu studiju „World Population Prospects” iz 2017. godine u kojoj se kaže da će u Srbiji 2050. živeti 7,4 miliona, a da će 2100. biti ukupno 5,4 miliona stanovnika. Za Albaniju se navode višestruko manji podaci. Po istoj studiji, u toj zemlji će živeti 2050. godine – 2.664.000 stanovnika, dok će 2100. broj ljudi pasti na 1.657.000.

    Studija UN, međutim, procenjuje broj stanovnika po državama, dok je Vučić govorio o broju etničkih zajednica Srba i Albanaca. Takođe, Kosovo se ne tretira kao posebna država i može se pretpostaviti da stanovnike sa ove teritorije spaja sa predviđenim stanovnicima Srbije, ali je sajt countrymeters.info objavio podatke, pozivajući se na UN Department of Economic and Social Affairs: Population Division, po kojoj će na Kosovu 2050. živeti 1,8 miliona ljudi, ali da će do 2100. broj stanovnika dramatično pasti na 1.004.000 ljudi. Dakle, ako se uzmu ove procene, sveukupno bi u Albaniji i na Kosovu živelo oko 2,6 miliona ljudi do 2100. godine.

    Da bi bilo devet miliona, koliko predviđa Vučić, onda bi to značilo da bi Albanaca moralo da bude u Severnoj Makedoniji, Grčkoj i Crnoj Gori čak 6,4 miliona, što je malo verovatno. Srba bi, ako bi se uzelo da UN računa zajednički broj stanovnika iz Srbije i sa Kosova, bilo oko 4,4 miliona, tačno koliko je Vučić i naveo.


    Dušan Telesković / Nedeljnik.rs


    Ljubav Ti i Ja!

  10. #10
    Branislava je svoj život posvetila SRPSKOJ ISTORIJI!

    OVA ŽENA JE DOKAZALA DA JE SRPSKI JEZIK NAJSTARIJI NA SVETU

    Po odlasku u penziju, do svoje smrti, živela je u zaječarskom selu Vražogrnac

    Branislava Božinović je jedna grandiozna i veličanstvena žena, pravi Srpski Posvećenik, koja je proučavajući sanskritski jezik došla do spoznaje, da je naš srpski jezik najsrodniji drevnom sanskritskom jeziku.

    „Ako želiš da uništiš neki narod – uništi mu istoriju!“

    Srpska zvanična „naučna“ javnost više od jednog veka deluje „kilavo“, bez volje i načina da se uhvati u koštac sa isfabrikovanom istorijom Srba kojoj je cilj da zataška i uništi srpski identitet i da Srbi večito budu tikva bez korena, saglasno lažnoj i falsifikovanoj istoriji po kojoj su Srbi horda divljaka koja se od nekud doselila na Balkan u VII veku (662 god.) i počela sve živo da ubija i otima zemlju narodima koji su tu živeli. Vrhunac tog kulturno-duhovnog genocida krivotvorenjem srpske istorije dostignut je danas.

    Na 35. zasedanju Komiteta Uneska u Parizu, Francuska je, drsko i uz zastrašujuće pritiske, pokušala da srpske manastire, crkve, svu srpsku kulturnu i drugu zaostavštinu na Kosovu i Metohiji preimenuje u „kosovsko nasleđe“.

    Srbe je to šokiralo…

    Samo naivne Srbe može ovo da šokira, ne one otrežnjene, jer, zaboga, „Francuzi su naši dokazani saveznici“, „prijatelji“.

    Dušebrižnici „teorije zavera“ koji bdiju nad „globalnim selom“ da poremete svaki pokušaj Srba da otkriju svoje istinsko poreklo koje zadire u duboku prošlost, izlizano mehanički govore: „ljudi nemaju šta da jedu, a ti pišeš o tamo nekoj nebitnoj pra-istoriji“.

    Ako je nebitna ta dublje prošlija istorija, zašto se falsifikuje i ova najnovija? I to se radi na jedan prostački drzak način! Od strane „naših prijatelja“. Naravno da je istorija bitna, jer ona pokazuje kontinuitet postojanja jednog naroda i to na svim nivoima: egzistencijalnom, ekonomskom, kulturnom, naučnom, duhovnom, identitetnom… i ako je krivotvoriš putem zvanične „istinite“ istorije, možeš potpuno promeniti sliku jednog naroda, tako da jednu kulturnu, slobodarsku i civilizovanu naciju, možeš pretvoriti u hordu divljaka, nepismenih primitivnih koljača, a istinske horde divljaka da pretvoriš u „civilizovane kulturne“ narode, budući da se politika bazira na istoriji ( tzv. „zvaničnoj istoriji“) koju političari koriste da bi nešto „nepobitno dokazali i prikazali“.

