Poreklo Albanaca i njihovo otimanje Kosova i Metohije

Srbska istorija je falsifikovana kako bi im se stvorilo neko imaginarno pravo Albanaca, izmišljeno, stvoreno na lažnim premisama. Oni se i danas drže te velike istorijske laži kako bi opravdali svoje težnje za otimanjem Kosova“.

Prvi problem u vezi sa njima jeste pitanje imena. Oni se pojavljuju kroz istoriju pod više imena. Oni sebe nazivaju Šćipetari (naš prevod ove reči je Šiptari). U tom imenu nema ničega pogrdnog, naprotiv. Na njihovom jeziku ova reč znači „brđani“. Stranci ih nazivaju Albancima, po njihovoj postojbini iz koje potiču a to je kavkaska Albanija. Dakle, oni su živeli na Kavkazu a u to vreme, Jermenija je bila velika kraljevina, kojoj je i pripadalo područje na kojem su albanci živeli. Jermeni ih smatraju svojim plemenom, odnosno, jednim od svojih plemena. Druga činjenica koja ovome ide u prilog, jeste to da u današnjem albanskom jeziku postoji veliki broj jermenskih reči, što nikada nije dovoljno istraženo.

U to doba, Jermenija je bila izuzetno razvijena, pa su ta plemena pod vlašću Jermenije usvajala njihovu kulturu i jezik. Rezultati proučavanja albanskog jezika i jezika naroda koji žive na Kavkazu su vrlo interesantni. Nazivi za brojeve u albanskom jeziku i jeziku koji se govori u Dagestanu i na drugim mestima na Kavkazu su u potpunosti isti. Primeri su broj jedan, broj stotinu itd. Osim naziva za brojeve, postoji zaista veliki broj jermenskih reči koje su prisutne u današnjem albanskom jeziku.

SEOBA ALBANACA IZ JERMENIJE, SVOJE PRAPOSTOJBINE

Međutim, u 8. veku dolazi do ratova između Hazara i Arapa gde je linija sukoba bila na Kavkazu, baš u postojbini današnjih Albanaca (Šiptara) i tada je određeni broj tih Albanaca primio Islam. Nakon toga, 730. godine, jedan hazarski princ poznat kao Bardžir ušao je u jermensku pokrajinu Albaniju i naložio pogubljenje svih onih koji su primili novu veru. Deo je pogubljen ali, veći deo je prebegao kod Arapa koji su stvorili tzv. dve „kolone“ od kojih je jedna otišla ka Saudijskoj Arabiji a druga ka današnjoj Siriji. Trag ove druge kolone se izgubio i do dana današnjeg se ne zna šta se sa njom dogodilo.

DOLAZAK NA SICILIJU


Prva grupa, ona koja je otišla ka Saudijskoj Arabiji, bila je neuporedivo veća. Oni su stočare naselili u pustinji, pored mora. Kako stočari na takvom terenu nisu mogli da opstanu, Arapi ih prebacuju na Siciliju – ostrvo koje je u to doba bilo podeljeno između arapa i Romeja (Rimljana), čime su na Siciliji pojačali odnosno povećali muslimansko stanovništvo. Albance je na Siciliju doveo njihov vođa po imenu Azeri Imer (u albanskom narodu ovo ime je široko poznato) nakon čega su Romeji uložili ogromne napore da baš na toj teritoriji pokrste odnosno hristijanizuju stanovništvo, u čemu su samo delimično uspeli.

DOLAZAK NA SRBSKE TERITORIJE

Veliki poraz Carigrada dogodio se 1042 godine, odnosno njegove vojske u Srbiji, posle čega su usledili i nemiri. Tada je Đorđo Manijak komandant južne Italije i Sicilije, pokrenuo napad sa ciljem da se stigne do Carigrada i da se preuzme vlast. U taj pohod, on je poveo Albance kao pomoćne čete, o čemu svedoči i njegov savremenik Mihailo Taliota. Ovaj romejski vojni zapovednik je sa vojskom stigao na Balkan, uspeo bi i da stigne do Carigrada, ali, u nesreći prilikom pada sa konja, on gine, i tu se pohod praktično raspao.

Romeji nisu želeli albanske vojnike na svojoj teritoriji koju su zauzeli i oni su proterani na teritoriju Srbije. Pošto su im zaplenjene lađe kojima su doputovali, povratak na Siciliju za Albance nije bio moguć, pa su zato, od Srba zatražili teritoriju na kojoj bi se mogli naseliti. Knez Vojislav im za to daje mesto Raban. Ovo mesto bilo je pogodno za stočarstvo i nalazilo se u podnožju planine Jablanice. Po mestu gde su senaselili, mi smo ih nazvali Arbanasi.

Arbanasi su se bavili stočarstvom, živeli su na katunima, a srbski srednjevekovni zakoni (Dečanski i Dušanov zakonik) ih štite, nemaju pravo da prisvajaju pašnjake ali stoku koju gaje mogli su napasati svuda, naravno, uz obavezu plaćanja travarine – posebnog stočarskog poreza koji se plaćao u grlima stoke. Ovaj porez je više bio samo formalnost nego stvarna dažbina koja bi opterećivala zemljoradničku zajednicu u okvirima srednjevekovne Srbije.

DOLAZAK TURAKA NA BALKAN I ARBANASI

Arbanasi su, na datoj im teritoriji, mirno živeli do dolaska Turaka.Nakon toga su se „setili“ kako su i oni nekada bili muslimani, te su sebe proglasili takođe Turcima. Pretpostavka je da su to učinili zarad privilegija koje su muslimani uživali tokom trajanja otomanske vlasti. U toj državi, muslimani su imali sve privilegije a „raja“ odnosno hrišćani teško da su imali ikakva prava. Tada Arbanasi počinju da se šire po drugim srbskim zemljama. Otimali su kuće, obradivu zemlju itd. Turska administracija je bila zaista efikasna i sve se tačno znalo – i ko je ko i šta kome pripada. Albanci su išli za turskom vojskom u takozvani bašibozuk – pljačku. Bilo je primera gde su Sultani slali vojske da Albance umire. Slani su nizami a jednom prilikom je u umirivanju pljačkaških plemena upotrebljena i artiljerija. Pljačke koje su činili, zvanična turska vlast nije podržavala, ohrabrivala niti odobravala.

KOSOVSKI “DEFTER”

Tako su Turci 1455. godine, na zemlji Vuka Brankovića (Kosovo i Metohija) izvršili popis poznat kao „Defter“. Original ovog dokumenta čuva se u istorijskom arhivu u Istanbulu. Po podacima iz „Deftera“ na Kosovu i Metohiji je bilo 480 naselja, sa ukupno 12.985 kuća. Od tog broja, 12.840 kuća su bile srbske odnosno u njima su živeli Srbi. Vlaških kuća je po ovom popisu bilo ukupno 75. Na celom Kosovu i Metohiji, po ovom popisu, ukupno je bilo 46 albanskih kuća. 17 Bugari, 5 Grci i po jedna kuća Jevreja i katolika. Dakle na celom prostoru od Prokletija do današnje administrativne linije sa Srbijom nije bilo šiptarskih naselja. Oni su u srbskim naseljima bili oko 2 % manjine, po koja kuća u okviru srbskih sela.Odnosi Albanaca i Srba bili su dobri. Mi smo ih još nazivali i Vlasima, odnosno stočarima jer im je to bila osnovna delatnost i zanimanje. Termin Vlah kod nas se koristio za sve stočare, i taj stalež je dobio ime po staroslovenskom bogu stočarstva Velesu (Volosu) . Do dolaska Turaka podataka o neprijateljstvu između Albanaca i Srba nema.

To dakle znači da oni apsolutno nemaju nikakvo istorijsko pravo na teritoriju današnjeg Kosova i Metohije. To nije njihovo. Sve što su kasnije „osvojili“ oteli su od Srba terorom i drugim sredstvima.

Danas traže da se Kosovo podeli. Šta da se podeli kada ono nije njihovo nego naše.

Njima od te teritorije ne pripada ni stopa. Jedino rešenje za Kosovo je da se ono prizna kakvo jeste – kao autonomna pokrajina u okviru granica republike Srbije. To i ništa drugo. Mi Albancima nudimo da u Srbiji mirno i pošteno žive, a ukoliko to ne žele, postoje i druge zemlje u koje mogu da se odsele i svoj život nastave tamo. Ne progonimo ih, ali zahtevamo da se povinuju Ustavu i zakonima Republike Srbije.

ALBANCI KAO „ILIRI“ – ISTORIJSKA VARKA

Priču o Albancima kao Ilirima je prvi objavio nemački istoričar Hans Tuman 1744. godine. Razlog tome jeste težnja Austrougarske i Nemačke da stvore takozvanu „albansku naciju“, sa ciljem nastanka jedne kneževine koja bi bila pod dominacijom Beča, pošto je 10% Albanaca bilo katoličke vere. Vatikanu je bila potrebna katolička kneževina na srbskoj teritoriji, i da Srbe odvoje od mora. Ali, pre nastanka takve države, moralo se izmisliti nekakvo „istorijsko pravo“ Albanaca na toj teritoriji, pa je zato ovaj nemački istoričar upravo njih proglasio „potomcima Ilira“.Iliri i Albanci nemaju apsolutno nikakve međusobne veze. Ni jezički ni etnički. Recimo, nazive za more, lađu, ribu su preuzeli iz drugih jezika jer su u svojoj prapostojbini, u Jermeniji, bili stočari i živeli na velikim nadmorskim visinama, gde mora nije bilo, kao ni bio kakve veeze sa njim. Sa druge strane, stari Iliri su bili moreplovci. U svom pokušaju da „dokažu“ ilirsko poreklo, Albanci su otišli toliko daleko da su svojoj deci davali ime Iljir smatrajući to sasvim dovoljnim „dokazom“ da potiču od Ilira.

Ženskoj deci, Albanci često daju ime Teuta, po ilirskoj kraljici Teuti, sa ciljem da prikažu navodnu istorijsku vezu sa Ilirima. Opisano je kako su Albanci došli na srbsku teritoriju tako da njihovi navodi apsolutno ne stoje, dokazi su nepobitni da oni apsolutno nikakvo istorijsko pravo nad Kosovom i Metohijom, nemaju, kao ni nad bilo kojom drugom srbskom teritorijom. Te najveće istoriske laži se i danas drže albanskii političari u pokušaju da svoj teror nad Kosovom i Metohijom predstave kao svoje istorisko pravo.

KO SU ZAPRAVO ILIRI

Pravi Iliri su zapravo Srbi. Ilir je bio naziv koji se za Srbe upotrebljavao u Rimskom carstvu. U rimskim dokumentima koji datiraju iz 12 godine nove ere, srbsko bratstvo naziva se ilirskim.

Sve do 800 godine nove ere Jerusalim je nazivan Ilija, pošto je car Solomon naložio Hiramu, knezu grada Tira, koji je mnogo putovao po svetu, da mu izgradi najlepši mogući hram, a Hiram je, videvši lepotu hrama boga Ilije, prekopirao to i izgradio za Solomona. O tome su Arapi ostavili svedočanstvo u svojoj tradiciji i pisanoj reči. Samo kod nas se o tome ne zna skoro ništa. Jevreji su, bežeći, uvek dolazili na srbske teritorije tako da se naša kultura vekovima mešala sa jevrejskom.

SUŠTINA PROBLEMA

Naš osnovni problem jeste činjenica da su svi naši neprijatelji upravo Albance koristili protiv nas. Albancima je to poznato pa uvek prilaze isključivo onima koji su protivnici Srba, nebi li od njih izvukli ikakvu, makar i najsitniju, korist. Albanci su oduvek bili korisni neprijateljima Srba, što se i danas vidi u međunarodnim odnosima. Albanci koji, podsetimo, u 15. veku na teritoriji Kosova i Metohije, nisu imali ni jedno svoje naselje, nikako ne mogu i nemaju prava da tvrde kako im Kosovo i Metohija po bilo kom pravu pripada.Glavni saveznik Albanaca u borbi protiv Srba je zapravo Vatikan koji radi na tome da većina Albanaca pređe u katoličanstvo kako bi se stvorila velika katolička država.

OTIMANJE SRBSKE ISTORIJE

Srbska istorija je falsifikovana kako bi im se stvorilo neko imaginarno pravo Albanaca, izmišljeno, stvoreno na lažnim premisama. Oni se i danas drže te velike istorijske laži kako bi opravdali svoje težnje za otimanjem Kosova. A istina je da je cela današnja Albanija zapravo srbska teritorija – srbsko pomorje.

Postoji jedan deo srbskih plemena sa severa Albanije, koji su u vreme vladavine Turaka poturčeni, živeli su sa Šiptarima i kao takvi su i sami proglašeni Šiptarima. Primeri tih plemena su Kuči, Krasnići, i još nekoliko njih. Jedino je pleme Nikaj na severu Albanije izvorno albansko a sva ostala su srbska poturčena plemena.Jovan Vladimir je svoj dvor smestio u grad Elbasan – odnosno Svetigrad. Dakle on nikako nije albanski već srbski grad, isto kao što je i kralj Jovan Vladimir bio srbski kralj.

Skadar – vekovima je bio srbska prestonica, skoro hiljadu godina.

Četiri srbske srednjevekovne prestonice danas se nalaze van Srbije. Većina Srba čak ni ne zna koji su to gradovi niti u kojim periodima su to bile srbske prestonice. To su Skadar, Split, Trebinje i Skoplje. To su četiri srbske srednjevekovne prestonice, o kojima se ne govori i o kojima malo ljudi u Srbiji zna za ovu činjenicu. Tu nije pitanje da li su naše ili ne, već je pitanje znanja i svesti Srba o ovoj tako vešto skrivanoj činjenici.Srbija je 1918. oslobodila čak i Makedoniju kao srbsku zemlju, i ona je njoj pripadala na ime ratne odštete, a kasnije je pod vladavinom Tita ona dobila samostalnost, što je samo jedna od nepravdi prema našem narodu. Tito je takođe masovno naseljavao Kosovo Albancima, pa su još živi svedoci koji govore da su prelazili u velikim kolonama sa sve stokom. Istovremeno je Srbima branio povratak na svoja ognjišta, a sve je kulminiralo Ustavom iz 1974. kada je Kosovo dobilo status autonomne pokrajne. Još treba napomenuti da je Tito svakom devetom šiptaru na Kosovu bio kum!

Ono što stvara dodatni problem jeste podmitljivost pojedinih srbskih intelektualaca koji su u zamenu za novac i druge koristi, bili spremnio da podrže albanske tvrdnje i time dodatno zatiru srbsku istoriju. Tito je savršeno nastavio politiku austrougara, a kako i ne bi kada je bio njihov kaplar u Prvom svetskom ratu, posle koga je Albanija i osnovana, kao tampon zona između Srbije i mora, a sve na inicijativu Austrougara, pa i Engleza.

SKENDERBEG

Ovaj junak kojeg albanci naširoko slave, zapravo je bio Srbin, srbski plemić. Cela njegova porodica bila je srbska. Otac i brat su mu sahranjeni u pravoslavnom manastiru. U pismu Dubrovniku, vidi se da je Skenderbeg govorio i pisao srbskim jezikom. Bio je u srodstvu sa Ivom Crnojevićem. Borili su se zajedno. Crnojevići su srbska vlastela. Skenderbeg je otet, odveden u janičare gde se pokazao kao sposoban, pa tu i dobija čin skenderbega (skender na turskom znači lav). Kasnije se Skenderbeg okrenuo protiv Turaka o protiv njih je i ratovao. Albanci u svojim muzejima, dinastiju Crnojević uvrštaju kao svoju dinastiju što istorijski nema apsolutno nikakvu podlogu jer su Crnojevići porodica poreklom sa Cetinja i Žabljaka. Izmena načina pisanja ovog prezimena kod Albanaca je samo još jedna istorijska neistina.

Bosiljka Milićević
Izvor: Srbske Novine