Cilj je bio iskoreniti sve Srbe - stradanja Srba u Hrvatskoj

[kosovka2]

Cilj je bio iskoreniti sve Srbe

Svi Srbi danas obležavaju jedan od najbolnijih i najtužnijih dana u našoj istoriji, godišnjicu zločinačke oružane akcije "Oluja". Na današnji dan pre 25 godina hrvatski jurišnici su počeli napad čija su meta gotovo isključivo bili civili, a koji je rezultirao proterivanjem 280.000 Srba iz Like, Banije, Korduna i sa severa Dalmacije.

Centralna ceremonija obeležavanja godišnjice stradanja i progona Srba u akciji "Oluja" biće održana večeras u 19:30 u Sremskoj Rači. - Mi ujedinjeni možemo sve, razdvojeni ne možemo ništa. Bili bismo tako slabi, baš kao te 1995. godine. Ponosan sam jer nisu uspeli da nam oduzmu srpsko ime i prezime. Imamo slobodnu i nezavisnu državu. Više agresije ne nazivamo intervencijama i kampanjava, zločine ne nazivamo lošim iskustvima, već pravim imenima. Zahvalan sam svim ljudima u Srbiji da moramo imati poštovanje prema svom narodu i žrtvama. Narode srpski, ne zabporavi da niko u svetu o ovom zločinu ne govori. Zid su napravili zbog zločina i u Jasenovcu - istakao je predsednik Vučić na početku obraćanja.


- Srbi su prognani samo zato što su Srbi, Srbi su krivi za sve. Ta matrica je postavljena i teško da ćemo je mi ukloniti. Mi moramo našoj deci otvoriti oči i moramo da ne ćuteći o zločinima, otkrijemo sve užase koji su Srbi iskusili - rekao je predsednik.


Milorad Dodik poručio sa komemoracije žrtvama "Oluje"

- I Marija, i Nevena i Žarko koji su poginuli zavetovali su nas da ne sme da se ovo ponovi nijednom srpskom detetu. Zavetovali su nas da ovo zlo ne smemo zaboraviti: Naša osveta je sloboda, mir a to je snaga veća od svakog zla. Naša osveta je i to što smo danas zajedno, iznad Save koja je večiti svedog stradanja našeg naroda. Ona svedoči, ona ostaje kao grobnica, isto koliko je i reka. Kroz nju teče krv isto koliko i voda. Svaki cvet na njenoj obali svedoči o stradanju našeg naroda - istakao je Milorad Dodik.

- Plan prošlog veka bio je da Srbi tamo ne postoje. Oluja je bila samo završni cilj etničkog čišćenja. Hrvati nisu krili da je Hrvatska bez Srba njihov krajnji cilj. Oni su tražili da se Srbi smanje na minumum - dodao je Dodik.

Patrijarh Irinej obratio se narodu na komemoraciji

- Danas od 25. godina stradanja Srba, sazvali smo se kod mesta Srpske Rače da obeležimo tužan i tragičan događaj koji je doživeo naš nevini narod. Taj tragični događaj naš narod je doživeo, ne od nepoznatog naroda, već od onih sa kojima smo vekovima živeli zajedno. Jedino je krivica srpskog naroda koji je živeo tamo što su etički Srbi pravoslavni po veri. Srpski narod je platio hiljadama i hiljadama nevinih žrtava i dodao je:
- Cena za svoje ime i svoju veru počela je da se plaća životima od 1941. godine, a plaća se i dan danas, kada je preko ovoga mosta prešlo više od 250.000 srpskog naroda. Uglavnom onih koji su lišeni svojih domova, svojih najbližih. Ovo možemo doživeti kao najtragičniji događaj u istoriji, dok naša "braća Hrvati" to proslavljaju - istakao je patrijath Irinej.


Poruka zagrebačko-ljubljanskog mitropolita

U Sabornoj crkvi Preobraženja gospodnjeg u Zagrebu mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije služio parastos žrtvama hrvatske vojno-policijske operacije "Oluja".

Mitropolit je tom prilikom poručio da je svaki rat poraz i da zato slavljenje rata nije ništa drugo nego nastavak slavljenja zla.

Mitropolit Porfirije je naveo da u ratu bilo koje vrste, nikada nema pobednika, već da su svi poraženi.

- Nema u ratu pobeda, i svaka ratna bitka je poraz, poraz ljudskosti, dostojanstva čovekova. Moleći se za braću i sestre postradale tokom ratnih operacija, koje se nazivaju "Oluja", mi se molimo da Bog omekša srca svih ljudi, molimo se da nam dâ ne samo želju da imamo mir i da bude mira oko nas i u nama, nego i da se pokrenu sve naše snage i energija, da ljubavlju prema Bogu počne da se uspostavlja istinski i pravi mir, da se uspostavlja vreme kada ćemo, sećajući se sukoba i ratova, uvek u srcima, svih bez izuzetka, osećati tugu i stid zbog promašaja jer smo ustali čovek na čoveka - naglasio je on.

Miloševića niko nije prisiljavao da dođe na proslavu "Oluje"

Boris Milošević, funkcioner Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) i potpredsednik hrvatske Vlade, koji sutra ide na proslavu zločinačke akcije "Oluja", dokazao je da za njega stvarno ne postoji dno.

Milošević je juče na sva usta nahvalio hrvatskog generala i ratnog zločinca Antu Gotovinu, koji je lično odgovoran za progon 250.000 i ubistvo više od 2.000 Srba avgusta 1995. godine.


Šarović: Nedopustiva je odluka predsednika Hrvatske da nagradi odgovorne za pogrom

Predsednik Srpske demokratske stranke (SDS) u Bosni i Hercegovini Mirko Šarović izjavio je da je nedopustiva odluka predsednika Hrvatske Zorana Milanovića da odlikuje brigade Hrvatskog veća obrane (HVO) za zasluge u odbrani Hrvatske, kao i, kako kaže, osobe osuđene za ratne zločine.

- SDS je po tom pitanju akcije ''Oluja'' potpuno jasan. Smatramo da je u pitanju klasičan zločin i pogrom stanovništva koje je doživelo ogromnu nesreću i zločin - naglasio je Šarović

- Odlikovanje ličnosti koje su osuđene za zločine nikako ne šalje dobru poruku - ocenio je Šarović u saopštenju za javnost.

Sramno pisanje hrvatskih medija o zločinima 1995. godine

Ono čega smo se pribojavali poslednjih dana - dogodilo se. Odlazak jednog od predstavnika Srba u Hrvatskoj u Knin, na obeležavanje 25. godišnjice zločinačke akcije "Oluja", u Hrvatskoj vide otprilike kao još jednu stvar koja tera vodu na njihovu vodenicu u nastojanju da se operu za zlodela ravna ustaškim iz Drugog svetskog rata.

Naime, sutrašnje obeležavanje 25. godišnjice "Oluje" u Kninu i danas je u fokusu hrvatske javnosti, a ako bi se sudilo samo prema pisanju medija, bila je to "veličanstvena vojno-policijska akcija", a ne zločinačka operacija koja je za posledicu imala najveći egzodus naroda u posleratnoj Evropi.

Sa druge strane, nijedan medij ni jednom rečju ne pominje da je tokom te "vojno policijske akcije" iz tadašnje Republike Srpske Krajine proterano više od 250.000 Srba, a da je nešto manje od 2.000 njih ubijeno ili nestalo.

Mediji podsećaju da je tom akcijom Knin oslobođen od "srpskih pobunjenika" i istovremeno podržavaju odluku predstavnika SDSS Borisa Miloševića da ode u Knin.


Linta: Oluju treba zabraniti, oni moraju da se suoče sa svojim genocidom"

U Kninu se svakog 5. avgusta slavi proterivanje i ubijanje Srba, otimanje, pljačkanje i uništavanje srpske imovine, veličaju zločinci i širi mržnja prema preostalim Srbima, izjavio je danas predsednik Saveza Srba iz regiona Miodrag Linta i ocenio da se treba akitvno boriti u međunarodnoj zajednici da se zabrani obeležavanje akcije "Oluja".

Linta u saopštenju navodi da te činjenice, ali i mnoge druge potvrđuju da je temelj današnje Hrvatske, kako kaže, zloglasna i geocidna NDH, te da je akcija "Oluja" udruženi zločinački poduhvat i nastavak ustaških operacija iz vremena Drugog svetskog rata čiji je cilj bio potpuno uništenje srpskog naroda.

- Jedan od preduslova da se hrvatski narod suoči sa svojom genocidnom i ustaškom prošlošću jeste da se Hrvatskoj zabrani obeležavanje zločinačke akcije "Oluja" - kaže Linta.

Linta dodaje da je jasno da današnja Hrvatska nije sposobna da bude moderna država u kojoj se poštuju temeljne vrednosti današnjeg sveta i da zbog toga postaje sve više faktor nemira i nestabinosti u regionu.


Vrhovni savjet odbrane Republike Srpske Krajine donosi odluku o evakuaciji stanovništva

Vrhovni savjet odbrane Republike Srpske Krajine doneo je odluku o evakuaciji stanovništva koje nije sposobno za borbu

"Zbog novonastale situacije izazvane otvorenom opštom agresijom Republike Hrvatske na Republiku Srpsku Krajinu i nakon prvih početnih uspeha u odbrani došlo je do ugrožavanja velikog dela teritorije Severne Dalmacije i dela Like, zbog toga
ODLUČUJEMO

1. Da se pristupi planskoj evakuaciji sveg za borbu nesposobnog stanovništva iz opština Knin, Benkovac, Obrovac, Drniš i Gračac.

2. Evakuaciju sprovoditi prema pripremljenim planovima pravcima koji izvode prema Kninu i dalje preko Otrića prema Srbu i Lapcu.

3. Za evakuaciju zatražiti pomoć od komande UNPROFOR Sektor "Jug" sa sedištem u Kninu."

Saopštenje je potpisao predsednik Republike Srpske Krajine Milan Martić.

"Srpska desnica" pred amabasadom Hrvatske: Izražavamo gnušanje i gnev

Srpska desnica je održala protest ispred ambasade Hrvatske u Beogradu.

Srbi su proterivani i ubijani na zverski način, a danas se ovaj događaj slavi u okupiranom Kninu, kaže Vacić, dodajući da Srpska desnica zato izražava gnev i gnušanje.


Stefanović: Ovaj brutalni zločin je ostao zločin bez kazne

Izjava za medije ministra unutrašnjih poslova Republike Srbije Nebojše Stefanovića:

-Teško je i zamisliti kako se danas osećaju porodice ubijenih i nestalih i svi prognani Srbi sa svojih vekovnih ognjišta u hrvatskoj vojno-policijskoj akciji "Oluja". Kako se osećaju oni koji već punih 25 godina oplakuju svoje najmilije ili oni koji još uvek ni ne znaju sudbinu svojih najbližih, kao i svi oni koji su morali ostaviti sve što su sticali i jedva spasavajući živu glavu bežati iz svojih domova u izgnanstvo. Nema utehe za njih, ništa njihove rane ne može zalečiti - rekao je ministar i dodao:

-Nažalost, i 25 godina kasnije Hrvatska će slaviti vojnu operaciju u kojoj je više od 1.800 Srba poginulo ili nestalo, dok je oko 250.000 prognano. Slaviće akciju u kojoj je sprovedeno etničko čišćenje našeg naroda i u kojoj su žrtve u najvećem broju bili civili, uglavnom starci, starice, žene i deca.


Oluja" je najveća srpska tragedija 90-ih godina

- To je najveća srpska tragedija 90-tih. Strašan pritisak je bio tada na novinare. Novinar BBC-a Pol Adams je među privma to osetio. Njegove kolege su tada pisale peticiju da on dobije otkaz, jer kako su ocenili da ne izveštava kako treba. Njima je se nije dopalo kako je izveštavao o Bljesku - objasnio je novinar Zoran Ćirjakov.

Pukovnik Dr Kosta Novaković kaže da je srpski narod ostao bez vekovonog ognjišta.

Mile Bosnić, nekadašnji političar iz Republike Srpske Krajine, osuđuje najavljeni odlazak Borisa Miloševića u Knin.


SS osudio Miloševića: Obeležavanje "Oluje" je slavlje, a Srbi nemaju razloga za to

Demokratski savez Srba (DSS) ocenio je kako je odlazak potpredsednika hrvatske vlade Borisa Miloševića (SDSS) na obeležavanje 25. godišnjice akcije Oluja "pogrešan, štetan i nadasve sramotan" postupak za srpski narod.

Miloševiću ta politička stranka poručuje da, ako ode u Knin, tamo može predstavljati samo sebe i hrvatsku Vladu čiji je član, a nikako srpski narod, a pogotovo ne DSS.

- Srbi u Hrvatskoj pretrpeli su mnoga stradanja i nepravde, ali sačuvali su nacionalnu svest i dostojanstvo koje nisu ostavili Miloševiću na rasprodaju - poručuje Glavni savet DSS.

Članove SDSS, stranke čiji je predsednik Milorad Pupovac, DSS poziva da "izvrše pritisak na svoje rukovodstvo i suprotstave se nanošenju nacionalne sramote" koja će ih, kažu, pratiti generacijama.

- Sačuvajmo dostojanstvo predaka, ali i potomaka - poručuje DSS, stranka čiji je predsednik Srđan Milaković.

srbijadanas.com/04.08.2020.

[kosovka2]

OBELEŽAVANJE 25 GODINA OD PROGONA SRBA U DVORU: Proterano više od 250.000 ljudi, zločin koji se ne zaboravlja

Posle Oluje, naime, nijedna firma više nije radila u Dvoru, gde je ranije 1.700 ljudi radilo u proizvodnjoj i u uslužnoj delatnosti.

U Hrvatskoj opštini Dvor, na reci Uni, danas se obeležava godišnjica progona i stradanja Srba tokom i posle vojno - policijske operacije Oluja, a predsednik te opštine Nikola Arbutina ukazuje i danas, dve i po decenije od tih događaja, da je za opstanak Srba u toj opštini i u Hrvatskoj uopšte neophodno da Hrvatska radi na dobrim odnosima sa Srbima u toj zemlji i sa Srbijom.

Arbutina je podsetio da je na teritoriji opštine Dvor po popisu 1991. živelo 1.555 stanovnika, od kojih samo 420, prema podacima UNHCR, nije napustilo svoja ognjišta.

- To jasno pokazuje šta je znacio rat od 1991-1995 - rekao je Arbutina.


Prema njegovim rečima, najveći povratak pripadnika srpske zajednice posle rata dogodio se u periodu između 1998. i 2001. godine, ali su se oni suočili sa egzistencijalnim problemima.

Nisu se, kaže, snašli, pa se jedan deo vratio u Srbiju ili otišao prema trećim zemljama, dok se onaj koji je ostao okrenuo poljoprivredi kao osnovnom zanimanju.

Posle Oluje, naime, nijedna firma više nije radila u Dvoru, gde je ranije 1.700 ljudi radilo u proizvodnjoj i u uslužnoj delatnosti.


Na pitanje da li očekuje da će se poboljšati odnosi Hrvatske prema Srbima, nakon prisustva predstavnika Srba u Hrvatskoj Borisa Miloševića obelezavanju 25. godišnjice operacije "Oluja" u Kninu, po prvi put, inače, Arbutina je rekao da nije bio uključen u taj dogovor i pregovore, te da ne može da govori o očekivanjima.


Međutim, ukazao je da je stav građana Dvora po tom pitanju podeljen, imajući u vidu ranija iskustava i činjenicu da nije bilo većeg napretka u hrvatsko-srpskim odnosima.

Na pitanje šta je potrebno opštini Dvor da Srbi ostanu da žive u njoj, kazao je da bi hrvatska vlada, ovoj siromasnoj opštini trebalo da pomogne.

Podsetio je da opština ima jedan prirodni resurs, a to su šume.

- Kada bi vlada nekom administrativnom merom propisala da 30 odsto drvne mase ostane na području opštine, da firme koje rade i koje su u njoj prijavljene ovde mogu dobiti pod određneim uslovima tu masu, onda bi položaj opštine bio znatno bolji - smatra Arbutina.


Ukazao je da u opštini Dvor živi većinom starije stanovništvo, kako srpsko, tako i hrvatsko, i da bi moglo da usledi poslednje, i definitivno, iseljavanje sa ovog prostora, ako ne dođe do značajnih promena u podsticaju poljoprirede.

Prema najavi, današnjoj komemoraciji za 64 pacijenta psihijatrijske bolnice u Petrinji, koji su tokom Oluje ubijeni u Dvoru, prisustvuje predsednik SDS S Milorad Pupovac.

Pre pet godina, u Dvoru je održana proslava 20. godišnjice završetka Oluje, pod visokim pokroviteljstvom tadašnje predsednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović, a u "znak sećanja na dugo očekivano oslobođenje", kako su to definisale hrvatske vlasti.


srbijadanas.com/03.08.2020

[kosovka2]

USTAŠE SU IH MUČILE I KLALE: U Čelebiću održan parastos za srpske mučenike koji su stradali u Drugom svetskom ratu

Od Ognjene Marije do Ilindana 1941. godine ustaše su ubile 1.600 Srba, rekao je on.

U selu Čelebić kod Livna u Bosni i Hercegovini, danas je održan parastos za 400 Srba koje su ustaše ubile tokom Drugog svetskog rata, prenosi RTRS.

- U masovnoj grobnici u selu Čelebić nalaze se posmrtni ostaci 400 Srba koje su ustaše zaklale, ubile na drugi način ili su ih žive bacale u jamu bezdanku Bikušu - rekao je paroh livanjski Predrag Creljulja za novinsku agenciju Srna.


Paroh je kazao da je parastos služen za 400 Srba, dok ih je 1.200 sahranjeno u Spomen-kapeli u Livnu.

Od Ognjene Marije do Ilindana 1941. godine ustaše su ubile 1.600 Srba, rekao je on.


Tih dana su zauvek nestale cele srpske porodice, dok su neka sela od tada pa do danas ostala bez ijednog Srbina.

Pedeset godina nakon ovog zločina, u Spomen-kapeli u Livnu sahranjeni su posmrtni ostaci staradlnika, koji su izvađeni iz većine jama.

srbijadanas.com/01.08.2020

[kosovka2]

ХРВАТИ ОВО ЖЕЛЕ ДА САКРИЈУ: У Дубровнику је била част бити Србин католик

Књижевна повјесничарка и професор Филозофског факултета у Нишу Ирена Арсић ауторица је више десетина радова из области старе дубровачке књижевности и студија из културне хисторије Дубровника 19. вијека.

У својој најновијој књизи “Срби у Дубровнику” (Арс либри, Београд 2019.) даје опсежан преглед хрватске и српске хисториографије која се бавила овом темом, нарочито се концентрирајући на феномен Срба католика у овом граду. По мишљењу ауторице и бројних других истраживача, они на становит начин симболизирају сву комплексност дуге повијести Дубровника, који је стољећима опстајао на граници неколико моћних царстава и великих култура.

Професорице Арсић, што вам ваше знанствено искуство говори у вези специфичности културне хисторије Дубровника у односу на друге приморске градове?

-Између Дубровника и рецимо Приморја и Боке которске постоји разлика у историјском и културном смислу. Морамо знати да су Приморје као и Бока которска дуго времена били под Млецима, а Дубровник није. Дубровник је читаво време Дубровачке Републике имао неку врсту “надзираног суверенитета”: признавао је разне господаре, Млетке, Мађаре, Турке, Наполеона и на крају Аустријанце, али он је у ствари био слободан град. Слобода или либертас био је врховни принцип, народни мит његовог идентитета и одржања. Дубровачки историчар Ловро Кунчевић у својој књизи “Мит о Дубровнику. Дискурси о идентитету ренесанснога града” говори у ствари о три мита Дубровника: о слободи, о граници и о настанку. Вековима се пише и говори о слободи Дубровника и она заиста јесте стална тема. Али, као што је познато, а о томе пише Кунчевић, Дубровник је реално турски вазални град који Цариграду сваке године плаћа данак. То је та немогућа формула коју су Дубровчани са успехом разрешили: они су турски вазали, али о свом граду-држави слободно одлучују.

Покојни хисторичар Иван Ђурић у својој књизи “Сумрак Византије”, која је крајем 1980-их штампана као заједнички пројект Загреба и Београда, говори и о јаким славенским утјецајима у градовима на Јадрану, нарочито у раној фази, у XI., XII. и XIII. вијеку.

-Тако је. У мојим истраживањима као и у радовима мојих колега можете видети да су најстарији културни споменици у тим приморским градовима писани ћирилицом. И најстарији световни стихови записани су ћирилицом. Недавно је у дубровачкој градској библиотеци историчар Кристиан Паскојевић одржао предавање о шест векова ћирилице у Дубровнику. Ове чињенице су познате, признате и рашчишћене у научним круговима, али не и у широј јавности па се ти подаци, као рецимо о традицији ћирилице у Дубровнику, доживљавају као изненађење. Подсетила бих да је моја књига “Српска православна црква у Дубровнику”, промовисана у њему 2008. године, штампана ћирилицом и латиницом, екавицом и ијекавицом. На промоцији су се сусрели кардинал Винко Пуљић и владика Григорије. О књизи су говорили професор Иво Банац и професор Раде Петровић. На промоцији је била тадашња жупаница дубровачко-неретванска, госпођа Мира Буцонић, и то је такође пример да када говоримо о појединим културним топосима, онда су они познати одређеном кругу људи као део једне традиције. Оваквих сусрета је мало, а мислим да су потребни и у науци и у ширим круговима. Такве трибине биле би и у самом Београду изненађење. Људи данас слабо читају: површни су, скептични и неповерљиви.

Када бисте као хисторичарка завукли руку у средише тог хисторијског феномена који се зове Дубровник, што бисте пронашли?

-Дубровник је вишеструко занимљив. Он је као бисер у шкољци, односно као “бубрег у лоју”, како би рекао Марин Држић. Интересантан је зато што се налази са ове стране Јадрана. У Италији ви имате сличне примере, али тако јединствене градове у својој култури и посебности са ове стране немате. Сам град Дубровник је у прошлости имао просечно по шест хиљада становника, а Република 20 хиљада. На тој малој територији, међу неколико хиљада људи, како то налазимо и код натурализованог Дубровчанина Францесца Марије Аппендинија, који је написао прву књижевну историју Дубровника, имате током векова рецимо на стотине писаца.

Готово невјеројатно?

-Ради се о томе, што је био обичај тога времена и у Европи, да дубровачки научници, медицинари, математичари и физичари, као рецимо Руђер Бошковић, своје научне трактате пишу у стиховима. Писање је била обавеза и духовна игра за све тадашње људе који су били образовани. Имате једног од највећих лиричара у Дубровнику, Џива Бунића, који је био пет пута изабиран за дубровачког кнеза и који је лично извршавао казне над тешким преступницима. Имате случај Ивана Гундулића, којем су понекад дозвољавали да не дође на седнице Великог вијећа у Дубровнику, свесни његовог великог књижевног талента. У једном граду тако интензивно окренутом трговини као што је био Дубровник, вековима се јако ценио књижевни талент.

У књизи “Срби у Дубровнику” истражујете о Србима православцима, али и о својеврсном феномену – Србима католицима у Дубровнику.

-Моја истраживања о Србима католицима настављају се на досадашња истраживања како хрватске тако и српске историографије. Аутори новијих истраживања о Србима католицима у Дубровнику, од 1990-их до данас, већином су хрватски историчари и ја сам у својој књизи дала преглед њиховог рада. Што се тиче Срба православаца, Дубровник у средњем веку није дозвољавао, уз католичку, друге конфесије и вере, осим јеврејске која је у граду имали свој гето. Када је православно становништво силазило у Дубровник, да раде и да се насељавају, оно је примало католичку веру. Када се враћало у крајеве у којима је некада живело, оно би се, како је говорио Држић, “враћало у стару вјеру прадједовску”. Тако је било до 1790. године, када је православна заједница у Дубровнику успела да легализује своје постојање. Та прича о верама, културама и становништву Дубровника враћа нас и у давно време његовог постанка. Покојни дубровачки историчар Антун Ничетић, који је написао књигу “Нове спознаје о постанку Дубровника”, једном приликом ме је водио у дубровачку катедралу и показивао ми како се у темељима те катедрале налазе остаци византијске базилике са фрескама из IX века. На тај начин се потиру старе тврдње да су Дубровник на пустој хриди основала романска племена која су бежала од разних најезди, него је ту, о томе пише Ничетић, већ постојала нека византијска заједница.

У својој књизи наводите да је XIX. вијек у Дубровнику био вијек Срба католика. Што би то значило и тко су заправо Срби католици?

-Деветнаести век је био век националног одређења, како у Европи тако и у Дубровнику. У случају Дубровника ради се и о његовом специфичном положају у том веку, у којем се постепено гаси хиљадугодишња Дубровачка Република. То конкретно значи, у тој националној идентификацији, да је Србија као независна држава средином XIX века била велики изазов Дубровчанима који су након Наполеона потпали под јурисдикцију Аустро-Угарске, према чијој власти су осећали велику одбојност. Дубровачки историчар Никола Тоља у својој књизи “Дубровачки Срби католици – истине и заблуде”, штампаној у Дубровнику 2011. године, наводи те Србе католике поименце. Било их је преко 160 из редова интелектуалаца разних струка, као и десетине из редова католичког свештенства. Тоља наводи како је, цитирам, “тада у Дубровнику било част бити Србином католиком”. Прошле године изашла је књига дубровачког новинара из XIX века Антуна Стражичића “Дубровачки колури – успон и пад србокатолика”, коју је уредио историчар Стјепан Ћосић, у којој Стражичић описује дубровачку нижу интелигенцију: ђаке, студенте и младе занатлије, међу којима он такође проналази и доста распрострањене Србе католике.

Како су изгледали конкретни ставови и расположење Дубровчана који су се тада изјашњавали као Срби католици?

-Ту је рецимо један Медо Пуцић, који је био политичар и књижевник из племићке обитељи у Дубровнику средином XIX века. Он је био школован широм Европе, био је светски човек, радо виђен и у Венецији и у Риму и у Цариграду. “Лети живи у Гружу, а зиму проводи у Паризу”, говорили су за њега његови савременици. Називао се Србином католиком, био је одушевљени присталица пансловенског уједињења, а објавио је и две књиге о ћириличним споменицима у Дубровнику. Што се тиче презира Срба католика у Дубровнику према аустријској власти у XIX веку, добар пример је управо породица Меда Пуцића. Њих је било седмеро браће и сви они су се заклели да неће имати потомство које ће касније, сматрали су, бити робови аустроугарској власти. И тако су Пуцићи у ствари изумрли. Најобразованији људи тога времена, не само у Дубровнику, залагали су се за неку варијанту свесловенског уједињења, да би се касније национално сврставали.

Какав је био однос Хрвата католика и Срба католика у Дубровнику у то вријеме?

-Тада, средином и у другој половини XIX века, Хрвати католици и Срби католици у Дубровнику су често међусобно “ратовали” преко штампе. Хрвати католици су имали свој лист који се звао “Црвена Хрватска”, који је уређивао Франо Супило, а Срби католици опет свој лист који се звао “Дубровник” и уређивао га је Антун Фабрис. Када је подигнут споменик Ивану Гундулићу 1893. године у Дубровнику, дошло је међу њима чак до физичког обрачуна. Почетком XX века, са том чувеном Ријечком и Задарском декларацијом, долази до међусобног помирења ових група. Након Првог светског рата Срби католици се утапају у Краљевину СХС, премда историчар Стјепан Ћосић у својим радовима цитира писма Лује Војновића, брата Иве Војновића, прво краљу, а након 1945. и Јосипу Брозу Титу, са предлогом да би Дубровник требао имати статус аутономне јединице унутар Југославије. Та писма Лује Војновића доказују, сматра Стјепан Ћосић, који је иначе о Луји Војновићу написао драгоцену књигу на основу архивских истраживања, да ставови Срба католика нису били под утицајем српске политике, јер српска политика у то доба за Дубровник није имала никаквог интереса. Што се тиче науке, данас се хрватска историографија далеко више бави Србима католицима у Дубровнику него она српска.

Како су се Католичка и Православна црква односиле према Србима католицима?

-Било је у то време појединачних напада, рецимо листа “Католичка Далмација” на Србе католике, али, са друге стране, било је Срба католика и међу католичким клером, па је тако Дубровчанин дум Иван Стојановић, који је био католички свештеник, једном рекао “моја српска националност ми не смета да будем добар католик”. Српска православна црква била је далеко више против Срба католика са генералном тезом да “нема Срба изван православне вере”. И Срби католици који су долазили у Београд нису адекватно примљени. Високообразовани Медо Пуцић, који је био васпитач српског краља Милана, био је јако критикован. Лујо Војновић који је био васпитач краља Александра, такође. Београдска чаршија није имала разумевања за Србе католике.

Када се данас у јавности говори о Дубровнику и о његовој прошлости, често се то чини без нарочитог улажења у деликатне повијесне детаље.

-Наука се бави истраживањима историјских чињеница и новија хрватска историографија (С. Ћосић, Н. Тоља, И. Банац) дала је важан допринос у осветљавању комплексности дубровачке историје кроз векове, док размишљања шире јавности не спадају у одговорност науке, већ су ти ставови резултат стања у друштву. Све моје књиге о Дубровнику прво сам носила у Дубровник да их поклоним мојим тамошњим колегама историчарима. Историја није црно-бела него комплексно кретање човека и друштва кроз време. На пример, у монографији о Луји Војновићу аутор Стјепан Ћосић наводи да је отац Луја и Ива Војновића, Константин, себе сматрао Хрватом, Иво се осећао Југословеном, а Лујо Војновић се сматрао Србином. У то време, краја XIX и почетка XX века, такви различити ставови у истој породици нису били необична ствар и то је историографија забележила. Ми историчари смо научили да наука не сме да буде национално обојена и да мора да пронађе свој пут објективности у истраживању чињеница и проналажењу истине.

Бојан Муњин
nacionalist.rs

[kosovka2]

PREDSEDNIK KOMISIJE KOJA JE PREBROJAVALA ŽRTVE: Ustaše se hvalile kako su ubile MILION i 400.000 Srba u Jasenovcu!

AUTOR: Alo.rs/N.A. DATUM I VREME: 21.02.2021. 13:35

Savez boraca Hrvatske i Savez boraca BiH tražili su 1962. godine da se nešto uradi po pitanju tačnog preobrajavanja žrtava u sistemu logora Jasenovac.


"Ni jedan ugledni profesor tog vremena nije se usudio da bude član te komisije, a kamoli da predsedava njome. Niko iz Hrvatske nije hteo da bude član komisije. Ostalo je na kraju da troje mladih asistenata, dvoje iz Ljubljane i ja sa Instituta u Novom Sadu budemo u komisiji. Imao sam samo 31 godinu i pomalo mi je laskalo što sam izabran za predsednika komisije. Nisam ni slutio u kakve će me sve to nevolje uvaliti. Prvi problemi mogli su se naslutiti kada je na početku našeg rada bilo zabranjeno novinarima da prisustvuju ekshumacijama i da im držimo redovne brifinge o rezultatima našeg rada. Čak ni mi nismo smeli ništa da fotografišemo i prolazili smo rigorozne kontrole po završetku svakog radnog dana", kaže Srboljub Živanović.

Jugoslavija je tada bila i pod snažnim pritiskom Zapadnih zemalja da se ustanovi tačan broj žrtava Drugog svetskog rata u Jasenovcu, jednom od najsmrtonosnijih nacističkih logora u Evropi, a koji su u NDH vodile ustaše.

Proračune je vršio Anton Pogačnik koji je ujedno bio i najstručniji. Njegova cifra je iznosila 730.000 ubijenih Srba, 33.000 Jevreja i 80.000 Roma. To je broj iza koga smo mogli da stanemo na osnovu raspoloživih forenzičkih dokaza. Međutim, posle rata je mnogo toga uništeno, urađeno je sve da se zatru tragovi zločina. Čak smo se i sami uplašili od tih cifara jer smo bili svesni da su one u stvarnosti verovatno mnogo više.
poster


Ustaše su se same hvalile u zvaničnim dopisima Trećem rajhu da su ubile milion i 400.000 Srba. Nacistički obaveštajci su te cifre smatrali nerealnim i procenjivali su da je broj ubijenih Srba u Jasenovcu između 900.000 i jednog miliona.

Pobrojali smo preko 40 načina na koje su ljudi ubijani. Najjezivije je verovatno bilo ubijanje žrtava maljem. Strašno je to što ukoliko koljač nije uspeo potpuno da prekolje žrtvu, ona bi bila živa bačena u raku da polako umire. Ako bi udarac maljem bio direktan, razbila bi se lobanja i nastupila bi momentalna smrt. Ali, ako je udarac skliznuo sa strane, kod slepočnice, povređena bi bila samo meka tkiva. Ta žrtva bi umirala u teškim mukama, a smrt bi nastupila od posledica gušenja u sopstvenoj krvi ili zbog unutrašnjeg krvarenja. Ustanovili smo da je oko 20 procenata žrtava u momentu bacanja u masovnu grobnicu bilo živo.

To je stravičan broj, kao da su dželati namerno hteli da se jadnici što više muče. Mnoge žrtve su bile, da tako kažem, preklane do pola. Nije potpuno bila presečena vratna arterija, a toliko se užasavam na tu pomisao da nemam snage ni da vam kao doktor opišem kako strašno izgleda smrt sporim smanjivanjem protoka kiseonika u mozak.

Konstantno smo imali pritisak s vrha da konačna cifra mora biti mnogo manja. Dugo smo razmišljali šta da radimo, ali smo na kraju potpisali izveštaj u kome je stajalo da je ubijeno 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma. Moj potpis je bio prvi, kao predsednika komisije. Znali smo da su ti brojevi možda i manji od realnih i zbog toga na dalje smanjivanje jednostavno nismo mogli da pristanemo.

[kosovka2]

Jeziva saslušanja ANTE VRBANA SVEDOČE O ZVERSTVIMA U JASENOVCU!

U leto 1941. učestvovao je u ubistvima Srba u Lici, kao i u likvidacijama Jevreja u Jadovnu

Ante Vrban je bio bojnik (major) Ustaške vojnice i kasnije HOS, zamenik zapovednika logora Stara Gradiška za vreme Drugog svetskog rata.

Pre rata je radio kao trgovački pomoćnik. Posle obrazovanja NDH pristupio je u ustašku vojsku. U leto 1941. učestvovao je u ubistvima Srba u Lici, kao i u likvidacijama Jevreja u Jadovnu.

U logor Stara Gradiška je stigao 13. novembra 1941. i sa sobom doveo grupu uhvaćenih masona. Neko vreme je bio zamenik komandanta logora Mile Oreškovića. Na suđenju posle rata priznao je da je otrovao 63 bolesne dece gasom ciklon B.

Posle sloma NDH povukao se u Austriju, ali se 1946. vratio na kratko u Hrvatsku da uspostavi vezu sa križarima. Sledeće godine UDBA ga je uhvatila na Papuku, zajedno sa LJubom Milošem. Na suđenju pred Vrhovnim sudom NR Hrvatske sa ubačenim ustašama uhvaćenim u operaciji Gvardijan, Vrban je osuđen na smrt vešanjem.

Saslušanje Ante Vrbana, komandanta koncentracionog logora "Jasenovac – Stara Gradiška", najbolje svedoči o ustaškim zverstvima:

"… Pitanje: – U kojem masovnom ubijanju ste još učestvovali?

Odgovor: – Učestvovao sam u masovnom ubijanju u Staroj Gradiški ne znam točno kojeg mjeseca, u zimi, u siječnju ili spočetkom veljače 1942. godine. Pobijeno je 150, a možda i više Ciganki i Cigana.

P: – Kako ste vršili ubijanje Cigana?

O: – U ležećem stavu. Odvodili su ih ubijali željeznim polugama-šipkama. Bilo je mnogo prisutnih, a među njima Luburić i Brkljačić.

P: – Je li to pop Brkljačić koji je bio tamo?

O: – On nije bio svršeni pop. Mislim da je bio student bogoštovanja.

P: – Što ste Vi bili u logoru Stara Gradiška?

O: – Postao sam član uprave i član komisije za primanje i otpremanje u logor.

P: – U čemu se sastojala Vaša dužnost?

O: – Moja dužnost sastojala se, prvo, u tome da primam u logor i određujem sposobne za rad na razne ekonomije, a nesposobne za rad u Jasenovac na likvidaciju.

P: – Dakle, čim ste Vi nekoga proglasili nesposobnim za rad, on je time bio osuđen na smrt?

O: – Jest.

P: – Jeste li bili svijesni da time što proglašavate nekoga nesposobnim za rad time ga šaljete u smrt?

O: – Jesam, bio sam svijestan da svaki takav ide u smrt.

P: – Jeste li u isto vrijeme otpremali ljude na rad u NJemačku?

O: – Jest.

P: – Koliko?

O: – Po mojem shvaćanju oko 10.000.

P: – Je li tu bilo i žena?

O: – Bilo je i žena i đece, najprije su odlazile čitave familije.

P: – U NJemačku?

O: – Jest. Poslije se slalo samo sposobne muškarce i žene.

P: – Što je bilo ako su te žene imale đecu?

O: – Oduzimala su se đeca.

P: – Što ste radili s tom đecom?

O: – Ta đeca su određivana za domove u Sisku, Zagrebu, Jaski i Feričancima, a slabu đecu ja sam otrovao.

P: – Kako ste ih otrovali?

O: – Odveli smo ih u jednu sobu, nije bila velika ni 4 na 4 metra, onde sam bacio plin.

P: – Kakav?

O: – Ciklon.

P: Koliko je moglo biti te đece?

O: – Đece je otrovano samo 63.

P: – Kako su velika, kako su stara ta đeca?

O: – Bilo ih je od 2-10 godina, a možda i 12 godina…"

Ustaše su na sve načine pokušavale da sakriju od sveta istinu o "Jasenovcu". Tako se poslednjeg januarskog dana 1942. čulo da će “međunarodna komisija” obići logor da bi utvrdila kako se u njemu živi, radi i postupa.

Ljubo Miloš, zapovednik svih sabirnih logora i ustaški natporučnik, sazvao je tri dana pre dolaska Komisije sve zatočenike u krug logora. To se zvalo "nastup". Kazao je:

"Dolazi komisija koja će razgledati naš logor. U ova tri dana ima sve da se uredi, da se izgradi trpezarija, kuhinja, bolnica, da logor bude čist, da sve bude na svom mjestu. Do dolaska komisije svaki čarkar ima pravo da ubije svakog zatočenika za koga misli da ne radi dovoljno brzo, ili da ne radi kako treba!

Tada je u logoru bilo oko 1.500 zatočenika, koji su radili danonoćno.

Ustaše su bile totalno pijane. LJubo Miloš i neki Modrić jahali su na konjima, obilazili radove i ko im se nije sviđao, na mestu bi ga ubijali. Tako je Modrić, ustaški zastavnik i nadzornik lančare u logoru, bez ikakvog razloga pucao u jednog zatočenika i ranio ga u nogu. Logoraši su pokušali da ranjenog druga kriomice donesu do ambulante, ali kada su bili na kraju tunela gde se utovara crep, naišao je Ljubo Miloš i pred svima zaklao ranjenog logoraša. Odmah posle toga, Miloš je bez ikakvog razloga tukao štapom tri Srbina i potom ih zaklao.

Tri dana pre dolaska Komisije logoraši su dobijali hranu kakvu nikad do tada ni posle nisu imali: ujutro, u podne i uveče imali su graha i pure sa svinjetinom, gusto kuvanih i sa više mesa nego priloga, a mogao se uzimati i dodatak dva do tri puta. Pre toga hrana je bila očajna. Na sto litara vode, koja je uzimana iz lokve u kojoj su se svi kupali, stavljali bi jedan kilogram kukuruznog brašna, i to je bio doručak. Za ručak, umesto kukuruznog brašna, stavljano je 1 do 2 kilograma graha. Tako i za večeru. Hleb uopšte nisu dobijali oko četiri meseca.

Posledica ovakve ishrane bila je opšta bolest – proliv, a ljudi su do te mere oslabili da ni ono malo zrno graha, što bi koga zapalo, nisu mogli variti. Glad je bila tolika da su pojedini zatočenici iz izmeta kupili i jeli zrna graha.

U ta tri dana izrađene su barake za trpezariju, za kuhinju, za bolnicu. Stigla je gotova građa za barake, koje je samo trebalo sklopiti.

Radilo se danonoćno, ustašama se žurilo da dovedu međunarodnu komisiju i na taj način pokušaju sprečiti istinu koja je prodrla u javnost da je reč o logoru smrti, hteli su da sakriju strašnu istinu.

Logor je prvih dana februara 1942. preuređen tako da zaista nije ličio na sebe. Logoraši su dobili trake oko ruke sa brojevima. "Srbi plave, Jevreji žute" – kaže Stevo Simić, zemljoradnik iz Pepeljinja kod Petrinje. “Ustaše su nam najstrože naredile da na pitanja članova komisije možemo da odgovaramo samo rečima: ‘Ja sam broj 235’ (to je bio moj broj). A ukoliko bi komisija dalje pripitivala, moralo se reći: ‘Za sve podatke izvolite se obratiti u glavnu kancelariju’”.

Šta su videli članovi komisije, u kojoj su se nalazili predstavnici Nemaca, Italijana, Mađara, ustaša, Crvenog krsta i dva katolička sveštenika, i kakve su njihove konstatacije, zasad se još ne zna. Samo se zna da su ustaše u toj 1942. godini pobile najviše nevinog naroda.

espreso.co.rs

[kosovka2]

OVO SU PRAVI UŽASI JASENOVCA: Decu su živu palili, logorašima trovali vodu i učili dečake da ubijaju

FILM "Dara iz Jasenovca"koji je sinoć emitovan, pored što je izazvao reakcije u javnosti, u velikoj meri je probudio "duhove prošlosti" i sećanja na stradanja srpskog i nesrpskog življa od strane ustaša tokom Drugog svetskog rata.

Pretpostavlja se da je u periodu od 1941. do 1945. počinjen veliki broj najgnusnijih i najužasnijih zločina nad Srbima, Jevrejima i Romima, a tačan broj muško ubijenih žrtava u koncentracionom logoru na tadašnjoj NDH i dalje nije poznat. Neki smatraju da je oko 83.000 osoba umrlo u Jasenovcu, a neki tvrde da je cifra žrtava mnogo veća, te da se broj mrtvih kreće između 500.000 i 700.000 žrtava.

"Dara iz Jasenovca" priča priču o užasnim zločinima koji su počinjeni nad Srbima, Jevrejima i Romima, a režiser Predrag Antonijević pokušao je objektivom kamere da dočara kako je to tada izgledalo.

Ovaj logor je prema ocenama istoričara bio još užasniji od ozloglašenog Aušvica, a sećanja preživelih i dalje su tu da nas podsete kroz kakvu su golgotu prolazile te žrtve iz časa u čas, iz dana u dan, iz godine u godinu... Kako su stvari odista izgledale, opisuju reči svedoka Nevenke Stanković, koja je tada bila dovezena u Jasenovac zajedno sa majkom i dva brata.

Kako ističe, majka je starijeg brata maskirala u devojčicu, da ga ne bi ubili.


- Po dolasku u logor odmah su razdvajali majke od dece. Najstrašnije čega se sećam bili su krici kada su živu decu bacali u peć. Otvor na peći nije bio velik, pa su unutra samo deca mogla da stanu. Hvatali su i ubacivali jedno po jedno. Kada su mene uhvatili, bacio me je i promašio otvor peći, pa sam se otkotrljala sa strane - kaže Nevenka, opisujući užasne zločine počinjene nad decom.

Kako kaže, preživela je pukim slučajem, a dohvatio ju je drugi stražar koji ju je prepoznao kao ćerku nekadašnjeg kolege.

- Ovo malo plavo ću ja da uzmem - rekao je kolega njenog oca.

Pitao ju je za majku i braću, a Nevenka ništa o njima nije znala.

- Bio je čovek i mogu reći da mi je spasio život - objasnila je Nevenka govoreći u emisiji "Život priča".

Prema njenim rečima, taj čuvar je majku, braću u nju tog dana izveo iz Jasenovca, a odatle su vozom transportovani u Dubravu, sabirni centar odakle se ili nije izlazilo, ili se odlazilo na rad u ustaške i domobranske porodice. Ističe da su bili smešteni ili u štalama ili na poljani, te da su jeli pomije dok ih je bilo.

- Pili smo vodu dok je nisu zatvorili, a onda smo pili sopstvenu mokraću. I mi smo genocidni, je li - pita se Nevenka govoreći u emisiji "Život priča".

Silovanje zatvorenica

Kako bi se nekada okupali, probili su žicu od ograde i oni najmanji bi se provukli i otišli do reke koja je bila u blizini. Tamo su čupali travu i korenje da bi jeli. Onima koji od mučenja nisu mogli da ustanu, donosili su vodu u rukama. U šipražju pored reke ustaše su često silovale zatvorenice. Iako njoj nisu naudili na taj način, Nevenka je jednom bila primorana da to gleda.

Zatvorenici bi noću kopali rake u koje bi ujutru bili bačeni oni koji su umrli prethodnog dana.

Nevenka je sa majkom i braćom ipak preživela, pa su iz Dubrave prebačeni u obližnje selo. Majku uzeli na rad, ali decu nije mogla da povede. Ona i braća nisu želeli da se razdvoje. I to su preživeli. Pa su se deca s majkom vratila kući, od koje su ostali samo goli zidovi. objasnila je Nevenka u emisiji "Život priča".

Priča da je do kraja rata ostala je bez još jednog brata koga je pokosio tifus. Onda je porodici stiglo pismo iz Nemačke – otac je živ, u logoru.

Umesto vode, fekalije

Jelena Radojčić, rođena u selu Jabalanac između Stare Gradiške i Jasenovca, takođe je jedna od osoba koja je preživela strahote logora.

I ona je, kao i Nevenka, imala sedam godina kada je počeo rat. U porodici je bilo četvoro dece. Na početku rata, majka je, kao i sve žene iz sela, nasilno pokrštena u katolkinju. Nedugo zatim, oca su odvele ustaše i nikada ga više nisu videli. Majka je sa decom odvedena u logor Stara Gradiška.

Kako kaže, bili su stalno gladni, umesto vode pili su fekalije, a Jelena je skupljala mrvice iz majčinih džepova kako bi bar malo utolila glad. Pamti vrisku dece kada su odvajana od majki, a to je bila jedina stvar koja je mogla da se čuje.

- Sve izvan toga, bio je muk i ćutanje...muk i ćutanje - navodi ona.

U jednom trenutku u logoru se pojavljuju žene, obučene u odeću sestara Crvenog krsta, koje nude majkama da izvedu decu iz logora i spase ih sigurne smrti. To je bio početak velike humanitarne akcije spasavanja uglavnom srpske dece iz logora NDH, koju je organizovala Austrijanka udata za Srbina, s kojim je živela u Zagrebu, Diana Budisavljević.

Prema nekim podacima, u akciji Diane Budisavljević spaseno je oko 12.000 srpske dece. Među njima Jelena i dvojica njene braće, najstariji Živko koji je tada imao 9 godina i najmlađi Ilija, od nepune dve.


"Molio sam da me streljaju, da ne odem na klanje”

Rade Radivojac je jedan od preživele dece logora Jasenovac, koji je imao tu retku sreću da dočeka duboku starost. Sa svojih 90 godina, deda Rade je svedok jezivih strahota koje su se događale na ovim prostorima u Drugom svetskom ratu.

- Nikada nisam verovao da ću dočekati slobodu tamo gde sam bio. Nikada! Samo sam se molio da me odvedu na streljanje, da ne odem na klanje. Dovedu mlade dečake, moje generacije, pa ih uče da kolju. Kod svakog mladića stoji ustaša, vojnik. Mi smo gledali; jedan momak uzeo nož i ne sme da zakolje čoveka. Drhtao je, bacio nož i počeo da plače, a ustaša ga izvede, uzme pištolj i ubije – ističe Radivojac, koji je to video kada je imao 10-ak godina

Kako kaže, poreklom je iz prijedorskog sela Orlovci, a kao brojna deca Kozare završio u logoru Jasenovac.

- Gde je sad spomenik, tamo su većinom vođena deca. Ulaze u šumu i nigde se ne vidi gde izlaze. Šta je tamo? Posle sam video da oni decu ubijaju. Ostao sam u logoru oko godinu dana. Bila je samo koža i kost od mene, mesa nije bilo. Dovozili su nam puna kola ubijenih pasa i bacali nam. Ja sam dobio prednju nogu… I kost sam pojeo. Šta ti je glad - ističe Rade.

"Vadili deci organe"

Kako kaže, priseća se i trenutka kada je čudom izvukao živu glavu.

- Dolazio je jedan lekar i stavljao oznake. Ja sam imao oznaku nula i neka tri slova još, ali nisam znao da pročitam. Kada dođu lekari sa sanitetskim kolima, deca idu posebno i vade se organi. Samo se, posle vidiš, bacaju leševi. Ja sam bio u tom stroju, četvrti po redu, kad kaže jedan ustaša: “Vrati decu, dolazi poglavnik (Ante) Pavelić”. Svašta su radili, ne daj Bože nikome. Ne postoji čovek koji može da veruje u ta zverstva. Najviše su ljudi jaukali kad seku tela, ruke, noge… Kažu sad, čoveku teško. Ništa nije teško, vi imate slobodu, što je najvažnije. Ne može se to ničim platiti, kad ti slobodno ideš, možeš da se krećeš, neće ti niko ništa. Tamo si samo strepio kad će nož. Legneš da spavaš i misliš se kako ćeš da pogineš: takve stvari snivao je pre 7 decenija nevini dečji mozak - govorio je Rade.

Logor za decu sad zovu "prihvatilište"?

Težak pokušaj krivotvorenja istorije, od strane potomaka koji se očigledno stide dela svojih dedova, dešava se u Hrvatskoj. Dokumentarni film "Đečije prihvatilište Sisak", koji je emitovan u susednoj zemlji, pokušao je da zamaskira jedan od najstrašnijih zločina koji se odvio u 20. veku - činjenicu da je u Hrvatskoj, i to u vreme holokausta i opšteg pokolja širom sveta, postojao jedini logor za decu u Evropi.

Potomci onih koji su činili taj gnusan i neopisiv zločin u Sisku pokušavaju da sakriju sramotu time što tvrde da to nije bilo mučilište za mališane (blagosloveno od strane Katoličke crkve), već prihvatilište.

(Telegraf.rs)

[kosovka2]

IZRAELSKI ISTORIČAR GRAJF: Ustaše su uživale u ubijanju u JASENOVCU, carstvu okrutnosti! Bili su izopačeniji od nemačkih nacista!



Poricanje ustaških zločina u Jasenovcu je ponovno ubijanje već mrtvih žrtava, izjavio je izraelski istoričar Gideon Grajf i istakao da je ovaj koncentracioni logor za Jevreje, Srbe i Rome bio carstvo okrutnosti Nezavisne Države Hrvatske bez presedana.

On je tokom prve video-konferencije o Jasenovcu koju je organizovalo Udruženje Srba u Norveškoj istakao da je kod ljudskih moralnih vrednosti potpuno pregažen u ovom koncentracionom logoru, kao i u nacističkom Aušvicu, prenosi RTRS.

Grajf je ukazao da su su ubistva u logoru Jasenovac vremenom postajala sve brutalnija i ekstremnija, zasnovana na principu nečovečnosti i nemilosrdnosti, kako bi se logorašima prouzrokovale što veće patnje.

Ovaj ugledni istoričar, navodi RTRS, nazvao je ustaše "najvećim ubicama u istoriji", koje su u Jasenovcu ubijale lično, svojeručno i iz strasti, za razliku od nacista u Aušvicu, koji su pri zločinima nastojali da čuvari imaju što manje direktnog kontakta sa žrtvama.

"Ustaše su uživale u ubijanju u Jasenovcu i nije im bila potrebna bilo kakva fizička distanca", istakao je Grajf, koji je analizirao sistem koncentracionih logora nacističkog Aušvica i ustaškog Jasenovca.

Prema njegovim rečima, ustaške vlasti su pokušavale da imitiraju nemačke naciste, ali su težile ka tome da postanu ekstremnije u odnosu na svoje učitelje.


On je podsetio da su ustaše usvojile nacističku ideologiju i rasne zakone, koje su usmerili protiv Srba, Jevreja i Roma, kao i da su ti zakoni otvorili put istrebljenju i ubijanju.

Grajf kaže da je jedna od najbitnijih razlika između dva logora ta što ubice u Jasenovcu nisu ništa skrivale i ubijale su pod otvorenim nebom, za razliku od Nemaca, koji su se trudili da sakriju tragove zločina.

Govoreći o sličnostima Aušvica i Jasenovca, Grajf je izjavio da je u oba logora, osim ubijanja, cilj bio i da se ponize žrtve.

"Hrvatske ustaše su tokom Drugog svetskog rata bile mnogo izopačenije i krvoločnije od nemačkih nacista i čini se da su potpuno izgubili čovečnost", ocenio je Grajf.

Grajf je istakao je da podaci o logorima u Drugom svetskom ratu uče čovečanstvo da postoji nešto što je najgore, ali da ponekad postoji i "gore od najgoreg".

On je podsetio da je nacistička Nemačka u Drugom svetskom ratu donela zločin protiv čovečnosti kakav svet nikada do tada nije video, ali da su zločini ustaškog režima bili gori od nacističkih.

Prema rečima izraelskog istoričara, tehnike ubijanja kod ustaša bile su brutalnije, divlje i zlonamernije u odnosu na naciste.

"Aušvic i Jasenovac ne smeju nikada da se ponove", poručio je Grajf.

Kurir.rs / Tanjug, Foto: Youtube prtscr / Serbisk akademisk forening

[kosovka2]

ŽRTVA USTAŠKOG LOGORA, "MAJKO, ZNAJ DA OVDE UBIJAJU": Potresno pismo iz Jasenovca, Jelena nije izašla živa! (FOTO)

Tragično svedočenje iz ustaškog logora kao podsetnik generacijama koje zaboravljaju.

Nakon prikazivanja filma "Dara iz Jasenovca", ceo region se priseća horora koji su tokom rata doživeli ljudi zatvoreni u ustaškim logorima.

Upravo to je bio motiv Miloša iz Beograda, koji je na društvenim mrežama prošle godine podelio pismo sestre svoje bake iz logora Stara Gradiška.

Teško je zaista zadržati suze kada se čita pismo mlade devojke iz logora, okružene patnjom i smrću. Ovo potresno svedočenje zaista stavlja stvari u perspektivu, jer nam je sada, u 21. veku, nekada teško da stare, crno-bele fotografije ili popis imena na papiru izjednačimo sa živim ljudima.

"Za sve one koji smatraju da je Pavelić trebalo da ide na sud iako ni 12 godina posle rata niko nije hteo da ga izruči. Moja baka Vera je imala sestru Jelenu koja je završila u logoru Stara Gradiška. Ovo je deo jednog pisma, koje su uspeli da prošvercuju do majke i sestre:

'Pišite teti neka radi preko Nemaca za mene. Volela me on _____ nije zaboravio. Ja znam da vi (mislite?) ali nedo vam Bog da budete ovde samo dan. Možete kada budete ovo čitale ja neću živeti, jer ovo što počelo(?) jednog dana dovršiću. Zato vas molim oprostite mi sve. Još ću malo čekati šaljem vam uspomenu na mene. Ljubi vas i voli vaša paćenica. Nemojte me zavaravati lepim kartama jer nisam dete.

Veričinu (sadržaja) kartu stalno nosim i ljubim jer mislim da mi neće lagati. Pakete mi često šaljite jer od toga živimo. Kolače dobijam i voće u ruke a ostalo na kazan za sve. Zajedno sam sa (Violetom?) Dragicom i dr. 13z Zemunki. Sve one koje su došle sa mnom, otišle su dalje. Bila sam tužna dok nisu došle ove, one su me strašno mrzele. Naročito tetke (Jejka?) i Olga. Sve kolače i jabuke delimo na sve Zemunke. Ja znam da ti je veoma teško ali ne kao meni jer ste kući. Ja vam neverujem da ću doći jer moja je odluka strašna i velike su godine, uz to treba Božija intervencija a ne obične molbe. A svršetak rata čekati svršetak života sviju nas ovde. (?) pozdravljam strica. Majko znaj da ovde ubijaju'.

Jelena Jelica Gvozdenac (1924. - 1944.)

Pa eto, objasnite porodicama žrtava kako je sve trebalo da bude po legalizmu, da osvetnička pravda prema jednom od najvećih zločinaca koje je svet video, nije bila okej, iako to suđenje nikada ne bismo videli".

Generacije nisu učene o težini ustaških zločina

Pavelić je, naime, posle rata pobegao prvo u Italiju, odnosno Vatikan, a onda je završio u Argentini, gde je, kao i drugi nacistički zločinci, uživao zaštitu predsednika Huana Perona. Brojni pokušaji tadašnje vlade Jugoslavije da se Pavelić izruči su propali.

Punih 12 godina posle rata, prilikom proslave 16. godišnjice osnivanje Nezavisne Države Hrvatske, Jovović je pucao na Pavelića i teško ga ranio. Ubrzo je Peron pao s vlasti, a Argentina je konačno dozvolila izručenje Pavelića Jugoslaviji, ali je on tada pobegao u Čile, a onda i u Frankovu Španiju.

Frankov režim mu je odobrio utočište, ali mu je zabranio javna pojavljivanja. Konačno je u decembru 1959. godine umro od posledica ranjavanja i nikada mu nije suđeno.

espreso.co.rs

892001_screen-shot-20210221-at-18.59.18_ff.jpg

892003_screen-shot-20210221-at-18.59.36_ff.jpg

892007_screen-shot-20210221-at-18.59.56_ff.jpg

[kosovka2]

STRAŠNO SVEDOČENJE DETETA IZ JASENOVCA: Bebu otrgli s majčinih grudi pravo na NOŽ

Ilija Ivanović preminuo je u septembru 2019. godine, i bio je poslednji preživeli učesnik proboja u Jasenovcu. Dve godine pre smrti, Ilija se u intervjuu prisetio tih mračnih dana.



Strašno svedočenje o mučenjima u jasenovačkom logoru NDH, tokom Drugog svetskog rata, 2017. godine je izneo Ilija Ivanović jedini tada živi akter proboja logora u aprilu 1945. godine.

Ovaj bivši učitelj u potkozarskim selima i srednjoškolski profesor u Zenici, u Jasenovcu je proveo nešto manje od tri godine. Doveden je u trinaestoj godini iz rodnih Gornjih Podgradaca, u kolonama dece, a posle proboja u kojem je, velikim čudom sudbine ostao živ, vratio se 26. aprila 1945. godine.

U inat poodmakloj životnoj dobi i neopisivoj patnji u logorima smrti, Ilija je do kraja života sačuvao bistar um, a njegovo sećanje je jedinstvena filmska priča koja pleni i ostavlja bez daha. Sa suprugom i sinom živeo je u porodičnoj kući u Žeravici kod Gradiške, gde je rado pristao tada da iznese ispovest o tamnovanju u Jasenovcu, odakle je pobegao 22. aprila 1945.


Ilija je rekao da su, u potpunom beznađu, poslednji logoraši uz povike "Sloboda ili smrt" jurnuli na kapiju, posle dugo i tajnovito pripremane akcije. Njih više od 1.000 pokošeno je rafalima već na prvom koraku, ali se zajedno sa stotinak logoraša domogao šume i slobode.

"Gledajući često Sunce kako izlazi iza oblaka, stalno sam gajio nadu i veru u čudo, da ću se spasiti. Zar da sutra ne vidim taj izlazak? Gledao sam i plave visove Kozare u daljini. Tamo su Podgradci. Tamo je sloboda.Tamo je majka, sestre, brat. Kako je to blizu. Brzo bih stigao, za pet do šest sati peške. Zar će me ubiti, a nisam ni krenuo u život? Zašto? Nisam ništa zgrešio. Nisam nikome zla učinio. Dete sam", prisećao se Ilija, koji je iz logora pobegao sa nepunih 16.

"Ako su ubili bebu, ubiće i mene"

U mislima su mu bili prizori ubistava, posebno masovna likvidacija nejači sa Korduna.

"Gledao sam tu jadnu kolonu opkoljenu ustašama, koje ih udaraju kundacima i požuruju, usmeravaju prema skeli u Gradini. Idu u smrt. Jedna žena nosi dete u naručju. Moli ustašu da joj dozvoli da sedne, da podoji dete koje plače. On je grubo vraća u stroj, u kolonu bez nade. Ona se ipak izdvaja, seda kraj ceste i doji dete. Ustaša je to video, vratio se i snažno udario kundakom u leđa. Dete je od udarca ispalo iz ruku, a ustaša ga je uzeo, bacio uvis i dočekao oštricom kame. E, to me do kraja obeshrabrilo, jer ako su ubili bebu, zaključio sam, ubiće i mene", pričao je on.

Duga je i bolna, na momente čudesna moja priča, napominjao je Ilija Ivanović, nazivajući svoje spasenje čudom. Sećao se svega, svakog dana, meseca, godine, mnogih logoraša, među kojima i svog majstora u brijačnici Morica Altarca, koji je stanovao u Paromlinskoj ulici broj 70 u Zagrebu.

"Dah se zaustavljao kada su se povremeno vrata otvarala i ustaše ulazile sa spiskom ljudi koje su odvodili. Probirali su snažnije. Poslednja noć, kao i mnoge pre nje, progutale su nebrojeno viđenijih logoraša. Dugo sam bio budan i tiho razgovarao s majstorom. On je bio čovek pedesetih godina, brico po zanimanju, a Židov po nacionalnosti. Zbog jevrejske pripadnosti doveden je u logor. Prethodno je živeo i radio u Zagrebu. Imao je i mlađeg brata u logoru. I on je bio brico. Poslednje ratne zime, jednog jutra logoraši su ga našli na putu između Malog jezera i Baera. Ležao je u lokvi krvi sa prerezanim grkljanom. Poznali su ga i javili mome majstoru. Otišao je tamo i ubrzo se vratio. Dugo je ćutao, a onda rekao: 'Eto, ostadoh potpuno sam'", sa tugom u očima se Ilija prisećao stradanja u logoru u Jasenovcu.

Ustaše su, rekao je, krajem rata sve sravnile sa zemljom radi prikrivanja zlodela. U jesen 1944. i proleće 1945. otkopavali su masovne grobnice i spaljivali kosti žrtava.

Dušanova smrt

U Ilijino sećanje duboko je urezana smrt komšije i prijatelja Dušana Prpoša iz Sovjaka.

"Dušan je stalno nosio konopac oko pasa i govorio da će se obesiti. Imao je samo dilemu da li će konopac izdržati. On neće da dozvoli da ga kolju. Sam će, ponavljao je ovaj dečak od 15 godina, sebi presuditi i prekratiti muke. Bodrio sam ga i odvraćao od toga ali nije moglo. Obesio se o neku štanglu na prozoru.Tu je dugo visio, niko ga nije skinuo. Niko se i nije plašio takvih prizora jer su bili naša svakodnevica", pripovedao je Ivanović.


Zlo se ponavlja

"Bili smo svi isterani iz logora, na poljani, u stroju ili u nastupu kako su govorili. Dok su nas vodili, videli smo u žici mnogo golih žena. Ne znam zašto su ih skinuli i držali tako gole. One su se zaklanjale, povijale. Na poljani, ispred stroja, pripremljena vešala. Morali smo gledati u to. U dva navrata sam to gledao. Jednom, kada je ubijen lekar Bošković kojeg je lično streljao Dinko Šakić zato što je rekao: 'Ubijte me kao čoveka, a nemojte mi vezati oči'. Toga se dobro sećam. Potegao je Šakić pištolj i ubio ga", svedočio je Ivanović uveren da se i sada zlo ponavlja.

On je naveo da se čovek i na vešala navikne ali ih ne sme zaboraviti.

Zabrinut je i tada bio za mlade generacije zbog mržnje i umanjivanja zla, veličanja zločinaca, pokušaja da se istina sakrije, iskrivi, a žrtve jasenovačkog logora izbrišu.

"Pribojavam se za decu, za mlade generacije u strahu da se ponovo ne dogodi zlo koje je obeležilo moje detinjstvo i moju mladost", zaključio je Ilija Ivanović.

Ilija Ivanović preminuo je u septembru 2019. godine, dve godine nakon što je ispričao strahote kojima je prisustvovao u Jasenovcu.

(Mondo/EuroBlic)