    Ovo je samo jedan primer, za sada pokušaja krivotvorenja istorije, i to od naših „dokazanih prijatelja“, „saveznika“, a ima ih mnoštvo sličnih koji su i ušli u sadašnje udžbenike istorije!

    Branislava Božinović je jedna grandiozna i veličanstvena žena, pravi Srpski Posvećenik, koja je proučavajući sanskritski jezik došla do spoznaje, da je naš srpski jezik najsrodniji drevnom sanskritskom jeziku, a ta srodnost se ogleda u izuzetno velikom broju reči, kako na leksičkom, tako i na gramatičkom nivou, što sve zadire do najranijeg Vedskog nivoa, na nivou RG-Veda, a to je period od pre 4000 godina!

    Branislava je bila pravi erudita, po obrazovanju je bila lingvista i inženjer mašinstva, smer aerodinamike. Bila je avio inženjer i to ne običan, već nadaren, kreativan i stručan inženjer, jer da nije tako, ne bi se za nju otimale velike kompanije poput Mercedes Benca. Branislava je te ponude uvek odbijala, ostavši verna Saobraćajnom institutu u Beogradu, sve do odlaska u penziju.

    Po odlasku u penziju, do svoje smrti, živela je u zaječarskom selu Vražogrnac.

    Iz Branislavine biografije vidi se da je u njoj ljubav prema sanskritu usadio njen otac, Svetislav Božinović, rođen 1906. u Vrbici kod Zaječara, autor zbirki pripovedaka „Odbačeni ljudi“ i „Na šumskim stazama“, profesor zaječarske gimnazije, a naknadno se njena ljubav prema sanskritu rasplamsala čitanjem knjiga poznatog hrvatskog sanskritologa Čedomira Veljačića, nakon čega odlazi u Indiju da izučava sanskrit u svetom indijskom gradu Benaresu. Nakon povratka u Beograd, nastavila je izučavanje sanskrita kod profesora Radmila K. Stojanovića.

    Vrhunac njenog istraživanja je „Rečnik srodnih srpskih i sanskritskih reči“, u tri toma, objavljen u izdavačkoj kući „Pešić i sinovi“ 2000. godine.

    Ovim delom Branislava je nepobitno dokazala ne sličnost, već gotovo identičnost srpskog i sanskritskog jezika. A pošto se veruje da je sanskrit prajezik, iz koga su nastali svi svetski jezici, onda je više nego jasno koliki je značaj rada Branislave Božinović za srpski kulturni identitet, kulturu, nauku, duhovnost! Pre svega, utrla je put povratrku srpskog naroda samome sebi, svojim korenima, pra korenima, do izvora samog našeg bića, da se u punoj samosvesnosti učvrstimo u njemu, da se ukorenimo u njegovom jezgru i više nikad ne skrenemo stranputicom, jer koliko je to pogubno za nas, to pokazuje upravo današnji trenutak, kad nas razbijaju i uništavaju mnogo žešće nego u ranijim decenijama.

    Ovako je govorila Branislava:

    „U svakoj egzistencijalnoj krizi i pogotovo ovakvoj u kakvoj se našao srpski narod, iz brojnih razloga i osobito radi podrške identitetu, aktualizuju se traganja za korenima. Prema mojoj obaveštenosti i oceni ona se vrše na dva neprikladna načina. Prvim se prebira po adventivnim korenima, po onima koji su izbili pošto je srpski narod preveden u hrišćanstvo i dobio azbuku, ušavši time u istoriju; dublje od toga njegovo stablo se kalemi na vizantijski i čak na semitski koren. Drugi način je neoprostivo romantičan, prepoznavanje fonetskih sličnosti između imena nekih geografskih lokaliteta, pošavši od Ganga pa naovamo, sa srpskim rečima, izvodeći iz ovoga proizvoljne zaključke o starosti i kretanju Srba.

    Srpstvo ima srpski jezik, a ako je biće jezik, kako to pesnici i lingvisti kažu i ako je on najbliži rođak sanskrtu, onda se dubina srpskih korena mora meriti jezikom. Samo sanskrt može biti etalon, a Rg-veda cilj traganja za najdubljim srpskim korenima. Moja istraživanja pokazuju da se srodnost dva jezika očituje na tom najdubljem, dostupnom sloju.“

    „To je drama naše inteligencije! Ona bolje zna tuđe, nego svoj narod! Ne može se kalemiti na taj narod hrišćanstvo … Pa ga onda, kalemiti mu nacionalizam, nacionalizam zapadne Evrope 19-oga veka, pa smo sada ispali nacionalisti. Pa mu kalemiti komunizam, pa se ni taj pelcer nije dobro primio. Mnogo bolje u gradovima, mnogo manje na selu. Jer je tu pravi srpski narod.

    Pa ćemo mu sad kalemiti liberalnu demokratiju, i svi ti kalemari su duboko uvereni da je važno samo doneti pelcer. A gde je, na šta se kalemi taj pelcer? Oće li on roditi ovolike voćke (rukama pokazuje da misli na velike voćke) ili neke kvrge?

    Pa ćemo konstatovati kroz 50 godina, da smo i tu nešto promašili. To je zbog korena. Ne možemo mi o korenima govoriti do Svetog Save i primitka hrišćanstva. Pitam se… gde smo bili pre toga?“

    „Reč dve o turcizmima. Ovo varvarsko pleme upalo je u Indiju gotovo tri veka pre Kosovske bitke, gde se susrelo sa civilizacijom na vrhuncu i obogatilo jezik pozajmicama iz sanskrta i od njega nastalih živih jezika. Većina reči koje Vuk Karadžić i lingvisti posle njega nazivaju turcizmima, zapravo su turske pozajmice iz Indije. Za ovaj uvod neka kao argumenti posluže: kabadahija, divan, at.

    Većina srpskih reči vezanih za religiju kao što su: crkva, kandilo, oltar, post, bog, višnji i mnoge druge, nalaze se u sanskrtu zajedno sa nacionalnim obeležjima: svilen jelek, anterija, opanak. Mislim da je došlo krajnje vreme da se ovo zna!

    Ne znati to, a usuđivati se na rasecanje srpskog bića radi olakog donošenja zaključaka po kojima on jeste ono što nije i nije ono što jeste, znači nehatno se i bezobzirno odnositi i prema svome narodu i prema samome sebi.“

    Šta nam je činiti?

    Suština izučavanja srpskog jezika, paralelno sa sanskritskim i njegove srodnosti sa srpskim, leži u popisivanju zaboravljenih reči iz srpskog jezika koje su još žive u narodu nastanjenog u selima, ali ih nema u srpskom rečnicima.

    Nažalost, kod nas postoje timovi ljudi koji godinama konstantno rade da izbrišu svaki istiniti identitetni istorijski trag o Srbima, o njihovom jeziku. Na sreću, Srbi su imali Branislavu da brani slavu jezika srpskog. Iako je umrla 2004. Branislava Božinović je po svom veličanstvenom delu, u srcu srpskog naroda prisutna, besmrtna i večna!

    Njeno delo biće vezivno tkivo sadašnjim i budućim istraživačima na putu povratka srpskog naroda samome sebi, svojim pravim istinskim korenima i identitetu!

    Nije nam kao narodu lak put povratrka svojim pra izvornim korenima i identitetu, ali treba ga započeti, preporoditi se identitetno putem raskrinkavanja naše lažne istorije, osvetljavanjem prave, izučavanju našeg jezika, upoređivajući ga sa sanskritskim, onako kako je taj put zacrtala naša Branislava! A kad neko to krene da radi kao ona, celim svojim bićem i znanjem, stekne se uvid da je srpski (sa dosta zaboravljenih reči i pojmova, bez tuđica, sa rečima kojih nema u rečnicima, ali su žive u narodu) i sanskritski jezik, jedan te isti jezik, što je u jednom momentu i sama Branislava rekla objašnjavajući srodnost srpskih i sanskritskih reči:

    „Ma, nema… srpski i sanskrit, to bre isto… „



    espreso.rs


    Ljubav Ti i Ja!

Slične Teme

  1. Srbija ne sme da slavi pobedu!
    By kosovka2 in forum Svet Oko Nas
    Odgovori: 4
    Zadnji Post: 14.12.2018, 21:12
  2. Branko Dragas: Nas narod - izbor iz stampe
    By kosovka2 in forum Aktuelnosti
    Odgovori: 0
    Zadnji Post: 30.10.2017, 18:58

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •