Slušajte radio Delta i Prijatelji - narodna muzika pomoću:
Winamp, iTunes   Windows Media Player   Real Player   QuickTime

Trenutna pesma: Loading ...
Bit rate:
Trenutno Slusalaca: /
Status servera:


Prikaz rezultata 1 do 5 od 5

Tema: Sepsko stradanje kroz vekove

  1. #1

    Smile Sepsko stradanje kroz vekove

    Norveški pisac i istoričar Knut Flovik Toresen podeseća

    Dara iz Jasenovca je, podsetimo, srpski kandidat za 93. nagradu američke Akademije filmske umetnosti i nauke Oskar. Torsen i Grajf su o govorili na prvoj video-konferenciji o Jasenovcu koju je organizovalo Udruženje Srba u Norveškoj.


    Više od 4.000 dečaka radili kao ropska radna snaga u Norveškoj

    Norveški pisac i istoričar Knut Flovik Toresen podeseća da je više od 4.000 dečaka i muškaraca iz bivše Jugoslavije, većinom Srba, posalto je u Norvešku kao ropska radna snaga tokom Drugog svetskog, a više od polovine je nastradalo u kampovima.

    On je u obraćanju na konferenciji "Jasenovac - balkanski Aušvic" govorio o "Norveškoj kao ispostavi genocida nad Srbima koji je počinila takozvana Nezavisna Država Hrvatska (NDH).

    - Tokom drugog svetskog rata više od 4.000 dečaka i muškaraca bilo je poslato iz bivše Jugoslavije u Norvešku kao ropska radna snaga. Nemačke okupacione snage želele su da prošire puteve, pruge i ostalu infrastrukturu na severu Norveške da bi osigurale linije snabdevanja za severni deo istočnog fronta protiv Rusije - rekao je Toresen.
    On je naglasio da su ovi zatvorenici živeli su u veoma nehumanim uslovima i da ih je 2.398 je izgubilo živote, a da je 82,5 odsto umrlih nastradalo je u jesen i zimu 1942-43. godine. Toresen je opisao da je postojalo pet kampova u kojima su uslovi bili naročito okrutni i da su se nalazili u severnom delu Norveške. Tim kampovima upravljao je SS, a komandati su bili regrutovani iz sistema koncentracionih logora.

    - Pored ubistava koja su vršili čuvari, bili su tu glad i bolesti i veomna oštri klimatski uslovi zbog kojih je stopa umiranja bila visoka. U najsevernijem kampu zimu 1942-43. preživela je samo četvrtina zatvorenika - rekao je norveški istoričar.

    On je naveo da je u leto 1942. godine 900 zatvorenika stiglo iz Jugoslavije, a da je od juna do septembra umrlo njih 748.

    - 18. jula 1942. godine, čuvari su ubili vatrenim oružjem ili spalili u barakama 288 zatvorenika. To je bio pojedinačno najveći masakr u na tlu Norveške u drugom svetskom ratu - napomenuo je Toresen.


    Srbi su činili 93 odsto zatvorenika koji su poslati u Norvešku


    On je dodao da je na listama umrlih i onih koji su vraćeni u Jugoslaviju posle rata 4.050 imena i da su ona zapisana u norveškom državnom arhivu.

    - Pregledom tih lista sa imenima i mestima odakle su zatvorenici stigli utvrdio sam da su Srbi činili 93 odsto zatvorenika koji su poslati iz Jugoslavije u Norvešku, a preostalih sedam odsto bili su pripadnici drugih naroda u bivšoj Jugoslaviji - rekao je istoričar.

    Toresen je podvukao da je "u prošlosti bilo pokušaja da se ove činjenice prikriju, a ovaj deo istorije upotrebi u političke svrhe" i da "takvi pokušaji ukazuju na značaj temeljnog i empirijskog istorijskog istraživanja od strane profesionalnih istoričara".


    Prema njegovom objašnjenju, prvi razlog zbog kojeg su Srbi činili najveći procenat zatvorenika je što su Srbi inicirali najveći ustanak i borbu, a drugi je bio politika genocida koju su nad Srbima provodile ustaše.

    - Nešto više od polovine Srba poslatih iz Jugoslavije bili su iz Srbije. Većina tih ljudi bili su oni koji su pružali otpor nemačkim okupacionim snagama, ljudi koji su podržavali komunistički pokret otpora i kraljevski pokret otpora. Neki od ljudi iz Srbije bili su taoci ili su pripadali nekim drugim kategorijama - rekao je u izlaganju Toresen.


    On je dodao da su "većina zatvorenika koji su stigli iz takozvane NDH bili Srbi iz Krajine koji su bili uhapšeni samo zato što su bili Srbi".


    Porodice su im maskrirali u Jasenovcu, a njih poslali da rade

    - Dok su članove njihovih porodica masakrirale ustaše u Jasenovcu, muškarci i dečaci od 14 do 60 godina za koje je procenjeno da mogu da rade bili su izdvojeni i poslati kao ropska radna snaga u Norvešku - opisao je norveški istoričar.

    On je rekao da je to bila "trgovina između nemačkih okupacionih snaga i ustaškog režima" i da je "za te zatvorenike Norveška postala poslednja ispostava genocida koji su počinile ustaše". Ukazao je na primere sela Jablanac u Lici, koje su ustaše spalile u noći 14. aprila 1942. godine. Selo je spaljeno, žene i deca pobijeni su u Jasenovcu i Staroj Gradški, a muškarci poslati u Norvešku. 113 muškaraca iz Jablanca su sahranjeni u Norveškoj, navodi Toresen.

    - 18. aprila 1942. ustaše su izvršile operaciju protiv srpskog stanovništva na Kordunu. Srpska sela u tom području su zbrisana, a stanovništvo odvedeno u Jasenovac, gde su žene i deca pobijeni, a mnogi muškarci poslati u Norvešku. 219 ovih srpskih muškaraca sa Korduna umrlo je u Norveškoj - rekao je ovaj istoričar.


    Opisao je i događaj od 8. maja 1942. kada su ustaše pohapsile srpsko stanovništvo iz sela Jasenovac blizu kampa i iz obližnjih sela. 64 srpskih muškaraca iz sela Jasenovac saranjeni su u Norveškoj.
    Poslati da umru u logoru samo zato što su srpski dečaci

    - Neki od Srba poslatih u Norvešku bila su deca stara samo 14 godina. Većina te dece stigla je iz Korduna i Banije, a uhapsile su ih ustaše i poslale u Jasenovac pre slanja u Norvešku. Jedan od njih bio je Milivoje Pajić iz Korduna. Imao je samo 14 godina kada je stigao u Norvešku i preživeo je najteže uslove i masakr u (prvom) kampu. Milivoje je umro u kampu blizu Trondhajma 1944. godine - rekao je Toresen.

    - Pitam se da li ćemo ikada postaviti spomen-ploču u znak sećanja na Milivoja i ostalu decu koja su poslata da umru u koncentracionim kampovima u Norveškoj samo zato što su bili srpski dečaci?

    On je rekao da je posle Drugog svetskog rata i nakon 1989. priča o ovim zatvorenicima korišćena za promovisanje norveško-jugoslovenskih odnosa da bi se podržao mit o jugoslovenskom partizanskom ratu i ideja socijalističke jugoslovenske države koja je postojala od 1945. do 1991.

    - Zatvorenici su predstavljani kao partizani i Jugosloveni. Naravno, neki od zatvorenika jesu bili partizani i neki su bili drugih nacionalnosti, a ne Srbi. Ipak, proglašavanjem svih zatvorenika za partizane, pristalice Tita i Jugoslovene nestaje važna istorijska činjenica da su većina zatvorenika bili Srbi i da su mnogi srpski zatvorenici poslati u Norvešku da umru u okviru dobro organizovanog genocida koji je vodila država - rekao je Toresen na kraju svog izlaganja.

    Konferenciju u onlajn formi na "Ju tjubu" organizovalo je Udruženje Srba u Norveškoj.

    Poricanje ustaških zločina u Jasenovcu je ponovno ubijanje već mrtvih žrtava, izjavio je izraelski istoričar Gideon Grajf i istakao da je ovaj koncentracioni logor za Jevreje, Srbe i Rome bio carstvo okrutnosti Nezavisne Države Hrvatske bez presedana.
    On je tokom prve video-konferencije o Jasenovcu koju je organizovalo Udruženje Srba u Norveškoj istakao da je kod ljudskih moralnih vrednosti potpuno pregažen u ovom koncentracionom logoru, kao i u nacističkom Aušvicu, prenosi RTRS.
    Grajf je ukazao da su su ubistva u logoru Jasenovac vremenom postajala sve brutalnija i ekstremnija, zasnovana na principu nečovečnosti i nemilosrdnosti, kako bi se logorašima prouzrokovale što veće patnje.
    Ovaj ugledni istoričar, navodi RTRS, nazvao je ustaše "najvećim ubicama u istoriji", koje su u Jasenovcu ubijale lično, svojeručno i iz strasti, za razliku od nacista u Aušvicu, koji su pri zločinima nastojali da čuvari imaju što manje direktnog kontakta sa žrtvama.
    - Ustaše su uživale u ubijanju u Jasenovcu i nije im bila potrebna bilo kakva fizička distanca - istakao je Grajf, koji je analizirao sistem koncentracionih logora nacističkog Aušvica i ustaškog Jasenovca.
    Grajf kaže da je jedna od najbitnijih razlika između dva logora ta što ubice u Jasenovcu nisu ništa skrivale i ubijale su pod otvorenim nebom, za razliku od Nemaca, koji su se trudili da sakriju tragove zločina.
    - Aušvic i Jasenovac ne smeju nikada da se ponove - poručio je Grajf.


    informer.rs


    Ljubav Ti i Ja!

  2. #2
    Avnojevske granice - poklonjene srpske zemlje

    Delovi teksta prof. dr Koste Čavoškog iz 1986. godine u kome se pojašnjava kako su Josip Broz i KPJ iscrtali avnojevske granice i kojim principima su se vodili

    Zbog čega su za različite federalne jedinice uzete granice nastale u različitim istorijskim trenucima – za Bosnu i Hercegovinu 1878, za Crnu Goru i Srbiju 1912, pre Prvog balkanskog rata, za Sloveniju 1929, a za Hrvatsku 1939. godina? Zašto nije uzeta ista godina? Ovo nisu akademska već dalekosežna politička pitanja, jer su izborom različitih godina pojedine federalne jedinice dovedene u nejednak položaj.

    Dalekosežne odluke o tome koje će federalne jedinice tvoriti novu Jugoslaviju i u kojim granicama će se one konstituisati donosilo je najuže rukovodstvo KPJ, koje je u ratnim uslovima činila nekolicina rukovodilaca oko generalnog sekretara Josipa Broza Tita, čija je reč obično bila presudna. Zapaženiji udeo u donošenju ovih odluka imao je i Edvard Kardelj, a potom i preostala dvojica tzv. Velike četvorke – Aleksandar Ranković i Milovan Đilas.

    Ostaje nam sada da pokažemo kako je i na kojoj osnovi najuže rukovodstvo KPJ izvršilo teritorijalno razgraničenje. Do otkrića ovih neobično značajnih i dalekosežnih istorijskih činjenica, o kojima skoro da nema reči u sačuvanim i objavljenim zapisnicima sa ratnih sednica Politbiroa CK KPJ, dolazimo sasvim slučajno u rekonstruisanim stenografskim beleškama sa sednice Predsedništva AVNOJ-a od 24. februara 1945, povodom zahteva Antifašističkog sabranja narodnog oslobođenja Makedonije (ASNOM) i Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Hrvatske (ZAVNOH) da četiri, odnosno tri njihova predstavnika uđu u Predsedništvo AVNOJ-a – srazmerno broju stanovnika na svojoj teritoriji s obzirom na to da je AVNOJ bio jednodomno predstavničko telo.


    Različiti aršini

    Tom prilikom sekretar Mile Peruničić izjavio je: „Sve naše zemlje, sve naše federalne jedinice, nisu srazmerno predstavljene u AVNOJ-u. Takve su bile prilike pod kojima smo radili.“ Prosečno ih je bilo najmanje u AVNOJ-u iz federalne Srbije. Do ovakvog zaključka Peruničić je došao na osnovu poređenja broja stanovnika federalnih jedinica u ondašnjim granicama (februar 1945.), a po popisu iz 1931, i broja njihovih predstavnika u AVNOJ-u. Iz tog pogleda najpre saznajemo da su, pored šest i danas postojećih federalnih jedinica, u tom trenutku bile i četiri oblasti čiji status i pripadnost još nisu bili rešeni: a) Vojvodina, b) Kosovo i Metohija, v) Sandžak i g) Pančevo i Zemun. A zatim se u napomeni daje sledeće objašnjenje o granicama pojedinih federalnih jedinica:

    „Slovenija je uzeta u granicama bivše Dravske banovine; Hrvatska u granicama bivše Savske banovine sa 13 srezova bivše Primorske banovine i Dubrovačkim srezom iz bivše Zetske banovine; Bosna i Hercegovina u granicama određenim Berlinskim ugovorom; Srbija u granicama pre Balkanskog rata sa srezovima uzetim od Bugarske Versajskim mirom; Makedonija – jugoslovenska teritorija južno od Kačanika i Ristovca; Crna Gora u granicama pre Balkanskog rata, sa Beranskim i Kotorskim srezom i Plavom i Gusinjem…“

    To je, dakle, bio onaj izvorni teritorijalni status koji je najuže rukovodstvo KPJ tokom rata dalo svakoj federalnoj jedinici. Ono što najpre iznenađuje, to je činjenica da su, izuzev Makedonije, različite federalne jedinice uzete u granicama u kojima su bile u različitim istorijskim trenucima u rasponu od preko šezdeset godina – od 1878. do 1939. godine. I, što je najgore, za jedne federalne jedinice uzete su granice koje su za njih bile najpovoljnije, dok su za druge uzete granice koje su za njih bile najnepovoljnije. To ćemo odmah pokazati.


    Slovenija je uzeta u granicama Dravske banovine, koje su utvrđene Zakonom o nazivu i podeli zemlje na upravna područja od 1929. godine. Prema ostalom delu Jugoslavije, to su i njene današnje granice. Nema nikakve sumnje da je za Sloveniju to bilo najpovoljnije rešenje, jer su se praktično svi Slovenci na teritoriji ondašnje Jugoslavije našli u jednoj federalnoj jedinici. Čak je Plenum Osvobodilne fronte, bez prethodne saglasnosti AVNOJ-a, doneo odluku o priključenju Slovenačkog primorja i svih anektiranih delova Slovenije, što je zadiralo u odnose sa stranim susednim državama – Italijom i Austrijom.

    Najpovoljniji teritorijalni status dobila je Makedonija. Granica na oko 10 odnosno 15 kilometara južno od Kačanika i Ristovca je i današnja granica Makedonije prema Srbiji. Povoljnost ovog rešenja ogleda se u tome što nije bilo Makedonaca severno od ove granice, dok je u granicama Makedonije ostao znatan broj Srba, Albanaca, Turaka i Muslimana. Čak je 3. avgusta 1945. Predsedništvo AVNOJ-a donelo Zakon o reviziji dodeljivanja zemlje kolonistima i agrarnim interesentima u Makedoniji i u kosovsko-metohijskoj oblasti, kojim je praktično sankcionisano proterivanje iz Makedonije, a delom i sa Kosova i Metohije, onih kolonizovanih Srba i Crnogoraca koji su za svoje ratne zasluge najčešće dobili zemlju koja do tada nije obrađivana, odnosno seoske utrine, ili su je za svoj novac kupili. Jedino je makedonskom rukovodstvu uskraćena mogućnost da, poput slovenačke Osvobodilne fronte i hrvatskog ZAVNOH-a, donese svoju odluku o priključenju matici delova susednih država naseljenih Makedoncima.


    Bosna i Hercegovina takođe su dobile veoma povoljan teritorijalni status, s obzirom na to da su uzete u svojim istorijskim granicama, potvrđenim na Berlinskom kongresu 1878. godine. Upravo zahvaljujući tome, ova federalna jedinica ima kod Neuma izlazak na more, čime je, pak, hrvatska Dalmacija presečena na dva dela. Ova povoljnost teritorijalnog statusa Bosne i Hercegovine ima, međutim, različito značenje za narode koji u njima žive. Granice potvrđene Berlinskim kongresom su, sa stanovišta interesa jedne nacije da se svi njeni pripadnici nađu u jednoj federalnoj jedinici, jedino povoljne za muslimane. One bi bile još povoljnije da su tim granicama obuhvaćeni i muslimani koji žive u Sandžaku, koji je kasnije podeljen između Srbije i Crne Gore.

    Međutim, one nisu najbolje rešenje za Hrvate i Srbe, koji se time odvajaju od svojih matičnih jedinica. Jer, ako se za osnovu federalizovanja uzme načelo nacionalne homogenosti federalnih jedinica, onda je ostanak velikog broja Hrvata i Srba izvan granica Hrvatske i Srbije u ozbiljnom neskladu sa tim načelom. Na to će sigurno mnogi reći da se zbog izmešanosti stanovništva, baš kao i u Švajcarskoj, u Bosni i Hercegovini uopšte ne mogu povući etničke granice između Hrvata i Srba i muslimana. To je nesumnjivo tačno, ali se time pokazuje ne samo valjanost već i manjkavost načela nacionalne homogenosti, pošto se ono, koliko su to jugoslovenske granice dopuštale, dosledno moglo sprovesti u slučaju Slovenaca, ali se nije moglo na isti način sprovesti u slučaju drugih jugoslovenskih naroda.

    Crna Gora je uzeta u granicama pre Prvog balkanskog rata, što znači da joj, kao kasnije i Srbiji, nisu priznati rezultati oslobodilačkog rata protiv Turaka. No, za razliku od Srbije, Crnoj Gori je to dobrim delom nadoknađeno, jer su joj pridodati srezovi Berane, Plav, Gusinje, koje je Crna Gora zadobila u poslednjem ratu protiv Turske, a zatim i Kotorski srez (od Herceg Novog do Bara), koji je u vreme balkanskih ratova i ranije bio u sastavu Austrougarske. Izvan ovako određene ratne avnojevske Crne Gore ostali su srezovi Pljevlja, Bijelo Polje, Đakovica i Peć, koje je Crna Gora zadobila u ratu protiv Turske.

    Teritorijalni status koji je tokom rata dobila Hrvatska predmet je različitih tumačenja. Polaznu osnovu za njene teritorije predstavljala je Banovina Hrvatska utemeljena sporazumom Cvetković–Maček od 26. avgusta 1939. godine, koja je pored Savske i Primorske banovine i sreza Dubrovnik, obuhvatala i srezove Ilok, Šid, Brčko i Gradačac. Valja takođe dodati da je u okviru istorijskih granica Bosne i Hercegovine Primorska, odnosno Banovina Hrvatska, obuhvatala srezove Travnik, Fojnicu, Bugojno, Livno, Prozor, Konjic, Mostar, Ljubuški i Duvno, tj. dobar deo Hercegovine i centralne Bosne. To je zapravo posle tolikih vekova prva teritorijalna i administrativna celina koja je obuhvatala tri istorijske hrvatske pokrajine – užu Hrvatsku, Slavoniju i Dalmaciju. Za vreme Austrougarske i ranije, Dalmacija je bila u sastavu Austrije, a uža Hrvatska, Slavonija i kasnije Vojna Krajina, u sastavu Ugarske.

    Međutim, pomenuta teritorija utvrđena tokom rata nije se u potpunosti poklapala sa teritorijom Banovine Hrvatske već je bila ispravljena, odnosno umanjena istorijskim granicama Bosne i Hercegovine, kojima je data prednost u odnosu na granice negdašnje Banovine Hrvatske. Zahvaljujući tome, iz okvira Banovine Hrvatske isključene su hercegovačke opštine naseljene pretežno hrvatskim življem. To je učinjeno i sa srezovima Brčko i Gradačac u severnoj Bosni. Tako je avnojevska Hrvatska imala nešto manju teritoriju od predratne Banovine Hrvatske. Ne treba, međutim, zaboraviti da se već tada računalo sa proširenjem Hrvatske, i bez prethodne saglasnosti AVNOJ-a, doneta je odluka o priključenju Istre, Rijeke, Zadra, i anektiranih delova Hrvatske i hrvatskih jadranskih ostrva slobodnoj Hrvatskoj.

    Velike nedoumice izaziva teritorijalni status avnojevske Srbije, koja je uzeta u granicama pre balkanskih ratova (tzv. prekumanovska Srbija), uz dodatak dvaju srezova uzetih od bugarske posle Prvog svetskog rata. To znači da avnojevskoj Srbiji nisu priznati rezultati oslobodilačkih ratova protiv Turske i Austrougarske, koje je ona vodila od 1912. do 1918. godine, tj. da je Srbija ratnim odlukama najvišeg partijskog rukovodstva dobila status kao da te ratove uopšte nije vodila.

    Posebno je zanimljivo poređenje granice avnojevske i tzv. Nedićeve Srbije pod nemačkom okupacijom. One se u svemu poklapaju, osim u svojim južnim i jugoistočnim granicama. Ratna avnojevska Srbija obuhvatala je i dva sreza naseljena Bugarima, koji su Nedićevoj Srbiji oduzeti. Ali je zato Nedićeva Srbija obuhvatala i Novi Pazar i deo Kosova oko rudnika Trepča, uključujući i Kosovsku Mitrovicu, koje avnojevska Srbija nije obuhvatala.


    Neugodna pitanja

    Ovakvo utvrđenje granica federalnih jedinica za vreme rata izaziva brojna i neugodna pitanja. Zbog čega su za različite federalne jedinice uzete granice nastale u različitim istorijskim trenucima – za Bosnu i Hercegovinu 1878, za Crnu Goru i Srbiju 1912, pre Prvog balkanskog rata, za Sloveniju 1929, a za Hrvatsku 1939. godina? Zašto nije uzeta ista godina?


    Ovo nisu akademska već dalekosežna politička pitanja, jer su izborom različitih godina pojedine federalne jedinice dovedene u nejednak položaj. Uzmimo za primer Hrvatsku i Srbiju. Šta bi, na primer, bilo da je za obe federalne jedinice uzeta ista godina – 1912. ili 1939? Da je uzeta 1912, Srbija bi bila u granicama prekumanovske Srbije, a Hrvatska u svojim administrativnim granicama u okviru Ugarske, koje su obuhvatale užu Hrvatsku, Slavoniju i Vojnu Krajinu, a isključivale Dalmaciju. U tom slučaju bi Dalmacija, Vojvodina, Sandžak, Kosovo i Metohija bili u prilici da sami odluče o svom statusu, pošto bi se našli izvan ovih granica.

    I tada bi svaka od pomenutih oblasti mogla sama da donese odluku da li će uopšte ući u sastav Hrvatske, odnosno Srbije, i pod kojima uslovom – da li kao integralni deo ili posebna oblast sa manjom ili većom autonomijom. Da je kojim slučajem uzeta 1939. godina, tada bi se Hrvatska uspostavila u granicama Banovine Hrvatske, a Srbija bi bila uspostavljena na celoj jugoslovenskoj teritoriji istočno od Banovine Hrvatske, posle prethodnog izdvajanja Bosne, teritorije koja je nekada pripadala Crnoj Gori, teritorije 10 odnosno 15 km južno od Kačanika i Ristovca (današnja Makedonija) i Sandžaka, kao sporne teritorije na koju su mogle polagati pravo i Bosna i Crna Gora i Srbija. U takvom slučaju, Vojvodina, Kosovo i Metohija smatrali bi se integralnim delom Srbije i ne bi uopšte bili u prilici da sami odlučuju da li će ući u sastav Srbije i pod kojim uslovima – da li kao autonomna pokrajina ili kao integralni deo.

    Takođe se može postaviti još neugodnije pitanje. Ako je za različite federalne jedinice uzeta ista godina, zašto prilikom utvrđivanja njihovih granica nije postupljeno na isti način? Različito postupanje može se pokazati na primeru Srbije i Crne Gore. I Srbija i Crna Gora uspostavljene su u granicama pre Prvog balkanskog rata, s tim što su Crnoj Gori pridodati srezovi Berane, Plav i Gusinje, koje je Crna Gora zadobila u Prvom balkanskom ratu, a Srbiji dva sreza naseljena Bugarima koje je ona osvojila u Prvom svetskom ratu.


    Razlika je ne samo u veličini pridodatih teritorija već i u prirodi prava na te teritorije. Berane, Plav i Gusinje su nacionalne teritorije za koju je Crna Gora vodila oslobodilački rat, dok su srezovi naseljeni Bugarima anektirana teritorija posle poraza Bugarske u Prvom svetskom ratu. Uz to je Crnoj Gori pridodat kotorski srez od Herceg Novog do Bara, koji tokom više vekova turske vladavina na Balkanu nije pripadao Crnoj Gori, već najpre Mletačkoj Republici, a potom Austriji. Srbiji, pak, nisu pridodate nikakve teritorije naseljene Srbima koje su se za vreme turske vladavine do 1912. nalazile izvan srpskih granica.

    Nedoumice druge vrste izaziva povlačenje granice između Hrvatske, s jedne, i Bosne i Hercegovine, s druge strane. Tu su bile u sukobu istorijske granice Bosne i Hercegovine iz 1878. (uspostavljene znatno ranije Karlovačkim mirom od 1699.), i granice Banovine Hrvatske iz 1939. godine. Prednost je data prvima na račun drugih. Nije, međutim, objašnjeno, zbog čega je tako postupljeno. Granice Bosne i Hercegovine su uistinu istorijske, ali nisu etničke. Granice Banovine Hrvatske utvrđivane su shodno načelu nacionalne homogenosti.

    Kako se ratno rukovodstvo KPJ opredelilo za stvaranje nacionalnih federalnih jedinica, a ne, dakle, za nekakve švajcarske kantone, koji su najčešće uspostavljeni u svojim istorijskim granicama, već za sovjetske republike zasnovane na načelu nacionalnog samoopredeljenja – ostaje nejasno zbog čega je u ovom slučaju data prednost istorijskim, a ne etničkim granicama. Razlozi za ovakvo rešenje očigledno nisu bili načelni već pragmatični.


    Pitanje autonomnih oblasti

    Konačno, ostaje i pitanje zašto pojedinim federalnim jedinicama nisu priznate njihove najpovoljnije granice čak i onda kad na pojedine teritorije unutar tih granica nije polagala pravo nijedna druga federalna jedinica. Ovom prilikom reč je o Srbiji. Iako na teritoriju Vojvodine (uzete u celini) i Kosova i Metohije nijedna susedna federalna jedinica nije polagala pravo (ni Hrvatska, ni Makedonija, pa ni Crna Gora), niti, pak u izričitim odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a ima nekog pomena o njihovom posebnom statusu, ratno rukovodstvo KPJ nije uključilo ove oblasti u sastav Srbije.

    Pritom treba podvući izvesnu razliku između Vojvodine, s jedne, i Kosova i Metohije, s druge strane. Od samog početka bilo je jasno da će Vojvodina ostati u sastavu Jugoslavije, ali je bilo nejasno kakav će status imati. Tako se u proglasu AVNOJ-a narodima Jugoslavije od 30. novembra 1943. govori o junačkoj i slobodoljubivoj deci „Srbije i Hrvatske, Slovenije i Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Makedonije, Vojvodine i Sandžaka“.


    Prema raspoloživim izvorima, tokom rata najuže rukovodstvo KPJ nije bilo sklono uspostavljanju autonomnih oblasti ili pokrajina unutar pojedinih federalnih jedinica. Postoje svedočanstva da je Moša Pijade pravio pregled opština u negdašnjoj hrvatskoj Vojnoj Krajini, koje su pretežno naseljavali Srbi, i da je predlagao uspostavljanje odgovarajuće oblasne autonomije. Na sastanku najužeg rukovodstva KPJ taj predlog je odbijen. Prilikom donošenja Zakona o Ustavotvornoj skupštini izašlo je na videlo da će Vojvodina i Kosovo i Metohija imati poseban status, tj. da će birati 15 odnosno 10 poslanika u Skupštinu naroda, pored 25 koje će birati Srbija kao federalna jedinica.


    Posebnu pažnju zaslužuje objašnjenje zbog čega je tako postupljeno. Kako za obrazovanje autonomnih pokrajina i oblasti unutar jedne ili više federalnih jedinica nije bilo nikakvog osnova u izričitim odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a, pribeglo se jednom objašnjenju koje se i danas koristi. Rečeno je da je tako postupljeno u duhu AVNOJ-a. I upravo iz ovog duha izvedena su kasnije tzv. Avnojevska načela koja, po zamisli svojih tvoraca, treba da imaju nadustavni karakter.

    Donošenjem saveznog Zakona o Ustavotvornoj skupštini konačno je obelodanjeno da konstituisanje dveju autonomnih jedinica unutar Srbije nije bilo u samostalnoj nadležnosti njenih najviših organa već je to, kao i u Sovjetskom Savezu, bila stvar odluke najvišeg saveznog organa – Privremene narodne skupštine. A time je pravo Srbije na vlastito samoorganizovanje bilo u bitnoj meri ograničeno. Ostaje da se vidi da li se to ograničenje ticalo samo Srbije, ili je ono bilo univerzalizovano i kao takvo primenljivo i na druge federalne jedinice u kojima stanovništvo neke uže oblasti želi poseban status.

    Nacrt prvog posleratnog ustava FNRJ kao da je davao za pravo ovakvom tumačenju. Članom 2. stavom. ovog nacrta se, doduše, samo u Srbiji obrazuju dve autonomne jedinice (Autonomna Pokrajina Vojvodina i Autonomna Kosovsko-metohijska oblast), ali je zato članom 22. stavom 2. alinejom 2. bila predviđena mogućnost „osnivanja novih autonomnih pokrajina i autonomnih oblasti“. Da je kojim slučajem ova mogućnost bar još jednom bila iskorišćena u nekoj drugoj federalnoj jedinici, a za to je bilo i istorijskih i etničkih razloga, time bi obrazovanje autonomnih oblasti i pokrajina unutar pojedinih federalnih jedinica postalo stvar univerzalnog načela, koje je, pod jednakim uslovima, primenljivo na sve federalne jedinice.

    Takva mogućnost ponovo se pojavila krajem 1945, prilikom opštenarodne rasprave o prednacrtu prvog ustava nove Jugoslavije. Prema kazivanju Vicka Krstulovića, dr Š. Sinovčić i Franić predložili su obrazovanje autonomne oblasti Dalmacije u okviru Republike Hrvatske. U ime ministra za Konstituantu, Edvarda Kardelja, Milovan Đilas je ovaj predlog odlučno odbacio kao neprihvatljiv i reakcionaran. „Ako bismo Dalmaciji dali autonomiju, mi bi(smo) cijepali hrvatsku naciju kao cjelinu i mi bi (smo) onemogućavali njen nesmetan razvitak“.

    A najvažniji razlog zbog kojeg je trebalo odbaciti ovaj predlog bilo je načelo nacionalne homogenosti na osnovu koje je izvršeno federalizovanje Jugoslavije. Ili, kako je to Milovan Đilas izjavio: „Mi ne postavljamo federaciju ni na kakvim drugim osnovama nego na osnovi nacionaliteta. Može li neko kazati za Dalmatince da li su nešto drugo nego Hrvati.“ To je nesumnjivo tačno, ali se odmah postavlja pitanje zašto je ratno rukovodstvo KPJ odbacilo predlog Moše Pijade o obrazovanju oblasne autonomije negdašnje Vojne Krajine, pretežno naseljene Srbima, pošto je neosporno da je ovde reč o jednom drugom nacionalitetu, koji kao takav ne bi „cepao hrvatsku naciju kao celinu“.

    U praktičnom pristupu rešavanju nacionalnog pitanja tokom rata, vidni su tragovi prethodne politike koju je u ovoj oblasti vodila KPJ između dva rata. Ta politika dostigla je vrhunac u odlukama IV kongresa KPJ oktobra 1928. u Drezdenu, kojima se priznaje legitimnost težnji k nacionalnom samoopredeljenju sve do otcepljenja ne samo južnoslovenskih naroda već i nacionalnih manjina i poziva radnička klasa da svestrano pomaže sve „akcije masa koje vode ka obrazovanju nezavisne Hrvatske“ i „nezavisne Crne Gore“, odnosno da pomaže „borbu za nezavisnu i ujedinjenu Makedoniju“, „borbu raskomadanog i ugnjetenog albanskog naroda za nezavisnu i ujedinjenu Albaniju“, priznaje „mađarskoj nacionalnoj manjini u Severnoj Vojvodini pravo na otcepljenje“ i podržava parola „nezavisne Slovenije“. Ti tragovi su posebno vidni prilikom priznavanja statusa naroda (otuda je priznato samo pet naroda) i dugotrajnog kolebanja oko statusa Kosova i Metohije.

    Najvažnije odluke o federalizovanju Jugoslavije i međusobnom razgraničenju federalnih jedinica donošene su bez prethodnog izjašnjavanja pojedinih naroda Jugoslavije na referendumu ili na neki drugi demokratski način.

    (Integralni tekst prof. dr Koste Čavoškog objavljen je u Književnoj reči br. 291 od 25. decembra 1986.)

    Izvor: Standard


    Ljubav Ti i Ja!

  3. #3
    Za otadžbinu sve na kocku, otadžbinu nikada na kocku

    Lepota Srbije je i sad raskošna, besramno oskrnavljena od zločinaca: ne samo gradovi i sela, čija smo zgarišta posetili, ne samo oštećeni putevi i porušeni mostovi: oskrnavljena je i moralna lepota Srbije, sposobne da vodi samo viteški rat, a ne prljav, ne podmukli i teroristički rat

    Lepota otadžbine opet traži da joj potvrdimo svoju vernost i da se žrtvujemo. Za otadžbinu možemo staviti sve na kocku, ali ne smemo staviti na kocku otadžbinu. To poznato upozorenje odnosi se i na one što vladaju i na one što nestrpljivo vlast priželjkuju. Posle ovog rata, koji moralno još nismo izgubili, iako je poraz diplomatski i politički očigledan, ništa ne bi smelo biti kao pre tragedije; jer tragedija, podsetimo, ima katarsu - naš narod ju je doživeo. Tom narodu nije sad dobrodošla borba za vlast; jer vlast više nema nikakvog smisla ako nije služenje, a ne vladanje i, još gore, zloupotreba vlasti. Ministri bi trebalo da su sluge naroda, ili ne bi trebalo ni da ih bude. Ako uskoro dođe do izbora, a nekima se očigledno žuri, naš stradalni narod bi trebalo svima jasan odgovor da da, svima koji na stari način zamišljaju vlast: da izabere samo one koji su spremni da služe, koliko smerno toliko i znalački

    Prokrstario sam ovih dana Srbijom sa duhovnicima iz Rusije i Moldavije. U letnjoj odeći, Srbija je prostirala pred nama svu svoju čednu i oskrnavljenu lepotu. Kako ne odvajam pejsaže od naroda, rekao bih: lepotu i dobrotu. I zemlja i narod, i sve što je ona rodila, a on stvorio - obavezuje sve nas. Svaka stopa je obrađena od naših spasilaca - zemljoradnika. Manastiri, u koje smo zalazili - Ravanica, Manasija i LJubostinja, Žiča, Studenica i Gradac - svaki od njih je delić raja, i zbog lepote mesta, i zbog topline ognjišta, i zbog umetnosti, neimarske i slikarske, koja pokorava vekove.

    Zar nad tom divnom zemljom i tim blagorodnim delom čovečanstva da nebo bude zatvoreno? Zar da ne primi molitve tog čestitog naroda, koji četvrti put, samo u ovom veku, reče odlučno NE „naoružanoj nepravdi" što mu je došla na prag, ugnezdila mu se u dom?

    Sami pod zatvorenim nebom

    Teško smo se probijali putevima, i zbog porušenih mostova, i zbog gustih zbegova sa Kosova i Metohije. Ibarskom magistralom kreću se ili stoje kolone traktora sa prikolicama, kamioni i konjske zaprege, prepune sirotinjskih stvari, najnužnijih. A u popodnevne i večernje sate nebesa su grmela, munje su sevale, gromovi praskali, pljuskovi su se besno izlivali po ljudima, ženama, dečici i stoci. Gledamo odakle su vozila: Prizren, Peć, Istok, Priština, Uroševac, Kosovska Mitrovica...Pitamo poneke: "Zašto ste napustili ognjište?" „Tamo ubijaju, kolju„ - odgovaraju svi isto, i Srbi i Romi. Pogledi starijih žena - prazni. Da li prazni, ili su im oči ostale tamo, u napuštenim kućama, ostavljenim baštama, njivama, voćnjacima?

    Policija se trudi da ne bude gruba, da ne uvredi, ali nemilosrdno zaustavlja kolone pred Kraljevom i ne da im dalje. Valjda ih ubeđuju da se vrate. Tek poneko se probija ko zna s kojim opravdanjem i čijom dozvolom. Zar središnja Srbija, zar Beograd da ne vide i saučesnički ne prime nove talase izbeglica? Pitam se i pitam: zašto se krije, zataškava, ograđuje velika istorijska nesreća našeg naroda? Ima seoba, ima smrti, a ljubavi nema dovoljno, ni saučešća, ni solidarnosti. Na putevima Srbije prognane i izbegle porodice sa Kosova i Metohije bile su same, pod zatvorenim nebom.

    Od Kruševca vojska

    U Kruševcu sretamo vojsku, koja se vraća iz Dečana i Peći. Okupljaju se oko crkve Lazarice, gde su se pričešćivali car-Lazarevi vitezovi. Smerno ulaze u crkvu, krste se i mole, možda zahvaljuju Bogu što su ostali živi. Onda se upućuju pravo ka Kosovskom velikomučeniku, kojega je oličio Nebojša Mitrić. S prisnim poštovanjem grle spomenik čestotoga Kneza, zbijaju se oko njega i slikaju s njim. Mladi kapetan (pamtim mu ime: Duško Đekić), tmuran kao Banović Strahinja, s velikom tugom u očima, pomišljam na sokola slomljenog krila, sedi na kamenu pred Lazaricom. Oko njega sedam sveštenika. Tiho mi odgovara da dolaze iz Dečana, da su u hramu Dečanskog i Silnog ostali kaluđeri sa stotinak Srba i pedesetak dece. Podižući zamagljen plavi pogled i još sasvim mladi glas, čujem da kaže: "Došlo mi je da bacim ovu uniformu i obučem crnu monašku rizu... Ne znam šta mi je bilo teže: da ostavim Visoke Dečane ili da prepustim sudbini ove dobre vojnike.„ - Odgovori: da su bombardovanja bila neprestana, da još u sebi osećaju podrhtavanja i tresak zemlje, da su mnogi poginuli, ali da se vojnici nisu obradovali naredbi o povlačenju, o napuštanju Metohije i Kosova. Misleći na pale junake što tamo ostadoše, prizivam poluzaboravljene reči Despotovog zapisa na kosovskom stubu, upućene prolazniku, došljaku ili ovdašnjem: "... i kao steg videćeš kako posred Polja uspravno stojimo.„

    "Srbin voli svoje drveće kao što Švajcarac voli svoje planine, i kao što Danac voli more (...). Kao yin, drvo stoji na bojnom polju i bori se protiv neprijatelja Srba. Zeleni, lisnati zastor grana pruža se iznad dece koja se igraju. (...) Grana je pustila korenje i, ako joj bude dozvoljeno da se razvija, rašće smela kao jedno od prvih kraljevskih drveća Evrope. O ovome su pevale srpske drijade dok smo plovili, i dok smo se odmarali na travnom tepihu pod zastorom njihovih mirisavih i lepršavih kosa.„
    H. K. Andersen


    Neki hitaju da vide svečanu dvoranu opštine sa Srbinovićevim mozaicima. Začarani poluglasno čitaju stihove iz Despotovog "Slova ljubve„: "LJubav sve prevashodi... Koliko je u moći, mi ipak pesmu pletemo.„

    Piše:
    Dragan Nedeljković
    Opsirnije na http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1...rticle-01.html


    Ljubav Ti i Ja!

  4. #4
    VELIKOSRPSKI HEGEMONIZAM - SVIMA MAJKA, SAMO SRBIMA MAĆEHA! Brutalno razobličavanje jedne od najvećih izmišljotina u Jugoslaviji!

    Puna je javnost „regionalnih dušebrižnika" koji trube o opasnostima „velikosrpskog hegemonizma". Istorija je, međutim, učiteljica života, a ona nas jasno i nedvosmisleno uči da „velikosrpskog hegemonizma" treba da se čuvaju jedino - Srbi

    Znanje je moć i najbolji poklon, a poklonu se, je li, ne gleda u zube. Mada je tajming daleko od idealnog i mada su takve insinuacije u vreme dok se pokojnik još nije ni ohladio u najmanju ruku nepristojne, saznali smo, eto, i da je Đorđe Balašević sredinom osamdesetih godina participirao u zločinačkom projektu „velikosrpskog hegemonizma" usmerenog prvenstveno protiv Albanaca na Kosovu i to tako što je pevao pesmu „Ne lomite mi bagrenje", a Albanci su u vreme dok je on tu pesmu brutalno pevao bili najveće, ali nipošto i jedine, žrtve „velikosrpskog hegemonizma"

    Hajde da vidimo koliko je grozan i ogavan bio taj „velikosrpski hegemonizam". Album „Bezdan" na kojem se nalazi pesma „Ne lomite mi bagrenje" objavljen je u junu mesecu 1986. Nekoliko nedelja pre nego je album objavljen, na čelo Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, na najvažnije mesto u državi, na funkciju simboličkog naslednika samog Josipa Broza Tita, seda Sinan Hasani, etnički Albanac, pripadnik nacionalne manjine koja u tom trenutku, prema rezultatima poslednjeg popisa, predstavlja oko 7 posto stanovništva u SFRJ. Sinan Hasani nipošto nije nikakav simbolički Sejdo Bajramović, on je, današnjim rečnikom rečeno, legitimni predstavnik jugoslovenskih Albanaca, koliko je to moguće u jednopartijskoj državi. Kad skoro četvrt veka kasnije, u SAD-u, pripadnik manjine koja obuhvata oko 14 posto tamošnjeg stanovništva bude prvi put izabran za predsednika, isti ovi koji danas trube o „velikosrpskom hegemonizmu" iz osamdesetih godina prošlog veka upiškiće se od sreće u patetičnoj egzaltaciji divljenja zemlji u kojoj je, eto, i to moguće.

    Nakon završetka Drugog svetskog rata, procenat nepismenog stanovništva na Kosovu iznosio je 74 posto. Samo dvadeset i pet godina kasnije, osnovan je univerzitet na kojem je posle samo deset godina studiralo više od 26.000 redovnih studenata. Osamdesetih godina, u vreme kad su na Kosovu Albanci žrtve „velikosrpskog hegemonizma" predvođenog Đorđem Balaševićem, tamo, proporcionalno gledajući, studira veći procenat mladih nego igde drugo u Jugoslaviji (26 studenata na hiljadu stanovnika, naspram 14 na hiljadu u Sloveniji i Hrvatskoj).


    U isto to vreme, u susednoj Albaniji, živi između 120.000 i 150.000 Južnih Slovena koji nemaju apsolutno nikakva prava. Nemaju pravo na okupljanje u grupe veće od petoro, ne mogu komunicirati sa jugoslovenskom ambasadom, ne mogu da se zovu kako se zaista zovu pošto je izdat dekret da „državljani koji imaju neprikladna imena sa političkog, ideološkog i moralnog stanovišta i ponižavajuća prezimena, moraju ih zameniti", a drugim dekretom se menjaju slovenski nazivi naselja u albanska.


    Ali da, to je Enver Hodža, to nema veze, a Đorđe Balašević je kinjio Albance u Jugoslaviji.

    Postoje i drugi statistički pokazatelji pogubnosti „velikosrpskog hegemonizma" po Albance na Kosovu. Po popisu stanovništva iz 1948, na Kosovu je bilo 68 posto Albanaca i 27 posto Srba. U to vreme se Balašević još nije bio rodio, pa su „velikosrpski hegemonizam" predvodili nešto suptilniji likovi poput Slobodana Penezića Krcuna i Aleksandra Rankovića. Rezultati njihovog rada jasno se vide 1981, kad se procenat Albanaca povećao na 77 posto, dok je procenat Srba pao na 15 posto.

    Žrtve „velikosrpskog hegemonizma" bili su i Hrvati. I to se dobro vidi iz statistike. 1948. godine, Srba je u Hrvatskoj bili 14.5 posto. Na posljednjem predratnom popisu (misli se na Drugi svetski rat) bilo ih je 16.8 posto, tako da je očito da im je ustaški genodid smanjio brojnost za 2.3 procentna poena. Očekivalo bi se da „velikosrpski hegemonizam" barem malo pomogne u približavanje statistike prethodnom stanju. Ali, avaj, ne! 1981, Srba u Hrvatskoj po popisu je samo 11.6 posto. Procentualno gledano, više ih je koštalo tridesetak godina „velikosrpskog hegemonizma" od četiri godine Endehazije.


    U Bosni i Hercegovini, poznato je, „velikosrpski hegemonizam" se naročito bešćutno obračunavao sa Muslimanima odnosno Bošnjacima. Otkad se u Bosni i Hercegovini uopšte popisuje stanovništvo, uvek su Srbi odnosno pravoslavni imali relativnu većinu, sledili su Muslimani, pa naposletku, kao najmalobrojniji, Hrvati. Usred najgoreg „velikosrpskog hegemonizma", međutim, 1971. godine, Muslimani u Bosni i Hercegovini po brojnosti pretiču Srbe. Takođe, prema podacima poznatog zagovornika „velikosrpskog hegemonizma" Husnije Kamberovića, u periodu od 1969. do 1980, u BiH je izgrađeno više od 800 džamija, što će reći da je građena po jedna džamija na svakih pet dana, odnosno 6 mesečno, odnosno 72 godišnje. Pa da, sve se uklapa, poznato je da „velikosrpski hegemonizam" naročito mrzi islam.

    Što se tiče Crnogoraca, njih pola miliona je od strane više od osam miliona Srba bilo toliko brutalno „hegemonisano" da su u toj okrutnoj hegemonijadi u razmeri 16:1 zapravo i nestali. Crnogoraca, ako niste znali, više nema. I Milo Đukanović i Mijo Popović i Tamara Nikčević i ini su puki hologrami, kreirani od manipulacijama sklonog „velikosrpskog hegemonizma" koji od sveta skriva da je uništio ceo jedan narod.

    Naposletku, to što su pod „velikosrpskim hegemonizmom" Slovenci prvi put dobili priliku da se fakultetski obrazuju na svom jeziku, a Makedonci da svoj jezik uopšte zvanično i imaju i na njemu štampaju knjige, samo po sebi dovoljno govori.


    A najbolji dokaz koliko je „velikosrpski hegemonizam" poguban, vidi se po tome što su svi ovi narodi, nakon što su se rešili „velikosrpskog hegemonizma" izišli na zelenu granu. Pod „velikosrpskim hegemonizmom" u Hrvatskoj je izmišljen i patentiran jedan od najboljih i najefikasnijih antibiotika na svetu, a danas nisu u stanju ni da uvezu stranih vakcina u dovoljnom i potrebnom im broju. Pod „velikosrpskim hegemonizmom" Sarajevo je zaslužilo i organizovalo Olimpijske igre, a danas je Bosna i Hercegovina najmnogoljudnija među ono malo evropskih država koje se mogu nabrojati prstima jedne ruke, a koje nemaju nijednu olimpijsku medalju. Pod „velikosrpskim hegemonizmom" broj Albanaca na Kosovu je konstantno rastao, a sada, evo, uglavnom pada.

    Puna je javnost „regionalnih dušebrižnika" koji trube o opasnostima „velikosrpskog hegemonizma". Istorija je, međutim, učiteljica života, a ona nas, videli smo, jasno i nedvosmisleno uči da „velikosrpskog hegemonizma" treba da se čuvaju jedino - Srbi.

    Iskra.co/M. B.


    Ljubav Ti i Ja!

  5. #5
    U danima velikog srpskog stradanja i mučeništva, Dučić je našao reči koje su mogle biti melem narodnom bolu.

    Izveštaje o pokoljima nad Srbima od strane ustaša, Dučić je prihvatio veoma teško. Plakao je, očajavao i tugovao nad tragedijom svog naroda. Tako je, 20.10.1941. godine, nastala njegova manje poznata, anatemisana pesma "Vrbas".


    Prvi put je, kao citat, štampana u američkom izdanju Dučićevih sabranih dela 1951. godine, i to u odeljku "Umesto predgovora" Luke M. Pejovića. Iz prevelikog poštovanja prema mrtvom pesniku, Pejović nije želeo da svoj tekst nazove predgovorom. U njemu je opisao i poslednje Dučićeve dane, provedene kod rođaka Mihaila Dučića u "Vili na jezeru".

    U "Vili na Jezeru" Dučić je pisao, pevao i plakao, čitajući izveštaje o strašnim pokoljima Srba u Bosni i u Pavelićevoj Hrvatskoj. Tu je on spevao i svoju pesmu "Vrbas", za koju Slobodan Jovanović kaže:

    - Njegova pesma "Vrbas", ispevana povodom pokolja Srba u Bosni, biće zabeležena u svakoj antologiji našeg patriotskog pesništva, isto onako kao Zmajeva "Vila", Jakšićevo "Padajte, Braćo", Vojislavljevo "Na Vardaru", Rakićevo "Na Gazimestanu".

    U danima velikog srpskog stradanja i mučeništva, Dučić je našao reči koje su mogle biti melem narodnom bolu.


    Vrbas

    Nosi, srpska reko, krv naših sinova,
    jer krvave reke svud su naše međe;
    Mačevi ubica svi su istog kova -
    Sad nosi unuke kud nosaše pređe.

    Primi krv nejači u svetle ti pene,
    Sto puta je za te i pre umirala:
    Da je ne poloču pogane hijene,
    Da ne metnu u nju otrova i kala.

    Naše su pobede i zastave naše
    Tvoj veliki zavet gordosti i besa -
    Jedine u tebi što se ogledaše,
    I jedine ovde digle do nebesa.

    Beše tada slavna a sad si i sveta,
    Pevaj sva krvava kroz njive i luge.
    Naša zvezda slave sad i dalje cveta:
    Pre svačiji sužnji neg ičije sluge.

    Nosi mora krvi da ih ne pokradu,
    Nosi reko srpska, krv nevinih žrtvi:
    Radosne pobede heroji nam dadu,
    Ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi.

    .srbijadanas.com


    Ljubav Ti i Ja!

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •