Mracno doba Drugog svetskog

[kosovka2]

Mračno doba Drugog svetskog

Ovo su tragovi NOŽA zarivenog u SRCE BALKANA!

Obratite pažnju na tačkice koje su zapravo ljudi i uvidećete sav užas ovog besmislenog krvoprolića koje nikad ne treba da se zaboravi

Polemike oko žrtava u NDH i dalje se vode i često se čini da ova tema nikada neće biti na pravi način rasvetljena. Licitira se sa brojem žrtava koje je ustaška vlast ostavila iza sebe, a Hrvatska i danas pokušava da minimalizuje stradanja u NDH i naročito u logorima smrti poput Jasenovca u kojima je stradao ogroman broj Srba, Jevreja, Roma, ali i Hrvata koji su bili protiv Pavelićeve kvislinške tvorevine.

664611_ejaxqdkxyaain1f_ff.jpg


Mračno doba Drugog svetskog rata i ogroman broj mrtvih i unesrećenih ljudi širom planete toliko se minimalizuje da neonacistički i profašistički pokreti ponovo počinju da uzimaju maha.


664613_ejaxqdxxkac3t0y_ff.jpg


Obratite pažnju na tačkice koje su zapravo ljudi i uvidećete sav užas ovog besmislenog krvoprolića koje nikad ne treba da se zaboravi.


Preuzeto sa espreso. rs

[kosovka2]

Србија има право да тражи ратну одштету од Немачке

Ни Југославијa, а ни Србија као правни следбеник Југославије никада се ниједним актом нису одрекле наплате ратне штете од Немачке, па је то питање и даље отворено, тим пре што репарација у правном смислу не застарева, каже за „Политику” председник Управног одбора Заједнице удружења жртава Другог светског рата Србије, адвокат из Новог Пазара Драган Нововић. Он је овог септембра на Правном факултету у Крагујевцу докторирао на теми „Ратна штета причињена од Немачке на територији Краљевине Југославије и обештећење жртава из Србије”.


– Југославија је после Другог светског рата закључила мировне уговоре са Италијом и Мађарском, чиме је питање репарације са овим државама решено, а Бугарској је ратна штета опроштена. Са Немачком никада није закључен мировни уговор, па је питање ратне штете, у правном смислу, још отворено. Међутим, репарација је и озбиљно билатерално питање. Проблем је што Немачка сматра да је питање наших потраживања дефинитивно решено „Брионском формулом” после разговара Тита и канцелара Бранта 1973. године – наводи наш саговорник.

Репарација се као правни појам први пут експлицитно помиње у Четвртој хашкој конвенцији о правилима ратовања на копну из 1907. године, када је установљен принцип колективне одговорности. Овај акт је допуњен принципом индивидуалне одговорности на Потсдамској конференцији 1945. године. Међународна конференција за немачке спољне дугове одржана је у Лондону 1952.

– Постоји више међународних обичајних правила која одређују правне оквире за регулисање питања ратне штете, а под појмом репарације се у модерној теорији међународног јавног права подразумева „ратна одштета услед противправних радњи, то јест међународних деликата, по захтеву оштећене државе…” Та дефиниција се третира као „међународни обичај, доказ опште праксе која је прихваћена као право”, сагласно 38. члану Статута Међународног суда правде од 1945. године. Проблем је, међутим, што у међународном праву нема правила која гарантују исплату ратне штете, нити постоји међународна организација која може гарантовати да ће страна оглашена за дужника бити приморана да ратну штету и плати – објашњава Нововић.

Кад је реч о утврђивању износа штете, то питање, каже наш саговорник, подразумева коришћење прецизних података. Комисија владе ФНРЈ је за потребе Мировне конференције у Паризу, која је закључни акт усвојила 1946. године, пријавила ратну штету од 46,9 милијарди долара, од чега се на Немачку односило 35,8 милијарди. Међутим, закључено је да се укупан износ ратне штете Европе утврди на 53,4 милијарде долара. Југославији је признато потраживање од 9,1 милијарде, с тим да је дуг Немачке износио 7,1 милијарду. Обрачун је рађен по курсу долара из 1938. године.

Пре више од двадесет година, приликом оснивања Заједнице удружења жртава Другог светског рата Југославије, формиран је тим стручњака на чијем челу је био др Иван Чукаловић, професор међународног јавног права на Правном факултету у Крагујевцу. Тај тим је на основу међународног финансијског извештаја из 1961. године утврдио да је Југославија на име репарације од Немачке добила 35,8 милиона долара. То је, практично, била вредност заплењене имовине и ратног материјала.

Узимајући у обзир ову чињеницу, а имајући у виду закључак Париске конференције, експертски тим је 1998. године утврдио да висина немачког дуга према Југославији износи више од 335 милијарди долара. Обрачун је урађен на основу поређења вредности унце злата из 1938. године и на дан сачињавања експертизе. „Златна клаузула” је, иначе, општеприхваћен принцип обрачуна и у међународном и у домаћем праву. Више од 75 одсто штете односи се на српске жртве у Другом светском рату, а важно је рећи да у обзир никада није узета накнада за принудни рад наших заробљеника у немачким логорима – каже Нововић.

С намером да сагледа проблем репарације, српска влада је 2008, на иницијативу Заједнице удружења жртава Другог светског рата Србије, формирала комисију за процену ратне штете, чиме је окончан мандат сличне комисије основане 1991. године. Ни комисија из 2008. није остварила озбиљнији резултат, а рад је прекинула с истеком мандата 2010, подсећа Нововић, наглашавајући да Србија има право да тражи ратну одштету од Немачке.

Постоји несумњив правни основ по коме Србија може да тражи ратну одштету од Немачке и у том смислу не би смела да буде у лошијем положају од држава које су то право оствариле потписујући мировни споразум. Оно што Србија треба конкретно да уради тиче се усвајања закона којим би се дефинисао појам жртве. Потом треба основати фонд за обештећење и прописати услове за исплату. Такође, треба интензиварати привредну сарадњу са Немачком. У немачким фирмама у Србији могли би да раде потомци жртава, а из остварене добити могао би се пунити фонд за обештећење – препоручује саговорник „Политике”.

Иако решавање питања репарације није једноставан посао, Нововић сматра да хипотеке из прошлости које оптерећује две државе треба уклонити зарад будућих односа српског и немачког народа.

Енигма „Брионске формуле”

Сусрет Јосипа Броза и немачког канцелара Вилија Бранта 1973. године и данас изазива многе недоумице, тим пре што аутентичан текст „Брионске формуле” никад није био доступан јавности, каже наш саговорник, напомињући да проблем лежи у томе што су елементи „Брионске формуле” унети у преамбулу споразума „Капиталхилфе” из 1974. године, којим је Немачка одобрила СФРЈ повољан кредит од милијарду марака.

Изузимајући преамбулу са елементима „Брионске формуле”, оперативни део споразума „Капиталхилфе” је по својој форми и садржини чист финансијски уговор о кредиту и ту нема говора о ратној одштети. Уосталом, тај кредит је отплаћен. Проблем је у томе што се Немачка и данас позива на тај споразум којим је, наводно, питање свих наших потраживања из прошлости, па и оно које се тиче репарације, дефинитивно решено – каже Нововић.

Бране Каталовић/Политика

[kosovka2]

GENOCID NAD SRBIMA

Demografskom statističkom metodom je utvrđeno da su, usvajanjem prosečne godišnje stope rasta 1,70 odsto za period 1931-1941 i 1,95 odsto za period 1941-1948, ukupni demografski gubici (Srba) u Drugom svetskom ratu iznosili 1 820 000, od kojih je 156 000 nerođenih, 57 000 odseljenih i 1607 000 ubijenih. (32) Ako je Srba u Jugoslaviji 1948. bilo 8 282 000, što je činilo 46,25 odsto od ukupnog broja stanovnika, onda 1 607 000 ubijenih Srba čini 16,25 odsto od njihovog ukupnog broja. U Drugom svetskom ratu Englezi su imali gubitke od 0,8 odsto, Italijani 0,9 odsto, Francuzi 1,4 odsto, Nemci 6,1 odsto, a SSSR 8,8 do 12,9 odsto.


Iz Prvog svetskog rata Nemačka je izašla kao pobeđena i unižena, pri čemu su joj oduzeti svi kolonijalni posedi. U pobedničkom zanosu, sile Saveznice su sa nedovoljnom budnošću pratile vaskrs Vermahta. A. Hitler nije propustio priliku, i kada je uspeo da naoruža armiju i mobiliše nemački narod za jedan revanšistički rat, krenuo je u napad. Jedna za drugog porobljavane su evropske države. Žrtva nemačke oružane premoći bila je i Kraljevina Jugoslavija. Aprila 1941. Nemačka je okupirala Jugoslaviju i njenim komadanjem, radi nagrađivanja poslušnika, omogućila stvaranje Velike Albanije, Velike Bugarske i Velike Mađarske, kao i Nezavisne Države Hrvatske, a u Srbiji, i jedino u njoj, je uvela svoju vojnu upravu; čak je dobrim delom vremena tokom okupacije Srbiju smatrala ratnim područjem, prepuštajući Bugarskoj, Mađarskoj i Albaniji da u delovima koje su okupirale uvedu svoju upravu. Novoformiranu državu Hrvata sile Osovine su smatrale savezničkom i priznale su joj suverenitet, prepuštajući joj da se sama organizuje.

U Srbiji je od prvih dana okupacije zaveden teror. Ostaci Kraljevske jugoslovenske vojske su se odmah organizovali i postali pretnja i smetnja nemačkoj vojnoj sili. Berlinu su stizali izveštaji o prvim čarkama sa snagama otpora već početkom maja 1941. kada su Nemci na ulazu u Jankovu klisuru istakli table sa mrtvačkim glavama, kao opomenu da se u blizini nalaze naoružane neprijateljske snage - četnici. (15)

Početkom maja 1941. Nemci su imali sukob sa Srbima u blizini Sanskog Mosta. Tom prilikom su ranjena tri nemačka vojnika. Sutradan je komandant divizije na taj teren uputio jedan bataljon sa baterijom. Nemci su među Srbima pokupili 450 talaca, sukobili se sa Srbima, razbili ih, artiljerijom tukli selo Sjenokose, desetak kilometara jugoistočno od Sanskog Mosta, a onda kuće, koje nije porušila artiljerija, spalili. Devetog maja su dvadeset devet Srba osudili na smrt, streljali i njihove leševe ostavili na trgu u Sanskom Mostu.
Pretnja do pretnje

Petnaestog maja 1941. Srbija je osvanula sa plakatiranim saopštenjem nemačkih okupacionih vlasti da će za svakog ubijenog nemačkog vojnika biti streljano stotinu, a za svakog ranjenog pedeset Srba. Za čitavo vreme okupacije ova naredba je od nemačkih vlasti odlučno sproveđena. Okupator je odmah organizovao tri koncentraciona logora u Srbiji: na Banjici u Beogradu, Crvenom krstu pored Niša i (30. septembra 1941) pokraj Save u Šapcu.

O formiranju koncentracionog logora na Banjici predsednik komesarske uprave u okupiranoj Srbiji piše već u svom ukupnom izveštaju za mesec maj 1941. Dvadesetosmog maja 1941. bila je razmatrana mogućnost formiranja koncentracionog logora u koji bi bili zatvoreni svi oni koji su "opasni po javni red i poredak". U to vreme je u Srbiji postojao samo jedan pokret otpora - odredi Kraljevske jugoslovenske vojske u Otaybini, pod komandom generalštabnog pukovnika Dragoljuba - Draže Mihailovića.

U Šapcu su, u stvari, bila formirana dva logora: jedan u kasarni na Senjaku, koji je kao prolazni rasformiran u leto 1943, i drugi na Savi, koji je ostao do kraja okupacije. A u Beogradu, samo nekoliko kilometara od logora na Banjici formiran je na Sajmištu, na levoj obali Save, 28. oktobra 1941. još jedan koncentracioni logor. Svi ti logori su bili sabirališta za nove žrtve, civile, taoce, nevine, obično najuglednije, građane, koji su iz njih odvođeni na streljanje, kako bi bila zadovoljena kvota "sto za jednoga".

Da bi bila kažnjena akcija Kraljevske jugoslovenske vojske u Otaybini i odreda koje je Komunistička partija Jugoslavije počela da formira posle napada Nemačke na Sovjetski Savez, oko stvaranja slobodne teritorije u Zapadnoj Srbiji, po naređenju A. Hitlera bila je formirana kaznena ekspedicija sastavljena od posadnih 704, 714 i 717, kao i 472 (dovedene iz Francuske) i 113 (dovedena iz Nemačke) borbene divizije, koje su stavljene pod komandu generala Franca Bema.

F. Bem je 25. septembra 1941. izdao sledeću naredbu: "Ako ne postupimo sa svim sredstvima sa najvećom bezobzirnošću, naši će se gubici popeti do neizmerljivog. Vaši zadaci će se odvijati na teritoriji na kojoj su 1914. godine tekli potoci nemačke krvi usled lukavstva Srba, kako muškaraca tako i žena. Vi ste osvetnici ovih mrtvih".


Stravično zvuče reči Obznane nemačkog mesnog komandanta u Kragujevcu:"

"Kragujevac

21. oktobar 1941.

OBZNANA

Kukavički i podmukli prepadi u toku prošle nedelje na nemačke vojnike, kojom prilikom je poginulo deset a ranjeno 26 nemačkih vojnika, morali su biti kažnjeni. Zbog toga je za svakog poginulog nemačkog vojnika streljano sto, a za svakog ranjenog pedeset stanovnika, i to pre svega komunista, bandita i njihovih pomagača, ukupno 2 300. U buduće će se za svaki sličan slučaj, pa bila to samo sabotaža, postupiti sa istom strogošću.

Starešina mesne komande."

Na osnovu nemačkih izveštaja saznajemo da su Nemci u borbama oko likvidacije "slobodne teritorije" u zapadnoj Srbiji imali svega 11 mrtvih i 35 ranjenih.

Od 1. septembra 1941. do 12. februara 1942. u Srbiji su Nemci streljali 20 149 talaca, streljano je civilnog stanovništva zbog odmazde više od 30000, a u borbi je palo 7 756.
Logori na sve strane

Samo u Kraljevu je od 15. do 18. oktobra 1941. streljano 1736 muškaraca i 19 žena, a u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine 2 300 ljudi, pri čemu i 144 dece mlađih od 16 godina, i to petoro ispod 12 godina. Te 1941. bilo je i uhapšeno 20 519 lica. Komentar ovim brojkama nije potreban. Nemačka grupa armija E, koja je pod okupacijom držala jugoistočnu Evropu je u vreme od 22. juna 1941. do 31. marta 1945. imala ukupno 11 489 izginulih vojnika.


Žrtve iz logora Banjica uglavnom su streljane u Jajincima, a onda je pred kraj okupacije nemačka policija naredila da se iskopa i spali 68 000 leševa. Nespaljenih je ostalo 1 400. Zaključeno je da je iz ovog logora ukupno postreljano (u Jajincima, na Centralnom, Novom i Jevrejskom groblju) više od 80 000 osoba.

Kroz logor Crveni krst u Nišu je prošlo oko dvadeset hiljada zatvorenika.

Kroz logor na Sajmištu prošlo je preko devedeset hiljada zatvorenika, od kojih je četrdeset hiljada ubijeno. Vozovođe Šepaher i Mugoša su pred Državnom komisijom za ispitivanje ratnih zločina svedočili da je svakog dana po najmanje četiri do pet "marvenih vagona" kačeno za vozove koji su išli prema Zagrebu, a onda u Novskoj usmeravani prema Jasenovcu.

Od osamnaest koncentracionih logora, koji su bili osnovani u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj pomenimo: na Pagu - ubijeno 12 550 osoba, Gospić (do 20. avgusta 1941) - ubijeno oko deset hiljada osoba, Jadovno - ubijeno 72 000 osoba, Sremska Mitrovica - ubijeno oko deset hiljada ljudi.

Daleko najozloglašeniji je logor Jasenovac koji je predstavljao sistem logora: Versajev, Krapje - logor br. 1, Bročice - logor br. 2, Ciglana - logor br. 3, kome je pripadalo i stratište u Donjoj Gradini, Kožara - logor br. 4, Uštice - "Ciganski logor" - logor br. 5, Mlaka - logor br. 6 i Stara Gradiška - logor br. 7.

Logor "Versajev" - s leve strane puta Jasenovac-Novska, bio je u funkciji od juna do oktobra 1941. "Izuzevši nekoliko pojedinaca, koji su ostali živi zahvaljujući više sreći i slučaju nego bilo čemu drugom, logoraši ovog logora su potučeni. Masovne grobnice koje su vezane za lokaciju ovog logora su uglavnom pronađene. Likvidacije su vršene u šumi Krndiji, na oko 300 metara od logora. Preživeli logoraši su prebačeni u logore "Krapje" i "Ciglanu".

"Krapje" - kod sela Krapje, 12 kilometara uzvodno od Jasenovca, na obali reke Veliki Strug. Aktivan od jula do novembra 1941. I u njemu su vršeni masovni pokolji u obližnjim šumama na 500 do 1 000 metara od logora. Žrtve su bili uglavnom Jevreji. Računa se da je u logorima "Versajev" i "Krapje" likvidirano oko osam hiljada zatvorenika.

Opsirinje na; http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1...rticle-04.html