PDA

View Full Version : Zvonimir Djukic Djule



kosovka2
24.08.2019, 00:40
Zvonimir Djukic Djule

Ime i prezime:Zvonimir Đukić

Nadimak:Đule

Rođendan:09. 07. 1963.

Porodica:supruga Julija, sin Simon

Karijera:
u školskim danima, svirao i pevao u gimnazijskom bendu „Haos“; godine 1986. osnovao grupu „Van Gog“, kada su objavili prvi singl

Zanimanje:muzičar


Mini biografija:

Mnoge dame smatraju ga za najzgodnijeg srpskog rokera, što mu nimalo ne smeta. Naprotiv, kaže da mu prija, ali da najviše uživa kada se te žene koje ga obožavaju, posle njegovih pesama vrate svojim muškarcima


Od svih njih koji pevaju, Đule najzanimljivije priča. Često se ne samo u javnim nastupima, već i u svakodnevnim razgovorima izražava kao junak nekog srednjovekovnog romana. Što „prolazi“ čak i kod veoma male dece:

– Gospođice, pa ja sam vama rekao „dobar dan“, ali vi me niste čuli – obraća se, šireći osmeh i ruke, devojčici koja trčkara oko nas u restoranu u kojem radimo intervju, dok njeni roditelji ručaju za stolom pored.
Devojčica od najviše pet godina, koja do tada deluje kao da je zanima jedino da cupkanjem i skakutanjem potroši dnevnu količinu energije, zastaje da mu uzvrati osmeh i „dobar dan“. Možda je još mala da bi slušala njegovu muziku, ali ne i da bi pala na njegov šmek.



Nesvesno arhaičan


Zvonimiru Đukiću takav način obraćanja prerastao je u zaštitni znak. Već 20 godina predvodi rokenrol grupu „Van Gog“, gradski je tip, žene ga smatraju za možda najzgodnijeg srpskog muzičara, ali on ne odustaje od mešavine starinskog i filozofski obogaćenog govora:
–Taj nesrećni oblik arhetipskog izražavanja zaista je nesvesno u meni, ja sam naturščik – priznaje čovek koga čak ni govorna mana, istina blaga (umekšano „r“), nije sprečila da napravi zavidnu muzičku karijeru. –Ta tiha potreba za drugačijim oblikovanjem govora verovatno je nešto što mi je ostalo od predaka. Neko to može da kapira kao: „Ovaj je mnogo komplikovan, metafizičar, govori u simbolima...“ Ali, meni se tako baba obraćala. Nije mi govorila: „Dodaj mi tu šolju kafe“ nego: „Sine, dodaj mi taj beli porcelan u kome topli napitak čeka da ga unesem u sebe i obradujem svoju dušu ovog jutra“. Mi smo bar narod koji ima dugu tradiciju. Pokušaj da modernizujem tradiciju u izražavanju malo mi je frankenštajnovski. Ko razume, shvatiće. Ne trudim se ja da plenim po svaku cenu. Ali, u tome se prepoznaju mnogi. Iz toga proizilazi da se ja nikada neću pomiriti sa činjenicom da je romantika najneposredniji oblik udvaranja životu.


I ulica je škola


Nepravda bi bila ne svrstati Đuleta u beogradsku decu (niti bi Beograđanke to volele). Jeste rođen u Vrnjačkoj Banji, ali tamo je proveo samo tri dana, pošto se porodica Đukić preselila u prestonicu čim su majka i beba napustili porodilište. Ipak, Đule veruje da su i ta tri dana u „zavičaju“ bila dovoljna da odrede njegov hedonizam:
– Rođen sam kao hedonista, u malom a tako velikom gradu, iz čije utrobe izlazi kisela voda. Imao sam sjajan izvor!
Ipak, ne bez ponosa ističe da je odrastao na Zvezdari, koja je u to doba „kasnog socijalizma“ iznedrila brojne beogradske mangupe:
– Uz dužno poštovanje edukaciji i sistemima obrazovanja, posle svih ovih godina, iskustvo progovara iz mene. Ako je istina da karakter čoveka većim delom izlazi iz porodice, slobodno mogu da kažem da je ulica druga majka. S obzirom na to da sam odrastao na Zvezdari i da sam bio svedok različitih događanja, s ponosom mogu da kažem da me je ulica školovala. S tim što se nikada, a to potiče iz porodice, nisam prevrnuo na drugu stranu, koliko god da je bilo igre „na žici“. Poznavao sam sve žestoke momke iz kraja, ali i lepe devojke... U svim tim delovima Beograda, koliko god da su bili izazovni i slatko opasni, ipak je vladao fer-plej. Kada neko ima problem s nekim, zavrnu se rukavi, napravi se krug da se sve sakrije od očiju svedoka, i onda padne mlaćenje. A ocena u dnevniku viteštva bude upisana.
Mada je bio „ocenjivan“, Đule ističe da je imao sreću što ga je muzika, od malih nogu, vukla u neki drugi svet, u „paralelnu stvarnost“:
– Zato sam doživljaje muzike pretapao na ulici i ulicu pretapao u svoju muzičku kreaciju. Suptilnost u dodiru sa stvarnošću, kao lepotica i zver. Negde sam dotakao sve to, ogrebao se, iskrvario koliko je trebalo, olizao suze i znoj, upoznao, video... I dan-danas sam, posle svih tih godina, okružen prijateljima iz svog detinjstva.



Prijaju ženski osmesi



Buntovni duh pokazao je još u srednjoj muzičkoj školi kada ju je napustio jer mu profesori nisu dozvolili da na violini odsvira Paganinija onako kako je on želeo, a ne kako je zapisano. Ispostavilo se da mu ta škola ipak nije bila neophodna, pošto je rođen s apsolutnim sluhom.
– Imati apsolutni sluh danas u Srbiji mnogo je bolno. Boli te to što te ubeđuju da ne vidiš ono što vidiš i ne čuješ ono što čuješ. Inače, zaista mislim da su svi ljudi talentovani, na ovaj ili onaj način, za ovu ili onu stvar.
Pored muzičkih, Đule ima i estetske „talente“. Lepši pol doživljava ga kao seks simbol domaće rok scene...
– To je lepo, to godi. Možda svih ovih godina, kroz svoje pesme, nesvesno pevam odu radosti ženama, bez potrebe da im se dodvoravam. Pesme su te koje se udvaraju. Žene imaju istančan senzibilitet i prefrigan ukus. Pesme su te koje se, kao raščupane mačkice, maze sa ženama, a i žene sa pesmama. Naravno da prija to neko divljenje, ali ponosan sam na to što se žene, kada se završi pesma, vrate svojim mladićima i ljubavima. Kada vidim osmeh te publike, kada mi baci osmeh i širom otvorene oči, to mi je kao da sam dotakao neki snop kosmičke ose kroz čiju tačku bismo svi voleli da prođemo. Volim kada mi bacaju osmehe i poglede.



Ne džvanjkam sinu


Od nekoga ko se arhaično izražava očekivalo bi se da i decu vaspitava starinski. Đule, međutim, kaže da je njegov odnos sa sinom Simonom, koji ima osam i po godina, sve samo ne zastareo:
– Pre deset godina, verovatno bih drugačije odgovorio na pitanje kako ću da vaspitavam svoje dete. Ali, kada se suočiš sa svojim plodom, kada on izađe iz majčine utrobe, onda sve postaje drugačije. Tada kreće merenje, udvaranje, odmeravanje viteštva, što je mnogo bitno, pogotovu u ovim njegovim godinama odrastanja. Zna se da sva percepcija stvarnosti, u njegovom slučaju, pripada samo njegovom domenu odluke. On će birati šta će slušati i gledati. Ali, naravno, s druge strane, vrlo mora da se vodi računa o tome da ne izostaju maniri, koji će kasnije, u njegovom životu, biti oblik prepoznavanja putokaza. Kroz simboliku manira, on će biti u stanju da dešifruje mnoge stvari. Nisam od onih koji mu džvanjkaju niti od onih koji bi voleli da sve ono što su propustili u životu nadoknade kroz njega i njegovo odrastanje. To je njegov život, njegovo bogatstvo, njegova karma.


Kao stjuardesa sam


Naravno, ističe Đule, sve svoje slobodno vreme provodi sa sinom koji, po sopstvenom izboru, ide u drugi razred muzičke škole.
– Sve što on poželi, zapravo zato i živim, ja sam tu da mu priuštim. On bira svoje instrumente, on bira svoj put. U trećoj godini života, gledao je strane crtaće i poželeo da nauči engleski jezik. Tada je i počeo da ga uči. Nije ovo neukusno preterivanje roditelja, ali stvarno ga ponekad pitam za značenje neke engleske reči...
Malom Simonu ne nedostaje pažnja ni jednog ni drugog roditelja, pošto je Đule već godinama u skladnom braku sa Julijom. Eto, u tom ženskom imenu, za razliku od Šekspirovog junaka, ovaj roker nije pronašao patnju i nesreću, već porodični mir. Što objašnjava na originalan način:
– Ti momenti nalaženja i mnoge godine koje proživimo s nekom osobom, ne ubijaju u nama čežnju i želju za daljom potvrdom. Kada me pitaju šta ne bih oprostio izabranici, ja kažem samo jedno, a to je da me trpi i dalje ako joj ne valjam i ako nisam najbolji. Samo joj to ne bih oprostio.
Nije Đule surov ni kada je reč o opraštanju samom sebi. Na pitanje kako bi sumirao dve decenije dugu karijeru i na šta je najponosniji, a čega se stidi i najradije bi ga se odrekao, odgovara kao iz topa. U svom prepoznatljivom stilu izražavanja:
– I stid i ponos su deo života, deo biografije. Nema ponosa bez stida, niti stida bez ponosa. Nikada nisam sebi dozvolio da u trenucima ponosa previše uzletim, niti da u trenucima stida potonem i nestanem. Verovatno se iz tog diskretnog balansa rađa potreba da stalno ideš dalje. Kao što Andrić kaže: izdržiš sve sa osmehom stjuardese koja zna da na avionu nešto nije u redu, a i dalje se smeje, bez obzira na to da li će bezbedno da sleti ili da se sunovrati u neki ambis.



Trube i orasi



Na njegovoj svadbi, kaže Đule, svirala se starogradska muzika i rokenrol. Ni trubača nije bilo...
– To sa trubama postalo je previše izlizano. Kao kada u tortu, umesto 200 grama oraha, staviš dve kile! I onda ti ne samo bude teško nego ti izađe i alergija... Uvek me je privlačilo nešto što je umereno, u granicama. A mi smo narod krajnosti. Kao što avion ide na kerozin, a auto na benzin, mi se vozimo na krajnostima.

Svi smo mi pomalo hedonisti
– Nema čoveka koji nije hedonista, samo što neko to neće da prizna, a neko o tome priča glasno. Diviti se na ulici lepoj ženi koja nema na sebi gram šminke i koja nije baš namestila frizuru kako je planirala nego ju je jednostavno smotala u punđu, to je hedonizam! Živeti svaki dan kao da ti je prvi i poslednji, to je pravi hedonizam.