Slušajte radio Delta i Prijatelji - narodna muzika pomoću:
Winamp, iTunes   Windows Media Player   Real Player   QuickTime

Trenutna pesma: Loading ...
Bit rate:
Trenutno Slusalaca: /
Status servera:


Prikaz rezultata 1 do 4 od 4

Tema: Poreklo Albanaca i njihovo otimanje Kosova i Metohije

  1. #1

    Cool Poreklo Albanaca i njihovo otimanje Kosova i Metohije

    Poreklo Albanaca i njihovo otimanje Kosova i Metohije

    Srbska istorija je falsifikovana kako bi im se stvorilo neko imaginarno pravo Albanaca, izmišljeno, stvoreno na lažnim premisama. Oni se i danas drže te velike istorijske laži kako bi opravdali svoje težnje za otimanjem Kosova“.

    Prvi problem u vezi sa njima jeste pitanje imena. Oni se pojavljuju kroz istoriju pod više imena. Oni sebe nazivaju Šćipetari (naš prevod ove reči je Šiptari). U tom imenu nema ničega pogrdnog, naprotiv. Na njihovom jeziku ova reč znači „brđani“. Stranci ih nazivaju Albancima, po njihovoj postojbini iz koje potiču a to je kavkaska Albanija. Dakle, oni su živeli na Kavkazu a u to vreme, Jermenija je bila velika kraljevina, kojoj je i pripadalo područje na kojem su albanci živeli. Jermeni ih smatraju svojim plemenom, odnosno, jednim od svojih plemena. Druga činjenica koja ovome ide u prilog, jeste to da u današnjem albanskom jeziku postoji veliki broj jermenskih reči, što nikada nije dovoljno istraženo.

    U to doba, Jermenija je bila izuzetno razvijena, pa su ta plemena pod vlašću Jermenije usvajala njihovu kulturu i jezik. Rezultati proučavanja albanskog jezika i jezika naroda koji žive na Kavkazu su vrlo interesantni. Nazivi za brojeve u albanskom jeziku i jeziku koji se govori u Dagestanu i na drugim mestima na Kavkazu su u potpunosti isti. Primeri su broj jedan, broj stotinu itd. Osim naziva za brojeve, postoji zaista veliki broj jermenskih reči koje su prisutne u današnjem albanskom jeziku.

    SEOBA ALBANACA IZ JERMENIJE, SVOJE PRAPOSTOJBINE

    Međutim, u 8. veku dolazi do ratova između Hazara i Arapa gde je linija sukoba bila na Kavkazu, baš u postojbini današnjih Albanaca (Šiptara) i tada je određeni broj tih Albanaca primio Islam. Nakon toga, 730. godine, jedan hazarski princ poznat kao Bardžir ušao je u jermensku pokrajinu Albaniju i naložio pogubljenje svih onih koji su primili novu veru. Deo je pogubljen ali, veći deo je prebegao kod Arapa koji su stvorili tzv. dve „kolone“ od kojih je jedna otišla ka Saudijskoj Arabiji a druga ka današnjoj Siriji. Trag ove druge kolone se izgubio i do dana današnjeg se ne zna šta se sa njom dogodilo.

    DOLAZAK NA SICILIJU


    Prva grupa, ona koja je otišla ka Saudijskoj Arabiji, bila je neuporedivo veća. Oni su stočare naselili u pustinji, pored mora. Kako stočari na takvom terenu nisu mogli da opstanu, Arapi ih prebacuju na Siciliju – ostrvo koje je u to doba bilo podeljeno između arapa i Romeja (Rimljana), čime su na Siciliji pojačali odnosno povećali muslimansko stanovništvo. Albance je na Siciliju doveo njihov vođa po imenu Azeri Imer (u albanskom narodu ovo ime je široko poznato) nakon čega su Romeji uložili ogromne napore da baš na toj teritoriji pokrste odnosno hristijanizuju stanovništvo, u čemu su samo delimično uspeli.

    DOLAZAK NA SRBSKE TERITORIJE

    Veliki poraz Carigrada dogodio se 1042 godine, odnosno njegove vojske u Srbiji, posle čega su usledili i nemiri. Tada je Đorđo Manijak komandant južne Italije i Sicilije, pokrenuo napad sa ciljem da se stigne do Carigrada i da se preuzme vlast. U taj pohod, on je poveo Albance kao pomoćne čete, o čemu svedoči i njegov savremenik Mihailo Taliota. Ovaj romejski vojni zapovednik je sa vojskom stigao na Balkan, uspeo bi i da stigne do Carigrada, ali, u nesreći prilikom pada sa konja, on gine, i tu se pohod praktično raspao.

    Romeji nisu želeli albanske vojnike na svojoj teritoriji koju su zauzeli i oni su proterani na teritoriju Srbije. Pošto su im zaplenjene lađe kojima su doputovali, povratak na Siciliju za Albance nije bio moguć, pa su zato, od Srba zatražili teritoriju na kojoj bi se mogli naseliti. Knez Vojislav im za to daje mesto Raban. Ovo mesto bilo je pogodno za stočarstvo i nalazilo se u podnožju planine Jablanice. Po mestu gde su senaselili, mi smo ih nazvali Arbanasi.

    Arbanasi su se bavili stočarstvom, živeli su na katunima, a srbski srednjevekovni zakoni (Dečanski i Dušanov zakonik) ih štite, nemaju pravo da prisvajaju pašnjake ali stoku koju gaje mogli su napasati svuda, naravno, uz obavezu plaćanja travarine – posebnog stočarskog poreza koji se plaćao u grlima stoke. Ovaj porez je više bio samo formalnost nego stvarna dažbina koja bi opterećivala zemljoradničku zajednicu u okvirima srednjevekovne Srbije.

    DOLAZAK TURAKA NA BALKAN I ARBANASI

    Arbanasi su, na datoj im teritoriji, mirno živeli do dolaska Turaka.Nakon toga su se „setili“ kako su i oni nekada bili muslimani, te su sebe proglasili takođe Turcima. Pretpostavka je da su to učinili zarad privilegija koje su muslimani uživali tokom trajanja otomanske vlasti. U toj državi, muslimani su imali sve privilegije a „raja“ odnosno hrišćani teško da su imali ikakva prava. Tada Arbanasi počinju da se šire po drugim srbskim zemljama. Otimali su kuće, obradivu zemlju itd. Turska administracija je bila zaista efikasna i sve se tačno znalo – i ko je ko i šta kome pripada. Albanci su išli za turskom vojskom u takozvani bašibozuk – pljačku. Bilo je primera gde su Sultani slali vojske da Albance umire. Slani su nizami a jednom prilikom je u umirivanju pljačkaških plemena upotrebljena i artiljerija. Pljačke koje su činili, zvanična turska vlast nije podržavala, ohrabrivala niti odobravala.

    KOSOVSKI “DEFTER”

    Tako su Turci 1455. godine, na zemlji Vuka Brankovića (Kosovo i Metohija) izvršili popis poznat kao „Defter“. Original ovog dokumenta čuva se u istorijskom arhivu u Istanbulu. Po podacima iz „Deftera“ na Kosovu i Metohiji je bilo 480 naselja, sa ukupno 12.985 kuća. Od tog broja, 12.840 kuća su bile srbske odnosno u njima su živeli Srbi. Vlaških kuća je po ovom popisu bilo ukupno 75. Na celom Kosovu i Metohiji, po ovom popisu, ukupno je bilo 46 albanskih kuća. 17 Bugari, 5 Grci i po jedna kuća Jevreja i katolika. Dakle na celom prostoru od Prokletija do današnje administrativne linije sa Srbijom nije bilo šiptarskih naselja. Oni su u srbskim naseljima bili oko 2 % manjine, po koja kuća u okviru srbskih sela.Odnosi Albanaca i Srba bili su dobri. Mi smo ih još nazivali i Vlasima, odnosno stočarima jer im je to bila osnovna delatnost i zanimanje. Termin Vlah kod nas se koristio za sve stočare, i taj stalež je dobio ime po staroslovenskom bogu stočarstva Velesu (Volosu) . Do dolaska Turaka podataka o neprijateljstvu između Albanaca i Srba nema.

    To dakle znači da oni apsolutno nemaju nikakvo istorijsko pravo na teritoriju današnjeg Kosova i Metohije. To nije njihovo. Sve što su kasnije „osvojili“ oteli su od Srba terorom i drugim sredstvima.

    Danas traže da se Kosovo podeli. Šta da se podeli kada ono nije njihovo nego naše.

    Njima od te teritorije ne pripada ni stopa. Jedino rešenje za Kosovo je da se ono prizna kakvo jeste – kao autonomna pokrajina u okviru granica republike Srbije. To i ništa drugo. Mi Albancima nudimo da u Srbiji mirno i pošteno žive, a ukoliko to ne žele, postoje i druge zemlje u koje mogu da se odsele i svoj život nastave tamo. Ne progonimo ih, ali zahtevamo da se povinuju Ustavu i zakonima Republike Srbije.

    ALBANCI KAO „ILIRI“ – ISTORIJSKA VARKA

    Priču o Albancima kao Ilirima je prvi objavio nemački istoričar Hans Tuman 1744. godine. Razlog tome jeste težnja Austrougarske i Nemačke da stvore takozvanu „albansku naciju“, sa ciljem nastanka jedne kneževine koja bi bila pod dominacijom Beča, pošto je 10% Albanaca bilo katoličke vere. Vatikanu je bila potrebna katolička kneževina na srbskoj teritoriji, i da Srbe odvoje od mora. Ali, pre nastanka takve države, moralo se izmisliti nekakvo „istorijsko pravo“ Albanaca na toj teritoriji, pa je zato ovaj nemački istoričar upravo njih proglasio „potomcima Ilira“.Iliri i Albanci nemaju apsolutno nikakve međusobne veze. Ni jezički ni etnički. Recimo, nazive za more, lađu, ribu su preuzeli iz drugih jezika jer su u svojoj prapostojbini, u Jermeniji, bili stočari i živeli na velikim nadmorskim visinama, gde mora nije bilo, kao ni bio kakve veeze sa njim. Sa druge strane, stari Iliri su bili moreplovci. U svom pokušaju da „dokažu“ ilirsko poreklo, Albanci su otišli toliko daleko da su svojoj deci davali ime Iljir smatrajući to sasvim dovoljnim „dokazom“ da potiču od Ilira.

    Ženskoj deci, Albanci često daju ime Teuta, po ilirskoj kraljici Teuti, sa ciljem da prikažu navodnu istorijsku vezu sa Ilirima. Opisano je kako su Albanci došli na srbsku teritoriju tako da njihovi navodi apsolutno ne stoje, dokazi su nepobitni da oni apsolutno nikakvo istorijsko pravo nad Kosovom i Metohijom, nemaju, kao ni nad bilo kojom drugom srbskom teritorijom. Te najveće istoriske laži se i danas drže albanskii političari u pokušaju da svoj teror nad Kosovom i Metohijom predstave kao svoje istorisko pravo.

    KO SU ZAPRAVO ILIRI

    Pravi Iliri su zapravo Srbi. Ilir je bio naziv koji se za Srbe upotrebljavao u Rimskom carstvu. U rimskim dokumentima koji datiraju iz 12 godine nove ere, srbsko bratstvo naziva se ilirskim.

    Sve do 800 godine nove ere Jerusalim je nazivan Ilija, pošto je car Solomon naložio Hiramu, knezu grada Tira, koji je mnogo putovao po svetu, da mu izgradi najlepši mogući hram, a Hiram je, videvši lepotu hrama boga Ilije, prekopirao to i izgradio za Solomona. O tome su Arapi ostavili svedočanstvo u svojoj tradiciji i pisanoj reči. Samo kod nas se o tome ne zna skoro ništa. Jevreji su, bežeći, uvek dolazili na srbske teritorije tako da se naša kultura vekovima mešala sa jevrejskom.

    SUŠTINA PROBLEMA

    Naš osnovni problem jeste činjenica da su svi naši neprijatelji upravo Albance koristili protiv nas. Albancima je to poznato pa uvek prilaze isključivo onima koji su protivnici Srba, nebi li od njih izvukli ikakvu, makar i najsitniju, korist. Albanci su oduvek bili korisni neprijateljima Srba, što se i danas vidi u međunarodnim odnosima. Albanci koji, podsetimo, u 15. veku na teritoriji Kosova i Metohije, nisu imali ni jedno svoje naselje, nikako ne mogu i nemaju prava da tvrde kako im Kosovo i Metohija po bilo kom pravu pripada.Glavni saveznik Albanaca u borbi protiv Srba je zapravo Vatikan koji radi na tome da većina Albanaca pređe u katoličanstvo kako bi se stvorila velika katolička država.

    OTIMANJE SRBSKE ISTORIJE

    Srbska istorija je falsifikovana kako bi im se stvorilo neko imaginarno pravo Albanaca, izmišljeno, stvoreno na lažnim premisama. Oni se i danas drže te velike istorijske laži kako bi opravdali svoje težnje za otimanjem Kosova. A istina je da je cela današnja Albanija zapravo srbska teritorija – srbsko pomorje.

    Postoji jedan deo srbskih plemena sa severa Albanije, koji su u vreme vladavine Turaka poturčeni, živeli su sa Šiptarima i kao takvi su i sami proglašeni Šiptarima. Primeri tih plemena su Kuči, Krasnići, i još nekoliko njih. Jedino je pleme Nikaj na severu Albanije izvorno albansko a sva ostala su srbska poturčena plemena.Jovan Vladimir je svoj dvor smestio u grad Elbasan – odnosno Svetigrad. Dakle on nikako nije albanski već srbski grad, isto kao što je i kralj Jovan Vladimir bio srbski kralj.

    Skadar – vekovima je bio srbska prestonica, skoro hiljadu godina.

    Četiri srbske srednjevekovne prestonice danas se nalaze van Srbije. Većina Srba čak ni ne zna koji su to gradovi niti u kojim periodima su to bile srbske prestonice. To su Skadar, Split, Trebinje i Skoplje. To su četiri srbske srednjevekovne prestonice, o kojima se ne govori i o kojima malo ljudi u Srbiji zna za ovu činjenicu. Tu nije pitanje da li su naše ili ne, već je pitanje znanja i svesti Srba o ovoj tako vešto skrivanoj činjenici.Srbija je 1918. oslobodila čak i Makedoniju kao srbsku zemlju, i ona je njoj pripadala na ime ratne odštete, a kasnije je pod vladavinom Tita ona dobila samostalnost, što je samo jedna od nepravdi prema našem narodu. Tito je takođe masovno naseljavao Kosovo Albancima, pa su još živi svedoci koji govore da su prelazili u velikim kolonama sa sve stokom. Istovremeno je Srbima branio povratak na svoja ognjišta, a sve je kulminiralo Ustavom iz 1974. kada je Kosovo dobilo status autonomne pokrajne. Još treba napomenuti da je Tito svakom devetom šiptaru na Kosovu bio kum!

    Ono što stvara dodatni problem jeste podmitljivost pojedinih srbskih intelektualaca koji su u zamenu za novac i druge koristi, bili spremnio da podrže albanske tvrdnje i time dodatno zatiru srbsku istoriju. Tito je savršeno nastavio politiku austrougara, a kako i ne bi kada je bio njihov kaplar u Prvom svetskom ratu, posle koga je Albanija i osnovana, kao tampon zona između Srbije i mora, a sve na inicijativu Austrougara, pa i Engleza.

    SKENDERBEG

    Ovaj junak kojeg albanci naširoko slave, zapravo je bio Srbin, srbski plemić. Cela njegova porodica bila je srbska. Otac i brat su mu sahranjeni u pravoslavnom manastiru. U pismu Dubrovniku, vidi se da je Skenderbeg govorio i pisao srbskim jezikom. Bio je u srodstvu sa Ivom Crnojevićem. Borili su se zajedno. Crnojevići su srbska vlastela. Skenderbeg je otet, odveden u janičare gde se pokazao kao sposoban, pa tu i dobija čin skenderbega (skender na turskom znači lav). Kasnije se Skenderbeg okrenuo protiv Turaka o protiv njih je i ratovao. Albanci u svojim muzejima, dinastiju Crnojević uvrštaju kao svoju dinastiju što istorijski nema apsolutno nikakvu podlogu jer su Crnojevići porodica poreklom sa Cetinja i Žabljaka. Izmena načina pisanja ovog prezimena kod Albanaca je samo još jedna istorijska neistina.

    Bosiljka Milićević
    Izvor: Srbske Novine


    Ljubav Ti i Ja!

  2. #2
    Kavkaska Albanija


    Kavkaska-albanija-300x215.jpg


    Ljubav Ti i Ja!

  3. #3
    Otkriva koliko je zapravo bilo Srba, a koliko Albanaca na Kosovu!

    Defter za Vukovu oblast, zvanični dokument Osmanske carevine iz 1455. godine, čiji original se nalazi u istorijskom arhivu u Istambulu pokazuje da sredinom 15 veka na prostoru Kosova i Metohije nije bilo Albanaca.

    Preciznije, na celom prostoru između Prokletija i Kopaonika bilo je samo 46 albanskih porodica. To je zvanični rezultat popisa stanovništva koji je izvršila turska vlast, a koji je kao jedinstven dokument sačuvan do današnjih dana.


    Ovaj dokument pokazuje i sav besmisao tvrdnji zvaničnika iz Prištine da su Albanci, kao starosedeoci, čak učestvovali i u Boju na Kosovu, na strani kneza Lazara Hrebljanovića a da je junak koji je ubio turskog cara Murata, u tradiciji poznat kao Miloš Obilić, nije bio Srbin nego Albanac.

    Jer, ako je 1455. godine u srpskoj pokrajini bilo samo 46 albanskih porodica, nameće se zaključak da ih 1389. godine, kada su srpski vitezovi na Gazimestanu dočekali i potukli tursku vojsku, dakle 66 godina pre popisa, tamo nije ni bilo.


    Na početku „deftera za Vukovu oblast“ piše da je on sačinjen 1455. godine u „zemlji Brankovića“. Što je dokaz da su i šest decenija nakon što su okupirali Kosovo, a Vuka Brankovića odveli u tamnicu u Carigrad, gde je i umro, Turci tu teritoriju nazivali po njegovom imenu.

    Osmanlijski popisivači su zabeležili da na KiM postoji 480 naselja, sa 12.985 kuća. U tim kućama živelo je ukupno 14.087 nosioca domaćinstava, od čeka su 13.696 bili odrasli muškarci, a 480 žene udovice. Čiji su muževi i drugi odrasli muški ukućani poginuli u stalnim ratnim sukobima.

    Najviše kuća 12.840 pripadalo je Srbima pravoslavcima, 75 Vlasima, 46 Albancima, 17 Bugarima, pet Grcima, dok je po jedna kuća pripadala Jevrejima i katolicima. Srbi su živeli i bili većina stanovništva u svih 480 naselja između Prokletija i Šar planine na jugu i padina Kopaonika na severu.

    Vlaška domaćinstva, njih 75, bila su prisutna u 34, dok je prisustvo Albanaca zabeleženo u svega 23 sela. Kada se pogleda ukupan broj albanskih domaćinstava, ispada da su u ta 23 sela u proseku živela po dva albanska domaćinstva.

    Sedamnaest bugarskih domaćinstava bilo je „raspoređeno“ u deset sela. Pet grčkih domaćinstava živelo je u Laušu i Vučitrnu, u kojem je evidentirano prisustvo po jedne jevrejske i katoličke porodice.

    I severna Albanija bez Albanaca

    Da Albanaca nije bilo ne samo na Kosovu i Metohiji već ni u severnoj Albaniji svedoči i Dečanska hrisovulja iz 1330. godine, koja sadrži detaljan spisak domaćinstava koja su popisana u Metohiji i današnjoj severnoj Albaniji, na metohu manastira Visoki Dečani.

    Iz hrisovulje saznajemo na manastirskoj zemlji s obe strane Prokletija ima 89 sela, 86 srpskih i tri albanska. Od 2.166 zemljoradničkih gazdinstava i 2.666 stočarskih samo su 44 bila albanska. Od prezimena koja su popisivači zapisali 95,88 bila su srpska, 1,98 bila su romanskog, 1,56 odsto neutvrđenog, 0,26 odsto albanskog i 0,25 odsto grčkog porekla.


    Zabeleženo je da neki odrasli muškarcin nemaju svoje kuće i oni su evidentirani kao „siromasi“. Osim imena naselja, koja su sva srpska, Turci su beležili i nazive ostalih toponima. U dokumentu koji ima 480 strana nema ni jednog naziva naselja, brda, reke ili planine sa albanskim imenom.

    “Defter za Vukovu oblast” je veličine 30 x 12 centimetara, uvezan je u kožni povez i predstavlja jednu celinu bez ikakvih interpolacija. Obuhvata 240 folija, odnosno 480 stranica. Pisan je na belom papiru crnim mastilom, i to veoma lepim rukopisom. U defteru su zapisana i imena tadašnjih stanovnika Kosova Polja i okolnih krajeva.


    Najpopularnija muška imena na KiM 1455. godine su bila Radislav, Bogdan, Radica, Stjepan i Nikola, zatim Rajko, Miloš, Radoslav, Bogoje, Doroslav, Bogdan, Priboje i Milovan, dok su ženska bila Olivera, Radislava, Stojislava, Jelena, Stanislava, Vladislava i Vukosava.

    Za pet vekova turske okupacije situacija se dramatično promenila. Osmanlijski okupator je stalnim terorom podstrekivao prelazak srpskog stanovništva na islam i njegovo arbanašenje, a u poslednja dva veka naseljavanje Albanaca iz Albanije.


    Ipak, najdramatičnije promene strukture stanovništva dogodile su se u dvadesetom veku. U Drugom svjetskom ratu, bežeći od šiptarskog terora, oko 200.000 Srba pobeglo je u „užu“ Srbiju. Posle rata, komunistička vlast je većini njih zabranila povratak u zavičaj.

    Proces svođenja Srba na apsolutnu manjinu završen je 1999. godine, nakon agresije varvara iz NATO pakta, kada je južna srpska pokrajina predata na upravu tom zločinačkom vojnom savezu i misiji UN. Za samo nekoliko meseci više od 200.000 Srba iz Prištine i drugih delova KiM proterano je u tzv. užu Srbiju.


    Prema poslednjem popisu stanovništa na teritoriji AP Kosovo i Metohija koji je sproveden početkom aprila 2011. godine, tamo je živelo 1,7 miliona ljudi. Ovaj broj uglavnom obuhvata Albance, pošto popis nije sproveden u četiri opštine na severu pokrajine, a i najveći deo Srba južno od Ibra ga je bojkotovao.

    U biračkim spiskovima Republike Srbije vodi se oko 116.000 stanovnika Kosova i Metohije srpske nacionalnosti koji imaju pravo glasa. U ovaj broj je uračunato i oko 9.000 Goranaca, koji su primili islam, ali smatraju da pripadaju srpskom etničkom stablu.
    alo.rs


    Ljubav Ti i Ja!

  4. #4
    Зашто и како је створена Албанија

    Зашто и како је створена Албанија, потврђују Бечки тајни списи, Аустроугарска је вештачки створила нацију. Албанци никада нису постојали као јединствени народ, већ их је народом и нацијом учинио аустроугарски двор.

    Ујединили су различита племена, сачинили један језик и све то потпомогли новцем како би, пре свега, смањили српски утицај и тежњу ка ослобађању свих српских земаља од којих се добар део тада налазио под влашћу Аустроугара.

    На дуже стазе, циљ овог „пројекта“ је био да се у овом делу Европе који излази на Медитеран смањи и утицај Русије.

    Ова тврдња изазвала је велике полемике и интересовање научних кругова у Европи, а изнесена је у докторату недавно преминуле бугарске историчарке Теодоре Толеве (1968-2011). Рад под називом „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације (1896-1908)“ заснован је на проученим документима Царског архива у Бечу од којх су многи у то време били најстроже чувана тајна.

    Толева је током истраживања и потраге за документима о међуетничким односима у Отоманској империји, у царском архиву у Бечу нашла документе у вези тајних састанака на аустроугарском двору одржаних 1896. на којима је договорено стварање компактне албанске нације.

    По бугарској историчарки, меморандум о четири састанка која су одржана показује да крајем деветнаестог века албанска нација још није постојала и да ће Беч учинити конкретне напоре да је изгради, хомогенизује становништво, промовише јединство између католичких и муслиманских кланова, помогне новинарство и образовање народа, издаваштво националистичких публикација, стварање једног унифицираног књижевног језика, и тако даље.

    Мотиви Аустроугарске империје су врло јасни: да краткорочно ублажи притисак Србије и Црне Горе, а дугорочно Русије.

    Докторат Толеве објављен је на шпанском језику по називом „Ла инфлуенциа дел Империо Аустро-Хунгаро ен ла цонструццион национал албанеса (1896-1908)“ и она у фактографски богатом научном делу подељеном у десет поглавља објашњава своје виђење настанка и развоја албанске нације на преласку из 19. у 20. век.

    Бугарска издавачка кућа Сиела постхумно је објавила њен рад и на бугарском језику, а у децембру 2013. објављен је и немачки превод овог рада под називом „Дер Еинфлусс Остерреицх-Унгарнс ауф дие Билдунг дер албанисцхен Натион 1896-1908“.

    Треба рећи да је своје име у бугарској историографији Теодора Толева изградила тиме што је била вредан истраживач, професионално високих стандарда, вансеријски полиглота (говорила је шпански, португалски, француски, италијански, руски, енглески, немачки).

    Осим тога, скренула је пажњу још 2006. капиталним радом „Спољна политика Тјуле Андрашија и македонско питање“, а ускоро се очекује постхумно објављивање њене треће књиге „Геноцид и судбина Јермена 1905“.

    Основна теза Толеве је да је Беч учинио све да уједини различита и завађена албанска племена и кланове, која у другој половини 19. века, по Толевој, нису имала развијену националну свест, већ су била расцепкана, те да је бечка дипломатија активно помагала стварање унифицираног књижевног албанског језика, издаваштво албанских националистичких публикација и развој новинарства и образовања.

    Мотиви Аустроугарске за то су спречавање ширења утицаја конкурентске Србије и Италије, а индиректно, преко спречавања Срба, то је било и спречавање ширења Руса ка Медитерану.

    Толева 1999. године први пут улази у Бечки империјални архив како би прикупила податке из архивске документације о македонском питању. Трагајући за документима о томе, једнога дана сасвим случајно у једној од фиока архива открива никад објављени меморандум о четири тајне конференције одржане на Бечком двору 1896. године, а поводом планирања за стварање тада непостојеће албанске нације.

    Иначе, ти састанци се помињу и у документу „Дие Албаниенполитик Остерреицх-Унгарнс ун италиенс 1877-1908 де Ханс Диетер Сцхандерл“ из 1971, што наводи и Толева у фусноти на 28. страни бугарског издања.

    Полазна тачка њеног истраживања је 1896. када се Беч одлучује за активније деловање на простору јужног Јадрана, а завршна тачка 1908, када Младотурски покрет преузима власт, чиме се мења дотадашњи контекст за деловање Аустроугарске према отоманском наслеђу.

    Прво поглавље под називом „Организација спољне политике“ односи се на објашњење спољње политике Аустроугарске. Толева објашњава: „Сврха овог поглавља је да покаже ту традицију у спољњој политици Империје, и њене организације рада тајне конференције у смислу реалног управљања“.

    Она објашњава структуру, функције и прерогативе министра спољњих послова. Према аустријским истраживачима, Министарство за спољње послове до сада никад није изучавано. Толева наводи два разлога. Први је да Министарство почиње да представља истраживачки интерес сасвим одскора у потрази одговорности за ултиматум који води до избијања Првог светског рата, а када су схваћени факти да је Министарство радило у корист сопствених циљева и по својим сопственим механизмима. А други је специфичност самог Министарства.

    „Према Хелмуту Римплеру, још не постоји ниједна студија која открива суштину Министарства спољњих послова као институције, односно која је директна веза између његове организације и његових активности“, наглашава Толева.

    Друго поглавље је посебно значајно, а зове се „План о Албанији или бечка рационалност или ирационалност“, у коме Толева експлицитно пише да је сузбијање утицаја Србије један од рационалних елемената Меморандума којим су обухваћене четири тајне конференције, али да је било ирационално упустити се у пројекат изградње нације, јер је то тежак задатак, у супротности са војним начином мишљења.

    Треће поглавље „Прихватање плана – дипломатски ризици и дугорочна предвиђања“ говори о неслагању с планом представника аустријског генералштаба или појединих дипломата, којима је јасно да такав план крши и одређене међународне норме. Међутим, план је прихваћен и поред гласова против.

    Четврто поглавље под називом „Иницијативе Беча пред Османском империјом или бриге једног народа између две империје“ говори се о конкретном заузимању аустроугарских конзула за завађена албанска племена пред турским властима, јер ни Порта није имала високо мишљење о разбојништвима и клановима подно Проклетија.

    Пето поглавље „Путовања аустроугарских конзула кроз албаномуслиманско друштво или почетак једне романтичне конспирације“, говори о успостављању веза аустроугарских конзула са вођама албанских муслиманских племена.

    У шестом поглављу Толева говори о „заштити вероисповедања“. Разрађује се такозвани Културпротекторат.

    У седмом поглављу тема је албански језик, који се до тада писао на двадесетак различитих начина (грчким, латинским и арапским словима), али се од 1908. стандардизује, у чему главну улогу има генерални конзул Аустроугарске.

    Осмо поглавље бави се школством, а девето је насловљено „Штампа – како Беч почиње да пише на албанском“. Толева наглашава да се штампају различити материјали необично високог нивоа израде с циљем да развију национална осећања код Албанаца у складу са закључцима Меморандума тајних конференција из 1896. Углавном је реч о календарима, граматикама, историјским књигама. Врше се многобројне образовне иницијативе.

    У десетом поглављу, Толева расветљава улогу римокатоличког монсињора Прима Дођија, који је имао план стварања северноалбанске кнежевине, где би главну улогу имало племе Мирдита. Такође, Толева је приложила и читав низ досад необјављених докумената, који поткрепљују њену тезу да је албанска национална ренесанса заправо кренула из геополитичких мотива „Ка унд Ка монархије“.

    Она наводи постојање албанских комитета и у Букурешту и у Софији, а посебно се осврће на стварање албанских школа у Италији и италијанских у Албанији. Интересантно је и спомињање Румуна Алберта Ђике, који себе сматра потомком Скендербега, који активно лобира за албанску ствар.

    У закључку књиге Толева наводи и друге геополитичке околности. На пример, каже да Немачка не узима учешће у овим аустријским акцијама, али је наклоњена Албанцима (из својих геополитичких разлога), док ред Бекташија подржава Младотурску револуцију.

    Енглези чувају неутралност, али гледају и благонаклоно на развој албанског национализма. Све то, као и јачање суседа, утицало је на конкретне акције и обим помоћи Аустроугара албанским племенима. Менталитет самих племена није ишао на руку аустроугарским плановима, али је за реализацију ових планова кључна била изолација Русије у том периоду.

    Толева закључује: „После детаљног прочавања архива можемо тврдити да на почетку 20. века албанско становништво још не представља оформљену нацију. Етничке групе у Албанији живе изоловано, немају веза међу собом, осим кад ратују. Могућности за њихово зближавање су практично ништавне, а убиства уобичајена, чак и за људе из истог клана. У земљи постоје два основна дијалекта, али они су толико различити, да се људи скоро не разумеју. Не постоји јединствени књижевни језик, већ више од двадесет различитих начина писања на локалним дијалектима.

    Коефицијент писмености не прелази чак ни 2%. Становништво припада трима вероисповедањима – муслимани, православни и католици. Албанци немају национално сазнање, немају опште интересе, не исказују солидарност и не развијају се у правцу буђења националних осећања. Према томе, почетком XX века не постоји албанска нација„.

    Толева сматра да њен материјал доказује да је Аустроугарска најзаслужнија за стварање албанске нације, а 1908. је кључна година, после које за формирање албанске нације настају боља времена.

    извор: kmnovine. com


    Ljubav Ti i Ja!

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •