Slušajte radio Delta i Prijatelji - narodna muzika pomoću:
Winamp, iTunes   Windows Media Player   Real Player   QuickTime

Trenutna pesma: Loading ...
Bit rate:
Trenutno Slusalaca: /
Status servera:


Prikaz rezultata 1 do 6 od 6

Tema: Srpski narod izmedju Arnauta i rimokatolika

  1. #1

    Smile Srpski narod izmedju Arnauta i rimokatolika

    Срби између римокатоличког клерикализма и албанског национализма



    ЈУГОСЛАВИЈА је национално и религијски представљала сложену државу. Живот у таквој држави био је ново искуство за српски народ из Србије и његову политичку елиту

    Сабирање и међусобно упознавање вековима раздробљеног српства било је праћено упоредним процесом упознавања Хрвата (23,9% популације према попису из 1921), Словенаца (8,5%), Немаца (4,3%), Мађара (3,9%), Шиптара (4,0%) и стицања искустава у заједничком животу са католицима (39,4%) и муслиманима (11,1%). Несумњиво да је живот у заједничкој држави убрзао еманципацију српског народа, али га је и суочио са бројним тешкоћама које није успео да реши у целом веку. Посебно је потребно споменути мучно и трагично искуство са римокатоличким клерикализмом који се у два маха појавио као инспиратор и генератор геноцида над Србима, као и фанатично настојање албанског национализма да на српским историјским просторима изгради своју државу.

    Римокатолички клерикализам – као инструментализована политика цркве која основним фактором идентификације означава двоструки идентитет верника (католички и национални), католицизам представља јединим оквиром у коме се може развијати национална свест, захтева контролу целокупног друштвеног живота верника и пресудно утиче на формирање друштвене свести верника – никада се није одрекао сна да “заоре источну њиву” и изврши покатоличење целокупног српског народа (да их врати “у вјеру својих отаца”). Клерикализам Римокатоличке цркве најдиректније је угрожавао државу коју су Срби створили и њихово етничко биће.

    НАСТОЈАЊЕМ да у модерној држави, каква је била Југославија, преко читавог система братовштина, конгрегација, католичких друштава, верских школа, католичке штампе, створе “унутрашњу католичку државу” подређену свештенику и његовој заповеди, контроли цркве, дисциплини и послушности било је, у својој суштини, негирање државе. Изричит захтев да католици поштују само законе цркве значио је грађанску непослушност према држави чији се закони нису слагали са “Законима свете стеге”. Обавезност читања верске штампе и верске књиге, захтев да у целом васпитању и образовању доминира учење Римокатоличке цркве истицао је став милитантног католицизма да човек није самосталан и да је дужност цркве да га води и организује. Клерикализам је у целокупни друштвени живот уводио установу верске забране и контроле. Радикално враћање католичким начелима и католичкој рестаурацији друштва “свим средствима и на свим нивоима” погађало је и околно православно становништво.

    Захтеви Католичке акције да “католици постану католици” (створити католички осећај, говорити и радити католички), идеје о сабирању светског католицизма, покатоличењу “кугле земаљске”, развијању унутрашњег религијског живота повећавали су верску горљивост, фанатизам, искључивост и наговештавали обнављање аспирација о универзалној моћи римске цркве. На простору Хрватске, Славоније, Далмације, где су Срби и Хрвати измешано живели, то је значило прозелитизам и појачавање међусобног неповерења.


    Масовно покрштавање Срба у Дубици

    ИНТЕГРАЦИЈА југословенских католика значила је дезинтеграцију јутословенске државе. Тенденција брисања трагова српског присуства на простору Хрватске, Далмације и Славоније, изражена преко кривотворења докумената, фабриковања фалсификата, преузимања лингвистичког и књижевног наслеђа, рушења споменика културе, спаљивања библиотека и сваког вида “меморије друштва” у xx веку добила је на интензитету. Спорови цркве и државе око школских закона, уџбеника, места веронауке у школском процесу, положају свештеника у школи, постављењу бискупа, формама општења бискупа са Ватиканом, злоупотреби цркве у политичке сврхе, смислу постојања и антидржавној делатности Хрватског орла, Крижара, Хрватског јунака, писања римокатоличке штампе, закона о Соколу кулминирали су директним сударом око Конкордата.

    Од непризнавања устава југословенске државе до срастања милитантног клерикализма и фашизма (клерофашизам) постоји линија перманентног рушења државе и притиска на становништво друге националности и вере. То је био само увод у геноцид чије је “зрење” и “жетву” Римокатоличка црква припремила. Ликвидација, логоровање, стратишта, насилно прекрштавање, исељавање православног елемента са простора НДХ, забрана ћирилице, нису наилазили на протест римокатоличких бискупа. Након 1945. године кајање за почињени злочин је изостало. Присуство и адаптација клерикализма у годинама 1945-1990. значила је припрему за нову историјску ситуацију. Искуство са римокатоличким клерикализмом коштало је Србе у xx веку више стотина хиљада живота и непроцењиво много уништених културних и материјалних добара.

    ЗАТВОРЕНОСТ албанског друштва и сугестивна моћ идеје о “великој Албанији” која је окупирала све његове мисли и енергије били су супротстављени, у целом xx веку, постојању југословенске државе и опстанку српског народа на његовим историјским територијама. Албанско становништво чинило је, у тек основаној Краљевини СХС, једну од бројно највећих и културно најзаосталијих националних мањина. Према подацима пописа становништва од 31. 1. 1921. године, на територији Краљевине живело је 441.740 Албанаца, највећим делом насељених на простору косовске, скопске, зетске, рашке и битољске области. Било је то друштво оптерећено постојањем сложених патријархалних, племенских, братственичких и породичних односа, животом у фисовима и кућним задругама, спонтаном окренутошћу регулама, формама удруживања и солидарности својственим патријархалној средини. Друштво довољно само себи и априори супротстављено држави и владавини закона. Архаична схватања, етичке и моралне норме понашања, мишљења и реаговања колективне заједнице неговале су свест о легалности стицања имовине пљачком, окупацијом туђих територија и поседа, самовлашћу, правом јачег на отимачину.

    Од важности за разумевање агресивног понашања албанске популације свакако је и разумевање етике племенског човека која почива на убеђењу о нужности живота у заједници, сматра врлином све што је од тренутног интереса за племе и његове припаднике. Установа владарског и старешинског слоја (аге, бегови, старешине, господари кућа) који се “за све пита” и одлучује о судбини мноштва, односи које регулише обавезност одлука братственичко-племенских скупштина и међуплеменских нагодби, послушност као темељ живота у ужој (породица и кућа) и широј (братство, племе) заједници, крвна освета, регулисали су односе унутар албанског друштва и искључивали државу.

    МИЛИТАНТНОСТ ислама и шеријат подстицали су верски фанатизам. У питању је било друштво у коме је војник сваки мушкарац дорастао за оружје, свака кућа стециште наоружаних људи груписаних по братственичко-племенској припадности. Политички оквир таквом друштву давала је идеја о Албанији четири вилајета (скадарски, јањински, битољски и косовски). Све је то чинило државну власт у областима насељеним албанским становништвом слабом, а негде и непостојећом.


    Католички фратри са нацистичким поздравом



    Међуетнички однос Срба и Албанаца, како примећују истраживачи ове појаве, уткани су у процес дугог трајања чије узроке треба тражити у различитим историјским искуствима на истом геополитичком простору. Истрајавање на очувању Османлијског царства, везаност за турски интегрализам и панисламистичке идеје супротставило је Албанце српском народу. Идеја о “великој Албанији”, рођена у кругу албанских интелектуалаца у Царитраду 1877. и саопштена на скупштини Лиге за одбрану права арбанашког народа годину дана касније у Призрену, подразумевала је стварање самосталне албанске државе коју би чинили: 1. Јужна Албанија са Епиром и Јањином; 2. Северна и средња Албанија са подручјима око Скадра, Тиране и Елбасана; 3. Македонија са градовима Дебром, Скопљем, Гостиваром, Прилепом, Велесом, Битољем и Охридом; 4. Косово са градовима Пећ, Ђаковица, Призрен, Митровица, Приштина, Гњилане, Прешево, Куманово, Нови Пазар и Сјеница.

    НА ТОМ територијалном оквиру, кроз цели xx век грађени су бројни пројекти и пројекције етничке и територијалне Албаније и за њих тражени кредитори у кругу великих сила заинтересованих за прекрајање политичке карте Балкана (Османлијско царство, Аустро-угарска монархија, Италија, Енглеска, Немачка, СССР, Кина, САД). Опседнутост одбраном назначених територија, које никада и нису биле у саставу албанске државе, посебно је почела да добија облике “патолошког непријатељства” након балканских ратова 1912-1913. Србија, која је повратак на историјске територије платила са 150.000 погинулих бораца и цивила, означена је смртним непријатељем албанске државе. Тај анимозитет касније се пренео и на југословенску државу. О томе сведоче побуне из 1913, 1915, 1918-1920, 1945, 1968, 1981, 1988, терор у ратним временима 1915-1918. и 1941-1944. и у годинама криза 1948- 1956. и 1997-1998, стална анархија, пљачка, гранични инциденти и упади, погибије војника и цивила, политичка опструкција, негирање државе и њене власти, стварање паралелних органа власти, делатност качачких и терористичких банди и много тога другог. Резултат миграција које су у ратним годинама пуниле простор Косова и Метохије албанским становништвом, великог наталитета који је доскора износио чак 27%, несигурности, терора и застрашивања, недовољне бриге државе, интернационалистичке свести српских комуниста и корумпираности и немоћи касније власти, вишедеценијског исељаваља Срба јесте промењена етничка слика простора. У моменту када је пројект о “великој Албанији” настао на простору означеном као “албанска земља”, албанско становнипггво је чинило око 44% укупног становништва. Сто двадесет година касније присуство албанског становништва у наведеним областима готово да прекорачује 90 одсто.

    СРПСКО друштво, како примећују поједини истраживачи, као да је у xx веку “искочило из својих зглобова”. Демографски истањено, геноцидом и ратним страдањима доведено до егзистенцијалног минимума, захваћено унутрашњим и спољним миграцијама, суочено са учесталим губљењем идентитета, пола века без значајног духовног и моралног оријентира какав је Српска православна црква, цивилизацијски застало између традиционалног и модерног, делом урбанизовано а делом посељачено, идеолошки фанатизовано, подељено и међусобно супротстављано, комуникационо неповезано, без грађанства, у ситуацији да мукотрпно је формира али се лако одриче своје елите, “ослобођено” стега обичаја и неспремно да се повинује одредбама закона, само делом еманциповано великом просветном револуцијом xx века, свикнуто на глад и оскудицу, нагрижено болестима, српско друштво је током целог века каснило за савременошћу, исказивало велику запуштеност, фаталну раздробљеност, фрапантну неповезаност, недозвољену неинтегрисаност. Распрострто на неравномерном тлу Југославије као да је умногоме само себи ускраћивало будућност.
    СТРАДАЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА ВРЕМЕ И ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

    ГУБИТАК ДУХОВНЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ

    РЕЛИГИЈА се у југословенској држави јављала као вододелница нација, што је посебно погађало српско национално биће и однарођивало његове некада саставне делове. Према попису становништва из 1921, православних је било 46,67%, римокатолика 39,29%, муслимана 11,22% . Десет година касније ситуација је незнатно измењена, па је проценат православних повећан на 48,70%, римокатолика незнатно опао на 37,45%, а муслимана исказивао константу – 11,20%. Изражена религиозна затвореност, конфесионална подвојеност и супротстављеност, као и милитантност карактеристична за рубне делове у којима се додирују велике цивилизације, пресудно су утицали на лагано ишчезнуће Срба католика и отварање процеса однарођивања и нестајања Срба муслимана.


    Анте Павелић са фрањевцима

    Уједињење од 1. децембра 1918. године створило је услове за обнављање јединствене Српске православне цркве. “Јединствена воља” законитих представника цркве означила је, још крајем децембра 1918. године, процес обнављања српске Патријаршије, који је званично окончан септембра 1920. године. Уједињена Српска црква задржала је уздржаност “према новинама”, посветила се законодавству, обновила задужбинарство, реорганизовала административно-територијалну организацију, прихватила се успостављања озбиљног школског система на свим нивоима. Јачање верских осећања народа СПЦ је настојала да оствари путем појачане делатности богомољачког покрета. Приврженост југословенској држави и поштовање њених закона једна су од карактеристика понашања цркве према држави. Спор је настао само у 1937. години када СПЦ није исказала спремност да подржи конкордат са Ватиканом.

    ПОДРШКА државном удару од 27. марта 1941. и одлучан став да приступање Тројном пакту “вређа част, славу и традицију нашег народа, и то онда када је народ готов да иде до краја” значили су почетак страдања које је Српску православну цркву задесило у xx веку. “Заслугом” окупатора и њихових помагача (Немци, Италијани, Бугари, Мађари, Арбанаси, Хрвати-усташе, Римокатоличка црква) целина СПЦ је разбијена на осам делова, од којих је сваки доживео особено али темељно страдање. Велике размере имао је и терор партизанског покрета, посебно у последњим годинама грађанског рата. У ратним годинама 1941-1945. са огњишта је протерано око 600.000 Срба, убијено зато што је православне вере најмање 500.000, прекрштено преко 250.000, из парохија протерано преко 600 а убијено 650 свештеника и монаха, опљачкано, запаљено и срушено преко 1.000 цркава и манастира. Материјална и културно-историјска штета је непроцењива. Српско православље је готово сатрто.

    Сатирање свештеника, пастве и црквених објеката настављено је и након Другог светског рата. О притиску који је Српска православна црква трпела у петнаест година дугом периоду након рата (1945-1960) сведочи и податак о годишњем кажњавању, по разним основама, око 25% свештеника. У том периоду број православних епископа је смањен за 33%, свештеника за 50% (има их свега 1.800), богословија за 60%, број ђака који похађају православна училишта за 75%, црквени земљишни посед је износио 12% некадашњег. Процес атеизације захватио је и верски традиционално оријентисано село. Подаци партијских комисија откривају да се на православном селу само 5 до 10 одсто новорођене деце крсти, 10% умрлих сахрањује по православним обредима, 25% слави славу и Божић, и то већина без религиозних садржаја. Смањивање и свођење на минимум духовног и моралног утицаја Српске православне цркве значило је за српски народ вишедеценијски губитак битне духовне оријентације.


    Ljubav Ti i Ja!

  2. #2
    Љубодраг Димић

    Љубодраг Димић рођен је у Земуну 1956. године. Студирао је историју на Филозофском факултету у Београду, где је дипломирао (1980), магистрирао (1985) (магистарски рад “Агитпроп фаза културне политике у Србији 1945-1952”) и докторирао (1993) дисертацијом “Културна политика у Краљевини Југославији 1929-1941”. Од 1981. до 1985. године радио је као асистент приправник у Институту за историју радничког покрета Србије (данас Институт за новију историју Србије). За асистента на Катедри за историју Југославије изабран је 1985, за доцента 1993, за ванредног професора 1998. и за редовног професора 2002. године. Од 2003. до 2005. године био је управник Одељења за историју Филозофског факултета у Београду.

    Члан је одбора за историју xx века САНУ. Један је од оснивача Центра за савремену историју Југоисточне Европе, оснивач и руководилац Центра за историју Југославије и Хладног рата. Ангажован је у раду редакција више историјских часописа. Водио је државну Комисију за истину и помирење (2001). Почасни је члан Центра за истраживања Хладног рата у Лондону. Новембра 2012. године именован је за дописног члана САНУ. Од 8. новембра 2018. је редовни члан САНУ.

    Љубодраг Димић је аутор десетине књига и преко 100 научних и стручних радова разасутих у водећим српским и југословенским стручним историјским часописима и зборницима радова. Његова стручна интересовања превасходно су окренута изучавању историје Југославије (1918-1991) и Балкана, посебно питањима односа политике и културе, државе и верских заједница, историје друштва, феноменима страних културних, политичких, модернизационих утицаја, веза, односа и прожимања, мањинском питању, интелигенцији и њеној друштвеној функцији, историји институција, југословенско-совјетским односима, историји историографије.

    ИЗВОР: Новости


    Ljubav Ti i Ja!

  3. #3
    ДА СЕ ПРИСЕТИМО ЧИЈА ЈЕ ЗАИСТА АЛБАНИЈА: Kарта из 1795. побија све што тврде Лондон, Ватикан, Беч…

    У времену суровог отимања Kосова и Метохије ваља се присетити чија је била земља Албанија која је одлуком великих сила настала 1912. године, те је уз свесрдно мајсторство Аустроугарске, Ватикана и Велике Британије направљена и албанска нација

    албанија.jpg

    ПИШЕ: Војислав Мистовић/balkanskageopolitika.com

    Без икаквих доказа материјалне културе, споменика, књига, записа, археолошких ископина и др. они се врло вешто свијету приказују као Илири и староседиоци.

    Kолико је велик раскорак између њихових жеља и реалности, пише Војислав Мистовић са Принстонског универзитета, говори и пример археолошког налазишта илирске културе Kаменице на југоистоку Албаније. Те тумулусе сами данашњи Албанци зову Тума е Kаменицлс.

    На карти Европе картографа и краљевскога хидрографа Тхомас Kитцхин-а (1719 -1784) са многим допунама и побољшањима од стране Јеан Баптисте Боургуигнон д’Анвилле-а (1697-1782) издатој на свет 12. маја 1795. (објавили Лаурие & Wхиттле) видимо два Београда на простору данашње Албаније. Ту се налази и Албатон/Албутоно (по композицији личи на Балатон који је несумњиво српски топоним – језеро у данашњој Мађарској, а имамо нпр. Блато како се некада звало Скадарско језеро итд.) који је данашњи Елбасан. И њему је корен имена алба-бело (добијен метатезом: манастир-намастир, сав-вас итд).

    У житију српског краља светог Јована Владимира се каже:

    „Сеј свјати славни књаз и доблествени мученик Јоан Владимир, возраста от благочестиваго и влађетелнаго корене, во грађе Бјелграђе (Албији) првјевшаго влађеније и всјем Илириком и Далмацијеју владичествоваше“.

    Тај град је данашњи Берат, на карти Белиград испод Албатона/Елбасана.

    На овоме месту кратко подсећање (важно за наставак текста) да је манастир Тавна/Тамна у Републици Српској управо задужбина светога Јована Владимира, доцније краља Драгутина. Обнављан је и од цара Лазара и царице Милице.

    Да споменемо и неке српске аутохтоне топониме који и данас постоје у Албанији: Новоселе, Борове, Завалан, Kаменице, Дренова, Трстеник, Верник, Стрелце, Пестан, Воскопоље, Блаце, Подгорје, Леска, Поградец, Требиње, Стравај, Сус(ш)ице, Орење, Kлење, Kраста, Сопот, Kовачице, Радомире, Селипте, Лузни, Морине, Голај, Добруне, Селце, Загоре, Топлане, Рец, Добрац, С(ш)ирока, Kарице, Велипоље, Паток, Радес, Дивјаке, Топоље, Kозаре, Градист, Kроја, Валона (Авалон) , Грабјан, Селенце, Братај, Драч, Лежа(Љеш), Лукове, Њивице, Леснице, Ливађа, Маја Језерце, Јабланица…


    Kарта-Албаније-и&#.jpg


    И у сусједној, данашњој Грчкој имамо топониме као што су Његуш, Загора, Рођакиња и сл. што нам само говори да су аутохтони становници на тој територији исто тако били Срби.

    Трагајући за коренима моје породице наишао сам на необичну подударност топонима у Републици Српској и БиХ са централном и јужном Албанијом. Нашао сам и подударности са презименима. У средњовековним документима су спомињу презимена којих има и у тадашњој Босни а има их и данас у Албанији. Kарактеристично је презиме Рама које се до данас сачувало у траговима у Чешкој, Русији и данашњој Албанији.

    Из разних историјских докумената знамо да се део Босне називао Рамом. Налазимо називе типа Горња Рама и сл. Данас постоји река и пар топонима са истим именом.

    О многим сеобама Срба ми знамо много, а о некима не знамо ништа. Рецимо, историјске хронике су забележиле три сеобе Срба из Босне у Далмацију у периоду између 1375. и 1418. О томе су нам записе оставили далматински провидур А. Kонтарини, млетачки ђенерал Петар Лоредан, Луције, и други… Kод Луција(Лучића) налазимо и записе како су ти досељеници били одушевљено прихваћени од домородаца, што нас упућује да су то били једноплеменици. Иако су млетачке власти забрањивале насељавање у градовима ускоро су Срби постали незобилазни како у пословима тако и у војсци. Лоредан пише како су пет хиљада новопридошлих поразили Мађаре у једном боју. Сав простор Цетине, Сплита, Трогира, Шибеника, Kнина, Задра и другде је био насељен тим Србима из Босне.

    На жалост о везама Албаније са Босном (сличност топонима и презимена) се зна мало. Да ли је постојала каква сеоба, у којем је правцу ишла, рођачке везе, за сада мени остаје непознато. Моје презиме се помиње у документима средњовековне Босне, спомиње се Твртков великаш Прибој Мистовић. Потом исто презиме налазим у Поградецу (касније се бележи и у Скадру) у данашњој Албанији. А близу Поградеца се налази село Требиње!?

    Остаци Мистовића у Албанији славе и данас Велику Госпојину (као и исељеници у САД и Kанади, као и остали на подручју Балкана-Хума).

    У сваком случају сви ови документи и сазнања нам говоре о тадашњој компактности српскога народа. Нама и будућим генерацијама предстоји и даље дубоко копање по питању ових тема. На жалост, у потоњих 200 година овдје је историја исполитизована и кривотворена, али као што каже пословица „Заклела се земља рају да се тајне све одају“.

    ИЗВОР: Искра


    Ljubav Ti i Ja!

  4. #4
    манастир-свето&#10.jpg

    Како је манастир првог српског светитеља постао албански

    мошти-светог-јо&#1.jpg


    свети-јован-вла&#1.jpg


    Албанци су ову српску цркву превели под албанску православну цркву и поодавно о њој говоре као таквој и да нема никакве везе са српском црквом

    Икону на главном улазу унутра су заменили из разлога што је на њој ћирилицом било написано име светог Јована Владимира. Сада на замењеној икони је латиницом написано „Shen Joan Vladimiri.“

    Свете мошти краља српског Јована Владимира, су после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стефана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, а нешто касније су пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Светитељеве мошти почивају и дан данас у манастиру Светог Јована Владимира.


    Сваке године о његовом празнику окупља се маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем.


    Ко је био Јован Владимир, први српски светац?

    Јован Владимир је био владар Дукље и Србије од око 1000. до 1016. године. Његова владавина одвијала се током дуготрајног рата између Византије и Самуиловог царства. Био је у блиским односима са Византијом, што му није помогло да сачува своју земљу од цара Самуила који је освојио Дукљу око 1010. године.

    Том приликом је кнеза Владимира утамничио у Преспи, престоници свог царства у западној Македонији.

    Према Љетопису Попа Дукљана, Самуилова кћерка Теодора Косара је, завољевши заробљеног кнеза, молила оца да је уда за њега. Цар је дао Косару за жену Владимиру, а затим свог новопеченог зета вратио на дукљански престо да влада као његов вазал.

    Владимир је био познат као побожан, праведан и мирољубив владар. Није се укључивао у велики рат, који је кулминирао 1014. године византијском победом над Самуилом. Цар је недуго након тога преминуо, а по наређењу његовог синовца Јована Владислава, који је преузео власт над царством 1015. године, Владимир је убијен 22. маја 1016. године. Одрубљена му је глава испред једне цркве у Преспи, где је и сахрањен. Недуго потом признат је за свеца и мученика, са празником 22. маја, он је први српски светац.

    ИЗВОР: putevimapravoslavlja.info


    Ljubav Ti i Ja!

  5. #5

    ОТkРИВЕНА ТАЈНА kОЈУ ГОДИНАМА kРИЈУ ОД СРБА: Ево због чега им сметамо и зашто нам фалсификују историју!


    Више од једног века у српском народу постоји мишљење да су нас кроз историју нападали зато што смо на раскрсници путева. Данас нас осуђују без кривице, чак и када прави кривци исту признају, као што је био случај у недавној изјави Туђмановог министра полиције Бољковца да су Срби у Хрватској нападнути да би се изазвао рат

    У ери глобалног света, када је готово немогуће сакрити и спречити ширење информација и сазнања, истина не може дуго остати сакривена. Из тог разлога су се последње деценије прошлог и почетком овог века нарочито интензивирали напади на Србе.

    Зашто им сметамо?

    Сметамо им због тога што су Срби једини народ у срцу Европе који се никако не уклапа у њихово виђење и планирање света и његовог поретка. Сметамо им што смо једини представници беле расе који су после ii Светског рата пуцали на Американце. У Вијетнаму су то били припадници жуте расе, у Сомалији црне, у Авганистану, Либији, Ираку арапи и муслимани.

    Сметамо им због нашег исконског осећања правде, који носимо у генима и због чега смо једини народ на свету који, за разлику од њих који ратују увек за земаљско царство, спреман на жртве за царство небеско.

    Српско осећање правде они су се увек трудили да сузбију наметањем свога права. А по том праву Срби немају права на правду.

    Зашто су нам фалсификовали историју?

    Нама је фалсификована историја нанела више штете и пораза од свих ратова! Поражавајућа је чињеница да народ као Срби који је од вајкада у вртлогу светске историје, народ који је морао кроз векове да води толике одбрамбене ратове, тако мало урадио да своју историју истражи како треба, прикупи све податке и публикује их, направи музеј какав доликује једном тако старом народу богате историје. Уместо тога дозволили смо фалсификаторима “западне школе” да нас лажу и прекрајају као да смо каменчић поред пута којег шутира сваки путник.


    Шта значи “аутохтони” на застави “Велике Албаније”?

    Не би ли некако изашли на крај са непослушним Србима, они су недавно смислили нову интригу. Албанци, једини народ Европе који није имао своју борбу за национално ослобођење, и који због тога и нема националне хероје, већ је морао да узме Србина Скендер-бега за истог; наједном су постали Илири, народ који је мирно живео на Балкану, док нису дошли зли Срби и протерали га у јалове Албанске гудуре. Без икаквог научног доказа Албанцима се овим жели дати историјско право на балканске територије, наравно на штету Србије.

    Арнаутска племена, која никада у историји нису испоштовала нити један склопљени договор, промовишу се у староседеоце Балкана са правом да се легитимно боре за своје “вековне територије”. И сами смо сведоци да они то здушно користе, трпајући у “Велику Албанију” не само српске, већ и територије садашњих држава: Грчке, Црне Горе и Македоније. Мислите ли да ће Европски парламент донети резолуцију о томе?


    Србима су плански уништавали историјске записе како би их држали у незнању и лакше владали њима! За време Првог и Другог светског рата из Србије је однето око 40 железничких вагона архивске грађе. Немачки бомбардери су 6. априла 1941. намерно бомбардовали националну библиотеку у Београду, где је уништен цео фонд од 350.000 књига, укључујући и средњовековне списе непроцењиве вредности! Уништи једном народу историју, уништио си га као народ. Срећом истина се не може сакривати заувек, кад тад исплива на површину у пуном сјају.

    Српску историју описују од шестога века, од времена наводног досељавања на Балкан, као да нас пре тога није ни било. А где су нам онда живели прадедови? Не падају народи са неба! Све је више аргумената у прилог тезе о томе да је центар, извор и колевка европске цивилизације Балканско полуострво, у “примитивној Србији”. Балканско полуострво је био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Од леденог доба, обале Дунава су биле најбоље место за живот јер је цела Европа била окована ледом.

    Винча је највеће и најзначајније истражено неолитско насеље, односно град у Европи и прво велико насеље које је било седиште прве урбане европске цивилизације пре девет хиљада година. Kуће нису имале дворишта, па је и то један од доказа да то насеље није било село, већ град. Археолошко налазиште града Винча простире се на око петнаест хектара, и не само на овој локацији. Тај народ је живео на простору који је много већи од данашње Србије, а то је утврђено на основу 700 пронађених локалитета ван подручја Винче, са археолошким материјалом који је по стилу исти као материјал нађен у Винчи, пише твбест.рс.

    Простирао се широм данашње Босне, Србије, Румуније, Бугарске, Црне Горе, Македоније и Грчке. Налази из Винче потпуно су потирали тврдње германске или нордијске школе историје да је европска цивилизација настала на северу континента. Богатство налаза са овог локалитета (од керамичких посуда, фигуралне пластике, алата од животињских костију, глачаног и окресаног камена, остатака кућа) говори у прилог да је Винчанска култура на овом месту била просперитетна, што потврђује дуготрајност насеља.

    Геолози су открили да је материјал од кога су Винчанци правили куће и керамику није била обична глина, него мешавина леса и веома мекане глине каква може да се нађе само на локалитету између Сланаца и Великог села. То доказује да су имали развијене технологије, па не чуди што су и први топили метале и правили боје од минерала извађених у рудницима на Авали. Винчанска култура открила је пре више од 7.000 година тајну проналажења руда и топљења метала и тако извела највећу технолошку револуцију човечанства.

    Прва појава коришћења метала у свету регистрована је на подручју Србије, на локалитетима Плочник и Беловоде. На налазишту у Плочнику, пронађен је бакарни прстен, (као и други разни комади метала и камене секире) с почетка петог миленијума пре нове ере, који је један од првих металних предмета произведених на свету. Поред Плочника постоји још неколико локалитета у Србији.

    Шта каже наука?

    Др Бен Робертс, са универзитета у Енглеској, рекао је да се колевка металургије пре 7.000 година догодила на тлу данашње Србије.

    У Винчи је створена прва азбука и то пре око 9.000 година. Азбука старих Етрураца идентична са винчанском, а ово значи не само да Етрурци воде порекло са ових простора, а не из Мале Азије, како се уопштено сматрало, већ и да целокупна писменост Европе и Средоземља почива на винчанском писму.

    Генетика као необориви доказ

    Анатолиј Алексејевић kљосов, професор на Харварду, један је од оснивача ДНk-генеалогије – науке која разматра брзине мутација у ДНk и на основу тога одређује време древних миграција, време давних историјских догађаја и много тога другог што је у вези са еволуцијом човека, насељавањем наше планете по областима, као и археологијом, језикословљем и родословним линијама садашњих људи.

    Др kљосов је генетским истраживањима на простору Европе дошао до необоривих научних доказа:

    “Хаплогрупа Р1а код Срба сеже много миленијума у дубину времена. Винчанска култура је њихова – Српска. Од главних родова код Албанаца “динарске” групе (И2а) има 12%, а код Срба 33%, код Хрвата 37%. И хаплогрупе Р1а код Албанаца има мање – 9%, код Срба 16%, код Хрвата 24%. Тако да одређена количинска разлика постоји. И чиме се она компензује? Трима хаплогрупама, којих је код Словена мало: то су Е1б (28% код Албанаца, 18% код Срба и 10% код Хрвата), Ј2 (20% код Албанаца, 8% код Срба, 6% код Хрвата), Р1б (16% код Албанаца, 8% код Срба, 9% код Хрвата). Другим речима, код Албанаца има више носилаца хаплогрупа које нису “исконски словенске”, и то их не чини староседеоцима.”

    Осим тога, запањујуће је да српска азбука има чак 20 истоветних симбола као и винчанско писмо, те је тако и она настала из ове, а не грчке азбуке, како се и данас учи по школама. Чињеница да писмо није “дошло” на Балкан, него да се одавде ширило по евромедитеранском простору, битно мења слику предантичке историје.

    Kомплетна германско-нордијска школа, која је сматрала да су Словени дивља племена која су у Европу стигла из руских степа тек пошто су се остали народи цивилизовали, пада овим открићима у воду. А то многи нису смели да дозволе, јер им је од ширења оваквих лажи зависила егзистенција. Данас је већ увелико у целом свету прихваћено да знаци из Винче представљају писмо и то не неко староевропско или подунавско, већ винчанско писмо.

    Недавно су угледни немачки Универзитет у Тибингену и Геолошки институт у Хајделбергу потврдили да је археолошки локалитет Белица крај Јагодине најстарије светилиште Европе. У насељу из раног неолита нађена највећа ризница праисторијских уметничких дела на свету, са око 100 човеколиких фигура од камена, кости и глине, старих око 8.000 година. На фигурама из Белице представљене су све фазе настанка и развоја људског плода, од зачећа до порођаја. Овакве представе нису никада до сада забележене у уметничком стваралаштву човечанства. Немачки стручњаци су локалитет крај Јагодине назвали археолошком сензацијом 21. века!

    Данас се деци у словенским школама предаје неуверљива, туђа верзија “сеобе народа” и “варварских напада” у време распада западноримске империје као истина о досељавању Словена на Балкан, који су одједном изронили из неких далеких мочвара, дошли на Балкан и без и једне забележене битке сатрли цивилизоване народе који су овде живели! Само здрава и поштена наука би могла да помогне да се изађе из зачараног круга мржње коју је Ватикан донео на Балкан фалсификовањем историје, крсташким ратовима ратовима, покатоличавањем и сакривањем истине!

    ИЗВОР: Србија Данас, Видовдан


    Ljubav Ti i Ja!

  6. #6
    Albanija je drevna srpska zemlja!

    U 41. emisiji Razbuđivanje gostovala je Biljana Živković dugogodišnji novinar, publicista, rodoljub, rusofil, koja je napisala dvadesetak knjiga na temu nacionalne istorije i stradanja.



    #BiljanaŽivković #Raška #Srbija


    utor i voditelj Milan Čučković
    #BiljanaŽivković​ #Raška​ #Srbija​


    Вибер заједница канала HelmCast/ХелмКаст


    Ljubav Ti i Ja!

Slične Teme

  1. Srbski narod ,,Za krst casni i slobodu zlatnu,,
    By kosovka2 in forum Svet Oko Nas
    Odgovori: 0
    Zadnji Post: 23.01.2021, 19:49
  2. Odgovori: 1
    Zadnji Post: 01.03.2020, 14:53
  3. Srpski bez tudjica
    By kosovka2 in forum Kultura
    Odgovori: 0
    Zadnji Post: 15.09.2019, 10:06
  4. Branko Dragas: Nas narod - izbor iz stampe
    By kosovka2 in forum Aktuelnosti
    Odgovori: 0
    Zadnji Post: 30.10.2017, 17:58
  5. Naucnici svetski – patrioti srpski
    By kosovka2 in forum Svet Oko Nas
    Odgovori: 0
    Zadnji Post: 02.10.2017, 21:33

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •