SRECNA 2020, BLAGOSLOVEN BOZIC!


Slušajte radio Delta i Prijatelji - narodna muzika pomoću:
Winamp, iTunes   Windows Media Player   Real Player   QuickTime

Trenutna pesma: Loading ...
Bit rate:
Trenutno Slusalaca: /
Status servera:


Prikaz rezultata 1 do 6 od 6

Tema: Poreklo Albanaca i njihovo otimanje Kosova i Metohije

  1. #1

    Cool Poreklo Albanaca i njihovo otimanje Kosova i Metohije

    Poreklo Albanaca i njihovo otimanje Kosova i Metohije

    Srbska istorija je falsifikovana kako bi im se stvorilo neko imaginarno pravo Albanaca, izmišljeno, stvoreno na lažnim premisama. Oni se i danas drže te velike istorijske laži kako bi opravdali svoje težnje za otimanjem Kosova“.

    Prvi problem u vezi sa njima jeste pitanje imena. Oni se pojavljuju kroz istoriju pod više imena. Oni sebe nazivaju Šćipetari (naš prevod ove reči je Šiptari). U tom imenu nema ničega pogrdnog, naprotiv. Na njihovom jeziku ova reč znači „brđani“. Stranci ih nazivaju Albancima, po njihovoj postojbini iz koje potiču a to je kavkaska Albanija. Dakle, oni su živeli na Kavkazu a u to vreme, Jermenija je bila velika kraljevina, kojoj je i pripadalo područje na kojem su albanci živeli. Jermeni ih smatraju svojim plemenom, odnosno, jednim od svojih plemena. Druga činjenica koja ovome ide u prilog, jeste to da u današnjem albanskom jeziku postoji veliki broj jermenskih reči, što nikada nije dovoljno istraženo.

    U to doba, Jermenija je bila izuzetno razvijena, pa su ta plemena pod vlašću Jermenije usvajala njihovu kulturu i jezik. Rezultati proučavanja albanskog jezika i jezika naroda koji žive na Kavkazu su vrlo interesantni. Nazivi za brojeve u albanskom jeziku i jeziku koji se govori u Dagestanu i na drugim mestima na Kavkazu su u potpunosti isti. Primeri su broj jedan, broj stotinu itd. Osim naziva za brojeve, postoji zaista veliki broj jermenskih reči koje su prisutne u današnjem albanskom jeziku.

    SEOBA ALBANACA IZ JERMENIJE, SVOJE PRAPOSTOJBINE

    Međutim, u 8. veku dolazi do ratova između Hazara i Arapa gde je linija sukoba bila na Kavkazu, baš u postojbini današnjih Albanaca (Šiptara) i tada je određeni broj tih Albanaca primio Islam. Nakon toga, 730. godine, jedan hazarski princ poznat kao Bardžir ušao je u jermensku pokrajinu Albaniju i naložio pogubljenje svih onih koji su primili novu veru. Deo je pogubljen ali, veći deo je prebegao kod Arapa koji su stvorili tzv. dve „kolone“ od kojih je jedna otišla ka Saudijskoj Arabiji a druga ka današnjoj Siriji. Trag ove druge kolone se izgubio i do dana današnjeg se ne zna šta se sa njom dogodilo.

    DOLAZAK NA SICILIJU


    Prva grupa, ona koja je otišla ka Saudijskoj Arabiji, bila je neuporedivo veća. Oni su stočare naselili u pustinji, pored mora. Kako stočari na takvom terenu nisu mogli da opstanu, Arapi ih prebacuju na Siciliju – ostrvo koje je u to doba bilo podeljeno između arapa i Romeja (Rimljana), čime su na Siciliji pojačali odnosno povećali muslimansko stanovništvo. Albance je na Siciliju doveo njihov vođa po imenu Azeri Imer (u albanskom narodu ovo ime je široko poznato) nakon čega su Romeji uložili ogromne napore da baš na toj teritoriji pokrste odnosno hristijanizuju stanovništvo, u čemu su samo delimično uspeli.

    DOLAZAK NA SRBSKE TERITORIJE

    Veliki poraz Carigrada dogodio se 1042 godine, odnosno njegove vojske u Srbiji, posle čega su usledili i nemiri. Tada je Đorđo Manijak komandant južne Italije i Sicilije, pokrenuo napad sa ciljem da se stigne do Carigrada i da se preuzme vlast. U taj pohod, on je poveo Albance kao pomoćne čete, o čemu svedoči i njegov savremenik Mihailo Taliota. Ovaj romejski vojni zapovednik je sa vojskom stigao na Balkan, uspeo bi i da stigne do Carigrada, ali, u nesreći prilikom pada sa konja, on gine, i tu se pohod praktično raspao.

    Romeji nisu želeli albanske vojnike na svojoj teritoriji koju su zauzeli i oni su proterani na teritoriju Srbije. Pošto su im zaplenjene lađe kojima su doputovali, povratak na Siciliju za Albance nije bio moguć, pa su zato, od Srba zatražili teritoriju na kojoj bi se mogli naseliti. Knez Vojislav im za to daje mesto Raban. Ovo mesto bilo je pogodno za stočarstvo i nalazilo se u podnožju planine Jablanice. Po mestu gde su senaselili, mi smo ih nazvali Arbanasi.

    Arbanasi su se bavili stočarstvom, živeli su na katunima, a srbski srednjevekovni zakoni (Dečanski i Dušanov zakonik) ih štite, nemaju pravo da prisvajaju pašnjake ali stoku koju gaje mogli su napasati svuda, naravno, uz obavezu plaćanja travarine – posebnog stočarskog poreza koji se plaćao u grlima stoke. Ovaj porez je više bio samo formalnost nego stvarna dažbina koja bi opterećivala zemljoradničku zajednicu u okvirima srednjevekovne Srbije.

    DOLAZAK TURAKA NA BALKAN I ARBANASI

    Arbanasi su, na datoj im teritoriji, mirno živeli do dolaska Turaka.Nakon toga su se „setili“ kako su i oni nekada bili muslimani, te su sebe proglasili takođe Turcima. Pretpostavka je da su to učinili zarad privilegija koje su muslimani uživali tokom trajanja otomanske vlasti. U toj državi, muslimani su imali sve privilegije a „raja“ odnosno hrišćani teško da su imali ikakva prava. Tada Arbanasi počinju da se šire po drugim srbskim zemljama. Otimali su kuće, obradivu zemlju itd. Turska administracija je bila zaista efikasna i sve se tačno znalo – i ko je ko i šta kome pripada. Albanci su išli za turskom vojskom u takozvani bašibozuk – pljačku. Bilo je primera gde su Sultani slali vojske da Albance umire. Slani su nizami a jednom prilikom je u umirivanju pljačkaških plemena upotrebljena i artiljerija. Pljačke koje su činili, zvanična turska vlast nije podržavala, ohrabrivala niti odobravala.

    KOSOVSKI “DEFTER”

    Tako su Turci 1455. godine, na zemlji Vuka Brankovića (Kosovo i Metohija) izvršili popis poznat kao „Defter“. Original ovog dokumenta čuva se u istorijskom arhivu u Istanbulu. Po podacima iz „Deftera“ na Kosovu i Metohiji je bilo 480 naselja, sa ukupno 12.985 kuća. Od tog broja, 12.840 kuća su bile srbske odnosno u njima su živeli Srbi. Vlaških kuća je po ovom popisu bilo ukupno 75. Na celom Kosovu i Metohiji, po ovom popisu, ukupno je bilo 46 albanskih kuća. 17 Bugari, 5 Grci i po jedna kuća Jevreja i katolika. Dakle na celom prostoru od Prokletija do današnje administrativne linije sa Srbijom nije bilo šiptarskih naselja. Oni su u srbskim naseljima bili oko 2 % manjine, po koja kuća u okviru srbskih sela.Odnosi Albanaca i Srba bili su dobri. Mi smo ih još nazivali i Vlasima, odnosno stočarima jer im je to bila osnovna delatnost i zanimanje. Termin Vlah kod nas se koristio za sve stočare, i taj stalež je dobio ime po staroslovenskom bogu stočarstva Velesu (Volosu) . Do dolaska Turaka podataka o neprijateljstvu između Albanaca i Srba nema.

    To dakle znači da oni apsolutno nemaju nikakvo istorijsko pravo na teritoriju današnjeg Kosova i Metohije. To nije njihovo. Sve što su kasnije „osvojili“ oteli su od Srba terorom i drugim sredstvima.

    Danas traže da se Kosovo podeli. Šta da se podeli kada ono nije njihovo nego naše.

    Njima od te teritorije ne pripada ni stopa. Jedino rešenje za Kosovo je da se ono prizna kakvo jeste – kao autonomna pokrajina u okviru granica republike Srbije. To i ništa drugo. Mi Albancima nudimo da u Srbiji mirno i pošteno žive, a ukoliko to ne žele, postoje i druge zemlje u koje mogu da se odsele i svoj život nastave tamo. Ne progonimo ih, ali zahtevamo da se povinuju Ustavu i zakonima Republike Srbije.

    ALBANCI KAO „ILIRI“ – ISTORIJSKA VARKA

    Priču o Albancima kao Ilirima je prvi objavio nemački istoričar Hans Tuman 1744. godine. Razlog tome jeste težnja Austrougarske i Nemačke da stvore takozvanu „albansku naciju“, sa ciljem nastanka jedne kneževine koja bi bila pod dominacijom Beča, pošto je 10% Albanaca bilo katoličke vere. Vatikanu je bila potrebna katolička kneževina na srbskoj teritoriji, i da Srbe odvoje od mora. Ali, pre nastanka takve države, moralo se izmisliti nekakvo „istorijsko pravo“ Albanaca na toj teritoriji, pa je zato ovaj nemački istoričar upravo njih proglasio „potomcima Ilira“.Iliri i Albanci nemaju apsolutno nikakve međusobne veze. Ni jezički ni etnički. Recimo, nazive za more, lađu, ribu su preuzeli iz drugih jezika jer su u svojoj prapostojbini, u Jermeniji, bili stočari i živeli na velikim nadmorskim visinama, gde mora nije bilo, kao ni bio kakve veeze sa njim. Sa druge strane, stari Iliri su bili moreplovci. U svom pokušaju da „dokažu“ ilirsko poreklo, Albanci su otišli toliko daleko da su svojoj deci davali ime Iljir smatrajući to sasvim dovoljnim „dokazom“ da potiču od Ilira.

    Ženskoj deci, Albanci često daju ime Teuta, po ilirskoj kraljici Teuti, sa ciljem da prikažu navodnu istorijsku vezu sa Ilirima. Opisano je kako su Albanci došli na srbsku teritoriju tako da njihovi navodi apsolutno ne stoje, dokazi su nepobitni da oni apsolutno nikakvo istorijsko pravo nad Kosovom i Metohijom, nemaju, kao ni nad bilo kojom drugom srbskom teritorijom. Te najveće istoriske laži se i danas drže albanskii političari u pokušaju da svoj teror nad Kosovom i Metohijom predstave kao svoje istorisko pravo.

    KO SU ZAPRAVO ILIRI

    Pravi Iliri su zapravo Srbi. Ilir je bio naziv koji se za Srbe upotrebljavao u Rimskom carstvu. U rimskim dokumentima koji datiraju iz 12 godine nove ere, srbsko bratstvo naziva se ilirskim.

    Sve do 800 godine nove ere Jerusalim je nazivan Ilija, pošto je car Solomon naložio Hiramu, knezu grada Tira, koji je mnogo putovao po svetu, da mu izgradi najlepši mogući hram, a Hiram je, videvši lepotu hrama boga Ilije, prekopirao to i izgradio za Solomona. O tome su Arapi ostavili svedočanstvo u svojoj tradiciji i pisanoj reči. Samo kod nas se o tome ne zna skoro ništa. Jevreji su, bežeći, uvek dolazili na srbske teritorije tako da se naša kultura vekovima mešala sa jevrejskom.

    SUŠTINA PROBLEMA

    Naš osnovni problem jeste činjenica da su svi naši neprijatelji upravo Albance koristili protiv nas. Albancima je to poznato pa uvek prilaze isključivo onima koji su protivnici Srba, nebi li od njih izvukli ikakvu, makar i najsitniju, korist. Albanci su oduvek bili korisni neprijateljima Srba, što se i danas vidi u međunarodnim odnosima. Albanci koji, podsetimo, u 15. veku na teritoriji Kosova i Metohije, nisu imali ni jedno svoje naselje, nikako ne mogu i nemaju prava da tvrde kako im Kosovo i Metohija po bilo kom pravu pripada.Glavni saveznik Albanaca u borbi protiv Srba je zapravo Vatikan koji radi na tome da većina Albanaca pređe u katoličanstvo kako bi se stvorila velika katolička država.

    OTIMANJE SRBSKE ISTORIJE

    Srbska istorija je falsifikovana kako bi im se stvorilo neko imaginarno pravo Albanaca, izmišljeno, stvoreno na lažnim premisama. Oni se i danas drže te velike istorijske laži kako bi opravdali svoje težnje za otimanjem Kosova. A istina je da je cela današnja Albanija zapravo srbska teritorija – srbsko pomorje.

    Postoji jedan deo srbskih plemena sa severa Albanije, koji su u vreme vladavine Turaka poturčeni, živeli su sa Šiptarima i kao takvi su i sami proglašeni Šiptarima. Primeri tih plemena su Kuči, Krasnići, i još nekoliko njih. Jedino je pleme Nikaj na severu Albanije izvorno albansko a sva ostala su srbska poturčena plemena.Jovan Vladimir je svoj dvor smestio u grad Elbasan – odnosno Svetigrad. Dakle on nikako nije albanski već srbski grad, isto kao što je i kralj Jovan Vladimir bio srbski kralj.

    Skadar – vekovima je bio srbska prestonica, skoro hiljadu godina.

    Četiri srbske srednjevekovne prestonice danas se nalaze van Srbije. Većina Srba čak ni ne zna koji su to gradovi niti u kojim periodima su to bile srbske prestonice. To su Skadar, Split, Trebinje i Skoplje. To su četiri srbske srednjevekovne prestonice, o kojima se ne govori i o kojima malo ljudi u Srbiji zna za ovu činjenicu. Tu nije pitanje da li su naše ili ne, već je pitanje znanja i svesti Srba o ovoj tako vešto skrivanoj činjenici.Srbija je 1918. oslobodila čak i Makedoniju kao srbsku zemlju, i ona je njoj pripadala na ime ratne odštete, a kasnije je pod vladavinom Tita ona dobila samostalnost, što je samo jedna od nepravdi prema našem narodu. Tito je takođe masovno naseljavao Kosovo Albancima, pa su još živi svedoci koji govore da su prelazili u velikim kolonama sa sve stokom. Istovremeno je Srbima branio povratak na svoja ognjišta, a sve je kulminiralo Ustavom iz 1974. kada je Kosovo dobilo status autonomne pokrajne. Još treba napomenuti da je Tito svakom devetom šiptaru na Kosovu bio kum!

    Ono što stvara dodatni problem jeste podmitljivost pojedinih srbskih intelektualaca koji su u zamenu za novac i druge koristi, bili spremnio da podrže albanske tvrdnje i time dodatno zatiru srbsku istoriju. Tito je savršeno nastavio politiku austrougara, a kako i ne bi kada je bio njihov kaplar u Prvom svetskom ratu, posle koga je Albanija i osnovana, kao tampon zona između Srbije i mora, a sve na inicijativu Austrougara, pa i Engleza.

    SKENDERBEG

    Ovaj junak kojeg albanci naširoko slave, zapravo je bio Srbin, srbski plemić. Cela njegova porodica bila je srbska. Otac i brat su mu sahranjeni u pravoslavnom manastiru. U pismu Dubrovniku, vidi se da je Skenderbeg govorio i pisao srbskim jezikom. Bio je u srodstvu sa Ivom Crnojevićem. Borili su se zajedno. Crnojevići su srbska vlastela. Skenderbeg je otet, odveden u janičare gde se pokazao kao sposoban, pa tu i dobija čin skenderbega (skender na turskom znači lav). Kasnije se Skenderbeg okrenuo protiv Turaka o protiv njih je i ratovao. Albanci u svojim muzejima, dinastiju Crnojević uvrštaju kao svoju dinastiju što istorijski nema apsolutno nikakvu podlogu jer su Crnojevići porodica poreklom sa Cetinja i Žabljaka. Izmena načina pisanja ovog prezimena kod Albanaca je samo još jedna istorijska neistina.

    Bosiljka Milićević
    Izvor: Srbske Novine


    Ljubav Ti i Ja!

  2. #2
    Kavkaska Albanija


    Kavkaska-albanija-300x215.jpg


    Ljubav Ti i Ja!

  3. #3
    Otkriva koliko je zapravo bilo Srba, a koliko Albanaca na Kosovu!

    Defter za Vukovu oblast, zvanični dokument Osmanske carevine iz 1455. godine, čiji original se nalazi u istorijskom arhivu u Istambulu pokazuje da sredinom 15 veka na prostoru Kosova i Metohije nije bilo Albanaca.

    Preciznije, na celom prostoru između Prokletija i Kopaonika bilo je samo 46 albanskih porodica. To je zvanični rezultat popisa stanovništva koji je izvršila turska vlast, a koji je kao jedinstven dokument sačuvan do današnjih dana.


    Ovaj dokument pokazuje i sav besmisao tvrdnji zvaničnika iz Prištine da su Albanci, kao starosedeoci, čak učestvovali i u Boju na Kosovu, na strani kneza Lazara Hrebljanovića a da je junak koji je ubio turskog cara Murata, u tradiciji poznat kao Miloš Obilić, nije bio Srbin nego Albanac.

    Jer, ako je 1455. godine u srpskoj pokrajini bilo samo 46 albanskih porodica, nameće se zaključak da ih 1389. godine, kada su srpski vitezovi na Gazimestanu dočekali i potukli tursku vojsku, dakle 66 godina pre popisa, tamo nije ni bilo.


    Na početku „deftera za Vukovu oblast“ piše da je on sačinjen 1455. godine u „zemlji Brankovića“. Što je dokaz da su i šest decenija nakon što su okupirali Kosovo, a Vuka Brankovića odveli u tamnicu u Carigrad, gde je i umro, Turci tu teritoriju nazivali po njegovom imenu.

    Osmanlijski popisivači su zabeležili da na KiM postoji 480 naselja, sa 12.985 kuća. U tim kućama živelo je ukupno 14.087 nosioca domaćinstava, od čeka su 13.696 bili odrasli muškarci, a 480 žene udovice. Čiji su muževi i drugi odrasli muški ukućani poginuli u stalnim ratnim sukobima.

    Najviše kuća 12.840 pripadalo je Srbima pravoslavcima, 75 Vlasima, 46 Albancima, 17 Bugarima, pet Grcima, dok je po jedna kuća pripadala Jevrejima i katolicima. Srbi su živeli i bili većina stanovništva u svih 480 naselja između Prokletija i Šar planine na jugu i padina Kopaonika na severu.

    Vlaška domaćinstva, njih 75, bila su prisutna u 34, dok je prisustvo Albanaca zabeleženo u svega 23 sela. Kada se pogleda ukupan broj albanskih domaćinstava, ispada da su u ta 23 sela u proseku živela po dva albanska domaćinstva.

    Sedamnaest bugarskih domaćinstava bilo je „raspoređeno“ u deset sela. Pet grčkih domaćinstava živelo je u Laušu i Vučitrnu, u kojem je evidentirano prisustvo po jedne jevrejske i katoličke porodice.

    I severna Albanija bez Albanaca

    Da Albanaca nije bilo ne samo na Kosovu i Metohiji već ni u severnoj Albaniji svedoči i Dečanska hrisovulja iz 1330. godine, koja sadrži detaljan spisak domaćinstava koja su popisana u Metohiji i današnjoj severnoj Albaniji, na metohu manastira Visoki Dečani.

    Iz hrisovulje saznajemo na manastirskoj zemlji s obe strane Prokletija ima 89 sela, 86 srpskih i tri albanska. Od 2.166 zemljoradničkih gazdinstava i 2.666 stočarskih samo su 44 bila albanska. Od prezimena koja su popisivači zapisali 95,88 bila su srpska, 1,98 bila su romanskog, 1,56 odsto neutvrđenog, 0,26 odsto albanskog i 0,25 odsto grčkog porekla.


    Zabeleženo je da neki odrasli muškarcin nemaju svoje kuće i oni su evidentirani kao „siromasi“. Osim imena naselja, koja su sva srpska, Turci su beležili i nazive ostalih toponima. U dokumentu koji ima 480 strana nema ni jednog naziva naselja, brda, reke ili planine sa albanskim imenom.

    “Defter za Vukovu oblast” je veličine 30 x 12 centimetara, uvezan je u kožni povez i predstavlja jednu celinu bez ikakvih interpolacija. Obuhvata 240 folija, odnosno 480 stranica. Pisan je na belom papiru crnim mastilom, i to veoma lepim rukopisom. U defteru su zapisana i imena tadašnjih stanovnika Kosova Polja i okolnih krajeva.


    Najpopularnija muška imena na KiM 1455. godine su bila Radislav, Bogdan, Radica, Stjepan i Nikola, zatim Rajko, Miloš, Radoslav, Bogoje, Doroslav, Bogdan, Priboje i Milovan, dok su ženska bila Olivera, Radislava, Stojislava, Jelena, Stanislava, Vladislava i Vukosava.

    Za pet vekova turske okupacije situacija se dramatično promenila. Osmanlijski okupator je stalnim terorom podstrekivao prelazak srpskog stanovništva na islam i njegovo arbanašenje, a u poslednja dva veka naseljavanje Albanaca iz Albanije.


    Ipak, najdramatičnije promene strukture stanovništva dogodile su se u dvadesetom veku. U Drugom svjetskom ratu, bežeći od šiptarskog terora, oko 200.000 Srba pobeglo je u „užu“ Srbiju. Posle rata, komunistička vlast je većini njih zabranila povratak u zavičaj.

    Proces svođenja Srba na apsolutnu manjinu završen je 1999. godine, nakon agresije varvara iz NATO pakta, kada je južna srpska pokrajina predata na upravu tom zločinačkom vojnom savezu i misiji UN. Za samo nekoliko meseci više od 200.000 Srba iz Prištine i drugih delova KiM proterano je u tzv. užu Srbiju.


    Prema poslednjem popisu stanovništa na teritoriji AP Kosovo i Metohija koji je sproveden početkom aprila 2011. godine, tamo je živelo 1,7 miliona ljudi. Ovaj broj uglavnom obuhvata Albance, pošto popis nije sproveden u četiri opštine na severu pokrajine, a i najveći deo Srba južno od Ibra ga je bojkotovao.

    U biračkim spiskovima Republike Srbije vodi se oko 116.000 stanovnika Kosova i Metohije srpske nacionalnosti koji imaju pravo glasa. U ovaj broj je uračunato i oko 9.000 Goranaca, koji su primili islam, ali smatraju da pripadaju srpskom etničkom stablu.
    alo.rs


    Ljubav Ti i Ja!

  4. #4
    Зашто и како је створена Албанија

    Зашто и како је створена Албанија, потврђују Бечки тајни списи, Аустроугарска је вештачки створила нацију. Албанци никада нису постојали као јединствени народ, већ их је народом и нацијом учинио аустроугарски двор.

    Ујединили су различита племена, сачинили један језик и све то потпомогли новцем како би, пре свега, смањили српски утицај и тежњу ка ослобађању свих српских земаља од којих се добар део тада налазио под влашћу Аустроугара.

    На дуже стазе, циљ овог „пројекта“ је био да се у овом делу Европе који излази на Медитеран смањи и утицај Русије.

    Ова тврдња изазвала је велике полемике и интересовање научних кругова у Европи, а изнесена је у докторату недавно преминуле бугарске историчарке Теодоре Толеве (1968-2011). Рад под називом „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације (1896-1908)“ заснован је на проученим документима Царског архива у Бечу од којх су многи у то време били најстроже чувана тајна.

    Толева је током истраживања и потраге за документима о међуетничким односима у Отоманској империји, у царском архиву у Бечу нашла документе у вези тајних састанака на аустроугарском двору одржаних 1896. на којима је договорено стварање компактне албанске нације.

    По бугарској историчарки, меморандум о четири састанка која су одржана показује да крајем деветнаестог века албанска нација још није постојала и да ће Беч учинити конкретне напоре да је изгради, хомогенизује становништво, промовише јединство између католичких и муслиманских кланова, помогне новинарство и образовање народа, издаваштво националистичких публикација, стварање једног унифицираног књижевног језика, и тако даље.

    Мотиви Аустроугарске империје су врло јасни: да краткорочно ублажи притисак Србије и Црне Горе, а дугорочно Русије.

    Докторат Толеве објављен је на шпанском језику по називом „Ла инфлуенциа дел Империо Аустро-Хунгаро ен ла цонструццион национал албанеса (1896-1908)“ и она у фактографски богатом научном делу подељеном у десет поглавља објашњава своје виђење настанка и развоја албанске нације на преласку из 19. у 20. век.

    Бугарска издавачка кућа Сиела постхумно је објавила њен рад и на бугарском језику, а у децембру 2013. објављен је и немачки превод овог рада под називом „Дер Еинфлусс Остерреицх-Унгарнс ауф дие Билдунг дер албанисцхен Натион 1896-1908“.

    Треба рећи да је своје име у бугарској историографији Теодора Толева изградила тиме што је била вредан истраживач, професионално високих стандарда, вансеријски полиглота (говорила је шпански, португалски, француски, италијански, руски, енглески, немачки).

    Осим тога, скренула је пажњу још 2006. капиталним радом „Спољна политика Тјуле Андрашија и македонско питање“, а ускоро се очекује постхумно објављивање њене треће књиге „Геноцид и судбина Јермена 1905“.

    Основна теза Толеве је да је Беч учинио све да уједини различита и завађена албанска племена и кланове, која у другој половини 19. века, по Толевој, нису имала развијену националну свест, већ су била расцепкана, те да је бечка дипломатија активно помагала стварање унифицираног књижевног албанског језика, издаваштво албанских националистичких публикација и развој новинарства и образовања.

    Мотиви Аустроугарске за то су спречавање ширења утицаја конкурентске Србије и Италије, а индиректно, преко спречавања Срба, то је било и спречавање ширења Руса ка Медитерану.

    Толева 1999. године први пут улази у Бечки империјални архив како би прикупила податке из архивске документације о македонском питању. Трагајући за документима о томе, једнога дана сасвим случајно у једној од фиока архива открива никад објављени меморандум о четири тајне конференције одржане на Бечком двору 1896. године, а поводом планирања за стварање тада непостојеће албанске нације.

    Иначе, ти састанци се помињу и у документу „Дие Албаниенполитик Остерреицх-Унгарнс ун италиенс 1877-1908 де Ханс Диетер Сцхандерл“ из 1971, што наводи и Толева у фусноти на 28. страни бугарског издања.

    Полазна тачка њеног истраживања је 1896. када се Беч одлучује за активније деловање на простору јужног Јадрана, а завршна тачка 1908, када Младотурски покрет преузима власт, чиме се мења дотадашњи контекст за деловање Аустроугарске према отоманском наслеђу.

    Прво поглавље под називом „Организација спољне политике“ односи се на објашњење спољње политике Аустроугарске. Толева објашњава: „Сврха овог поглавља је да покаже ту традицију у спољњој политици Империје, и њене организације рада тајне конференције у смислу реалног управљања“.

    Она објашњава структуру, функције и прерогативе министра спољњих послова. Према аустријским истраживачима, Министарство за спољње послове до сада никад није изучавано. Толева наводи два разлога. Први је да Министарство почиње да представља истраживачки интерес сасвим одскора у потрази одговорности за ултиматум који води до избијања Првог светског рата, а када су схваћени факти да је Министарство радило у корист сопствених циљева и по својим сопственим механизмима. А други је специфичност самог Министарства.

    „Према Хелмуту Римплеру, још не постоји ниједна студија која открива суштину Министарства спољњих послова као институције, односно која је директна веза између његове организације и његових активности“, наглашава Толева.

    Друго поглавље је посебно значајно, а зове се „План о Албанији или бечка рационалност или ирационалност“, у коме Толева експлицитно пише да је сузбијање утицаја Србије један од рационалних елемената Меморандума којим су обухваћене четири тајне конференције, али да је било ирационално упустити се у пројекат изградње нације, јер је то тежак задатак, у супротности са војним начином мишљења.

    Треће поглавље „Прихватање плана – дипломатски ризици и дугорочна предвиђања“ говори о неслагању с планом представника аустријског генералштаба или појединих дипломата, којима је јасно да такав план крши и одређене међународне норме. Међутим, план је прихваћен и поред гласова против.

    Четврто поглавље под називом „Иницијативе Беча пред Османском империјом или бриге једног народа између две империје“ говори се о конкретном заузимању аустроугарских конзула за завађена албанска племена пред турским властима, јер ни Порта није имала високо мишљење о разбојништвима и клановима подно Проклетија.

    Пето поглавље „Путовања аустроугарских конзула кроз албаномуслиманско друштво или почетак једне романтичне конспирације“, говори о успостављању веза аустроугарских конзула са вођама албанских муслиманских племена.

    У шестом поглављу Толева говори о „заштити вероисповедања“. Разрађује се такозвани Културпротекторат.

    У седмом поглављу тема је албански језик, који се до тада писао на двадесетак различитих начина (грчким, латинским и арапским словима), али се од 1908. стандардизује, у чему главну улогу има генерални конзул Аустроугарске.

    Осмо поглавље бави се школством, а девето је насловљено „Штампа – како Беч почиње да пише на албанском“. Толева наглашава да се штампају различити материјали необично високог нивоа израде с циљем да развију национална осећања код Албанаца у складу са закључцима Меморандума тајних конференција из 1896. Углавном је реч о календарима, граматикама, историјским књигама. Врше се многобројне образовне иницијативе.

    У десетом поглављу, Толева расветљава улогу римокатоличког монсињора Прима Дођија, који је имао план стварања северноалбанске кнежевине, где би главну улогу имало племе Мирдита. Такође, Толева је приложила и читав низ досад необјављених докумената, који поткрепљују њену тезу да је албанска национална ренесанса заправо кренула из геополитичких мотива „Ка унд Ка монархије“.

    Она наводи постојање албанских комитета и у Букурешту и у Софији, а посебно се осврће на стварање албанских школа у Италији и италијанских у Албанији. Интересантно је и спомињање Румуна Алберта Ђике, који себе сматра потомком Скендербега, који активно лобира за албанску ствар.

    У закључку књиге Толева наводи и друге геополитичке околности. На пример, каже да Немачка не узима учешће у овим аустријским акцијама, али је наклоњена Албанцима (из својих геополитичких разлога), док ред Бекташија подржава Младотурску револуцију.

    Енглези чувају неутралност, али гледају и благонаклоно на развој албанског национализма. Све то, као и јачање суседа, утицало је на конкретне акције и обим помоћи Аустроугара албанским племенима. Менталитет самих племена није ишао на руку аустроугарским плановима, али је за реализацију ових планова кључна била изолација Русије у том периоду.

    Толева закључује: „После детаљног прочавања архива можемо тврдити да на почетку 20. века албанско становништво још не представља оформљену нацију. Етничке групе у Албанији живе изоловано, немају веза међу собом, осим кад ратују. Могућности за њихово зближавање су практично ништавне, а убиства уобичајена, чак и за људе из истог клана. У земљи постоје два основна дијалекта, али они су толико различити, да се људи скоро не разумеју. Не постоји јединствени књижевни језик, већ више од двадесет различитих начина писања на локалним дијалектима.

    Коефицијент писмености не прелази чак ни 2%. Становништво припада трима вероисповедањима – муслимани, православни и католици. Албанци немају национално сазнање, немају опште интересе, не исказују солидарност и не развијају се у правцу буђења националних осећања. Према томе, почетком XX века не постоји албанска нација„.

    Толева сматра да њен материјал доказује да је Аустроугарска најзаслужнија за стварање албанске нације, а 1908. је кључна година, после које за формирање албанске нације настају боља времена.

    извор: kmnovine. com


    Ljubav Ti i Ja!

  5. #5
    MA KAKVA ALBANSKA NACIJA! Dokumenti iz carskog Beča SVE OTKRIVAJU!

    Stvoreni su kao narod po posebnom zadatku! Evo ko ih je NAPRAVIO!


    Stanovništvo pripada trima veroispovedanjima – muslimani, pravoslavni i katolici. Albanci nemaju nacionalno saznanje, nemaju opšte interese, ne iskazuju solidarnost i ne razvijaju se u pravcu buđenja nacionalnih osećanja. Prema tome, početkom XX veka ne postoji albanska nacija

    Zašto i kako je stvorena Albanija, potvrđuju Bečki tajni spisi, Austrougarska je veštački stvorila naciju. Albanci nikada nisu postojali kao jedinstveni narod, već ih je narodom i nacijom učinio austrougarski dvor.

    Ujedinili su različita plemena, sačinili jedan jezik i sve to potpomogli novcem kako bi, pre svega, smanjili srpski uticaj i težnju ka oslobađanju svih srpskih zemalja od kojih se dobar deo tada nalazio pod vlašću Austrougara.


    Na duže staze, cilj ovog „projekta“ je bio da se u ovom delu Evrope koji izlazi na Mediteran smanji i uticaj Rusije.

    Ova tvrdnja izazvala je velike polemike i interesovanje naučnih krugova u Evropi, a iznesena je u doktoratu nedavno preminule bugarske istoričarke Teodore Toleve (1968-2011). Rad pod nazivom „Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije (1896-1908)“ zasnovan je na proučenim dokumentima Carskog arhiva u Beču od kojh su mnogi u to vreme bili najstrože čuvana tajna.


    oleva je tokom istraživanja i potrage za dokumentima o međuetničkim odnosima u Otomanskoj imperiji, u carskom arhivu u Beču našla dokumente u vezi tajnih sastanaka na austrougarskom dvoru održanih 1896. na kojima je dogovoreno stvaranje kompaktne albanske nacije.


    Po bugarskoj istoričarki, memorandum o četiri sastanka koja su održana pokazuje da krajem devetnaestog veka albanska nacija još nije postojala i da će Beč učiniti konkretne napore da je izgradi, homogenizuje stanovništvo, promoviše jedinstvo između katoličkih i muslimanskih klanova, pomogne novinarstvo i obrazovanje naroda, izdavaštvo nacionalističkih publikacija, stvaranje jednog unificiranog književnog jezika, i tako dalje.


    Motivi Austrougarske imperije su vrlo jasni: da kratkoročno ublaži pritisak Srbije i Crne Gore, a dugoročno Rusije.

    Doktorat Toleve objavljen je na španskom jeziku po nazivom „La influencia del Imperio Austro-Hungaro en la construccion nacional albanesa (1896-1908)“ i ona u faktografski bogatom naučnom delu podeljenom u deset poglavlja objašnjava svoje viđenje nastanka i razvoja albanske nacije na prelasku iz 19. u 20. vek.


    Bugarska izdavačka kuća Siela posthumno je objavila njen rad i na bugarskom jeziku, a u decembru 2013. objavljen je i nemački prevod ovog rada pod nazivom „Der Einfluss Osterreich-Ungarns auf die Bildung der albanischen Nation 1896-1908“.

    Treba reći da je svoje ime u bugarskoj istoriografiji Teodora Toleva izgradila time što je bila vredan istraživač, profesionalno visokih standarda, vanserijski poliglota (govorila je španski, portugalski, francuski, italijanski, ruski, engleski, nemački).

    Osim toga, skrenula je pažnju još 2006. kapitalnim radom „Spoljna politika Tjule Andrašija i makedonsko pitanje“, a uskoro se očekuje posthumno objavljivanje njene treće knjige „Genocid i sudbina Jermena 1905“.


    Osnovna teza Toleve je da je Beč učinio sve da ujedini različita i zavađena albanska plemena i klanove, koja u drugoj polovini 19. veka, po Tolevoj, nisu imala razvijenu nacionalnu svest, već su bila rascepkana, te da je bečka diplomatija aktivno pomagala stvaranje unificiranog književnog albanskog jezika, izdavaštvo albanskih nacionalističkih publikacija i razvoj novinarstva i obrazovanja.

    Motivi Austrougarske za to su sprečavanje širenja uticaja konkurentske Srbije i Italije, a indirektno, preko sprečavanja Srba, to je bilo i sprečavanje širenja Rusa ka Mediteranu.

    Toleva 1999. godine prvi put ulazi u Bečki imperijalni arhiv kako bi prikupila podatke iz arhivske dokumentacije o makedonskom pitanju. Tragajući za dokumentima o tome, jednoga dana sasvim slučajno u jednoj od fioka arhiva otkriva nikad objavljeni memorandum o četiri tajne konferencije održane na Bečkom dvoru 1896. godine, a povodom planiranja za stvaranje tada nepostojeće albanske nacije.


    Inače, ti sastanci se pominju i u dokumentu „Die Albanienpolitik Osterreich-Ungarns un italiens 1877-1908 de Hans Dieter Schanderl“ iz 1971, što navodi i Toleva u fusnoti na 28. strani bugarskog izdanja.

    Polazna tačka njenog istraživanja je 1896. kada se Beč odlučuje za aktivnije delovanje na prostoru južnog Jadrana, a završna tačka 1908, kada Mladoturski pokret preuzima vlast, čime se menja dotadašnji kontekst za delovanje Austrougarske prema otomanskom nasleđu.

    Prvo poglavlje pod nazivom „Organizacija spoljne politike“ odnosi se na objašnjenje spoljnje politike Austrougarske. Toleva objašnjava: „Svrha ovog poglavlja je da pokaže tu tradiciju u spoljnoj politici Imperije, i njene organizacije rada tajne konferencije u smislu realnog upravljanja“.


    Ona objašnjava strukturu, funkcije i prerogative ministra spoljnjih poslova. Prema austrijskim istraživačima, Ministarstvo za spoljnje poslove do sada nikad nije izučavano. Toleva navodi dva razloga. Prvi je da Ministarstvo počinje da predstavlja istraživački interes sasvim odskora u potrazi odgovornosti za ultimatum koji vodi do izbijanja Prvog svetskog rata, a kada su shvaćeni fakti da je Ministarstvo radilo u korist sopstvenih ciljeva i po svojim sopstvenim mehanizmima. A drugi je specifičnost samog Ministarstva.

    - Prema Helmutu Rimpleru, još ne postoji nijedna studija koja otkriva suštinu Ministarstva spoljnjih poslova kao institucije, odnosno koja je direktna veza između njegove organizacije i njegovih aktivnosti - naglašava Toleva.

    Drugo poglavlje je posebno značajno, a zove se „Plan o Albaniji ili bečka racionalnost ili iracionalnost“, u kome Toleva eksplicitno piše da je suzbijanje uticaja Srbije jedan od racionalnih elemenata Memoranduma kojim su obuhvaćene četiri tajne konferencije, ali da je bilo iracionalno upustiti se u projekat izgradnje nacije, jer je to težak zadatak, u suprotnosti sa vojnim načinom mišljenja.


    Treće poglavlje „Prihvatanje plana – diplomatski rizici i dugoročna predviđanja“ govori o neslaganju s planom predstavnika austrijskog generalštaba ili pojedinih diplomata, kojima je jasno da takav plan krši i određene međunarodne norme. Međutim, plan je prihvaćen i pored glasova protiv.


    Četvrto poglavlje pod nazivom „Inicijative Beča pred Osmanskom imperijom ili brige jednog naroda između dve imperije“ govori se o konkretnom zauzimanju austrougarskih konzula za zavađena albanska plemena pred turskim vlastima, jer ni Porta nije imala visoko mišljenje o razbojništvima i klanovima podno Prokletija.



    Peto poglavlje „Putovanja austrougarskih konzula kroz albanomuslimansko društvo ili početak jedne romantične konspiracije“, govori o uspostavljanju veza austrougarskih konzula sa vođama albanskih muslimanskih plemena.

    U šestom poglavlju Toleva govori o „zaštiti veroispovedanja“. Razrađuje se takozvani Kulturprotektorat.

    U sedmom poglavlju tema je albanski jezik, koji se do tada pisao na dvadesetak različitih načina (grčkim, latinskim i arapskim slovima), ali se od 1908. standardizuje, u čemu glavnu ulogu ima generalni konzul Austrougarske.

    Osmo poglavlje bavi se školstvom, a deveto je naslovljeno „Štampa – kako Beč počinje da piše na albanskom“. Toleva naglašava da se štampaju različiti materijali neobično visokog nivoa izrade s ciljem da razviju nacionalna osećanja kod Albanaca u skladu sa zaključcima Memoranduma tajnih konferencija iz 1896. Uglavnom je reč o kalendarima, gramatikama, istorijskim knjigama. Vrše se mnogobrojne obrazovne inicijative.



    U desetom poglavlju, Toleva rasvetljava ulogu rimokatoličkog monsinjora Prima Dođija, koji je imao plan stvaranja severnoalbanske kneževine, gde bi glavnu ulogu imalo pleme Mirdita. Takođe, Toleva je priložila i čitav niz dosad neobjavljenih dokumenata, koji potkrepljuju njenu tezu da je albanska nacionalna renesansa zapravo krenula iz geopolitičkih motiva.

    Ona navodi postojanje albanskih komiteta i u Bukureštu i u Sofiji, a posebno se osvrće na stvaranje albanskih škola u Italiji i italijanskih u Albaniji. Interesantno je i spominjanje Rumuna Alberta Đike, koji sebe smatra potomkom Skenderbega, koji aktivno lobira za albansku stvar.


    U zaključku knjige Toleva navodi i druge geopolitičke okolnosti. Na primer, kaže da Nemačka ne uzima učešće u ovim austrijskim akcijama, ali je naklonjena Albancima (iz svojih geopolitičkih razloga), dok red Bektašija podržava Mladotursku revoluciju.

    Englezi čuvaju neutralnost, ali gledaju i blagonaklono na razvoj albanskog nacionalizma. Sve to, kao i jačanje suseda, uticalo je na konkretne akcije i obim pomoći Austrougara albanskim plemenima. Mentalitet samih plemena nije išao na ruku austrougarskim planovima, ali je za realizaciju ovih planova ključna bila izolacija Rusije u tom periodu.


    Toleva zaključuje: „Posle detaljnog pročavanja arhiva možemo tvrditi da na početku 20. veka albansko stanovništvo još ne predstavlja oformljenu naciju. Etničke grupe u Albaniji žive izolovano, nemaju veza među sobom, osim kad ratuju. Mogućnosti za njihovo zbližavanje su praktično ništavne, a ubistva uobičajena, čak i za ljude iz istog klana. U zemlji postoje dva osnovna dijalekta, ali oni su toliko različiti, da se ljudi skoro ne razumeju. Ne postoji jedinstveni književni jezik, već više od dvadeset različitih načina pisanja na lokalnim dijalektima.

    Koeficijent pismenosti ne prelazi čak ni 2 odsto. Stanovništvo pripada trima veroispovedanjima – muslimani, pravoslavni i katolici. Albanci nemaju nacionalno saznanje, nemaju opšte interese, ne iskazuju solidarnost i ne razvijaju se u pravcu buđenja nacionalnih osećanja. Prema tome, početkom XX veka ne postoji albanska nacija.


    Toleva smatra da njen materijal dokazuje da je Austrougarska najzaslužnija za stvaranje albanske nacije, a 1908. je ključna godina, posle koje za formiranje albanske nacije nastaju bolja vremena.

    alo.rs


    Ljubav Ti i Ja!

  6. #6

    KO SU ALBANCI, KAKVA JE NJIHOVA ISTORIJA I ZAŠTO HOĆE DA PRISVOJE SRPSKO KULTURNO NASLEĐE NA KiM?

    Nebojša Bakarec potpuno razobličio podle namere Arbanasa!


    Ko su Albanci? Odakle potiče njihov jezik? Kakva je njihova istorija i zbog čega oni žele da prisvoje srpsko kulturno nasleđe na KiM, objašnjava Nebojša Bakarec u drugom delu teksta o pokušajima naših komšija da falsifikuju istorijske činjenice, srpsku zaostavštinu prikažu kao svoju


    Drugi deo teksta govori o etnolingvistici Albanaca, i daje kraći pregled određenih istorijskih činjenica. Namera ovog teksta nije da precenjuje ili potcenjuje bilo čiju istoriju, etničku pripadnost ili jezik. Tekst je potkrepljen mnogobrojnim kredibilnim izvorima – odrednicama.

    ALBANSKA ETNOLINGVISTIČKA GENEZA

    Istorija, ligvistika i druge nauke dobro poznaju Hrvatsku i Hrvate. To manje važi za Albance. Kada govorimo o pokušajima otimanja srpskog nasleđa, mnogi se pitaju – ko su Albanci? Odakle potiče njihov jezik? Kakva je njihova istorija i kultura? Trudeći se da odgovori na neka od ovih pitanja autor ovog teksta je koristio više kredibilnih izvora za navode koji slede. Jedan od glavnih je remek delo istorijske nauke, Knjiga o Kosovu(1986.), pokojnog akademika Dimitrija Bogdanovića (uputnica 1). Drugi izvori su istraživanja dr Kaplana Burovića (uputnica 2), Jovana Cvijića i stranih i domaćih putopisaca iz 19. veka, Amija Buea, Jozefa Milera, Miloša Milojevića i Tihomira Đorđevića. Svi oni su ostavili priličan broj podataka o preveravanju ili srpskom poreklu muslimanskih zajednica u kosovskim i metohijskim gradovima i selima, pa i čitavim oblastima.

    Istaknimo jednu stvar, Albanija kao država, postoji tek od 1913! Istorijski izvori ne pominju Albance pre 11. veka. Preci Albanaca nisu predstavljali ni snažnu etničku grupu, niti plemenski savez koji bi se nametnuo kao značajan istorijski činilac. Bili su isuviše malobrojni da bi se vizantijska vlast, ili Sloveni (Srbi, Bugari…), morali sukobljavati ili usklađivati sa njima. U zvaničnim naučnim krugovima danas postoje dve teorije u vezi sa etničkim poreklom Albanaca. Jedna, „kavkaska” teorija o poreklu Albanaca, iako za postojbinu Albanaca neosnovano određuje Kavkaz (današnji Dagestan), preko mnogih drugih argumenata potvrđuje da Albanci nisu potomci Ilira, ili Pelazga i da nisu autohtoni na Balkanu. Albanske tvrdnje da Albanci potiču od Ilira, nisu teorija, zbog toga što nisu zasnovane ni na jednom jedinom istorijskom izvoru, već isključivo na albanskim mitovima i utopijama. Ilirsko poreklo je i teza Albanske akademije nauka, i ta teza postoji da bi Albanci „dokazali“ su „najstariji narod na Balkanu“ (uputnica 3).

    Najutemeljenija je teorija najvećeg živog albanologa i balkanologa, dr Kaplana Burovića. Kaplan Burović (Resulbegović), (Ulcinj 1934.) (85), proveo je dve godine u zatvorima SFRJ, i potom dvadeset godina u zatvorima Envera Hodže (od 1970. do 1990.), kao politički zatvorenik. Pre deset godina, u Tirani, albanske vlasti su Buroviću spalile čitav tiraž tek objavljena četiri dela. Dr Kaplan Burović je autor preko 100 naučnih i proznih dela i niz decenija živi u Švajcarskoj (uputnice 4 i 5). Njegova teorija dokazuje da su se preci Albanaca, tokom velike seobe naroda, doselili sa pribaltičkog područja, na delove područja Albanije, ali ne direktno. Put ih je vodio preko Karpata, u Rumuniji, gde su dugo živeli uz rane Rumune i Vlahe. Po nailasku Bugara, Albanci su se opet pokrenuli, i prešli preko Dunava u Trakiju, sa bugarskim plemenima, gde su živeli pored njih.

    Albanci su uz Bugare u desetom veku izbili na obale Jadranskog mora. Naučnici Burović, Čabej, Pušcariu i Barić se slažu u tome da su preci Albanaca bili malobrojni i da su ih u ovim prvobitnim lutanjima po Balkanu, držali za neko bugarsko pleme. Bugarski osvajači smestili su pretke Albanaca u brdsko planinsku oblast Mat, pogodnu za gajenje stoke. Na tom području preci Albanaca su naišli na nešto malo Srba i Vlaha, i na malobrojne ostatke keltskog plemena Albanoi i prisvojili njihovo ime (Kelti su toj oblasti dali ime Albanon). Kako su bili nešto brojniji, preci Albanaca su (samo) na ovoj teritoriji asimilovali malobrojne pripadnike pomenutih naroda. U jedanaestom veku, preci Albanaca počinju da se šire iz ove oblasti ka dračkom polju i polju Tirane, u početku, a kasnije na sve četiri strane današnje Albanije. Posle ovih prvobitnih seoba, ovi rani Albanci su imali još seoba, pre svega preko reka Drim i Škumba, a kasnije i u delove južne Italije (u 15.veku) (uputnica 6).

    U indoevropskom jezičkom stablu albanski jezik zauzima zasebnu granu u grupi „satem“ zajedno s indo-iranskim jezicima,tračkim, jermenskim i balto-slovenskim jezicima, za razliku od ilirskog jezika koji pripada grupi „kentum“. Albanski je potpuno nesrodan ilirskom. Albanski je mešavina neimenovanog jezika (neimenovanog i nepoznatog stoga što je imao malo govornika i bio potpuno marginalan) doseljenika sa pribaltičkog područja, koji čini njegov osnov, i zatim – hronološkim redosledom, slede nanosi starolitvanskog, rumunskog (vlaškog), južno slovenskih jezika, turskog, novogrčkog itd.

    U naučnom istraživanju koje je sprovedeno tokom 60-ih godina prošlog veka, ustanovljeno je da se od 1424 reči koje se najčešće koriste u albanskom jeziku, 667 smatraju albanskim rečima (onog nepoznatog jezika), a 757 (preko polovine) se ubraja u pozajmljenice. Na osnovu sabranih novijih istraživanja velikog broja lingvista (koje se može pronaći na sajtu Filološkog fakulteta, u naučnom radu pod nazivom Poreklo albanskog jezika) (uputnica 7), o etimološkom poreklu 5.335 reči albanskog jezika, izveden je sledeći aproksimativni statistički zaključak: da 2.000 albanskih reči potiče od onog neimenovanog jezika (manje od polovine), da je 1.180 reči turskog porekla, da je oko 840 reči novogrčkog porekla, da je oko 600 reči latinskog porekla, da je oko 540 reči pozajmljeno iz balto-slovenskih jezika i srpskog, da oko 60 reči potiče iz staroslovenskog jezika, da oko 40 reči potiče iz starogrčkog -dorskog dijalekta, da je oko 30 reči ilirskog porekla, da se oko 30 reči može dovesti u vezu s jezicima Mesapa, Veneta i Etruraca, da je oko 15 reči tračkog porekla. Današnji albanski je klasifikovan kao poseban jezik, izolat, usamljena grana na stablu indoevropskih jezika.

    DEMOGRAFIJA ALBANACA

    Procenjeni broj Albanaca u zemljama Balkana je: Albanija 2,753,174 (popis 2011.) – procena stvarnog broja je 2,3 miliona, Kosovo i Metohija oko 1.700.000 (po popisu 2011.) – procena 1.100.000, Srbija bez KiM – 61.647 (popis 2002.), Makedonija, po proceni – 300.000, Grčka – 480.851 (stvarno oko 600.000), Crna Gora – 30.000 (uputnica 8). Da su ovi brojevi tačni, dokazuju, na prvom mestu masovna iseljavanja Albanaca sa KiM, iz Albanije i Makedonije.

    Poznato je da je broj Albanaca u Grčkoj veći od 480.000 (po grčkom popisu), zbog toga što tamo ilegalno borave. Kada se sabere broj Albanaca u zemljama okruženja (Crna Gora, Makedonija, Grčka) sa realnim brojem Albanaca u Albaniji, na KiM, i u Srbiji bez KiM – dobijamo broj od 4,4 miliona Albanaca koji žive na prostorima Balkana. Do 1988. stopa nataliteta Albanaca na KiM, je bila iznad 30 odsto, i od tada opada,a danas je približno 16 odsto. Po podacima UN priraštaj u Albaniji je sličan priraštaju Albanaca na KiM. O demografiji Albanaca sa Balkana, govorimo i zbog toga što će po svim statističkim procenama njihov broj rasti u narednim decenijama, dok će broj Srba značajno opadati.

    Etnička struktura države Albanije je tema o kojoj postoji dosta sporenja. Različiti izvori daju podatke koji se značajno razlikuju. Manjinske grupe, pre svega grčka, ali i sama država Grčka, tvrde da je bar 30 odsto stanovništva Albanije nealbanskog porekla, što je u skladu sa saznanjima i istorijskim podacima koje o Kosovu i Metohiji iznosi Dimitrije Bogdanović u Knjizi o Kosovu (govorimo o poklapanju dve paralele koje govore o etničkom poreklu Albanaca na KiM i u Albaniji). Savet Evrope je kao jednu od ozbiljnih zamerki albanskim vlastima, naveo i probleme vezane za popis i zakon o popisu 2011. god. Ovaj zakon je predviđao novčanu kaznu u iznosu od 1.000 američkih dolara u slučaju da se pojedinac na popisu izjasni o svojoj etničkoj pripadnosti drugačije nego što mu piše u izvodu iz matične knjige! O lošoj višedecenijskoj albanskoj politici prema nacionalnim manjinama, i manjkavosti popisa, verovatno najbolje govori to da se 98,8 odsto stanovništva izjasnilo da govori isključivo albanskim jezikom, iako se samo 82,6 odsto stanovništva izjasnilo kao Albanci u etničkom smislu!


    Prema proceni iz 2011. 82,6 odsto stanovništva čine Albanci, uz grčku manjinu 1 odsto, ostali 1 odsto, neizjašnjenih 15,5 odsto (grčki izvori tvrde da se broj Grka u Albaniji kreće oko 12 odsto). Ogroman broj Albanaca je emigrirao na zapad (uključujući i u Grčku) od 1990. Prema podacima popisa iz 2011. godine, verska struktura Albanije je: Muslimani 59 odsto, odbilo da se izjasni 16,2 odsto, Hrišćani 17 odsto (rimokatolici 10 odsto, pravoslavci 7 odsto), ostali 5,7 odsto, ateisti 2,5 odsto.

    O tome koliko je današnjih stanovnika Albanije autentičnog, arbanaškog porekla, a koliko je onih koji su pravoslavnog, srpskog porekla, albanolog Kaplan Burović kaže: „Albanske statistike su falsifikovane, kao i sve drugo, vozačke dozvole, diplome, pasoši. Navešću podatke iz hrvatske Vikipedije, koji su dosta, tačni, ali i njih treba uzeti sa rezervom: „Gege 605.000; Toske 1.741.000; Srbi 301.000; Vlasi 302.000; Grci 101.000; Romi 86.000; Makedonci 35.000; Crnogorci 11.000; Jevreji 500; Ostali 1.000. Koliko poznajem Albaniju, tamo živi oko 60 odsto Albanaca, podeljenih u četiri vere: dve muslimanske (suniti i bektaši) i dve hrišćanske (pravoslavci i katolici). Oko 40 odsto su nealbanci, u prvom redu Vlasi, zatim Sloveni (Srbo-Crnogorci, Makedonci), pa Grci, Romi, Turci… Treba znati da Srbi, Crnogorci i Makedonci Albanije nisu samo pravoslavne vere, već i muslimanske, pa i katoličke“ (uputnica 9).

    Etnička struktura Kosova i Metohije je takođe tema o kojoj postoji mnogo sporenja. Različiti izvori daju podatke koji se značajno razlikuju. Najviše se manipuliše brojem Albanaca. Ne može se sakriti činjenica da Albanci masovno odlaze u inostranstvo, naročito od 1999, tako da realne procene govore da na KiM živi oko 1,1 milion građana (1.000.000 Albanaca, 100.000 Srba, plus ostali). Broj stanovnika, Albanaca, je značajno manji od 1.700.000, koliko je ustanovljeno popisom iz 2011. To znači da je broj Albanaca u Albaniji, KiM i Makedoniji značajno manji nego što kažu popisi stanovništva.

    Procenjeni etnički sastav Kosova i Metohije je 86-88 odsto Albanci , 8-10 odsto Srbi i 3 odsto druge etničke grupe (Bošnjaci, Goranci, Romi…). Naučni podaci govore da je između 30 odsto i 50 odsto stanovništva Kosova i Metohije, nealbanskog – srpskog porekla. Procenjena verska struktura Kosova i Metohije je: Muslimani 86-88,6 odsto, Hrišćani 10,7-12,7 odsto (pravoslavni 8,5-10,5 odsto, katolici 2,2 odsto). Dati su procenjeni podaci, zbog toga što je popis na Kosovu iz 2011, još lošije organizovan nego onaj u Albaniji, a popis na Kosovu su bojkotovali Srbi.

    Podaci o demografskim kretanjima na KiM tokom vekova. (Objašnjenje navedenih brojki: Prvi podatak je godina. Drugi, broj Albanaca. Treći, broj Srba. Četvrti podatak je broj ostalih narodnosti).

    1455. 1 odsto, 98 odsto, 1 odsto; 1871. 32 odsto, 64 odsto, 4 odsto; 1899. 48 odsto, 44 odsto, 8 odsto; 1921. 66 odsto, 26 odsto, 8 odsto;

    1939. 60 odsto, 34 odsto, 5 odsto; 1948. 68 odsto, 27 odsto, 5 odsto; 1953. 65 odsto, 27 odsto, 6 odsto; 1961. 67 odsto, 27 odsto, 6 odsto;

    1971. 74 odsto, 21 odsto, 5 odsto; 1981. 77 odsto, 15 odsto, 8 odsto; 1991. 82 odsto, 11 odsto, 7 odsto; 2000. 86 odsto, 9 odsto, 5 odsto;

    2019. 87 odsto, 10 odsto, 3 odsto.

    Tako je srpski narod od ubedljive većine u 15. veku, od 98 odsto stanovništva KiM, za 554 godine, sveden na ubedljivu manjinu od 8-10 odsto stanovništva KiM, a Albanci su od jedan odsto stanovništva, skočili na gotovo 90 odsto. Podaci potiču iz turskog deftera-popisa iz 1455, koji je obavljen na teritoriji Brankovića, koja je obuhvatala današnje KiM (uputnica 10). Taj turski defter – opšti katastarski poreski popis, se čuva u arhivima „Orijentalnog instituta“ u Sarajevu.

    U tom popisu se detaljno govori o stanovništvu, selima, prezimenima, toponimima itd. Turski popis konstatuje da u zemljama Brankovića (praktično KiM) ima: 12.985 srpskih kuća prisutnih u svih 480 sela i svim gradovima (98,89 odsto), 75 vlaških kuća u 34 sela (0,56 odsto), 46 arbanaških kuća u 23 sela (0,34 odsto), 17 bugarskih kuća u 10 sela, 5 grčkih kuća u selu Lauša kod Vučitrna, jedna jevrejska kuća u Vučitrnu i jedna hrvatska kuća. Iz popisa imena po poreklu, turski popis kaže da je: srpsko-slovenskog porekla 17.997 (72,58 odsto), srpsko-hrišćanskog porekla 5.777 (23,30 odsto), romanskog(vlaškog) porekla 470 (1,90 odsto), nejasnog porekla 386 (1,56 odsto), albanskog porekla 65 (0,26 odsto), grčkog porekla 61 (0,25 odsto), germanskog porekla 18 (0,07 odsto), mađarskog porekla 12 (0,05 odsto), keltskog porekla 4 (0,02 odsto), persijskog porekla 4 (0,02 odsto), arapskog porekla 1 (0,004 odsto). Iz čega se može zaključiti da je srpskog porekla 23.774 imena (95,88 odsto), odnosno da je srpskog porekla 95,88 odsto stanovništva (uputnice 11 i 12).

    ISTORIJSKE ČINjENICE

    Pradavni raspored naroda na prostorima Srbije, Stare Srbije (Stara Srbija je obuhvatala Rašku oblast, Kosovo i Metohiju, i Vardarsku Srbiju, odnosno Vardarsku Makedoniju), Crne Gore i Albanije, daje osnova za rekonstrukciju etnografske karte od 7. do 15. veka. Teritorije koje je naselila srpska slovenska populacija od kraja šestog veka su bile prostor izmešanog stanovništva, gde je apsolutno većinski slovenski (srpski) etnos zaposeo agrarne oblasti, a manjinski albanski, kasnije, stočarsko-planinske oblasti. Povelje srpskih vladara pominju Vlahe i Arbanase, kao izrazito manjinske (dva odsto) etničke i socijalne grupe u oblasti koja je potpuno pokrivena srpskim naseljima. To potvrđuje i turski popis stanovništva iz 1455. (dva odsto nesrpskog stanovništva).

    Dolaskom Turaka, postepeno sve više slabi položaj srpskog naroda. Mračna je slika srpskog naroda pod Turcima. Uticaj turske vladavine je bio apsolutno negativan. Ubistva, pljačke, islamizacija, danak u krvi i drugi zulumi. Pet stotina godina srpski narod je kopnio i opadao. Delovi teritorije današnje Srbije su bili u sastavu Osmanskog carstva u periodu od 15. do početka 20. veka. Tokom velike seobe Srba u 17. veku, prema istorijskim podacima, u Austro-Ugarsku se iselilo oko 185.000 ljudi. Seobom ipak nije pokrenuta sva masa srpskog stanovništva iz „jugozapadnih srpskih krajeva“, tako da je bilo samo manje seobe iz Metohije, ali jeste veće, iz Sandžaka, Kosova i gornjeg Pomoravlja, i iz cele Srbije u granicama do balkanskog rata.

    U sledećim ratovima doći će do daljeg slabljenja i smanjivanja ove još nikako ne male srpske etničke mase, ali Albanci ni tada ne silaze u ispražnjen, napušten prostor. Umesto toga kolonizacija Albanaca teći će u 18. veku najpre sporo, infiltracijom u postojeća naselja i istiskivanjem srpskog stanovništva, a ne naseljavanjem praznog prostora. U preostalim decenijama 18. veka, sve do ustanka 1804, javlja se nov otežavajući činilac položaja srpskog naroda – islamizovani albanski faktor. Taj se činilac, zahvaljujući svome privilegovanom položaju u osmanlijskoj državi nezadrživo širi i surovim nasiljem svodi srpski narod na manjinu u srpskoj matičnoj oblasti.


    Ustanovljeno je da je, uz izuzetak zanatlijsko-trgovačke populacije gradova, sve ostalo pravoslavno srpsko stanovništvo koje je podleglo islamizaciji, poturčeno u zoni izloženoj albanskoj ekspanziji – od Skadra do Ohrida. To su tzv. „Arnautaši“, čiji je broj bio vrlo veliki. Pošto su preko Albanaca, a ne od Turaka Osmanlija, primili islam, ovi su se Srbi za srazmerno kratko vreme i albanizovali, primivši ime, albanski jezik, običaje, a konačno i svest. Po proračunima naučnika, početkom 19. veka, bilo je oko 100.000 Arnautaša u celoj „Južnoj Srbiji“.

    Kao što je čest slučaj sa konvertitima, čin primanja islama stvarao je novo neprijateljstvo prema staroj sredini; islamizovani i albanizovani Srbi bili su potom najborbeniji, udarni deo albanske narodnosti. Postoje verodostojni podaci iz 1838. za varoši Peć i Prizren, koji govore o verskoj i jezičkoj pripadnosti. Na primer, po navodima Milera i Buea, tridesetih godina 19. veka, ogromnu većinu stanovništva gradova Peći i Prizrena činili su Srbi muslimanske ili pravoslavne vere. U gradu Peći je od ukupnog stanovništva 92,09 odsto Srba, ali od toga je 2.108 kuća muslimanskih (srpskog maternjeg jezika, dakle islamizovanih, ali još ne i albanizovanih Srba!), prema 102 hrišćanske srpske kuće (tj. 95,4 odsto prema 4,6 odsto). Albanaca katolika i Albanaca muslimana zajedno, u Peći je svega 4,17 odsto. U Prizrenu je Albanaca katolika i albanaca muslimana zajedno, svega jedna šestina (4.150 Albanaca od 24.950 stanovnika), Srba hrišćana i Srba muslimana oko 4/5, tj. 18.385 stanovnika; Cincara je 1/12, a Turaka Osmanlija svega 1/60. Ukupno je 6.000 kuća i 24.950 stanovnika. Ovi podaci uverljivo govore o postupnosti asimilacije Srba.

    Asimilacija Srba je išla u tri koraka – prvi, prihvatanje islama, drugi, odricanje od srpstva i arnaućenje, i treći, prelazak sa srpskog na albanski jezik. Poslednjih dvadeset godina 19. veka i prvih godina 20. veka, do oslobođenja 1912, za Srbe na Kosovu i Metohiji znače vreme najtežih progona, fizičkog uništavanja i raseljavanja, u kome se ogleda ne samo stanje bezvlašća nego i plan za stvaranje „etnički čistog“ Kosova kao „albanske zemlje“ u duhu programa Prizrenske lige. SANU je utvrdila da je tokom 18. i 19. veka iseljeno iz Stare Srbije i naseljeno u Kraljevini Srbiji oko pola miliona ljudi. Veliki Jovan Cvijić je utvrdio da i pored iseljavanja i islamizovanja u Staroj Srbiji ima znatan broj Srba. Njegove procene kažu: na 900.000 Srba, od kojih je 300.000 muslimanske vere, „Arnautaša“ (poarnaućenih Srba) ima do 200.000, a oko 300.000-400.000 su pravi albanski kolonisti. Ponovimo da ovi podaci još jednom potvrđuju činjenicu da je dobar deo Albanaca na Kosovu i Metohiji, srpskog porekla.

    Od 1896. do 1908. ključnu ulogu u stvaranju albanske nacije je imala Austrougarska. O tome u svojoj knjizi Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije 1896-1908, naučno utemeljeno, piše bugarska naučnica Teodora Toleva. Kosovo je 1913. godine odlukom Narodne skupštine bilo integrisano u Kraljevinu Srbiju, a Metohija u uklopljena u Kraljevinu Crnu Goru. Čitavo Kosovo i Metohija, kao delovi Srbije, bili su posle 1. decembra 1918. u sastavu novostvorene Kraljevine SHS.

    Aprilskim slomom Jugoslavije 1941. godine počinje novo razdoblje albanskog terora i genocida nad srpskim narodom. Najveći deo teritorije sa albanskom nacionalnom manjinom anektiran je od strane italijanskih vazala u Tirani, pa je tako načinjena, pod fašističkim okriljem i za račun Italije, „Velika Albanija“. Nikada nije utvrđen tačan broj tada proteranih Srba sa Kosova i Metohije, ali se računa da je za vreme rata 1941-1944. moralo da napusti Kosovo oko 100.000 Srba. Područje Kosova i Metohije je oslobođeno posle povlačenja Nemaca u novembru 1944. Međutim, u decembru 1944. dolazi do masovne pobune Albanaca protiv NOV i Jugoslavije u većem delu Kosmeta. Pobuna albanskih balista i fašista je slomljena tek u martu 1945.

    Od 1945. do 1952. godine na teritoriji Kosova i Metohije delovale su grupe razbijenih balista (ostataka albanskih fašista). Posle poraza 1952, albanski balisti i fašisti su mirovali, do masovnih albanskih demonstracija 1968. na Kosovu i u SR Makedoniji. Kosovski događaji 1981,pobuna i demonstracije daleko većih razmera nego 1968. i bujanje albanskog separatizma na Kosovu i Metohiji, u nekim opštinama južne Srbije, u Makedoniji i u delu Crne Gore – pokazali su svu opasnost od zatvaranja očiju pred zlokobnim političkim događajima. Sva ova zbivanja propraćena su i obeležena sve većim progonom srpskog naroda Kosova i Metohije.

    Primenom istih zločinačkih albanskih i turskih metoda koje registruju dokumenti iz 18. i 19. veka: ubistvima, silovanjima, otimačinom zemlje, uništavanjem useva, stoke, šume, majorizacijom i korišćenjem povlašćenog položaja, napadima na SPC, skrnavljenjem istorijskog nasleđa srpskog naroda. Srpski narod je u jednom delu svoje republike tako sveden na manjinu, a procenat njegove zastupljenosti u etničkoj strukturi pokrajine rapidno se smanjio – sa 27,4 odsto prema popisu stanovništva 1948. godine, na 14,9 odsto u 1981. godini!


    Albanska teroristička organizacija OVK, počinila je silne zločine od 1996. do 1999. godine. Kada govorimo o zločinima, ne smemo zaboraviti da su srpske snage na Kosovu i Metohiji, tokom 1998. i 1999, takođe počinile zločine. Ovo poslednje je veoma nepopularna i nezahvalna tema u Srbiji. Kao izvor informacija za ovu temu koristićemo odrednicu na Vikipediji, koja potiče od srpskih zvaničnih izvora. Taj tekst pod nazivom Rat na Kosovu i Metohiji, je očigledno srpski pogled na sukobe na KiM, između 1996. i 1999. Ipak, tu možemo naći i navode o zločinima obe strane (uputnica 13).

    U tom tekstu između ostalog stoji:

    – „tokom oružanog sukoba sa terorističkom grupom Adema Jašarija, policija je, pored 38 terorista ubila i 20-ak civila. Među njima je bilo i žena i dece“.

    – „Deblokada Dečana je izvedena početkom juna 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije. U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca. SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim razgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji“.

    – „Konačan broj civilnih žrtava zvanično nije saopšten. Prema podacima iz Kosovske knjige pamćenja, koju je objavio Fond za humanitarno pravo (nevladina organizacija iz Srbije), u toku i neposredno nakon rata na Kosovu i Metohiji, ubijeno je i nestalo 10.317 civila, a od toga 8.676 Albanaca, 1.196 Srba i 445 Roma, Goranaca, Bošnjaka i pripadnika drugih nacionalnosti“.

    U delu u kome se govori o posledicama i ljudskim žrtvama stoje i podaci o masakrima nad Albancima i Srbima. Pregledom odrednica ustanovljava se podatak o broju žrtava (broj u zagradi):

    – „Masakri nad albanskim civilima; Masakr u Gornjem Obrinju (21); Masakr u Suvoj Reci (48);

    Masakr u Velikoj Kruši (42); Masakr u Izbici (89); Masakr u Meji (nema odrednice i podataka); Masakr u Ćuškoj (41); Masakr u Vučitrnu (nema odrednice i podataka);

    Masakri nad srpskim civilima; Masakr u Klečki (22); Napad na Orahovac (54); Masakr na Radonjićkom jezeru (34 srpske i albanske žrtve); Napad na kafić u Peći (6); Masakr na Volujaku (nema odrednice i podataka); Masakr u Starom Grackom (14)“.

    Po ovim nepotpunim podacima u ovim pojedinačnim masakrima stradao je 241 Albanac, i 130 Srba.

    – „Izbeglice – U proleće i leto 1998. u vreme najvećih sukoba Policije Srbije i Vojske Jugoslavije sa OVK, nekoliko desetina hiljada civila izbeglo je od svojih domova. Izbeglice su bile isključivo iz seoskih područja, koja su bila poprište sukoba. Među njima je bilo najviše Albanaca, koji su se sklanjali po šumama ili susednim selima, kada je vojska i policija vršila ofanzive na položaje OVK, ali i Srba koji su bili ugroženi napadima OVK.

    U toku NATO bombardovanja SRJ, sa Kosova i Metohije izbeglo je oko 800.000 Albanaca. Najveći deo albanskih izbeglica otišao je u Albaniju, a manji deo u Crnu Goru. Albanske izbeglice vratile su se svojim kućama, ubrzo nakon završetka rata. Prema podacima Komesarijata za izbeglica Republike Srbije i UNHCR-a, posle okončanja NATO bombardovanja i stacioniranja međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji, sa ovog područja je do 2000. godine raseljeno 187.129 lica (uglavnom Srba op. aut.), na druge teritorije Jugoslavije.

    Najveći intenzitet raseljavanja dogodio se u junu 1999. godine. Prema podacima Vlade Srbije registracija raseljenih lica sa Kosova i Metohije obavljena 2000. godine pokazala je da ih je u Srbiji bilo više od 200.000“. Autor ovog teksta smatra da je bilo neophodno izneti podatke o zločinima obe strane, zbog toga što se najčešće iznose jednostrani podaci, u zavisnosti od izvora (srpski, albanski, zapadni). Žrtve su žrtve, bez obzira na etničko poreklo, i zaslužuju jednak pijetet.

    U martu 1999. usledilo je zločinačko NATO bombardovanje Srbije, protivno međunarodnom pravu (bez saglasnosti Saveta bezbednosti OUN). Nakon sprovođenja Kumanovskog sporazuma, preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca napustilo je KiM. OVK je i nakon nastavila da čini zločine nad srpskim civilima (ubistva srpske dece u Goraždevcu). U martu 2004. Albanci su izvršili pogrom nad Srbima, ubili najmanje osmoro Srba, ranili oko 900, 4.000 ljudi izgnali iz domova, uništili 19 spomenika kulture i još 16 pravoslavnih crkava. Oko 935 nealbanskih kuća je spaljeno i uništeno. Od Srba je etnički očišćeno šest gradova i devet sela. Sve to su nemo posmatrale snage međunarodne zajednice, pre svega EU i SAD. Oni malobrojni Albanci (četvoro) kojima je suđeno za pogrom, su oslobođeni. Ovde povucimo paralelu sa sličnim postupanjem hrvatske države od 1991. do kraja 1995.

    SRPSKO DUHOVNO NASLEĐE

    U dolinama srpskih kraljeva, na Kosovu i Metohiji, nekada je, u srednjem veku, skoro u svakom mestu bilo srpskih crkava i manastira, tvrđava i gradova, kao i dvoraca srpske vlastele. Moćnoj srpskoj državi upravo su Kosovo i Metohija bili stožer i izvor širenja srpstva i srpske države. Prema podacima Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, na Kosovu i Metohiji je postojala 1.181 crkva, 113 manastira, 48 isposnica, 8 spomen-kapela i spomen-kosturnica, zatim 96 tvrđava i starih gradova i 14 dvoraca srpske vlastele, što predstavlja ukupno 1.460 zdanja. Ako se na ovo dodaju i 534 stara srpska groblja, broj ovih srpskih toponima iznosi 1.994.


    Sa tako bogatom baštinom na jednom prostoru srpskog naroda, koji obuhvata 10.886 kvadratnih kilometara, malo ko se može pohvaliti u svetu. Srpski manastiri Visoki Dečani, Gračanica, Pećka patrijaršija i crkva Bogorodica Ljeviška su kulturna dobra na teritoriji Kosova i Metohije koja su upisana na Listu svetske baštine UNESKO. I nikako se tu ne radi o „kosovskoj“ ili albanskoj baštini, već o srpskoj baštini na teritoriji KiM.

    TRGOVINA ORGANIMA

    Albanci su posle vekova asimilacije, zločina i ubistava, prisvajanja i otimanja srpskog nasleđa, konačno 1999, 2000. i verovatno 2001. godine, pronašli i nove metode nečovečnosti – prisvajanje i otimanje srpskih organa i života (uputnica 14). Prve tvrdnje o trgovini ljudskim organima, iznela je u javnost bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte, u svojoj knjizi Lov: Ja i ratni zločinci, koju je objavila po odlasku sa dužnosti. Karla del Ponte je iznela podatke da je 1999. godine saznala od novinara da je veliki broj Srba i drugih nealbanaca bio otet i transportovan u Albaniju, gde su im vađeni organi i gde su ubijeni.

    Parlamentarna skupština Saveta Evrope usvojila je 25. januara 2011. Izveštaj specijalnog izvestioca Dika Martija i Rezoluciju o trgovini ljudskim organima na KiM i u Albaniji – Istraga optužbi o nehumanom tretmanu ljudi i nelegalnoj trgovini ljudskim organima na Kosovu (uputnica 15). Prema Izveštaju, glavni organizator otimanja ljudi i trgovine ljudskim organima bila je Drenička grupa OVK, na čelu sa Hašimom Tačijem, Džavitom Halitijem, Kadri Veseljijem, Azemom Suljom i Fatmirom Ljimajem. Iz zločina nisu izuzeti ni drugi delovi OVK, ili drugi lideri OVK poput dr Šaipa Muje, koji je bio zadužen za medicinske aspekte ovog zločina.


    U delu Izveštaja koji govori o nestalima, mogu se naslutiti razmere (broj žrtava kojima su izvađeni organi i koje su ubijene). Tu se pominje 6.000 nestalih, od čega je za 1400 ustanovljeno da su živi, dok je pronađeno 2.500 leševa koji identifikovani i ne spadaju u žrtve kojima su uzieti organi. Dakle, o sudbini oko 2.100 osoba ništa se ne zna i u Izveštaju se kaže da su dve trećine njih Albanci, a trećina Srbi. Potom se kaže da tom broju nestalih treba dodati i 500 osoba koje su nestale posle odlaska srpskih trupa, tj. posle dolaska međunarodnih trupa. Tu je navedeno da su od tog broja 400 Srbi, a 100 Albanci (koje je OVK označila kao navodne izdajnike i saradnike srpskih vlasti op.aut.).

    Uzmimo trećinu od onih 2.100 nestalih koji su Srbi – 700 njih. Njih su Albanci ili ubili odmah, ili su ih zarobili, pa im kasnije vadili organe. Od tih 700 nestalih Srba, treba pretpostaviti da oko 500 nije odmah ubijeno. Tome dodajmo i ovih 500 nestalih posle dolaska međunarodnih snaga. Taj broj Srba i Albanaca koje je OVK ubila uzimajući im organe iznosi približno 1.000 (od toga je 900 Srba i 100 Albanaca). U Martijevom , tj. Izveštaju Saveta Evrope, stoji da je OVK čineći navedeni zločin, sarađivala sa državom Albanijom, gde se veći deo zločina i dogodio, da je sarađivala sa albanskom mafijom, bez čije pomoći ceo zločin ne bi uspeo. U Izveštaju se jasno kaže da je i sama OVK delovala kao kosovska mafija, zbog toga što se osim borbenim akcijama, bavila i kriminalom kojim se bavi i albanska mafija. Niko od glavnih organizatora zločina koje pominje Martijev izveštaj nije izveden pred lice pravde!

    ZAKLJUČAK

    Postoji nekoliko presudnih istorijskih događaja koji su teško pogodili srpski narod, njegovu demografsku vitalnost i onemogućili zdravu i neometanu smenu generacija.

    Presudan negativan događaj u trajanju od pola milenijuma je turska okupacija. Dodajmo tome i dva svetska rata gde je Srbija izgubila ogroman deo populacije. Toliko trajanje neslobode i zločina je izazvalo nesagledive posledice po srpski narod. Kolaboraciju sa neprijateljima Srba (Austougari, Nemci, Italijani), Albanci su ponovili i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Stali su na suprotnu stranu od Srba – istorijski gledano, ponovo su stali na stranu zla. Isto to važi i za Hrvate. U Prvom svetskom ratu su se borili u okviru austrougarskih trupa, a u drugom, na strani sila fašističke osovine. Zajedničko im je i to, da i jedni i drugi pokušavaju da ojačaju svoje prosečne (Hrvati) ili slabašne (Albanci) istorijske korene i nasleđe, tako što će ih preoteti od Srba.

    Ovaj tekst nema nameru da omalovažava Albance, Hrvate, Bošnjake, Makedonce ili Crnogorce, niti da neistinito prikaže njihovu istoriju. Njihovo je pravo da svoje države, etnicitete i jezike nazovu kako žele, bez obzira na utemeljenost u nauci. Tekst se bavi uglavnom Albancima, zbog toga što su oni do 1999, ceo milenijum, bili uglavnom istorijski nezanimljivi i neprimetni, i zbog toga što se o njima malo zna. Tome je doprineo i period komunizma u Albaniji od 1945, do njegovog pada 1991, kada je Albanija bila potpuno izolovana i skrajnuta. Albanija i Albanci su bili slepo crevo istorije i lingvistike.

    Za sve one koji razmišljaju o etničkoj čistoti svog naroda, navedimo samo podatke koje iznosi Osvald Špengler, u drugom tomu svog dela Propast zapada (strana 134.): „Svaki čovek koji danas živi ima u hiljadutristotoj godini jedan milion predaka, a u hiljaditoj godini milijardu“. Ako je Špengler dobro uradio matematiku, i ako hoće da kaže da do 1300. godine, svako ima milion, a do 1000. godine, milijardu predaka, onda nam to govori koliko je izmešana postojeća populacija planete, i govori nam da nekog suvislog govora o etničkoj čistoti bilo kog naroda ne može biti ni reči. To se odnosi na ceo svet, ali i na prostor Balkana, za koji naučnici kažu da spada u genetski najraznovrsnija i najizmešanija područja u svetu, što i nije tako čudno kada se pogleda geografski položaj Balkana na mapi Evrope i Mediteranskog područja.

    Za sam kraj ostavimo rečenicu Kaplana Burovića, koja nije baš prihvaćena među Srbima: „Ko je Srbin – taj može biti i pravoslavan, i musliman, i katolik“. Da dodamo da Srbin može biti i onaj ko je Davidove vere, pripadnik neke nemonoteističke veroispovesti, kao i onaj ko nije religiozan.

    Izvor; informer. rs


    Ljubav Ti i Ja!

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •